odlomak iz knjige "ISTORIJA O CERNOJ GORI"

[GRAD]

Odlomak iz knjige "Istorija o Černoj Gori", od Vladike Vasilija Petrovića, koja je objavljena u Moskvi 1754 god.

Vladika Vasilije Petrović Njegoš (1709 - 1766)


Crna Gora


Černa Gora od Kotora,
Sva do Bara i do Skadra,
Ivanbegom oglašena,
manastirom proslavljena,
Tebe, Prečista Djevice,
mati Hristova, vaseh carice,
crkva bila sagraždena,
Ivanbegom nasađena,
nasred zemlje, na Cetinje,
episkopom za stojanje.
Černogorska dika prevelika,
Bogorodica krepka pomoštnica,
orla bila njima darovala,
to je carska arma i pohvala.
sade su mu krila salomljena,
ta je crkva carska razorena,
ožiduje da se saziduje,
Moskovija da je pokrasuje,
Orlu perja da podrastu,
crkvi krila paki da podignu.

--

[Trinity from Zion]

Mogu ti preporuciti jednu knjigu, tj. jedno vidjenje od strane jednog americkog arhitekte, koji se pisao o nekim istorijskim dogadjajima, sa njegovog stanovista.


"MONTENEGRO"
The crime od the peace conference


by Whitney Warren

Author of:
The Testimony of an American Citizen
The question of Alsace and Lorraine
The Just Claims of Italy
Flume and D'Annunzio


NEW YORK
BRENTANO'S
1922

Kod nas postoji prevod te knjige:

VITNI VOREN
CRNA GORA - ZLOCIN MIROVNE KONFERENCIJE

Priredio:
dr Branislav Marovic

Izdavac:
Kulturno-prosvjetna zajednica
Podgorica

[Ćipur]

Odlomak iz knjige "Istorija o Černoj Gori" Vladike Vasilija Petrovića

Vladika Vasilije Petrović Njegoš

Ovo vam je jedinstvena prilika da pročitate ovaj izuzetni odlomak iz knjige "Istorija o Černoj Gori" od Vladike Vasilija Petrovića,
knjiga koja je objavljena u Moskvi 1754 god.
Rekoh izuzetni, jer na tako malo prostora toliko toga kažuje o nekim strahovitim događanjima u Crnoj Gori od prije 300 god.



=====================
... Послије тога, 1711, године онај велики господар чија је успомена вјечито достојна хвале, цар Петар Први, самодржац сверуски, чувши о славним и храбрим подвизима црногорског народа, изволио им је послати своје повеље, хвалећи њихову вјерност и постојаност, подстичући у њима усрдност према хришћанској вјери да узму оружје у помоћ Његовом Величанству против варвара Турака. Овако је Велики Господар писао и другим хришћанским народима, и нико се не одважи да дигне оружје против Порте Отоманске, сем једини Црногорци, под вођством свог митрополита Данила Шћепчевића од Његуша Петровића. Он је заиста имао славне војсковође, а то су: први од Његуша његов рођен брат дук <војвода> Радуле Петровић, са својим синовцем сердаром Савом Петровићем, сердар Вук Радоњић, Вучета Радоњић, кнез Марко Богдановић, војвода и губернатор Вукота Вукашиновић, кнез Којица Николић, војвода Вук Мићуновић, кнез Станко Ковачевић, кнез Вукосав Ивановић, Вуксан Милић, кнез Петар Вучетић, војвода Никола Мартиновић, кнез Станоје Мартиновић, кнез Иван Вулетић, кнез Мартин Брајић, кнез Лука Махина, кнез Никола Побор, губернатор Никола Лазаревић, сердар Вук Мирковић, војвода Вук Раданов Паштровић, војвода Машан Бољевић, војвода Илија Дупила, кнез Никола Клисић, кнез Вук Булановић <Вулановић> кнез Михајло Ивановић, кнез Стефан Вуловић, војвода Вук Ђурашковић, кнез Вулиша Ражунатовић <Ражнатовић>, кнез Иван Љуботиња, кнез Вук Вујовић, Никола Свјетлоћа, војвода Бошко Стјепановић <Шћепановић>, Вук Радовић, кнез Пилета Радуловић, кнез Раде Гвозденовић, војвода Мијушко Пљешивчевић, војвода Јездимир Бљелопављић, војвода Ћетко Пилетић Пипер, војвода и губернатор Радоња Дрекаловић, војвода Милош Васојевић, војвода Милош Братоножић, војвода Ђон Стале Климент. Смјело и с великом вољом пођоше с оружјем у руци против Порте Отоманске и побјеђиваху варваре, због чега Порта по закључењу мира с Русијом одлучи да пошаље велику војску на Црну Гору под вођством сераскера Ахмет-паше, који са 60 хиљада турске војске нападе Црну Гору 1712. године, али је од Црногораца била потпуно разбијена. Послије ове побједе Отоманска Порта је одлучила да за своје добро од Црногораца тражи мир али они, пошто обећаше испунити високо допуштење Његовог Величанства цара Петра Великог и заповијести за то немаху, вјерност своју отказати <не> покушаше и мир непријатељима одбише. На то Отоманска Порта 1714. године посла више од 100 хиљада војске на Црну Гору, под вођством везира Думан-паше Ћупрелића <Нуман-паше Ћуприлића>. Црногорци од својих савезника Срба, турских поданика, бјеху остављени, а поред тога Турцима заједно на Црногорце пођоше у рат Херцеговци, којима Турци никад не дозвољавају да носе оружје, осим кад иду у рат против Црне Горе. Везир Ћупрелић је храбрости лукаво претпоставио превару кроз разна обећања, кад су већ Црногорци примили вијест о закључењу мира с Турцима цара Петра Великог, чија је блажена и вјечито достојна хвале успомена, тако да су били вољни склопити мир, црногорски главари повјероваше његовом <везировом> заклињању, не бјеху на опрезу да <не> иду у турски логор, и њих људи ка броју нечасном невјером затвори у тамницу. Потом са свих страна изненада ударише на Црну Гору, која није очекивала напад, пети дио земље огњу и мачу предадоше, и много народа заробише, а горе поменуте главаре објесише. Затим, 1716. године, двије босанске и херцеговачке паше, Ченгићи, с бегом Љубовићем, с другим околним пашама и силном војском, нападоше Црногорце. Уз божију пак помоћ црногорским оружјем бијаху побијеђени и побијени, а паше с бегом Љубовићем и другим старешинама, људи, заробљени, те им свима главе посјекоше. Опет, 1717. и 1718. године, ратоваху против Албаније Млечићи, нападајући градове Интивери <Бар> и Ољцин <Улцињ>, и замолише митрополита Данила Петровића за помоћ, те им он даде пет хиљада и пет стотина људи. Ови сачуваше топове и друго млетачко оружје од албанског паше, који с јаком војском нападе војску млетачку, али Црногорци Турке одбише и растјераше, што су Млечићи писмено, што и до данас постоји, посвједочили и захвалили митрополиту Данилу. А кад им није нужда, Млечићи заборављају прво <пређашње> добро које су им Црногорци учинили. Затим, 1727. године Ченгић Бећир-паша с великом војском нападе Црну Гору, али његова војска би до ногу потучена, а он се с малим бројем <војске> срећно бјежањем спасао, захваљујући брзини својих коња. Касније је погинуо од царске руске војске код Очакова. Затим, 1732. године, Топал Осман-паша, кога је султан Махомет < Мехмед > Пети поставио за беглербега чинит-девера, то јест за генералног инспектора Македоније, Албаније и Босне, по доласку у Албанију покуша да опроба срећу против народа црногорских и посла приличан број Македоњана <Македонаца>, Албанеза <Албанаца> и Бошњака на Пиперску провинцију, гдје их Пипери уз помоћ Куча све побише. Чудо се прича да су ови хришћани на почетку те битке видјели пред собом човјека на бијелом коњу, сличног великомученику Ђорђу, и он је први Турке устрашио, те сам Осман Топал-паша из тврђаве Подгорице побјеже у Албанију, а касније је погинуо у бици са Персијанцима. Опет, 1739. године, везир Ходаверди-паша Махмутбеговић са осам паша и многобројном војском удари на кућу војводе Дрекаловића, и 7 година ратоваше, послије је <турска војска> од наше војске била потучена, а старешине и 70 највиђенијих Турака, који се бјеху затворили у једној кули, живи су спаљени. Још је 1750. године турска војска, која се састојала од Бошњака и Херцеговаца, изненада ударила на границу црногорску, али је од малог броја наше војске била потучена...
==================




