Crnogorski jezik

[CGmafiozz]

Crnogorski postoj, ima jos razlike medju srpski no hrvatski i bosanski

ako omrazi crnogorski nemoj dodjiti u Crnoj Gori

[MadGod]

E zbilja za gadjenje. Stvarno. Sav akademski rad bi trebalo ocistiti od uticaja politike, narocito nacionalizma.

Medijutim, nauka i umjetnost su, osim u par izuzetnih slucajeva, uvjiek bili podredjeni politici, a nerijetko nacionalizmu - globalno.

Tako da moze biti da to "treba" uraditi, ali ne bih rekao da cemo to mi (ili bilo ko drugi) dozivjeti.

Politiku treba pripitomiti - ocistiti je totalno iz bilo koje djelatnosti je nemoguc poduhvat.

Coek koji ZELI DA SE KORISRI CRNOGORSKIM JEZIKOM ispada idiot bas zbog njih.

Ovo potpisujem.

[Stradivari]

Istine radi, gospodinu Cerovicu rijec nije htio dati predsjedavajući, lingvista iz Norveške, uz obrazloženje da je riječ o skupu lingvista, a ne onih koji žele da pruže podršku bilo kome.
Interesantno je da se ne komentariše izlaganje hrvatske lingvistkinje, gđe Kordić, koja je našu lingvistkinju, gđu Glušicu, zamolila da se okane emocija i ukoliko je u stanju problemu priđe sa naučnog stanovišta.

[Old Bone]

Istine radi, gospodinu Cerovicu rijec nije htio dati predsjedavajući, lingvista iz Norveške, uz obrazloženje da je riječ o skupu lingvista, a ne onih koji žele da pruže podršku bilo kome.
Interesantno je da se ne komentariše izlaganje hrvatske lingvistkinje, gđe Kordić, koja je našu lingvistkinju, gđu Glušicu, zamolila da se okane emocija i ukoliko je u stanju problemu priđe sa naučnog stanovišta.

Posto ti vise znas od nas-izvjesavaj nas o skupu, ako se nastavi....JER VISE ONI ZNAJU O TOME OD NAS LAIKA NA FORUMU!
Poadrav,

[Ego_and_his_own]

Istine radi, gospodinu Cerovicu rijec nije htio dati predsjedavajući, lingvista iz Norveške, uz obrazloženje da je riječ o skupu lingvista, a ne onih koji žele da pruže podršku bilo kome.
Interesantno je da se ne komentariše izlaganje hrvatske lingvistkinje, gđe Kordić, koja je našu lingvistkinju, gđu Glušicu, zamolila da se okane emocija i ukoliko je u stanju problemu priđe sa naučnog stanovišta.

Kojeg naucnog stanovistva? Srpsko / Hrvatskog?

[ssin]

[b] ZAVRŠNICU NAUČNOG SKUPA O JEZIKU OBILJEŽILI SU INCIDENTI I NEAKADEMSKO PONAŠANJE AKADEMIKA



Najglasniji u zahtjevima da mi se ne dozvoli riječ, pored Radmila Marojevića, Radoja Simića i Miloša Kovačevića, bio je, na moje čuđenje, akademik Zoran Lakić. Bilo mi je žao a i stidno kako se ovi ljudi ponašaju, ne samo prema gospođi Glušici, nego i prema cijenjenim gostima iz Norveške i Danske, koji su, između ostalog, bili i suorganizatori i sufinansijeri ovoga naučnog skupa - kazao je Rajko Cerović.



V.VOJINOVIĆ

U kom svojstvu se pojavio Radmilo Marojević, skoči mi pritisak momentalno kad vidim ime te b****e.

Inače, ja sam vam govorio na ovoj temi da će vas koštati ugleda i živaca sve ove budalaštine koje radite a koje su motivisane dnevnom politikom. I one ideje koje su dobre će otići niz vodu jer se koriste jednokratno, kao WC papir. Više rada, ozbiljnosti, manje parola i budalaština. Outlook je jako fino formulisao suštinu.

[Ćipur]

Direktor Instituta za crnogorski jezik i jezikoslovlje ocijenio

Nikčević: Primarni cilj CANU negacija crnogorstva

Podgorica, 27. maja (Mina) - Crnogorska akademija nauka i umjetnosti isključila je sebe iz procesa crnogorske jezičke standardizacije i potvrdila se kao srpska naučna ustanova kojoj je primarni cilj negacija crnogorstva.
To je danas ocijenio direktor Instituta za crnogorski jezik i jezikoslovlje Vojislav Nikčević, osvrćući se na međunarodni naučni skup »Jezička situacija u Crnoj Gori – norma i standardizacija«, koji je održan u CANU 24. i 25. maja. Nikčević je kazao da su, »uz rijetke časne izuzetke«, na tom skupu referate podnijeli »glavni negatori crnogorskog identiteta koji su pod okriljem najviše naučne crnogorske ustanove mogli slobodno da negiraju i njenu državnost i crnogorski narod i naciju«. »Mogli su crnogorski prostor da proglase srpskim, da proglase okupaciju Crne Gore, negiraju crnogorski jezik, rezultate referenduma, čak i hrvatski i bosanski kao jezike država iz okruženja«, rekao je Nikčević. On je podsjetio da iza tog skupa stoji čovjek koji je u Crnoj Gori stekao najviša naučna zvanja, Branislav Ostojić, sekretar Odjeljenja umjetnosti CANU, »poznat između ostaloga i po tome što u svojoj kući drži slike svjetski poznatih ratnih zločinaca – Draža Mihajlovića i Radovana Karadžića«.
»Zar takvi ljudi da standardizuju jezik u samostalnoj i nezavisnoj državi Crnoj Gori? Njegov referat je posvećen afirmaciji ekavizama u crnogorskom jeziku, zalaže se za ekavizaciju nekih tipičnih crnogorskih oblika koji u Crnoj Gori počinju uzimati maha u međuratnom periodu kad su na vlasti u njoj bili ljudi čiji je Ostojić ideološki izdanak«, naveo je Nikčević.

[Ćipur]

VOJISLAV NIKČEVIĆ O NAUČNOM SKUPu "JEZIČKA SITUACIJA U CRNOJ GORI" ODRŽANOM U CANU

Negacija crnogorstva je primarni cilj CANU

Podgorica (MINA) - Crnogorska akademija nauka i umjetnosti isključila je sebe iz procesa crnogorske jezičke standardizacije i potvrdila se kao srpska naučna ustanova kojoj je primarni cilj negacija crnogorstva.
To je ocijenio direktor Instituta za crnogorski jezik i jezikoslovlje, Vojislav Nikčević, osvrćući se na međunarodni naučni skup "Jezička situacija u Crnoj Gori - norma i standardizacija", koji je održan u CANU 24. i 25. maja.
Nikčević je kazao da su, "uz rijetke časne izuzetke", na tom skupu referate podnijeli "glavni negatori crnogorskog identiteta koji su pod okriljem najviše naučne crnogorske ustanove mogli slobodno da negiraju i njenu državnost i crnogorski narod i naciju".
"Mogli su crnogorski prostor da proglase srpskim, da proglase okupaciju Crne Gore, negiraju crnogorski jezik, rezultate referenduma, čak i hrvatski i bosanski kao jezike država iz okruženja", rekao je Nikčević u izjavi dostavljenoj agenciji MINA.
On je podsjetio da iza tog skupa stoji čovjek koji je u Crnoj Gori stekao najviša naučna zvanja, Branislav Ostojić, sekretar Odjeljenja umjetnosti CANU, "poznat između ostaloga i po tome što u svojoj kući drži slike svjetski poznatih ratnih zločinaca - Draže Mihajlovića i Radovana Karadžića".
"Zar takvi ljudi da standardizuju jezik u samostalnoj i nezavisnoj državi Crnoj Gori? Njegov referat je posvećen afirmaciji ekavizama u crnogorskom jeziku, zalaže se za ekavizaciju nekih tipičnih crnogorskih oblika koji u Crnoj Gori počinju uzimati maha u međuratnom periodu kad su na vlasti u njoj bili ljudi čiji je Ostojić ideološki izdanak", naveo je Nikčević.
Prema njegovim riječima, u CANU se "protivno naučnim rezultatima iz oblasti montenegristike, rezultatima referenduma i većinskoj volji crnogorskih građana, radi na standardizaciji crnogorske podvarijante srpskog jezika".
"Ne standardizuje se jezik nego književno jezički izraz. Time se želi istaći da su Crnogorci etnička grupa srpskog naroda, grupacija koja nije dostigla nivo naroda i nacije", smatra on.
On je dodao da je u CANU, iako je Crna Gora poznata po tradicionalnoj gostoljubivosti, "pokazana nezapamćena nekultura u odnosu prema gostu, norveškom akademiku Svenu Meneslandu, prema kojem nijesu birane riječi samo zbog toga što je podržao izlaganje Rajke Glušice i standardizaciju crnogorskoga jezika".
"Stranci će ponijeti u svijet sliku nezapamćene nekulture, agresivnosti i nenaučnosti koja je došla do izražaja u najvišoj naučnoj ustanovi jedne države. Bolje reći, u ustanovi koja je to trebalo da bude", istakao je Nikčević. On je rekao da se postavlja otvoreno pitanje - "dokle će crnogorska država, njeni progresivni akademici u CANU i državna vlast trpjeti takvo naučno nasilje, njihove besprizorne postupke čak i prema svjetskim gostima i uglednicima".
"CANU je na transparentan način pokazala negatorski odnos prema Crnoj Gori, Crnogorcima, crnogorskom jeziku, crnogorskim nacionalnim manjinama, prema Glušici, Rajku Ceroviću i Adnanu Čirgiću koji su došli da iznesu svoje stavove o jeziku - odnos nezapamćen u civilizovanom svijetu", kazao je Nikčević. On je zaključio da je CANU, iznijevši jasan stav da ne postoje crnogorski lingvisti, nego samo srpski, priznala da u njoj ne postoje lingvisti koji bi polagali pravo na standardizaciju službenog jezika u Crnoj Gori.