Kad je nabrajao crnogorske vojskovođe, Vladika Vasilije Petrović je često, umjesto prezimena upotrijebljavao nazive plemena, kao što vidimo, učestvovala su u zajedničkoj borbi vjerovatno sva crnogorska plemena.
Što je posebno interesantno, navodi da su se sa Crnogorcima zajedno borili i Malisori (Albanci) tj Klimenti.
I to prije 300 god !
Ja nešto ne vidim, da Vladika Vasilije kaže da su Srbi branili Crnu Goru, nego ih naprotiv, pominje u negativnom smislu.
Vladika Vasilije Petrovic jasno i cisto Srbe naziva SAVEZNICIMA Crnogoraca.
Ovo nisu, naravno, prvi bojevi Crnogoraca, nego sam odabrao ovaj odlomak, jer je vrlo dramatičan i intezivan!
Da podsjetim, prvi je srpski ustanak bio 100 god kasnije.

[Ćipur]

Iz knjige: Radoslav Raspopović: Crna Gora i Rusija

I u pismu grofu Petru Ivanoviču Šuvalovu od 2. maja 1753., Vladika Vasilije Petrović Njegoš kaže, ŽALI SE,
da su Crnogorci bili ostavljeni od svojih savezika Srba!
Dakle ovo je on naglašavao nekoliko puta, nimalo to nije slučajno zapisao u njegovoj knjizi "Istorija o Černoj Gori"!

Vladika Vasilije je nedvosmislen Srbi su nam saveznici. Siguran sam da ogromna većina shvata, što znači riječ SAVEZNIK.
Da pojasnim, za one koji se prave da ne razumiju, SAVEZNICI su Crnogorcima recimo u I svjetskom ratu bili Irci, Škoti, Amerikanci, Englezi ...

"Budući mi od svojih saveznika Srba, turskih podanika ostavljeni bili"

[getaway blues]

Cipure, bez namjere da komentarisem bilo sta, cisto informativno za bilo kog forumasa, kompletna knjiga postoji na netu:
http://www.rastko.org.yu/rastko-cg/p...oj_gori_c.html

[Ćipur]

Cipure, bez namjere da komentarisem bilo sta, cisto informativno za bilo kog forumasa, kompletna knjiga postoji na netu:
http://www.rastko.org.yu/rastko-cg/p...oj_gori_c.html

Naravno, ja sam vjerno prenio, zar ne?

A i pismo grofu Šuvalovu, koje sam maloprije postavio (prvi put na www), nam isto potvrđuje, da je Vladika Vasilije Srbe smatrao SAVEZNICIMA, i to lošim.

[nihil]

Dijelom srpskog naroda sebe ne smatra jer to nidje nije rekao nikada.
A egzarh znaci C U V A R, jer pecka patrijarsija nije postojala.
C U V A R!

Slavensrpski narod kome pripada crnogorski narod tebi ne znaci da se smatra dijelom srpskog naroda?!? Fino kaze da je ...смјерни пастир славеносрпскога црногорскога народа ... pa onda ... земље наше црногорске, с прилогом светих царева српских и деспота ... i na kraju ... како би с народом нашим црногорским и други славеносрпски народи ...Svugdje se crnogorski narod stavlja u red slavenosrpskih naroda i dovodi u vezu sa carevima i despotima srpskim. ... Sta znaci egzarh nije pitanje, vec sta znaci ono и трона српскога.

[Ćipur]

Slavensrpski narod kome pripada crnogorski narod tebi ne znaci da se smatra dijelom srpskog naroda?!? Fino kaze da je ...смјерни пастир славеносрпскога црногорскога народа ... pa onda ... земље наше црногорске, с прилогом светих царева српских и деспота ... i na kraju ... како би с народом нашим црногорским и други славеносрпски народи ...Svugdje se crnogorski narod stavlja u red slavenosrpskih naroda i dovodi u vezu sa carevima i despotima srpskim. ... Sta znaci egzarh nije pitanje, vec sta znaci ono и трона српскога.

Dje to kaze Vasilije da su Crnogorci dio SRPSKOG naroda??? Dje to kaze???? Dje ti to vidis, ja to ne mogu da vidim???



Ja samo vidim ovdje je nedvosmislen, kristalno jasan kaze da su nam Srbi saveznici, kao recimo Skoti, ili Irci u WW1.

Црногорци од својих савезника Срба, турских поданика, бјеху остављени,

E ako nadjes da Sumadinac ili Macvanin, ili Lala (oni su dioo srpskog naroda) nedje kazu: "Nasi saveznici Srbi", priznacu da nista nijesam u pravu!

[Boxy]

Ево, Ћипуре, кад толико инсистираш, на овој теми овдје ћу предочити не одломак, него читаву ову књигу.
То је елементарни ред, јер је лаж да нам ти пружаш неке "јединствене" прилике да се увјеримо у нека документа.

Дакле, као што ти је сугерисао getaway blues, комплетна књига се може наћи на

http://www.rastko.org.yu/rastko-cg/p...oj_gori_c.html

чиме је показао да већ у првој реченици овог топика стоји лаж и покушај обмане.

Идемо сад даље...

Неки форумаши су овдје већ цитирали Владику Василија, а и ја сам то урадио на другој теми, у вези писма које је претходило овој књизи, па нема потребе да то поново радим овдје.

То је, такође, нешто што је написао исти човјек који је написао ствари на које се ти позиваш, тако да је лудост игнорисати их.

У склопу дјела из ког је извађен цитат, пише и ово:

Предговор
уз ову историју укратко

Као праведним божијим допуштењем, за учињене грјехове наше, Турци завладаше, мада не и у потпуности, српском земљом; а нарочито најмилостивији Бог би разљућен због убиства праведног младог цара Уроша. Послије тога почеше се појављивати извјесни не знам какви људи у Ћесарији и у другим земљама и проглашаваху се потомцима високих породица српских деспота и грофова, међу њима и неки Бошњак Ђорђе Бранковић, назвавши се српским деспотом, још се усуди и заповједником црногорским себе прогласити, за што је по заповијести цара Леополда заточен у Прагу, тамо је и преминуо, гдје је раније написао многе историје о Србљима, а нарочито хвалећи своју породицу, која је међу Србљима остала у великом презрењу и срамоти због издаје кнеза Лазара.

Дакле, у првом пасусу увода књиге из којег је наведен цитат као повод за ову тему, под именом "Историја о Црној Гори", Владика Василије помиње српске земље, српске деспоте... На 5 мјеста у првом пасусу књиге помиње Србље и епитет српски, и на једном мјесту епитет црногорски.

Ово се мало коси са контекстом у који је аутор топика ставио наведени цитат, иако је аутор потпуно исти.
Даље, у књизи, Владика Василије каже:

Послије тога и многи други поданици турски, а нарочито Бошњаци и Херцеговци по поријеклу, проглашаваху се племићима и куповаху за новац свједочанства од Рагузијана <Дубровчана>, а новац од трговине добијаху. Послије тога Мавроурбин <Мавро Орбин> рагузински <дубровачки> архимандрит, написа историју о Словенима, у којој слави Рагузу <Дубровник> изнад осталих и казује да наводно славни Немањин род, царева српских, потиче из лоше породице попа Стефана од Пљеваља из Херцеговине.
Насупрот томе су многе старе историје, а особито оне које се и сада налазе у Атонској < Светој > гори у Хилендару <Хиландару>, и С<р>бљији у лаври Студеници, у Дечанима, у српској Пећкој патријаршији, у црногорској Цетињској митрополији, које једнако казују да је Симеон Немања рођен од кнеза Беле Уроша, а тај Бела Урош потиче од породице Ликинија Мучитеља и сестре Константина Великог Теодоре. Овај Бела Урош живио је у Зети гдје је данас град Спуж и тамо је родио три сина, Давида, Константина и Стефана Немању, који је назван касније у монаштву Симеон.


Прво, зашто Владика Василије има потребу да у уводу дјела брани "Немањин род царева српских" од клевета неког Дубровчанина, ако се тврди да је на Србе гледао као на савезнике Црногораца, и то лоше? Ово се, такође, супротставља ономе што се пише на овој теми, а долази из пера истог човјека, владике Василија.

Друго, за Пљевља сам Владика Василије каже да су из Херцеговине. По којем су онда правилу тамо живјели Црногорци у то доба?


Владика Василије Петровић се није ту зауставио. Да би отклонио сваку сумњу око тога у шта убраја наведене манастире, он у продужетку увода (јер смо још увијек на уводу ове књиге) каже:

Из оваквог разлога неки Херцеговци и у Русији за заслуге народа црногорског стекоше награде и милости, чему не завидимо, него се чудимо како туђе заслуге у своју корист употребљавају. И због тога укратко дајем ову историју, исписану из многих горе поменутих српских историја које се налазе у наведеним манастирима, а које говоре о царевима српским и херцезима <војводама> црногорским; послије тога стварно пред царевима нашим само < саме > личности присуствоваху, а дијелом и ми својим очима видјесмо.

Дакле, не само да ово доводи у питање тезе аутора овог топика, о одвојености Црногораца од српства, већ их потпуно побија.


Исто раде и сљедеће ријечи Владике Василија:

...а Србљи поставише кнеза Лазара себи за господара. На овом избору била је сва српска господа, осим зетског и црногорског херцега, који је у то вријеме био Баоша син Страцимиров, а војводство је примио послије Јована Првог херцега, који је пак потицао из породице кнеза Вукана, сина Симеона Немање, и звао се Јован Први Црнојевић. Сумња се да је он умро од смртоносног отрова кнеза Вукана Мрнавчића; оставио је младог сина Стефана од три године. И тада Баоша би зетски херцег, али не хтједе заједно са царевим убицом кнезом Вуканом ступити у бој против Турака, а мало гдје Србљи битку добише без Црногораца и Брђана. Баоша не хтједе признати кнеза Лазара за великог господара Србаља и самодршца, па због тога кнез Лазар три пута ратоваше против Баоше, али сва три пута од Баоше би побијеђен. Напосљетку Баоша, као човјек млад, у рату непобијеђен би побијеђен од младе дјевојке, дивне Марије, ћерке кнеза Лазара, којом се ожени и признаде покровитељство кнеза Лазара.

Дакле, јасно је, Владика Василије је зетског и црногорског херцега убрајао у српску господу.
Дакле, јасно је, раздвајао је јасно појмове Србин (Србаљ) и српски, јер је црногорски херцег био српски господар, а Црногорци нису били исто што и Србљи. Исто као што нису били исто што и Брђани, по тврђењу Владике Василија, како јасно можемо видјети.
У сљедећој реченици, међутим, Владика Василије каже да Балша није хтио признати кнеза Лазара за великог господара Србаља...
Наравно, када би ове реченице узели и гледали засебно, свака би имала свој посебни смисао, јако погодан за злоупотребу, подвалу и обману.

Нико нема право да шири заблуде, обмане и лажи. Када се узме дио неке књиге и када се цитира, онда треба одговорити и на контрааргументе. А поготово што ти контрааргументи долазе из исте књиге и од истог писца. Примјера као што су ови, у поменутој књизи је много, али нема потребе све их наводити. Онај кога занима текст у цјелини, може га наћи на датом линку, нема потребе да овдје постујемо читаву књигу.

[Ćipur]

Ево, Ћипуре, кад толико инсистираш, на овој теми овдје ћу предочити не одломак, него читаву ову књигу.
То је елементарни ред, јер је лаж да нам ти пружаш неке "јединствене" прилике да се увјеримо у нека документа.

Дакле, као што ти је сугерисао getaway blues, комплетна књига се може наћи на

http://www.rastko.org.yu/rastko-cg/p...oj_gori_c.html

чиме је показао да већ у првој реченици овог топика стоји лаж и покушај обмане.

Идемо сад даље...

Неки форумаши су овдје већ цитирали Владику Василија, а и ја сам то урадио на другој теми, у вези писма које је претходило овој књизи, па нема потребе да то поново радим овдје.

То је, такође, нешто што је написао исти човјек који је написао ствари на које се ти позиваш, тако да је лудост игнорисати их.

У склопу дјела из ког је извађен цитат, пише и ово:

Предговор
уз ову историју укратко

Као праведним божијим допуштењем, за учињене грјехове наше, Турци завладаше, мада не и у потпуности, српском земљом; а нарочито најмилостивији Бог би разљућен због убиства праведног младог цара Уроша. Послије тога почеше се појављивати извјесни не знам какви људи у Ћесарији и у другим земљама и проглашаваху се потомцима високих породица српских деспота и грофова, међу њима и неки Бошњак Ђорђе Бранковић, назвавши се српским деспотом, још се усуди и заповједником црногорским себе прогласити, за што је по заповијести цара Леополда заточен у Прагу, тамо је и преминуо, гдје је раније написао многе историје о Србљима, а нарочито хвалећи своју породицу, која је међу Србљима остала у великом презрењу и срамоти због издаје кнеза Лазара.

Дакле, у првом пасусу увода књиге из којег је наведен цитат као повод за ову тему, под именом "Историја о Црној Гори", Владика Василије помиње српске земље, српске деспоте... На 5 мјеста у првом пасусу књиге помиње Србље и епитет српски, и на једном мјесту епитет црногорски.

Smijesno ne izmisljaj, svudje jasno odvaja Srbe i Crnogorce, opisuje Srblje, jer su oni donijeli pravoslavlje u Duklju, a on upraznjava pravoslavlje koje su oni donijeli, pa ih mora opisivati.

Послије тога и многи други поданици турски, а нарочито Бошњаци и Херцеговци по поријеклу,

Kao sto sam vam 100 puta napisao, Srbe ijekavce je izmislio Vuk Karadzic, nekih sedamdesetak godina posto je Vladika Vasilije napisao ovu knjigu.