[Hari Krisna]

U kom svojstvu se pojavio Radmilo Marojević, skoči mi pritisak momentalno kad vidim ime te b****e.

Sinn, mozes misliti u kakvom svojstvu moze biti tako nesto, ali dok god ova drzava dozvoljava da svaka olos moze i norveskog akademika vrijedjati kao crnogorskog sovinistu izgledace kao Hajd park.

[Ćipur]

JEDAN LIČNI POGLED NA NEDAVNI SKANDAL U CANU

Šta je Cerović htio da kaže

Više je nego očigledno, na osnovu uvida u dvodnevni naučni skup u CANU, pod naslovom "Jezička situacija u Crnoj Gori - norma i standardizacija", da je kod najvećeg dijela prisutnih "naučnih" zastupnika srpske unitarne jezičke politike i prakse, svaki eventualno drukčiji glas iz Crne Gore ne samo nepoželjan nego i unaprijed proglašen naučno subverzivnim i remetilačkim. Na žalost, sa takvim stavovima se, još jednom (kao da to predstavlja ikakvu novost?) identifikuje Crnogorska akademija navodno nauka i umjetnosti, pridružujući se, posebno siledžijskom intervencijom akademika Zorana Lakića, opštoj atmosferi energične zabrane Crnogorcima da se i u toj instituciji, povodom jezika, oglase. Subverzivno je i za dio odavno prononsiranih zastupnika imperijalnog srpskog jezičkog unitarizma i postojanje crnogorskog naroda, dok ih samo jednogodišnje trajanje samostalne države Crne Gore ne samo nervira nego i dovodi do eksplikativnog bijesa.
Potpisnik ovih redova, bar koliko je njemu poznato, nije u Crnoj Gori, a ni šire, nikad proglašen za uličara, ili spodobu koja bi bila sklona da ruši skup tolikih "uglednika". Čak i onda kada je svojim brojnim tekstovima i javnim istupanjem, usred protekle jugoslovenske klanice, rizikujući i glavu, ispoljavao jasan stav protivu miloševićevske soldateske koja je klala i rušila po Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini. Istina, stavovi autora ovog teksta su, između ostalog, i u vezi sa jezikom, domaćim učesnicima skupa bili poznati iz njegovih objavljenih eseja i rasprava, pa je trebalo sve učiniti da se njegovo istupanje, kao i istupanje mladog darovitog doktoranta Adnana Čirgića, po najužoj specijalnosti lingviste, u "uglednoj" CANU pošto poto spriječe. Sve je tim nelogičnije što je Rajko Cerović više puta istupao sa govornice pomenute Akademije, i na naučnom skupu o Laliću, Ristu Ratkoviću ili rodonačelniku crnogorske kinematografije Velimiru Stojanoviću: Ali o jeziku: nećeš Brajko?! Namjera organizatora i najvećeg dijela "pozvanih" da nam začepe usta dovoljno se opipljivo osjećala od samog početka skupa, pa je naše prisustvo na njemu očigledno doživljavano kao nečuvena drskost.
O lingvisti, doktoru nauka i univerzitetskom profesoru gospođi Rajki Glušici, čiji je referat naslovljen (Gle čuda?) "Standardizacija crnogorskog jezika", i koja je, računajući na preovlađujuću klimu skupa, bila dovoljno oprezna da samo toliko kaže da pri mogućnosti skorog ustavnog imenovanja službenohg jezika u Crnoj Gori imenom države, ostaje zadatak crnogorskim lingvistima da izvrše njegovu standardizaciju - ne treba ni govoriti. Srpska jezikoslovna nacionalistička elita i prije nego što je čula Glušićino izlaganje bacala je prema njoj krvničke poglede, da bi je u orkestriranim napadima proglasila "bivšim lingvistom", jer se tobože ne bavi naukom nego politikom, osporavajući pri tom svaku mogućnost da (zamislite?) postoje ikakvi crnogorski lingvisti. Nema sumnje da bi je njeni oponenti najradije rastrgli "konjma na repove". Nije ona negirala mogućnost da će se standardizacija crnogorskog službenog jezika raditi i u saradnji i dijalogu sa "naučnicima" koji ne dijele njeno mišljenje, kao i stavove nimalo beznačajnog dijela crnogorske inteligencije, ali je sve bilo uzalud. Uostalom, kako da na standardizaciji, navodno hipotetičnog crnogorskog jezika, sarađuju oni koji ne priznaju postojanje ni crnogorskog naroda, i pokazuju prezrivi izraz lica (član, pored ostalog, Srpske radikalne stranke Radmilo Marojević) i na pomen samostalne crnogorske države.
Uostalom, tek smo na osnovu ukupne atmosfere skupa, shvatili da bez učešća pomenutog uglednog Instituita iz Osla ne bi bio moguć naslov skupa "Jezička situacija u Crnoj Gori - norma i stadardizacija". Ko bi se u CANU usudio da javno predloži ovako formulisanu temu?
Bilo je više nego očigledno da je skup tempiran pred finalizaciju javne rasprave o crnogorskom ustavu, jer je njime trebalo izvršiti snažan pritisak na javnost, i to "provjerenim naučnim autoritetima", u cilju onemogućavanja ustavnog imenovanja jezika u Crnoj Gori državnom odrednicom. Još jednom je CANU pokušala da manifestuje svoj provjereni animozitet prema crnogorskoj državi, naciji, kulturi i jeziku, kao i protiv svake subjektivizacije Crne Gore, a što je najzanimljivije o trošku države koja joj, u najmanju ruku, suviše ne leži na srcu.
Kao organizatori skupa zvanično su navedeni "Institut za jezik i književnost Petar II Petrović Njegoš", dakle tijelo CANU, i "Institut za istočnoevropske i orijentalne studije Univerziteta u Oslu" (Norveška).
Za potpuniju ilustraciju preovlađujuće atmosfere na skupu, kojom su diktirali neki lingvistički "vitezovi", a bilo je i dovoljno drugih pažljivo pripremljenih referata o raznim relevantnim pitanjima savremene nauke o jeziku, posebno ako se ne tiču vruće teme crnogorskog jezičkog identiteta, može u najkraćim crtama izloženo, poslužiti objašnjenje šta je to subverzivni Cerović namjeravao, a nije mu omogućeno da kaže. Htio je bez ikakvog dvoumljenja i eufemizacije skrenuti pažnju na realnost da se crnogorski jezički identitet nikada nije mogao lako izbrisati iz onog korpusa zajedničkog jezika koga smo nazivali i ovako i onako, ali najduže, svakako nedovoljno adekvatno, srpskohrvatskim.
Zar nije tradicija pisanja na narodnom jeziku, i prije i mimo Vuka, u Crnoj Gori postojala kao jezička praksa u književnom, diplomatskom, državničkom i duhovnom djelovanju svih petrovićkih mitropolita koji su odreda bili i pisci visoke jezičke, retoričke i drugih književnostilskih osobenosti? U isto vrijeme, dok su u nekim susjednim zenljama, sa tek osvojenom hatišerifskom autonomijom u okviru Osmanskog vilajeta, i to tek u prvoj polovini XIX vijeka, njihovi vladari bili bukvalno nepismeni. Ima li u Evropi primjera da su dva suverena, od kojih jedan vladika, a drugi knjaz i kralj, ostavili iza sebe višetomna književna djela? Jedan je od njih najveći pjesnik slobode u evropskoj i svjetskoj književnosti, gorostas koji svojom mantijom (kad god su s mukom uspijevali da ga nagovore da se u njoj pojavi) moćno natkrilio sve što je u književnoj oblasti stvoreno u XIX vijeku na prostoru južnog slovenstva. Da li samo u pomenutom vijeku?
Otkud bi onako meteorski zasijao Njegoš da nije bio oslonjen na u južnom slovenstvu najbogatije narodno, dakle crnogorsko jezičko nasljeđe za kojim je u svojoj jezičkoj reformi onako revnosno mogao da potrči Vuk? Da mu nije za njegovu pobjedu bio dovoljan Branko Radičević stihovima "Ao nono bela/ Voda te odnela". Toliko je, i danas i tada, mogao napisati svaki razumljivim seksom opterećeni srednjoškolac. Gdje to u svijetu postoji tako frapantna podudarnost između narodnog i književno normiranog jezika kao u Crnoj Gori? Njegoš je pisao i nama savremenim jezikom, a neka neko pokuša da nauči napamet pjesmu njegovog savremenika Lukijana Mušickog, a da danas još u njoj nešto i razumije?
Veliki, tačnije neprocjenjivi doprinos tom zajedničkom jeziku, i ako izostavljanjem crnogorskog imena u njegovom nazivu, dala je Crna Gora. Mogu li se pisci Petar I, Petar II, Ljubiša ili Marko Miljanov, svrstati igdje drugo do u prvenstveno crnogorski jezičkoknjiževni izraz?
Da slučajno takvu tradiciju ne njeguje Glišić? Na našem crnogorskom živom savremenom jeziku, zavide nam mnogi, i lingvisti i nelingvisti, bar na prostoru bivše zajedničke države. Kako to da je Crna Gora dala najznačajnije kodifikatore i proučavaoce zajedničkog, ali ne jedinstvenog jezika, kao što su Mihailo Stevanović, Jovan Vuković, Mitar Pešikan ili gorostasnu individualnost Radosava Boškovića, da Crnogorci nemaju izrazit afinitet, naravno ponesen iz zavičaja, za ovu naučnu disciplinu?