Vladika jasno smatra Hercegovce i Bosnjake za narode, on ne zna za bilo kakve Srbe u Bosni i Hercegovini.
Njih ce tek u 19. vijeku tamo izmisliti Vuk Karadzic.

проглашаваху се племићима и куповаху за новац свједочанства од Рагузијана <Дубровчана>, а новац од трговине добијаху. Послије тога Мавроурбин <Мавро Орбин> рагузински <дубровачки> архимандрит, написа историју о Словенима, у којој слави Рагузу <Дубровник> изнад осталих и казује да наводно славни Немањин род, царева српских, потиче из лоше породице попа Стефана од Пљеваља из Херцеговине.
Насупрот томе су многе старе историје, а особито оне које се и сада налазе у Атонској < Светој > гори у Хилендару <Хиландару>, и С<р>бљији у лаври Студеници, у Дечанима, у српској Пећкој патријаршији, у црногорској Цетињској митрополији, које једнако казују да је Симеон Немања рођен од кнеза Беле Уроша, а тај Бела Урош потиче од породице Ликинија Мучитеља и сестре Константина Великог Теодоре. Овај Бела Урош живио је у Зети гдје је данас град Спуж и тамо је родио три сина, Давида, Константина и Стефана Немању, који је назван касније у монаштву Симеон.


Прво, зашто Владика Василије има потребу да у уводу дјела брани "Немањин род царева српских" од клевета неког Дубровчанина, ако се тврди да је на Србе гледао као на савезнике Црногораца, и то лоше? Ово се, такође, супротставља ономе што се пише на овој теми, а долази из пера истог човјека, владике Василија.

Zato sto su mu Nemannjici, koji su 180 godina vladali teritorijom Duklje/Zete ostavili Nemanjicke crkve a Vojislavljevicke dukljanske su porusili, i unistavali su svaki trag Dukljana - Vojislavljevica, pa kad su Nemanjici, koji su silom uvodili pravoslavlje u Duklju/Zetu, kad su otisli, ostavili su svoje Nemanjicke crkve, u njima na freskama su bili Nemanjici - Svetitelji (pedofili i zlikovci), ostavili su Nemanjicke crkvene knjige u koju su u svaku stavljali da su oni Nemanjici - Sveci, premda su ustvari bili pedofili kao npr. kralj Milutin a ubice i zločinci su bili takvi da, o tome ne treba ni trošiti riječi.

Tako su naši preci Dukljani kad su Nemanjići (proćerani) otišli iz Crne Gore ostali da upražnjavaju nemanjićko pravoslavlje, da nariču pred nemanjićkim crkvama i da čitaju nemanjićke knjige.

U turskim defterima za današnju teritoriju Crne Gore, nije pronađeno nijedno jedino muško ime Dušan, što nam jasno govori kako je bio omiljen kod naših predaka.
Dušani su postali moderni tek krajem 19. vijeka kad su Nidža, crkva, Srbi izvanjci, počeli da reklamiraju Nemanjiće do besvijesti.

Eto o tome se radi, a Vladika Vasilije jasno razlikuje Srbe i Crnogorce.

Bošnjacima su Turci donijeli islam, jesu li Bošnjaci Turci?

[Boxy]

Е, добро је. Морам да те похвалим, коначно си се оставио увреда и почео си да дискутујеш. Можда и успијемо да развијемо цивилизовану расправу, ко зна.

Ти кажеш:

Smijesno ne izmisljaj, svudje jasno odvaja Srbe i Crnogorce, opisuje Srblje, jer su oni donijeli pravoslavlje u Duklju, a on upraznjava pravoslavlje koje su oni donijeli, pa ih mora opisivati.


ОК, разумијем, сад то већ има логике. Само ми одговори зашто онда каже:
На овом избору била је сва српска господа, осим зетског и црногорског херцега...

Због чега убраја црногорског херцега у српску господу?

[Ćipur]

Е, добро је. Морам да те похвалим, коначно си се оставио увреда и почео си да дискутујеш. Можда и успијемо да развијемо цивилизовану расправу, ко зна.

Ти кажеш:

Smijesno ne izmisljaj, svudje jasno odvaja Srbe i Crnogorce, opisuje Srblje, jer su oni donijeli pravoslavlje u Duklju, a on upraznjava pravoslavlje koje su oni donijeli, pa ih mora opisivati.


ОК, разумијем, сад то већ има логике. Само ми одговори зашто онда каже:
На овом избору била је сва српска господа, осим зетског и црногорског херцега...

Због чега убраја црногорског херцега у српску господу?

Bezveze, nevažno i nejasno, srpsko mu ovđe znači P R A V O S L A V N O.

Bošnjacima su Turci donijeli islam, jesu li Bošnjaci Turci?

[Ćipur]

Ovo si preskocio, zar ne? Mislim da treba da se osvrnemo!

Ова земља називаше се раније јединственим именом Зета, а то име јој је дато по ријеци званој Зета, која извире на сјеверу наврх те земље Зете и тече према југу. Насупрот ње са истока тече друга ријека Морача, између Црне Горе и Брђана, и улива се у ријеку Зету испод Вртограда, гдје се родио Диоклитијан <Диоклецијан> и гдје је саградио велики град, назвавши га по своме имену Диоклитија <Дукља> тада је овој земљи умјесто Зета дато име Диоклитијанска земља. Овај град је касније Симеон Немања разорио, о чему ће послије бити речено

Dakle, Dragan Šoć je rekao nasim Svetosavcima da nijesmo od Dukljana, oni su mu naravno povjerovali, jer ubogi crnogorski istoricari i nacionalni radnici ne umiju da odgovore, srpsko Dragance Soce kaze da to nema veze sa nama, a veliki Vladika Vasilije jos 1756. poziva se na Duklju i Zetu kad pise o istoriji Crne Gore!

U danasnje vrijeme, u XX vijeku pronadjeni su mnogi dokumenti (Srbi su ih uglavnom pronasli) koji govore o Dukljanima - Vojislavljevicima.

Jedan drugi politicar, Vojvoda Andrija, uci crnogorske Svetosavce istoriji, tako sto ih pomocu svteosavskih doskocica uci kako Nemanja nije mogao napisati Duklju jer je rodjen u njoj.
Medjutim veliki Vladika Vasilije jos 1756. pise kako je Nemanja R A Z O R I O Duklju, sto se danas naravno slažu svi istoričari i srpski i svi ostali.
RAZORIO dakle, uništio, MAČEM osvojio.

Kome vjerujete srskom Dragančetu Šoću i Vojvodi Andriji, ili Vladici Vasiliju svim današnjim istoričarima?
Ko vam formira svijest?

Ovo si bio preskočio, ne čini li ti se da ako izvadiš neki isječak, ne čini li ti se da sa njim ovđe nećeš ništa što želiš dokazati.
Možda bi u nekoj kafani uspio, ali, na www. si, ovđe ti trebaju DOKAZI.

[Boxy]

Нема проблема, шта год сматраш да треба да се помене из те књиге, можемо да прокоментаришемо.

И не видим потребу да помињеш Драгана Шоћа, јер с њим имам везе колико и са тобом. Човјека не познајем, нити ме његово мишљење о историји претјерано занима, јер знам да неће доћи овдје да дискутује са мном о овоме.

Хајде да покушамо да прођемо кроз текст који си цитирао, хладне главе и без препуцавања, ако је икако могуће..

Дакле, Владика Василије каже:
Ова земља називаше се раније јединственим именом Зета, а то име јој је дато по ријеци званој Зета...