PRIMITIVNO PONAŠANJE PREMA GOSTIMA IZ NORVEŠKE

Posebna i nimalo prijatna priča tiče se odnosa dijela učesnika skupa prema skandinavskim gostima koji su sufinansirali, ako nijesu možda snosili i sve troškove ove "naučne" parade. Riječ je o međunarodno priznatim slavistima, koji odlično poznaju jezičku i drugu situaciju u ex Jugoslaviji, besprekorno govore naš jezik i dobronamjerno i stručno pokušavaju učestvovati na skupu. Glavne otrovne strijele upućivane su gospodinu Svenu Meneslandu, predstavniku suorganizatora iz Osla, koji je imao referat naslovljen "O aktuelnoj sociolingvističkoj situaciji u Crnoj Gori": Samo što mu nije rečeno kakva aktuelna sociolingvistička situacija u Crnoj Gori, a da nije podjednako karakteristična za sve "srpske zemlje". Čovjek je pokušavao da ukaže na neophodnost dijaloga između suprotstavljenih mišljenja, da apostrofira nepotrebnu ostrašćenost učesnika skupa, tim prije što je ustavno imenovanje jezika u Crnoj Gori crnogorskom državnom odrednicom, po njegovom mišljenju, prilično izvjesna budućnost.
Istina, ne u sali ili iza govornice, već u hodniku, po završetku skupa, a tom dijalogu je prisustvovalo nekoliko osoba, gospodinu Svenu je srpski lingvista Radoje Simić uputio nekoliko rečenica u smislu: šta vi Evropljani hoćete? Vi nas posmatrate kao svoje smeće! Nećete vi ovdje nama diktirati što da radimo, itd. Sve je bilo tim čudnije što gospodin Sven nijednog trenutka nikome nije uputio uvredljivu riječ, već naprotiv u svakom istupu demonstrirao svoje i naučno i skandinavsko gospodstvo. Gospodin Sven je bio rezervisao hotel za još nekoliko dana po završetku skupa, namjeravajući da svoj boravak u Crnoj Gori iskoristi za više naučnih kontakata, ali se čitava skandinavska delegacija pokupila "glavom bez obzira" prvog jutra po završenoj "naučnoj" manifestaciji u CANU. Osjećaj izvjesnog stida, i nas koji nijesmo bili organizatori, već samo slušaoci, odnosno onemogućeni učesnici, bio je gotovo bolan.

Rajko CEROVIĆ

[gingis kan]

PRIMITIVNO PONAŠANJE PREMA GOSTIMA IZ NORVEŠKE

....po završetku skupa, a tom dijalogu je prisustvovalo nekoliko osoba, gospodinu Svenu je srpski lingvista Radoje Simić uputio nekoliko rečenica u smislu: šta vi Evropljani hoćete? Vi nas posmatrate kao svoje smeće! Nećete vi ovdje nama diktirati što da radimo, itd.
Sve je bilo tim čudnije što gospodin Sven nijednog trenutka nikome nije uputio uvredljivu riječ, već naprotiv u svakom istupu demonstrirao svoje i naučno i skandinavsko gospodstvo.

Gospodin Sven je bio rezervisao hotel za još nekoliko dana po završetku skupa, namjeravajući da svoj boravak u Crnoj Gori iskoristi za više naučnih kontakata, ali se čitava skandinavska delegacija pokupila "glavom bez obzira" prvog jutra po završenoj "naučnoj" manifestaciji u CANU. Osjećaj izvjesnog stida, i nas koji nijesmo bili organizatori, već samo slušaoci, odnosno onemogućeni učesnici, bio je gotovo bolan.

:shock::-?:shock:

[Hari Krisna]

Da smo mi Crnogorci visi evropejci i od samih Evropljana svjedoci i nasa cuvena ideja sa nazivom jezika crnogorskosrpskohrvatskobosanskim.
Neka sto tako na svjetski nacin rjesavamo svoj problem, vec i stedimo ogromne pare nasoj buducoj zajednici. EU je i prije zadnja dva prosirenja zaposljavala najvise prevodilaca, a sta ce tek sad biti pa i kad dodje jos clanica to se tek moze naslutiti.
Prosle godine je za prevodjenje razno raznih odluka, smjernica i svega zivoga placeno preko milijardu i sto mEleona eura, a da i najgluplja ideja moze postati evropska pokazalo se tako sto je, opet navodno, neki navodni cinovnik tu crnogorsku ideju prihvatio kao dobru.
Istini za volju on predlaze uvodjenju bosansko-hrvatsko-crnogorsko-srpskog jezika, ali nece to ici lako da mi kao nosioci ideje nijesmo na prvo mjesto, a da ne govorimo o tome da na CANU jos nije organizaovao neki skup da im Marojevic i Simic pokazu svoga boga.

[Ćipur]