Мислим да ћемо се сложити да је ово историјски релевантан податак, који се може наћи у многим изворима.

Даље каже:
...улива се у ријеку Зету испод Вртограда, гдје се родио Диоклитијан <Диоклецијан> и гдје је саградио велики град, назвавши га по своме имену Диоклитија <Дукља> тада је овој земљи умјесто Зета дато име Диоклитијанска земља...

Дакле, прилично јасан географски опис мјеста гдје се наводно родио Диоклецијан.
Ваљда ћемо се сложити да то није тачно. Данас је познато да је Диоклецијан рођен у данашњој Далмацији, у Солину, још у III вијеку.

Уколико погледамо шта пише Порфирогенит, касније у X вијеку, јасно можемо видјети да о граду Дукљи говори као о разореном граду.

Ti su isti Hrvati došli zatražiti zaštitu kod Heraklija, imperatora Bizantinaca, prije nego su Srbi zatražili zaštitu tog istog imperatora Heraklija, i to u vrijeme kad su Avari potukli i istjerali iz tih krajeva Rimljane koje je imperator Dioklecijan doveo iz Rima u ove zemlje i tamo naselio, i koji su bili nazvani »Rimljani« (ROMANCI) zbog toga što su bili preseljeni iz Rima u te krajeve, ja mislim na one koji su sada nazvani Hrvatska i Srbija. Ovi su isti Rimljani, protjerani od Avara u doba tog istog imperatora Bizantinaca Heraklija, i njihove su zemlje ostale puste.

Zemlju Diokleciju (DIOKLEIAS) ranije su posjedovali Rimljani koje je imperator Dioklecijan preselio iz Rima, kako je kazano u priči o Hrvatima i bila je pod upravom imperatora Bizantinaca. Ali i ovu su zemlju Avari podjarmili i opustošili pa je ponovno napučena u vrijeme imperatora Heraklija, baš kao što su bile i Hrvatska i Srbija i zemlja Zahumlje i Terbounija i zemlja Kanali. Dioklecija je dobila svoje ime od grada u toj zemlji kojega je utemeljio imperator Dioklecijan, ali sada je to opustjeli grad, premda se i sada naziva Diokleja.
U zemlji Diokleciji nalaze se veliki naseljeni gradovi i to Gradetai, Nougrade, Lontodokla.

(Надам се да нећеш замјерити, цитирао сам из твоје теме о Порфирогенитовом чувеном дјелу, за потребе овога о чему дискутујемо)

Шта је закључак? Диоклецијан је, према тврдњама Порфирогенита, у доба кад је био моћан (дакле IV вијек) на ове просторе довео неке Римљане.
У вријеме Хераклија (почетак VII вијека) на сцену су дошли Авари. Они су, у сарадњи са Персијом, нападали овог византијског цара. Он је савезнике нашао у Словенима (управо је Хераклије, по писању Порфирогенита био у контакту са Хрватима и Србима мало прије тога, када им је дозволио да се настане на Балкан, јер је тако хтио да ослаби Аваре). У то вријеме, када су (не толико бројни) Авари били јаки, губи се траг Римљанима из Дукље. Након побуне Словена против Авара, ови су се повукли од Цариграда, како би се борили са Словенима, наравно безуспјешно. Хераклије је на тај начин постигао свој циљ, ослободио се пријетње са једне стране (Авара) и у потпуности се посветио Персијанцима... Судбина Авара је била сљедећа: крајем VII вијека почело је њихово слабљење, које је кулминирало 796. године када је Карло Велики разорио њихову престоницу у мађарској низији и када су потпуно потпали под каролиншко царство.

Након ове мале дигресије, да видимо шта се десило на простору које нас занима. Порфирогенит каже да је то подручје у X вијеку било "названо Хрватска и Србија". Наравно, можемо наћи историјске изворе који о овоме причају другачије(што бих волио да изнесем у једном од сљедећих постова), али Порфирогенит је то тако записао.
Такође, записао је и да је град Дукља "опустјели град".
Али, каже "земљу Диоклецију".. Значи, не државу, него подручје, као што је данас, рецимо Зета у Црној Гори.

И за крај овог поста (надам се првог у обостраној конструктивној дискусији) једна нелогичност:

Владика Василије каже да је
...тада је овој земљи умјесто Зета дато име Диоклитијанска земља...

што се не слаже са бројим провјереним историјским изворима, који говоре да је Зета настала након Дукље.

Ето, то би била моја запажања, за почетак, у вези са текстом који си цитирао.

[Ćipur]

Sve je to OK, Vladika nije najprecizniji, on nije imao brojne izore kao danasnji istoricari, ali sustina je.

Vladika Vasilije se poziva na drzavni kontinuitet Duklja - Zeta - Crna Gora!
Poziva se na Duklju koju danas negiraju nostrašćeni političari kao srpsko Draganče Šoć.
U svijesti Vladike Vasilija je dakle, da su nam preci zivjeli u Duklji i da imamo veze sa Dukljom.
Inače je ne bi pominjao!

Prvu istoriju Srba napisao je Jovan Rajic krajem 18. vijeka, nekoliko decenija posto je Vladika Vasilije napisao "Istorija o Cernoj Gori".
Jovan Rajić u svojoj istoriji o Srbima, ni slovcem ne pominje Duklju i Vojislavljeviće.

[Boxy]

Само полако, да не пренагљујемо ни са каквим закључцима (док господин Шоћ и даље вјероватно штуца од тебе... ) јер можемо да погријешимо... Држимо се докумената и онога што у њима пише.

Дакле, наравно, Владика помиње Дукљу, као дио историје овог простора, јер свако нормалан зна да Дукља то јесте. Око тога се слажемо.

Сад само треба да у нормалној дискусији, покушамо да прођемо кроз вријеме и да опишемо догађаје и разне околности везане за то. Или бар да покушамо, ако за то има воље.

Даље, сложили смо се да Владика није био у праву баш око свега, али да му се то може опростити усљед времена у којем је живио и слабој доступности историјских извора.


Прије него "скочимо" на крај Xviii вијека, ја бих се још мало задржао у времену о којем је писао Порфирогенит, или нешто раније, ако немаш ништа против.

Дакле,

Главно мјесто у овом дијелу Балкана био је већ поменути Солин (тада се звала Салона). Ту је цар Диоклецијан, у вријеме своје моћи, почео да зида величанствен двор, чије остатке можемо да видимо и данас...
Диоклецијан је умро 313. године у ту је и сахрањен, у свом маузолеју, који је касније преправљен у црквицу, а која, мислим, постоји и данас. Око граница Далмације, њеног богатства и утицаја у то доба би се вјероватно лако сложили, јер нисам наишао нигдје да су вођене расправе на ту тему.
Мене занима да ли ћемо се сложити око овога:
У покрајини Превалитана, налазио се град Скодра (наравно, данашњи Скадар), сједиште некадашње предримске илирске државе. Овај град је увијек, без зузетка, био од највеће стратешке важности, за све војске и империје које су туда долазиле и пролазиле.
Поред Скодре, други по важности град у овој области била је Доклеа, која међутим није добила име директно по Диоклецијану, него по илирском племену Доклеатима. Један од најстаријих илирских градова био је Метеон (касније а и данас Медун). На крајњем југу налазио се још један јако важан град, Епидамнос (касније Дирахијум, данас Драч).