Adnan Čirgić: STANDARDIZACIJA CRNOGORSKOGA JEZIKA – „LINGVISTIČKI“ NEPREBOL

U vrijeme povracene crnogorske drzavnosti sve se vise aktuelizuje prica o standardizaciji crnogorskoga jezika. Raspravljaju sad o tome i oni koji su sve vrijeme ignorisali postojanje ovoga jezika, a imali su sve uslove da na njegovoj standardizaciji jos odavno mnogo toga urade. Zasto to nijesu ucinili, posebno je pitanje. Vjerovatno je od same standardizacije krupnija njihova zelja da prikriju i speru rad na prikrivanju toga jezika (i ne samo njega!) ili da, ukljucivanjem u jezicku standardizaciju koja nam predstoji, nastave da pod crnogorsko ime uvode srpske jezicke sadrzaje.
Postojanje crnogorskoga jezika je nesporno. To je dokazala i pokazala aktuelna crnogorska lingvistika. Kad kazem crnogorska, mislim na onu koja ga je priznavala upravo kao sto je priznavala narod(e) koji njime govore. Dokazao je njegovo postojanje Njegos, Petar I, Marko Miljanov, Stefan Mitrov Ljubisa i svi nasi pisci koji su se izrazavali u svojim djelima na tome jeziku. A izrazavali su svi do unazad stotinak godina kad je brigu o jeziku u Crnoj Gori preuzela bratska Srbija. Od tada pocinje zatiranje i asimilacija jezika crnogorskoga. A u periodu izmedju dva svjetska rata cak i ijekavica je bila zabranjena. O tome svjedoci jezik nasih pisaca, posrbljen do kraja, o tome svjedoce zapisi u ovdasnjim glasilima. Nije bila zabranjena u teoriji, propisivao ju je Belicev Pravopis kao marginalno dozvoljenu (i destabilizovanu), ali u praksi je bila nesprovodiva, pa je doslo cak i do ekavizacije toponima crnogorskih tipa: Reka Crnojevica, Belopavlici, Pesivci ...
Da je izostala briga sa strane, danas ne bismo morali raspravljati o ovome pitanju. Ne bismo morali da objasnjavamo postojanje sopstvenog maternjeg jezika koji je toliko osoben da Njegosa nijesu mogli ni prevesti na srpski no su mu Gorski vijenac preradili u pripovetku Gorski Venac. Hiljadugodisnje trajanje crnogorskoga jezika obezbjedjuje mu status sluzbenoga jezika u nezavisnoj drzavi Crnoj Gori! To dobro znaju oni koji nece cak ni jezikom da ga nazovu no mu pridijevaju status knjizevnojezickoga izraza. To ce valjda reci osoben pokrajinski izraz srpskoga jezika?! Zar je tako bolno izgovoriti mu pravo ime? Akademik Mihailo Stevanovic u svojoj doktorskoj disertaciji pise da se u Crnoj Gori nadimci daju samo djeci, odrastanjem spontano im se vraca krsteno ime, a nadimak u odraslom dobu moze da ima i pezorativnu nijansu. Valjda je ovo crnogorsko hiljadugodisnje dijete dostiglo zrelost da mu se moze vratiti krsteno ime. Po nekima, izgleda, nije.
„Vijesti“ su prije mjesec dana objavile stav dviju crnogorskih akademija, DANU i CANU. Uloga i znacaj prve za priznanje crnogorskoga jezika vise je nego poznata. Njena zasluga u tom pogledu je nesporna. CANU, medjutim, nije odmakla od pocetka. Stavovi ove akademije, prema onome sto je tada receno, isti su kao i prije dvije godine, u vrijeme kad je Crna Gora bila u zajednistvu sa Srbijom. Ni cinjenica da smo povratili otetu drzavnost nije uticala na njihove stavove! Prema CANU, najsrecniji naziv za jezik u Crnoj Gori je srpskohrvatski (sic!). Djeluje nevjerovatno, ali je tako. U vrijeme kad su se toga jezika odrekli i davno s njim raskrstili i oni narodi cije se nacionalno ime nalazilo u nazivu toga jezika, stav Crnogorske akademije je da bi najbolje bilo sopstvenome jeziku dati tudje ime. A sve se to objasnjava konstatacijom da je u pitanju isti jezik. Sve i da jeste, a nije, zasto mu mi u Crnoj Gori ne bismo dali sopstveno nacionalno ime kao sto su to ucinili narodi iz naseg okruzenja? Ili mozda jos nijesmo sigurni ni u sopstveno nacionalno ime? Tacna je tvrdnja CANU da se ime jezika ne izvodi samo iz imena drzave. Ali se zato primarno izvodi iz imena naroda u kojem je nastao i u kome se razvio da bi zadovoljio njegove potrebe. Zato ga Amerikanci (za sad) i ne zovu americkim nego engleskim jer je u Ameriku dospio posredstvom britanske kolonizacije (a kao sluzbeni ga koriste samo u Senatu i Kongresu). Ali je to precutano! Neprestano se podmece kako ima naroda koji svoj jezik nazivaju tudjim nacionalnim imenom pa im zbog toga nista ne fali, a onda se obavezno za primjer navodi engleski u SAD. On se tamo drugacije ne moze ni zvati iz vec pomenutih razloga, isto kao sto je jezik Crne Gore crnogorski posto ga je stvorio i razvio crnogorski narod. Ili necemo valjda i dalje zastupati stavove da je Crnu Goru naselilo ono stanovnistvo koje se poslije boja na Kosovu „ne sce u lance vezati“. S obzirom na anahronost prijethodnih stavova, ni to ne bi mnogo zacudilo. Dalje, povodom jednojezicnosti. Lingvisticki gledano, o jednojezicnosti mozemo govoriti samo u okviru stokavskoga sistema kao jednoga lingvistickoga sistema, jednoga jezika, koji sa sociolingvistickoga aspekta cine cetiri potpuno samostalna standardna jezika: bosanski, crnogorski, hrvatski i srpski (poredjani abecednim redom). Cakavski, kajkavski i torlacki cine posebne sisteme, sto ce reci da su u sastav tzv. srpskohrvatskoga jezika ulazila cetiri genetski, strukturalno i tipoloski zasebna jezika. Socolingvistika je kao relativno mlada nauka oformljena u Americi 60-ih godina XX vijeka i u svijetu je priznata. Cudno je kako se njeni metodi i rezultati ovdje ne primjenjuju. Sa stanovista ove nauke, crnogorski je zaseban jezik u istoj mjeri kao sto su ostala tri pomenuta jezika. Ta saznanja doprla su davno u svijet. Jos u vrijeme kad je bio na snazi srpskohrvatski jezik (1986), u Standardni atlas svijeta koji je objavljen u SAD uneseno je da su glavni jezici u SFRJ: srpskohrvatski, slovenacki, makedonski, crnogorski i albanski! Ako bismo posli dalje, uvidjelo bi se da taj jezik ima vise osnova za svoju samostalnost i ima vise specificnosti od svih drugih jezika stokavskoga sistema jer nije poremecen seobama spolja, ali o tome na drugom mjestu jer se zbog ogranicenosti prostora na njima ne mozemo zadrzavati. Zahtjev za vracanjem „srpskohrvatskome“ jeziku djeluje malo savremenije no da neko predlozi da za sluzbenu upotrebu uzmemo staroslovenski. Sto da ne, redakcijama ovoga jezika pisali su nasi preci i preci nasih susjeda pa se mozda nadje neko da i njega revitalizuje. Vrijeme je, kao majstorsko reseto, pokazalo ispravnost stvaranja vjestackoga jezika za narode bivse SFRJ. Nestankom drzave u kojoj je stvoren nestao je i jezik koji je bio njena tvorevina. A onda su se narodi iz okruzenja, jezicki vraceni sto godina unazad, dali na spasavanje onoga sto se spasiti moglo u okviru njihovih jezika. Svi, osim nas. Srpskohrvatski jezik se raspao jer je ukinut identitet koji je on predstavljao, jer je bio vjestacki, nadnarodni i nadnacionalni jezik koji nije dozvoljavao da u njegov standard udju nacionalne i teritorijalne specificnosti, sto je potpomagalo srpsku jezicku hegemoniju. Da bi sacuvali svoje jezike od bespotrebnog poopstavanja i obezlicavanja Bosnjaci i Hrvati su u svojim samostalnim drzavama pristupili normiranju sopstvenih jezika. Nema jezika bez identiteta. Kad se bude pristupilo normiranju crnogorskoga jezika, mora se poci od iskustava nasih susjeda Bosnjaka i Hrvata. Oni su u svoj standard uveli sve opstije i obicnije specificnosti svojih jezika, upravo onako kako bi to trebalo da bude i kod nas. Nema potrebe za naturanjem necega sto vise u jeziku ne postoji, sto je iz njega, zbog spoljasnjih ili unutrasnjih uzroka iscezlo. Ali se isto tako moraju standardizovati oni oblici koje zvanicna lingvistika decenijama pokusava da strpa u arhaizme, a oni su uprkos svemu tome i dalje zivi u narodnom govoru. Treba se vratiti svome maternjem jeziku postujuci Vukova pravila dosljednije no sto ih je on sam postovao. A u svemu tome od neizmjerne koristi mogu nam biti iskustva pomenutih nasih susjeda. Trebalo bi sto prije oformiti odbor, odmah po donosenju Ustava, koji ce formirati pravopisnu komisiju radi izrade Pravopisa crnogorskog jezika. Pomenutu komisiju i odbor treba da sacinjavaju strucnjaci jezikoslovci i drugi kulturni, naucni i javni poslenici i stvaraoci koji priznaju crnogorski jezik, a mogu se pozvati i strucnjaci iz inostranstva koji su ucestvovali na medjunarodnom naucnom skupu Norma i kodifikacija crnogorskoga jezika i podrzali inicijativu za normiranje toga jezika. Bilo bi bez presedana ako bi u tu komisiju usli ljudi koji su svoju afirmaciju stekli na dokazivanju nepostojanja jezika crnogorskoga kao nacionalnoga i teritorijalnoga jezika Crne Gore, ljudi koji su ugled sticali pridruzujuci se vladajucoj jezickoj politici na stetu uvodjenja sopstvenoga jezika, i oni koji su do sada imali priliku i bili u mogucnosti jos davno da pokrenu pitanje standardizacije i ocuvanja crnogorskoga jezika a nista od toga nijesu ucinili.

[Ćipur]

Sto se krije iza termina crnogorski knjizevnojezicki izraz? Srpskohrvatski jezik bio je podijeljen na dvije varijante: istocnu i zapadnu, srpsku i hrvatsku (ekavsku i ijekavsku). U okviru tih varijanata egzistirali su bosanskohercegovacki i crnogorski knjizevnojezicki izraz. Dakle, ova dva posljednja nijesu imala cak ni status varijante nego su bila srozana na nizi rang, rang dijalekata, tako kao da su Crnogorci i Bosnjaci etnicke grupe srpskoga odnosno hrvatskoga naroda. Prije nekoliko dana CANU se oglasila s prijedlogom da se Njegosev institut preimenuje u Institut za jezik i knjizevnost kako bi se precizno utvrdio znacaj crnogorskog knjizevnojezickog izraza. „Time ce se na profesionalan nacin vrsiti kodifikacija i standardizacija jezika, stvarati za to neophodna lingvisticka djela i pratiti geneza crnogorskog jezickog izraza“ (Vijesti, 05.07.2006). Ostalo je nejasno na standardizaciju kojega jezika se misli. S obzirom na dosadasnje aktivnosti ove naucne institucije, mora da je u pitanju srpski. A i samim tim sto se uporno insistira na izrazu a ne na jeziku, te zbog toga sto se ni sam jezik ne imenuje, vjerovatno se misli na crnogorski izraz tzv. srpskohrvatskoga kao sinonima srpskoga jezika. I tako se situacija bespotrebno komplikuje, a sve zbog toga sto u Crnoj Gori ima lingvista koji ne mogu da se odreknu zabluda proslosti, ili pak mogu ali nece; sve zbog toga sto imamo lingviste koji nece da prihvate realnost. Crna Gora ima svoj jezik, taj jezik zivi u narodu i djelima nasih klasika a polako pocinje njegova revitalizacija i u knjizevnosti nasega vremena. Naziv srpskohrvatski vise ne postoji. Zablude koje su postojale u vezi s tim jezikom rasvijetlilo je vrijeme. Mi zbog svega toga moramo da se okrenemo sopstvenome jeziku, pridrzavajuci se Vukovih pravila, onako kako je to davno trebalo uciniti. U Vukov knjizevni jezik usle su opstestokavske osobine, sve ostalo svrstano je u dijalektizme. U savremeni crnogorski jezik, vodeci se Vukovim pravilima, trebalo bi da udju sve opstecrnogorske osobine. To znaci da oblici tipa: śekira, iźesti, cerati, djevojka i sl. moraju uci u standard jer su opsteprisutni posto crnogorski jezik pripada koine (naddijalektalnom/interdijalektalnom) tipu jezika. Ono sto spada u jezicku mikrostrukturu, sto se tice mjesnih govora, imace dijalektalno-provincijalni karakter. Ne postoji nijedan razlog da se prilikom kodifikacije i normiranja jezika povodimo za bilo cijim modelima osim nasega sopstvenog. To je zivi narodni crnogorski jezik i jezik nase knjizevnosti do perioda jezicke unitarizacije. A kad su u pitanju neophodna djela o kojima je rijec u citiranom odlomku iz saopstenja CANU, treba naglasiti da crnogorski jezik ima sva neophodna djela za univerzitetsku nastavu (Gramatika, Istorija jezika u dva toma i Pravopis, a u izradi je Dijalektologija crnogorskoga jezika) ciji je autor prof. dr Vojislav P. Nikcevic, akademik DANU. Po tim knjigama ovaj jezik (a ne izraz) se izucava na mnogim svjetskim univerzitetima, izmedju ostaloga i na Sorboni, pa ne vidim zasto ne bi mogli da zadovolje i nase standarde. Uporno se tvrdi od strane srpski orijentisanih lingvista kako Institut za crnogorski jezik i jezikoslovlje nema nijednoga lingvistu, kako ni sam Nikcevic nije lingvista i slicno, a sve da bi se osporio rad na proucavanju nasega jezika od strane ovoga istrazivaca i instituta ciji je direktor, a samim tim da bi se osporio i sam crnogorski jezik. Valjda lingvistu ne cini lingvistom njegova odbranjena diktorska disertacija nego doprinos koji je lingvistici kao nauci dao. Ako nije tako, onda bi trebalo anulirati jezikoslovni rad Vuka Stefanovica Karadzica koji je sa vrlo skromnim (samoukim) opstim obrazovanjem, a bez ikakvoga lingvistickoga obrazovanja, vec 1814. godine objavio svoju prvu gramatiku Pismenicu serbskoga jezika a kasnije se proslavio kao reformator srpskoga jezika i pravopisa. Nema danas srpskoga jezikoslovca koji ne slavi Vuka. Ne pada nikome na pamet da obezvrijedi njegov rad na jeziku zbog pomanjkanja Vukovog lingvistickog obrazovanja. Ali isti arsini se ne primjenjuju kad je u pitanju rad lingvista montenegrinista. Na skup Norma i kodifikacija crnogorskoga jezika nije se odazvao niko od aktuelnih lingvista koji primaju platu od drzave Crne Gore pod izgovorom da je skup organizovala nenaucna institucija koja nema nijednog lingvistu i da je na tome skupu bilo ponajmanje ljudi od jezikoslovne struke. No nista od toga nije tacno. Na taj skup su se odazvali strani naucnici (njih dvadeset) koji nijesu dovodili u pitanje kredibilitet ni sazivaca skupa niti institucije koja ga je pokrenula. Neki od njih su clanovi nekoliko akademija, a vecina rade kao univerzitetski profesori. Gotovo jednoglasno su se slozili da govorni oblik (uzus) svakako mora posluziti kao baza za standardizaciju. Uzus je jedan od dva glavna modela u tom procesu. Drugi model je jezik nasih knjizevnih klasika. Zbornik radova sa pomenutoga skupa bice polazni i nezaobilazni prirucnik pravopisnoj komisiji prilikom standardizacije jezika jer su u njemu svoje stavove iznijeli neki od najkompetentnijih strucnjaka iz okruzenja i sire. Ali jezik savremene knjizevnosti, zbog toga sto je prilagodjen srpskom standardu, ne moze biti model za standardizaciju jer ne odrazava realno stanje jezika u Crnoj Gori. U posljednjih 150 godina planski je radjeno na otudjenju crnogorskoga jezika i njegovoj asimilaciji u pravcu srpskoga, a jezik nase savremene knjizevnosti je produkt upravo tih procesa. U njemu ima malo od onoga sto je specificno i prepoznatljivo nase, gotovo nista od onoga sto jezikoslovci isticu kao najbitnija nasa jezicka obiljezja. Zato je uzus (zivi narodni jezik), a ne jezik savremene knjizevnosti, model za buducu standardizaciju. Moramo konacno i mi priznati ono sto je lingvisticki svijet priznao kao realnost – postojanje crnogorskog jezika. Na Univerzitetu u Gracu, prosle godine, pokrenut je naucni projekat Razlike izmedju bosanskog, srpskog i hrvatskog jezika. Crnogorskog jezika u nazivu nema zato sto ga jos uvijek nije priznala drzava u kojoj je u upotrebi. I pored toga, po preporuci vodje projekta – srpskoga lingviste iz Bosne i Hercegovine, prof. dr Branka Tosovica, ja sam dobio potprojekat Razlike izmedju crnogorskoga i srpskog jezika. Ne moze se vise govoriti o crnogorskom knjizevnojezickom izrazu kako bi se prikrila sustina. Rijec je o crnogorskom jeziku, a ne o knjizevnojezickome izrazu. Necemo valjda dozvoliti da jezicka svijest okolnog svijeta bude iznad nase sopstvene samosvijesti.
Ovaj tekst pisem kao saradnik Instituta za crnogorski jezik i jezikoslovlje i u njemu iznosim zvanicni stav te institucije. Medjutim, ukoliko CANU zauzme naucni stav prema crnogorskome jeziku, nas institut je spreman da joj da punu podrsku u osnivanju najavljenog Instituta za jezik i knjizevnost. Uvjereni smo da ce rukovodstvo CANU u ovim vaznim trenucima ipak znati da povuce prave poteze i da ce pomoci da naucna istina pobijedi.

[Ćipur]

RAZGOVOR:
SVEN MENESLAND, NORVEŠKI SLAVISTA I UČESNIK NEDAVNOG SKUPA O JEZIKU U CANU GOVORI ZA "VIJESTI"


Nisam očekivao da će skupom vladati ljudi sa najekstremnijim stavovima



Autor knjiga "Norveško - srpskohrvatski rječnik", "Gramatika hrvatskog, srpskog i bosanskog jezika", priređivač zbornika "Jezik i demokratija" i vođa projekta "Jezička situacija u nezavisnoj Crnoj Gori - norme i standardi", koji u Crnoj Gori realizuje Vlada Norveške. Član Norveške akademije nauka i umjetnosti, profesor Univerziteta u Oslu i jedan od cjenjenijih skandinavskih poznavalaca jezika Južnih Slovena.