Да ли око овог пасуса, посебно око имена Дукље, и помена Илира, можемо да се сложимо?
Постоји ли ту нешто што желиш да означиш као нетачно, или можемо око тога да се сложимо и да наставимо дискусију?
Уколико имаш било који значајан податак везан за период о ком говорим, наравно, наведи га.

[Ćipur]

Vladika Vasilije Petrović Njegoš, pismo grofu Šuvalovu - faximil

Evo, jasno i čisto vidimo iz ovog pisma starog 250 godina da je
srpska istoriografska škola izmislila, i lagala je, kako ne postoje narodi - Crnogorci, Makedonci, Bošnjaci...
Jasno je da srpski istoričari ne posmatraju istoriju,
kao nauku za izučavanje i objektivno prikazivanje prošlosti,
već Istoriju posmatraju kao sredstvo za širenje Velike Srbije i srpstva.
Vladika Vasilije u ovom dokumentu jasno razdvaja i nabraja balkanske narode.
Kristalno jasno odvaja Srbe i Crnogorce.
Čisto i jasno, kao suza.
Faximil dokumenta razara milione laži srpskih "istoričara" !

• http://img522.imageshack.us/img522/5...uvalovu5eb.jpg

Naravno, Srbe ijekavce je izmislio Vuk Karadzić dosta poslije Vladike Vasilija Petrovića u njegovom clanku

SRBI, SVI I SVUDA !

[Ćipur]

Владика Василије у својој 'Оди Немањи' вели:

Сербски свети краљи вастаните,
Цару Христу молбу сатворите,
Мухамедску вјеру изложите,
От вашего отачества иждените!
Христијанском цару помогните,
Отчество ваше обновите!
Архијереји сербски не лезите,
Но всу ношт Бога молите,
Царско сербско паки ваставити,
Правдоју и благочествијим прославити!

Ovaj nick jovan, očito gigantski-tubo-mega Srbin, objavio je ovu pjesmu, meni je dobro poznata, al da je ne tražim na internetu našao sam je ovđe na ovom podforumu. https://forum.cdm.me/showthread.php?p=302554
Još jednom vidimo koliko je Vladika Vasilije striktno i oštro razdavajao Srbe i Crnogorce, on kaže:

От вашего отачества иждените!

Za neupućene koji se prave bleskasti, VAŠE je nešto što nije NAŠE, VAŠE je srpsko, a NAŠE je naroda Vladike Vasilija - CRNOGORACA.
Vaše to jest SRPSKO, suprotno je naše - CRNOGORSKO!



U istoj pjesmi, malo kasnije, Vladika Vasilije poručuje Srbima opet, na isti način se obraća

Отчество ваше обновите!

Za neupućene koji se prave bleskasti, VAŠE je nešto što nije NAŠE, VAŠE je srpsko, a NAŠE je naroda Vladike Vasilija - CRNOGORACA.
Vaše to jest SRPSKO, a suprotno je naše CRNOGORSKO!



Možemo da zaključimo kako naravno ni elita crnogorska, o narodu da ne govorimo, nije tada polovino 18. vijeka, sebe smatrala dijelom Srba, ali vidimo da su Crnogorci imali simpatije da Srbi ustanu protiv Turaka, jasno su shvatali da nijesu sami mogli da se konačno oslobode od Turaka.
Iz istih razloga, da bi se objedinili pod jednim imenom kako bi se, prije svega, lakše oslobodili od Turaka Vuk Karadžić je izmislio Srbe ijekavce jedno 70-80 kasnije.
Pravoslavna elita, medju njima i Njegoš, prihvatila je da se izmišljaju Srbi ijekavci, a Njegoš se bačio na posao da srpči Crnogorce ... da slavi i opjevava Srbe, radio je sve da bi Srbe približio Crnogorcima, jer su ih Crnogorci kao ratničko društvo, malo cijenili.
Iskreno mislim, da je Njegoš mislio da čini dobro Crnogorcima, time što im nameće POLITIKU, IDEOLOGIJU srpstva.

[Boxy]

Ја се таман понадах да ћемо да кренемо редом и да идемо постепено..

Пошто не видим да си оспорио било шта из посљедњег пасуса мог претходног поста, сматраћу да смо се и око тога сложили, што је добро.

Такође, и ови документи су нешто што си већ изнио и што се може прочитати, па не видим потребу за понављањем, посебно што смо почели да причамо о мало ранијем периоду...

[Ćipur]

Ја се таман понадах да ћемо да кренемо редом и да идемо постепено..

Пошто не видим да си оспорио било шта из посљедњег пасуса мог претходног поста, сматраћу да смо се и око тога сложили, што је добро.

Такође, и ови документи су нешто што си већ изнио и што се може прочитати, па не видим потребу за понављањем, посебно што смо почели да причамо о мало ранијем периоду...

Nista, prazna prica, precutana moja zadnja dva posta, precutani IZVORI koji ne ostavljaju nikakve nedoumice.
Da ponovim, Vladika Vasilije porucuje u interesu svih balkanskih naroda:

Сербски свети краљи вастаните,
Отчество ваше обновите!

Сербски свети краљи вастаните,
Отчество ваше обновите!

Сербски свети краљи вастаните,
Отчество ваше обновите!

Сербски свети краљи вастаните,
Отчество ваше обновите!

Сербски свети краљи вастаните,
Отчество ваше обновите!

Čak i genijalni logičar, srpsko Draganče Šoć, koji se u sve na ovoj planeti razumije, složiće se da termin VAŠE označava da to nije NAŠE!

[Ćipur]

Marijan Mašo Miljić: »IZVEDOH VAS SVIJETU PRED OČI«

Povodom 250-godisnjice publikovanja prve istorije Crne Gore – »Istorija o Cernoj Gori« vladike Vasilija Petrovica Njegosa