Profesor Sven Menesland za "Vijesti" je govorio o nedavno završenom međunarodnom naučnom skupu u CANU (čiji su koorganizatori bili Institut za jezik i književnost "Petar II Petrović Njegoš" i Institut za istočnoevropske i orijentalne studije Univerziteta u Oslu), te o novim iskustvima, koja je stekao prilikom još jednog susreta sa prepoznatljivim balkanskim jednoumljem.
- Na skupu je iznijeto mnogo vrijednih naučnih referata. Teme su obuhvatile širok spektar jezičkih pitanja. Neka izlaganja doduše nisu se ticala baš problematike iz naslova skupa, standardizacije i norme jezika u Crnoj Gori, ali su ipak bila zanimljiva i od visokog naučnog kvaliteta. Ali bilo je referata koji su imali drukčiji karakter, naime polemični i politički. Polemiku i politiku je nemoguće izbjegavati kad je u pitanju sociolingvistička situacija, što obuhvata i jezičku politiku. To je u redu. Ali na jednom naučnom skupu i ta pitanja treba da se obrade na stručan način. U manjem broju referata ton je bio više polemičan nego stručan. I to je u redu, ako bude dobra diskusija oko takvih referata. Iznenadilo me, međutim, da nije bilo više diskusije oko nekih spornih pitanja. Tu mislim prije svega na neke izjave u odbranu pamfleta Slovo o srpskom jeziku. Taj zloglasni pamflet, izdat 1998. godine, odmah je osudio Odbor za standardizaciju srpskog jezika kao sram za srpsku lingvistiku, a u slavističkom svijetu glasi kao najgori primjer jezičkog šovinizma. Sadržaj Slova je, naime, da su svi štokavci Srbi, znači većina Hrvata, svi Bošnjaci i Crnogorci. To je bio stav Vuka Karadžića, ali niko nije mislio da se takve ideje mogu pojaviti krajem 20. vijeka. Na skupu je bilo najmanje tri potpisnika Slova, među njima sam inicijator teksta, profesor Radmilo Marojević. Jedino je profesor Sven Gustavson iz Švedske oponirao, svi ostali su ćutali, što se moralo tumačiti kao da se slažu. Ako se ostali crnogorski i srpski lingvisti ne slažu, a ćute, znači da su potpuno pod dominacijom onih iz Beograda koji stoje iza Slova.
U toku drugog dana skupa ispostavilo se da je većina učesnika iz Srbije došla sa određenom namjerom. Ne da se diskutuje, već da nametnu svoj stav kao jedini. Prije svega, teško je razumjeti zašto se lingvisti iz Srbije miješaju u jezičku stvarnost u Crnoj Gori. Oni bi trebalo da rješavaju probleme u svojoj zemlji. Kad smo ih pozvali, ja sam mislio da će i oni da doprinesu konstruktivnom rješavanju pitanja književnog jezika u Crnoj Gori. Nisam znao da su skoro svi toliko ekstremni i protiv drugog mišljenja. To mi je najneprijatnije iskustvo sa konferencije, da ima ljudi koji ne žele slušati drugo mišljenje. Ne mislim na suprotstavljanje drugom mišljenju, to je pozitivno, već na to da prosto ne žele čuti nešto što nije u skladu sa njihovim sopstvenim stavovima. To je vrlo negativno i pogubno za nauku. Samo otvoren dijalog i diskusije mogu unaprijediti nauku. Neki od učesnika su otvoreno pitali zašto su uopšte pozvani ljudi drugog mišljenja. To su, dakle, ljudi koji podržavaju jednoumlje. Ja sam zamislio skup kao otvoren forum za sve, gdje će vladati dijalog i tolerantnost. Samo takav skup bi mogla podržati norveška vlada, koja se zalaže za unapređenje demokratizacije na prostorima bivše Jugoslavije. Norveška pogotovo ne može podržati stavove koji odaju mržnju i približavaju se stavovima koje povezujemo sa Radikalnom strankom.
Kako tumačite to što na skup nijesu pozvani predstavnici Instituta za crnogorski jezik i jezikoslovlje, koji su prije tri godine na Cetinju organizovali skup pod nazivom Norma i kodifikacija crnogorskog jezika, u kome ste i Vi učestvovali?
- Nisu pozvani zato što smo odlučili da na ovom skupu budu samo ljudi koji su zaposleni na fakultetima. Institut za crnogorski jezik i jezikoslovlje je nevladina organizacija koja nije pri nekom univerzitetu. To ne znači da takav institut ne može odigrati važnu ulogu, a okuplja i sposobne ljude. Ali ovom prilikom nismo planirali javnu tribinu o jeziku, već susret ljudi koji se bave naučnim radom na katedrama jezika. Poslije skupa je spomenuto u medijama da je skup na Akademiji bio sav protiv profesora Nikčevića. Tačno je da se jedan referat kritički osvrnuo na neke stavove u Nikčevićevoj gramatici, ali to je normalno u naučnim diskusijama, a sigurno ni sam Nikčević nema ništa protiv da se diskutuje o tome koji zvukovi zapravo predstavljaju foneme. Lično sam ukratko iznio mišljenje da ne vjerujem da će budući standardni jezik u Crnoj Gori biti jednak književnom jeziku koji je predložio profesor Nikčević, već da će se bazirati na jeziku kakav je danas u medijama, literaturi itd, što ne umanjuje istorijsku ulogu njegovu.
Kako ocjenjujete stavove iz referata prof. dr Rajke Glušice, a koji se tiču rješenja naziva službenog jezika u Crnoj Gori, potencijalnog normiranja i standardizacije?
- Na skupu su lingvisti iz Srbije napadali prof. Glušicu što je njen referat navodno politički - kao da njihovi nisu politički! Kad se govori o jezičkoj politici normalno je da se govori o politici, da se opisuju političko stanje i uslovi pod kojima se jezik normira. Po mom shvatanju prof. Glušica je dala sasvim realnu sliku sadašnje situacije. Za razliku od mnogih drugih na skupu, nije se predala željama i sanjariji. Sasvim umjesno je ukazala na potrebu da se ijekavica normira u Crnoj Gori, te da je važeći pravopis iz 1960. godine zastario. Ukazala je na negativnu tendenciju u drugim sredinama, misleći valjda na hrvatski i bosanski standard, da se napravi što više razlika među novim standardnim jezicima, nadajući se da crnogorski lingvisti ne bi napravili tu grešku, već će normirati stvarno savremeno stanje. Pri normiranju "treba se osloniti na oblike koji su opštenarodni i opšteprihvaćeni. Uzimati u obzir samo ona rješenja koja su potvrđena u širokoj upotrebi u literaturi i drugim funkcionalnim stilovima." S tim se slažem. Što se naziva jezika tiče, prof. Glušica se zalaže za naziv crnogorski. Ja se pitam, međutim, ne bi li bilo bolje imati i crnogorski i srpski u nazivu. Nije lako uvesti državni naziv, a zaboraviti na onaj znatni dio stanovništva koji naziv srpski smatraju dijelom svog nacionalnog identiteta.
Sta Crna Gora treba da učini kako bi prevazišla jezičke probleme?
- Trebalo bi napustiti stare predstave iz vremena romantizma da je jezik "duh naroda", da će nacija nestati i jezik se upropastiti ako se promijeni nešto u nazivu jezika. Jezik je ipak, bez obzira na emotivnu stranu i simboličnu ulogu, prije svega sredstvo komunikacije, te zato treba naći praktična rješenja na mnoga pitanja. Mislim da bi trebalo zaboraviti na uvođenje sasvim novog književnog izraza u Crnoj Gori, takav jezik ionako ne bi lako ušao u opštu upotrebu. Crna Gora već ima svoj standardni (književni) jezik, jezik koji se danas upotrebljava u medijima, školstvu, administraciji, literaturi itd. Taj jezik će da se crpi iz bogatih izvora narodnih govora, a pogotovo iz bogate književnosti na prostoru Crne Gore.
Kako se skandinavska iskustva mogu odraziti na jezičke procese u Crnoj Gori?
- U Skandinaviji postoje tri srodna jezika, danski, norveški i švedski, koji su međusobno razumljivi, skoro kao tri dijalekta jednog jezika. U Norveškoj je književni jezik bio danski, jer je Norveška bila u uniji sa Danskom 400 godina. U 19. vijeku jezik se zvao jedno vrijeme "dansko-norveški", dok nije prešao u "norveški". Koliko mi je poznato, Danci se nisu zbunili što su im Norvežani oteli jedan dio njihovog jezika. Pisci koji su stvarali u to vrijeme i pisali danski, a bili Norvežani po nacionalnosti, danas se smatraju danskim piscima u Danskoj i norveški u Norveškoj. Čak postoji naziv "zajednička literatura". Teško je shvatiti zašto ne bi jedan Njegoš mogao biti i crnogorski i srpski pisac. U toku 19. vijeka stvoren je jedan alternativni norveški jezik na osnovu dijalekata zapadne Norveške. Još uvijek imamo dva književna jezika, iako je taj "novi norveški" danas marginalan. Iskustvo bi bilo da je najbolje izbjegavati situaciju sa dva književna standarda koji su jako bliska. To puno košta i stvara niz problema. Inače su situacije na prostoru bivše Jugoslavije i u Skandinaviji veoma različite. Slično je, međutim, da smo i u Norveškoj imali vrlo oštrih sukoba oko jezika. Nadam se da će se jezička situacija u Crnoj Gori smiriti. Želim narodu u Crnoj Gori sve najbolje što se tiče rješavanja jezičkih pitanja. Nadam se da će se to odvijati na kulturan način, u korist svih stanovnika ove komplikovane ali meni drage zemlje.

[Ćipur]

NORMALNO JE DA SE JEZIK NORMIRA U CRNOJ GORI

- Ja, dakle, mislim da bi bilo najpametnije upotrebljavati dvojni naziv, crnogorski i/ili/odnosno srpski. Tada bi građani mogli po slobodnoj volji da zovu jezik kako im je drago, a u službenoj upotrebi bi bila oba imena.
Dalje, svaki književni jezik treba normirati, sa pravopisom, gramatikom itd. Normalno je da se u samostalnoj državi jezik normira unutar te države. Znači, književni jezik u Crnoj Gori treba normirati tamo, a ne u Beogradu ili Novom Sadu. Druga stvar je da bi to trebalo raditi uz saradnju drugih sredina. Štokavski ijekavski se normira i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, ali Crna Gora treba imati svoj standard, koji se može normirati jedino tamo gdje je crnogorska ijekavica živa, a ne na ekavskom terenu. Zato predstoji proces izgradnje odgovarajućih institucija u Crnoj Gori. Političari moraju razumjeti koliko je važno za jednu državu imati institute za izradu rječnika, udžbenika, pravopisa i drugih jezičkih pomagala. Za to moraju odvojiti dovoljno sredstava u budžetu. Jezička politika se ne sastoji samo u određivanju imena jezika.

MISLITI DA SU SVI DRUGI SRBI PODSJEĆA NA RASIZAM

- Moramo razlikovati dvije stvari. Jedno je biti Srbin i misliti da je jezik u Crnoj Gori srpski, što je sasvim legalno, a drugo je misliti da su svi drugi Srbi, što podsjeća na rasizam. Žao mi je što na skupu nije bilo više onih koji bi na savremen, stručan način obrazložili da je jezik u Crnoj Gori srpski i da tako treba da se zove. Skoro svi referati u tom smjeru su bili više emocionalni nego stručni.

NISU DOŠLI NEKI OD UMJERENIH IZ SRBIJE

- Razlog zašto je došlo do tako jednosmjernog sastava skupa leži vjerovatno djelimično u činjenici da je sastav takav na katedrama gdje se predaje maternji jezik. Od pozvanih neki se nisu odazvali, niti su došli iz Hrvatske niti je bilo Bošnjaka, a isto tako nisu došli neki od umjerenih iz Srbije. Djelimično sam i ja kriv za takav sastav, iako mi nisu bila poznata sva imena. Znao sam da među pozvanim ima ekstremista, ali nisam očekivao da će skupom vladati grupa ljudi sa najekstremnijim stavovima. Ne smatram, međutim, da je krivo vođstvo Akademije nauka, namjeravam nastaviti dobar kontakt s Akademijom, kao i sa drugim institucijama u Crnoj Gori, iako je ovaj projekt oko jezika okončan.

Vladimir VOJINOVIĆ

[ssin]

Sinn, mozes misliti u kakvom svojstvu moze biti tako nesto, ali dok god ova drzava dozvoljava da svaka olos moze i norveskog akademika vrijedjati kao crnogorskog sovinistu izgledace kao Hajd park.

Od 2000. nisam čuo za Marojevića, nabio se u mišju rupu i eto sad ga vidim. Neverovatno da jedan dokazani šovinista može da radi ovo što radi. Tako je to kad nije bilo lustracije, ali opet - kako ima obraza da se pojavi i još vodi glavnu reč ?!? Stvarno neverovatno.

[Hari Krisna]

Zamisli samo kakvi su sa obrazom i oni koji takve pozivaju i dozvoljavaju da vodi glavnu rijec.

[Berankrsh69]

Засад пропало


Како су Црногорска академија наука и уметности и норвешки академик Свен Менесланд покушали да промовишу идеју о уставности црногорског језика


Норвешки академик Свен Менесланд је на почетку дводневног Међународног научног симпозијума “Језичка ситуација у Црној Гори – норма и стандардизација”, који су организовали ЦАНУ и Институт за источноевропске и оријенталне студије Универзитета у Ослу, поручио да лингвисти који имају супротстављене ставове морају сарађивати, “стварност у Црној Гори је да ће, вјероватно, назив црногорски језик ући у Устав”. На скупу у Подгорици су учествовали најпознатија имена србистике и сербокроатистике из Србије, Црне Горе и иностранства. Дошли су лингвисти који раде на факултетима у Црној Гори као и лингвисти из окружења а поријеклом су из Црне Горе. Позив је упућеним и институтима у Сарајеву и Загребу, али се њихови представници нијесу одазвали позиву.
Иначе, Свен Менесланд је био учесник и коорганизатор на два слична симпозијума у БиХ, прије три, односно двије године, на стручним сесијама које су се догодиле непосредно пред увођење бошњачког а потом и босанског језика. Норвешки лингвиста је у свом реферату изнио “готова решења” за ову врсту накане а, обраћајући се већини учесника, поручио да раде узалудан посао тиме што покушавају сачувати име српског језика у Црној Гори.
Менесланд, који је као представник Института за источноевропске и оријенталне студије из Осла, био и предсједник Организационог одбора овога скупа, отворено се залагао, без навођења било каквих лингвистичких критеријума, за увођење “црногорског језика” као службеног у Црној Гори. Wегови готово провоцирајући ставови изазивали су низ питања на која он није имао готово ниједан научно заснован одговор. Професор Милош Ковачевић коментарише за НИН:

“Поставило се питање разлога учешћа наведеног Института из Осла у организацији овога скупа. Јасно је да се декларативном подршком из Европе хтјело потпомоћи заступницима 'црногорског језика', на исти начин како је то Свен Менесланд учинио у Босни и Херцеговини, пропагирајући без икаквих научних упоришта постојање тзв. босанског језика. Али, тај наум очито није наишао на одобравање учесника овога скупа, па је господин Менесланд више него разочаран напустио и скуп и Подгорицу, вјероватно закључивши да језичке прилике у Црној Гори ипак нису подударне онима у Федерацији Босне и Херцеговине.”

Сњежана Кордић (Загреб-Франкфурт на Мајни) оцјењује за НИН: “Након што се на скупу чуло и више конструктивних и квалитетних реферата који показују да тезе Свена Менесланда о настанку неколико стандардних језика нису точне, њему више одговара да одређеним политизирањем дисквалифицира читав скуп, јер стручним аргументима то није у стању.”
У формалном разговору, на поменутом скупу, професор Радоје Симић указао је Менесланду да се понаша као лош домаћин и његову опаску да је узалудан посао лингвиста да очувају име српског језика у Црној Гори окарактерисао дрском, а у неформалном разговору (потписница ових редова је имала прилику да чује) Симић је упутио Менесланду кратку поруку: “Срам вас било!”

Изнервиран тиме што његови ставови нису ни код домаћих ни страних учесника, сем код Рајке Глушице, наишли на подршку, Менесланд је изјавио да је “црногорски језик” неминовност, “готова ствар”, што је изазвало буру негодовања великог броја учесника.
Др Рајка Глушица, ванредни професор српског језика на Филозофском факултету у Никшићу, заступала је тезу да је тзв. црногорски језик неминовност, и да је једина улога лингвиста да приступе његовој стандардизацији, заборављајући да је стандардизација српског језика који се у Црној Гори употребљава давно извршена.

По њеном мишљену за постојање тзв. црногорског језика потребно је двоје: прво, да постоје говорници који га називају црногорским, и друго, да постоји самостална, суверена Црна Гора у којој ће он бити службени језик. Иако су оба наведена аргумента у неколико реферата који су одржани прије Глушичиног проглашени лингвистички ирелевантним кад се говори о идентитету једнога језика, Рајка Глушица се за њих ухватила као за једину сламку спаса за “црногорски језик”. На питање проф. др Милоша Ковачевића да ли она мисли да они који језик називају “црногорским” треба да чине већину у Црној Гори, она је одговорила да број говорника уопште није битан. То би значило, прокоментарисао је проф. Ковачевић, да је битно да има само неколико присталица црногорског језика па да он буде номинован као једини “кандидат” за службени језик у Црној Гори, а да при том уопште није битно што српски језик у Црној Гори има троструко више оних који га сматрају својим матерњим језиком, па га и поред тога Рајка Глушица не види чак ни као равноправног, а камоли надређеног конкурента “црногорском” за службени језик у Црној Гори. Показује се при том, указао је проф. Ковачевић, да је 20 посто оних који су се на попису опредијелили за “црногорски” као свој језик, неупоредиво не само значајније него и бројније, по критеријуму Рајке Глушице и свих присталица тзв. црногорског језика, од 64 посто оних који су се на попису изјаснили за српски језик. “Зар то на најбољи начин не показује на каквим научним апсурдностима Рајка Глушица жели прибавити службени статус 'црногорском' језику у Црној Гори?” – запитао се проф. Ковачевић.

Менесланд, по мишљењу професора Михаила Шћепановића, жели да у Црној Гори примијени неуспио норвешки експеримент, о некаквом црногорском језику на црногорској изворној дијалекатској бази, што је немогуће, и што је у свом реферату показао, да је у Црној Гори у службеној употреби српски језик ијекавског изговора настао на дијалекатској основи источнохерцеговачког говорног типа. И то су аргументи који се не могу оборити.
“Колегиница Рајка Глушица, једина од свих овде присутних лингвиста, користи политикантске, уместо лингвистичких аргумената, гради кућу почињући од крова. Наиме, она полази од завршне фазе у нормирању једног језика (реконструкције), при чему превиђа чињеницу да се ништа не може реконструисати. Дакле, нешто чега нема, јер не постоји црногорски језик. Уколико хоће да приправи свој црногорски језик, онда мора кренути од прве фазе – одабирања, узети неки од црногорских говора зетско-рашког говорног типа, и тај тип провести кроз све фазе нормирања, 'окитити' га нормативном литературом (граматике и речници) и пустити га у функционалне стилове на 'цеђење', и у школе – које би прихватиле улогу заморчета, што су радили неки претходници Свена Менесланда у Норвешкој. По оваквој накани, господа Менесланд и Глушица скидају мој капут, скраћују му рукаве и називају га својим! Не, господо, то је мој капут скраћених рукава; као што се ни српски језик у ЦГ не да поткресивати, како коме падне на памет и како ко дограби косијер”, рећи ће Шћепановић за НИН.

У јавној дискусији након реферата Глушице, Сњежана Кордић је цитирала књигу Бригитте Бусцх и Хелен Келлџ-Холмес из 2004. у којој ауторке подсјећају на “улогу лингвистике као нечег одвојеног од владајуће политичке силе” и упозоравају код назива хрватски, српски, босански језик у новим уставима да “једна од улога коју би лингвисти могли имати је да истакну контрадикције које стоје иза тих назива”.

“Позитиван је њен став да у стручним књигама језик треба описивати онакав какав је, а не измишљати умјетне разлике. Али називати то 'стандардизацијом' је погрешно јер би значило да људи у Црној Гори досад нису говорили стандардно. Оно што колегиница Глушица назива 'стандардизација', у ствари је кодификација (нормирање) црногорске националне варијанте. Кодификација не значи настанак новог стандардног језика јер националне варијанте и других језика који се говоре у неколико држава имају засебне националне кодификације, нпр. постоји америчка, британска, аустралијска и канадска кодификација енглеског језика. Једнако тако постоји хрватска, српска, бошњачка и црногорска кодификација данашњег заједничког српскохрватског језика. Као што енглеским језиком говори више нација у различитим државама, тако српскохрватским језиком говоре четири нације у четири државе”, каже Кордић у разговору за НИН.