Ravno prije 250 godina vladika Vasilije Petrovic Njegos objavio je u Moskvi svoju »Istoriju o Cernoj Gori« na ruskom jeziku – prvu istoriju Crne Gore. Tacnije, na knjizi je naveden datum stampanja 10/21. mart 1754. godine.
Da kuriozitet bude veci, valja i napomenuti da je dvanaest godina kasnije, u Petrovgradu (Sankt Peterburg) 10. marta 1766. umro vladika Vasilije, u 55 godini zivota, i po naredbi ruske carice Katarine Velike sahranjen, o trosku ruske drzave, u Blagovjestenskoj crkvi Nevskog manastira, uz prisustvo visokih i uglednih licnosti, daleko od svoje domovine i svoga naroda. Rodjenjem, zivotom, duhovnim i drzavnickim djelom vezan za Crnu Goru a sudbinski za Rusiju, ostao je, sve do danas, da pociva pored Suvorova i drugih znamenitih licnosti ruske istorije.
Ove cinjenice, izmedju ostalog, upucuju i na neobicnu vezanost pisca i njegovog djela.
Vladika Vasilije je izuzetna pojava u ukupnoj crnogorskoj povjesnici: i po svome drzavnickom pregnucu i po doprinosu koji je dao crnogorskoj nauci i kulturi uopste, posebno istoriografiji, knjizevnosti i prosvjeti.
Sa sadasnje vremenske distance to se mnogo jasnije istice i sagledava. Iako se zanimao za crnogorsku proslost, po svome temperamentu, radu i idejama vise je bio okrenut buducnosti Crne Gore, sagledavajuci je dalekovido, skoro prorocki, sudbinski. Njegove ideje su vremenom postajale stvarnost. Sanjana buducnost pretvorila se u nasu sadasnjost, uz aktivan borbeni odnos tolikih narastaja i njihovih velikih pregnuca, uz velike zrtve i stradanja. Iako buducnost, vele, ionako sama dolazi – za nju se, ipak, trebalo izboriti, uz dva osnovna nacela: borbu za slobodu i borbu za opstanak. Ta nacela su aktuelna i u danasnje vrijeme.
Vladika Vasilije je posebno znacajan kao pisac prve istorije Crne Gore, kao rodonacelnik crnogorske istoriografije.
Istina, uprkos izvjesnim hijatusima u ukupnoj proslosti Crne Gore, nepravedno bi bilo ne kazati, na osnovu dosadasnjih saznanja, da je najstariji nacionalni istorijski spis, koji nema sve odlike zanra istorije jedne zemlje i naroda, ali nije ni daleko od toga – »Kraljevstvo Slovena«, (»Regnum Sclavorum«) popularno nazvano »Ljetopis popa Dukljanina«, a njegov tvorac prvi, poznati, istorik u istoriji crnogorske istoriografije. Njegovo djelo koje ima i istorijske i knjizevne odlike jeste istorija stare dukljanske drzave, o kojoj se ne zna jos dovoljno, ali se mozaik istorijske istine polako sklapa i izostrava. Ovaj stari znameniti spis, nastao 1149. godine, prvi put je stampan 1601. u Pezari na italijanskom jeziku. Ljetopis ili Rodoslov nema ni u naslovu ni u sadrzaju sve odlike zanra istorijske sinteze.
Vasilijeva »Istorija o Crnoj Gori« oznacila je pocetak naucnog bavljenja ukupnom crnogorskom prosloscu, pocetak crnogorske istoriografije. Taj pocetak je, u neku ruku paradoksalan. »Istorija o Crnoj Gori« je prolegomena u crnogorsku nacionalnu istorijsku nauku. I vise od toga: crnogorska istoriografija je, uslovno receno, pocela sintezom crnogorske proslosti, i to ne bilo cijom i bilo kakvom, vec jednog vladike i gospodara Crne Gore, s najviseg mjesta, u odsustvu bilo kakvih institucija, sazimanjem proslosti kroz maglu predanja i legendi, uz malo pouzdanih izvora i gradje. Vladicina »Istorija o Crnoj Gori« jeste prva karika u drugom lancu crnogorske istoriografije, prva povjesnica crnogorska. Iako nije pisana sa iskljucivom naucnom namjerom, njen znacaj kao prvjenca crnogorske istoriografije je mnogo veci nego sto se obicno uzimalo, sto su neki nastojali da ospore, ili, pak, nego sto je i sam vladika Vasilije, uprkos urodjenoj dalekovidosti, mogao i zamisliti.
Pisac prve istorije Crne Gore nije se zanosio da napravi temeljno djelo o ukupnoj crnogorskoj proslosti; on to nije ni mogao u uslovima u kojima je pisao, sa znanjem koje je imao i na osnovu izvora koje je koristio. Njegova Istorija ima osnovne odlike zanra sinteze proslosti svoje zemlje i naroda. Uostalom, to je autor istakao u samom naslovu: da se radi o istoriji i, posebno, o istoriji Crne Gore, koja njenu proslost prati od najstarijih vremena, istina bez podrobnijeg ulazenja u odredjene periode. Vladika Vasilije Petrovic Njegos je, kao istoricar, voljom sudbine, sopstvenom samosvijescu i dalekovidoscu drzavnika, prokrcio prostor do zaraslih dveri dalje crnogorske proslosti i uputio se u neizvjesnu duhovnu avanturu – iduci unazad odmicao je sve dalje naprijed, stigavsi do naseg vremena i svojim djelom, koje je pretjeralo, postao nas savremenik.
Pisac prve crnogorske istorije je bio svjestan sta cini i sta hoce. Svome narodu crnogorskom, Crnogorcima, ciju je povjesnicu napisao i stampao, koje je uveo pod svojim imenom medju evropske narode, kao subjekt koji ima svoju istorijsku misiju, porucivao je: »Izvedoh vas svijet pred oci«.
Ovo obimom malo sa znacajem veliko djelo vladika Vasilije je bio odlucan da napise i da ga publikuje, kao kratak i pregledan istorijsko-geografski prikaz svoje zemlje i naroda. To jasno potvrdjuje vrlo precizan i promisljen naslov. Konacnoj verziji teksta, koji je dovrsen u Moskvi, prethodile su dvije ranije iz 1746.
Izvjesno je da Vladika Vasilije, koji je za Njegosa bio »umni vozd«, nije nista slucajno cinio. Iako su ga savremenici dozivljavali kao samosvojnu individualnost borbenog duha i snaznog temperamenta, on se sam, i na najvise adrese, predstavljao kao »smireni mitropolit crnogorski«.
O njegovoj »Istoriji o Crnoj Gori« dosta je pisano. I autor i njegovo djelo vise su kudjeni nego hvaljeni. Pohvale su dolazile od onih koji su znali da osjete i prosude vrijednost i znacaj prve crnogorske publikovane istorije, njen doprinos istorijskoj nauci, montenegrinistici prije svega, da uoce interesovanje koje je ona pobudila za Crnu Goru i crnogorski narod, da razumiju u njoj istaknute ideje jedne male drzave koja se bori za svoje mjesto u okruzenju i evropskom poretku, ideale naroda koji je na celu sa svojim vladikama i glavarima sazdavao iznova temelje svoje nacionalne drzave, uz visoko postavljena eticka i humonisticka nacela.
Kudioci Vasilijeve »Istorije« bili su uglavnom oni koji su se uplasili ne samo autorovih poimanja nego, prije svega, bauka njegove sintagme »crnogorski narod«, koji je on uprvao tom knjizicom tako suvereno i dostojanstveno uveo na evropsku istorijsku pozornicu, izvodeci ga »svijetu pred oci«.
Taj veliki »skandal« vladici Vasiliju nijesu mogli da oproste ne samo njegovi savremenici nego, jos vise, kasniji istoricari i kriticari, nastojeci da minimiziraju njegovo djelo a njega omalovaze kao licnost. Tih svojih oponenata pisac prve istorije Crne Gore je imao i u svojoj zemlji, ali vise izvan nje. Jedni su ga optuzivali za falsifikovanje cinjenica, drugi za lazno predstavljanje, treci za glorifikovanje Crne Gore i Crnogoraca, za »uzdizanje Crnogoraca iznad Srba«, cetvrti da se Crnogorci ne bore za sopstvenu slobodu vec da se ne »pogasi srpska sloboda«, peti su, neovlasceno svojatajuci crnogorsku istoriju i knjizevnost kao svoju, ukljucili u svoj korpus i mitropolita Vasilija kao pisca, ali su izopstili njegovu »Istoriju« zbog isticanja crnogorskog naroda i njegovog nacionalnog imena, peti su ga proglasili lakomcem, sesti su nastojali ne samo da negiraju autora nego da potpuno obezvrijede njegovo djelo, sedmi su falsifikovali njegove misli, pa osmi, deveti, deseti...

[Ćipur]

Ali, i autor i njegovo djelo su ih sve nadrasli i nadzivjeli. Visoka svijest ovoga vladike o samosvijesti njegovog naroda crnogorskog, njegovoj samosvojnosti, misiji i ulozi, o borbi za drzavne i nacionalne, hriscanske ideale, za opstanak pravoslavlja i Crnogoraca u njemu, vizije njihove buducnosti vremenom sve vise dobijaju potvrdu i priznanje.
Iako i danas ima onih koji osporavaju Vladicino djelo, bilo je i ranije i onih koji su ga razumijeli i shvatali da Crnogorci »sacinjavaju osobiti i ot sviju drugih naroda u Evropi, sa svim razliciti narod« (Srbske letopisi, Budim 1825).
I pored svih kritika i pokuda koje su upucene »Istoriji o Crnoj Gori« mitropolita Vasilija Petrovica, ona je mnogo koriscena, analizirana, rabljena.
Bez sopstvenih uzora, zaljubljenicki strasno, uz oskudne i malo pouzdane izvore i jos nepouzdaniju tradiciju, koristeci se literaturom uglavnom na ruskom jeziku, »mudri vozd« je napravio pravi duhovni podvig. Njegova slava i znacaj njegovog djela rasli su vremenom. Simbolicno receno, ako je pop Dukljanin crnogorski Herodot – onda vladika Vasilije moze da se nazove nacionalnim Tukididom.
Vladika Vasilije nije samo rodonacelnik crnogorske istoriografije nego, u okviru nje, utemeljitelj tzv. romanticarske iliti patriotske istorijske skole. Njegova misao o »vjekovnoj crnogorskoj nezavisnosti« i nakon odlaska Crnojevica, »pod upravom cetinjskih vladika«, uticala je na nastanak »dvorske istoriografije« njegove dinastije.
Poslije prvog pokusaja i prvonacelnog pregnuca vladike Vasilija Petrovica Njegosa da napise istoriju svoje zemlje i naroda do utemeljenja kritickog pristupa i kritickog metoda, pa sve do nekolikih visetomnih a nezavrsenih istorija Crne Gore, crnogorska istoriografija je stekla ogromno iskustvo, dosla do relevantnih saznanja, obogacena brojnim studijama, disertacijama, monografijama, objavljenim tomovima istorijskih izvora i pouzdane arhivske gradje. Publikovani su brojni radovi o Crnoj Gori i u zemlji i u inostranstvu, u knjigama ili periodicnim publikacijama.
Cak i prve istorije Crne Gore, pa i Vasilijeva, ukazale su da izucavanje njene proslosti treba zapocinjati od Prevalisa (Prevalitane) i tako u kontinuitetu, kako i slijede karike u lancu: Duklja, Zeta – Crna Gora.
Vladika Vasilije, iako nije imao veliko obrazovanje istoricara od struke, niti dovoljno izvora – svoj posao je uradio koliko je znao i umio - za pocetak izvanredno.
O vladici Vasiliju i njegovoj »Istoriji o Cernoj Gori« moze se pisati nadugacko i nasiroko, i bolje i umnije.
Ovo je bila prilika da se vratimo prvoj istoriji Crne Gore, da podsjetimo na njenog tvorca i pocetke crnogorske istoriografije, da se ukaze na njeno trajanje i kontinuitet, ali i na to da jos uvijek nije napisana integralna istorija Crne Gore.

[Ćipur]

Evo sto jos veli vladika Vasilije u svojoj Istoriji Crne Gore:

Baoša, kojega prije spomenuh, treći dan stiže na Kosovo poslije one bitke, koja bi godine 6897. od nastanka svijeta, a od rođenja Hristova 1389, 15. dana mjeseca juna. Baoša, u tuzi velikoj što u boj nije stigao, gnjevan bijaše na izdajnika Vuka Brankovića, kojega je poslije svojom rukom ubio.

Sto ce Balsa na Kosovu i sto je u tuzi, pa jos ubija Vuka Brankovica, ako nam je Cipur rekao da Crnogorci nisu nikada sa Srbima ratovali, niti imaju ista sa njima ka sto ni Turci nemaju sa Muslimanima u Bosni?

Balša nije nikad bio na Kosovu, ni za vrijeme bitke, a naravno ni poslije nje, a narocito nije bio u nikakvoj tuzi za Srbljima, "Istorija o Černoj Gori" je odlična knjiga, ali za duh i događaje iz vremena u kojem je napisana, a napisana je 1754.

Opisuje i događaje iz vremena bitke na Carevom Lazu, događaje koji su bili 40 godina prije nego je knjiga napisana, znači bilo je još dosta živih ljudi koji su svjedočili Vladiki Vasiliju o događajima iz odlomka koji sam gore naveo.

Nijedan jedini istoričar ne uzima previše ozbiljno tvrdnje Vlaike Vasilija o događajima koji su bili 360 godina unazad.

Vladika Vasilije nije pravi istoričar, ne služi se pravim dokumentima iz arhiva, već je očigledno koristio par ranije napisanih knjiga i predanja.

Međutim, ponavljam, za duh njegovog vremena polovine 18. vijeka, Vladika Vasilije je odličan.
Možemo da vidimo njegova razmišljanja, kako gleda na Crnu Goru, plemena, ustrojstvo, susjede crnogorske, kako se tituliše opisuje takođe događaje iz njegovog vremena, za sagledanje toga vremena - polovine 18. vijeka, Vladika Vasilije je odličan!

[nihil]

Međutim, ponavljam, za duh njegovog vremena polovine 18. vijeka, Vladika Vasilije je odličan.
Možemo da vidimo njegova razmišljanja, kako gleda na Crnu Goru, plemena, ustrojstvo, susjede crnogorske, kako se tituliše opisuje takođe događaje iz njegovog vremena, za sagledanje toga vremena - polovine 18. vijeka, Vladika Vasilije je odličan!

Hoces da kazes da je odlican svugdje gdje tebi odgovara, a tamo gdje ne odgovara tu je los. Navedi koji su to relevantni izvori procijenili pisanje vladike Vasilija kao vjerodostojno, a koji su ga, zbog cega i gdje poricali? Pausalne ocjene kako tebi nesto odgovara ne znace nista.

[Ćipur]

Hoces da kazes da je odlican svugdje gdje tebi odgovara, a tamo gdje ne odgovara tu je los.

Pazi u istorijskoj nauci postoje metodi kako se dolazi do cinjenica i fakata.
Ako su istoricar pronasli iz 1389. godine na nekoliko sedmica prije ili poslije bitke, nije tolko vazno da je Balsa bio u Dubrovniku, ako postoje izvori iz doba bitke na Kosovu, koji pominju Brankovica, bosanskog Vlatka Vukovica, jednog hrvatskog viteza, ako pominju Lazara Hrebeljanovica, Arbanase, Bugare, Madjare ... saroliku koaliciju pod komandom Lazara Hrebeljanovica i ako nijedan IZVOR iz tog vremena ne pominje Balsice, a nadjen je dokument iz tog doba iz koga se vidi dje je Balsic bio, onda se svjedocenje Vladike Vasilija kako je Balsa dosao poslije boja na Kosovu, 360 godina poslije tog boja, to niko od ISTORICARA ne uzima ozbiljno.

Tako istoricari rezonuju, ne ja.

E sad, ti si sva svoja znanja iz istorije pokupio od Dragana Soca, njemu zxaista niko ne brani da navodi sto mu drago recimo kao istorijski izvor da navodi Gorski Vijenac, ni tebi niko ne brani da u propagandu Dragana Soca vjerujes.

Svi istoricari u stare spise vjeruju ako hronicar pise o svom vremenu. To je vec vrlo ozbiljno, al ako taj hronicar pise o necemu sto je bilo 100, 200 ili vise godina unazad, to se odmah uzima sa rezervom i debelo uporedjuje sa drugim IZVORIMA.

To sto kaze Vladika Vasilije da je Balsa stigao poslije boja na Kosovu, to je jednostavno romanticno nakitio.