Наша саговорница истиче да се у Црној Гори (а како стоји у реферату Глушице) уставно проглашавање службеног језика повезује с добивањем националног идентитета, стабилности, среће и мудре језичне политике. “Али онда би испало да су без националног идентитета, стабилности, среће и мудре језичне политике државе попут нпр. Америке, Енглеске, Wемачке, Италије, Мађарске, Норвешке, Данске, Шведске јер оне немају уставно проглашен службени језик.”
Норвешки лингвиста Пер Јакобсен се са становишта лингвистичких теорија о структури слога, као једном од основних фактора за идентитет и постојаност језичког система, осврнуо на покушај нормирања црногорског језика. “Језик је исти све док структура језика остаје иста” – сматра Јакобсен, закључујући да на основу расположиве грађе о “црногорском језику” на нивоу система израза нема битних структуралних разлика са српскохрватским стандардним језиком.

[Berankrsh69]

Дански лингвиста Хенинг Мерк је на скупу скренуо пажњу да је у Црној Гори на сцени покушај да се једна варијанта прогласи посебним језиком. “Системски гледано, ради се о једном језику, српскохрватском, јер је граматичка структура потпуно иста; генетски гледано, такође је ријеч о једном језику јер је његова основа новоштокавско наречје; и у комуникативном смислу то је један језик, јер је међусобна разумљивост потпуна.” Лингвиста Мерк је упозорио колеге из Црне Горе, који тврде да је црногорски посебан језик, да је у иностранству свијест о једном језику заснована на његовој престижности. “Српски ће и даље бити студијски предмет у иностранству, свакако, хрватски ваљда такође, босански можда, бар из разлога политичке коректности, црногорски – никада”, оцјењује за НИН професор Мерк.

- Схватам зашто се Институт за источноевропске и оријенталне студије Универзитета у Ослу појавио као организатор скупа, једино је Свен Менесланд изнио мишљење да у Црној Гори треба да егзистирају оба имена за језик(српски/црногорски) и без икаквих аргумената и неосновано покушао да пројектује будућа језичка дешавања”, коментар је Јелице Стојановић, лингвисте из Никшића.
Ставови Свена Менесланда и Рајке Глушице били су “својеврсни лакмус папир да ли треба или не треба доносити закључке са овога скупа”(Ковачевић). Пошто су се сви учесници у својим рефератима и дискусијама недвосмислено изјаснили како о непостојању, тако и о немогућности постојања “црногорског језика”, Свен Менесланд питање закључака, чије усвајање је наговијестио приликом отварања скупа, није ни стављао на дневни ред завршне сесије, јер је било више него очигледно да би ти закључци били потпуно супротни његовим жељама и ставовима. А неусвојени закључак, који проистиче из ставова изнесених у највећем броју реферата и дискусија, јесте да у Црној Гори научно упориште има само назив српски или пак српскохрватски језик.

Закључци са научног скупа су изостали а ЦАНУ је, чини се, имао задатак да промовише идеју о црногорском језику. Треба истаћи, од када су почели немири на Одсјеку за српски језик и књижевност због увођења назива Матерњи језик и када је, углавном са Београдског универзитета, Филозофски факултет у Никшићу остао без иједног гостујућег професора, а 28 професора средњих школа остало без посла због преименовања наставног предмета, ова се институција није оглашавала. Предсједник ЦАНУ Момир Ђуровић је у завршном поздравном говору захвалио Свену Менесланду и изразио очекивања да ће помоћи да се ријеши језичка ситуација као у Босни.
Крај међународног научног симпозијума “зачинио” је академик Бранислав Остојић; извинио се у име ЦАНУ, Менесланду (иако током дводневне дискусије није реаговао на критике њему упућене), и подвукао да ће Академија бити вјечно захвална норвешком лингвисти.


Татјана Николић

[Lutkica]

Nemam kad' chitat ovu Nikolicku. Samo me interesuje me jel' mi velimo da idemo Kod Toma ili Kod Tome?

[Berankrsh69]

ada neno kod Tonija Soprana...vidje li ga zaspa sa dheferdarom?
moreeeem ploooviiii jedna mala barkaaaaaa!

[Lutkica]

ada neno kod Tonija Soprana...vidje li ga zaspa sa dheferdarom?
moreeeem ploooviiii jedna mala barkaaaaaa!

Valjalo bi Nikolicku pod$etit da mi velimo da idemo Kod Toma. Chuh da se zbog razlika u jeziku i Srbima iz Crne Gore lijepe etikete separatista. Jer zbore Crnogorski pa preimenuju imena kafana.

Zaspa Toni zaspa. Vidjecemo sljedece nedjelje oce li se probudit.

[Berankrsh69]

Ima gi razni....zato,kad nas dvoje proprichasmo jangliski mogu i oni dolje redom kako god oce rad mene......
Aj svrni da te vodim kod nevernog Toma......

[Ćipur]

• 1834. Vuk Karadžić za vrijeme boravka u Crnoj Gori i Boki, piše Jerneju Kopitaru:
  
  „Prekrasne stvari ZA srpski jezik nakupio sam i jednako ji kupim ..."

Ovo je objavio Srbin Ljuba Stojanović u zagrebačkom časopisu "Nova Evropa", časopis je izlazio između dva svjetska rata u Zagrebu.
Radi se o čuvenom Vukovom dolasku u Crnu Goru 1834. godine od kada zvanično počinje da se uvozi srpstvo, srpska ideologija u Crnu Goru.
U Crnoj Gori i Boki je tada Vuk formirao mrežu osrbljivača, u Crnoj Gori bio mu je glavni poklonik sami Njegoš - glavni osrbljivač, a u Boki pop Vuk Rišnjanin, dolje u tekstu se pop Rišnjanin pominje.
U Boki recimo nikada nije postojalo srpsko ime prije te 1834. godine, nikada, nikada.
Poslije tog Vukovog dolaska, počinju da niču raznorazna "srpska" udruženja po Boki.

Vuk Karadžić piše za vrijeme boravka u Crnoj Gori i Boki Kotorskoj Slovencu Jerneju Kopitaru, hvali se kako se nakupio riječi ZA srpski jezik.
Ne kaže da je našao krasne riječi U srpskom jeziku, već je našao riječi ZA srpski jezik.
Jevrem Brković je naravno u pravu kad kaže da je Vuk oteo Crnogorcima jezik.
I dodao bih, kako kažu neki drugi crnogorski intelektualci - osakatio ga.

Čitajte kako je Vuk Karadžić konstruisao "srpski" jezik oduševljavajući se što je našao kod nas, i sav veseo otišao iz Crne Gore pokravši bezbroj crnogorskih riječi, hiljade i hiljade, te ih proglasio ih za srpske!

- Vuk se krene iz Beča tek 8. jula, iako je još 6. juna bio izvadio pasoš za Crnu Goru u turskom poslanstvu. Iz Beča se Vuk krenuo deližansom i preko Graca i Ljubljane nezadržavajući se nigde stigne u Trst 10. jula u veče. U Trstu se zadržao mesec dana u društvu s Frušićem, Vladisavljevićem, i drugim trstanskim prijateljima. Desetog avgusta krenuo se iz Trsta morem za Dubrovnik, gde i stigne posle osmodnevnog putovanja. U Dubrovniku je bio gost Gagićev, i ostao je trinaest dana. Za to vreme gotovo svako veče išao je u jednu krčmu van grada, gde dolaze sodati (seljaci) iz okoline, i slušao kako pevaju uz gusle. Kad mu je jedan poznanik rekao da je to sramota, i šta će reći gospoda dubrovačka, on mu je odgovorio, da nije došao ovamo da ugađa volji gospode dubrovačke već svojoj. Prvog septembra pošao je put Kotora, a odatle četvrtog istog meseca na Cetinje, gde je stigao drugi dan. U svima pismima koje je pisao s Cetinja pun je hvale kako ga je lepo primio Vladika.
„Vladika me je primio kao druga i prijatelja, i s čim se gođ može, rad je da mi ugodi”, piše Kopitaru.
Srećan slučaj pomogao mu je da ubrzo vidi i pozna sve glavnije ljude u Crnoj Gori. Uoči Lučina dne (17. oktobra), kad se navršilo četiri godine od smrti vladike Petra I, otvore mu grobnicu, da kosti prenesu na drugo mesto (jer je crkva tesna, a grobnica je zauzimala mnogo mesta), ali u mesto kostiju nađu ga celokupna. Vladika ga štampanim cirkularom objavi narodu za sveca, i iz sve Crne Gore povrvi narod da mu se pokloni i da ga celiva, jer su ga još za života za sveca držali. Mislio je ostati na Cetinju celu zimu, ali oštra brdska klima nije bila za njega. Na nekoliko dana po dolasku počeo se tužiti na zdravlje. „Mjesto se ovo čini da je vrlo zdravo, ali sam ja u Primorju bio zdraviji, nego što sam ovdje od kako sam došao, a unapredak ne znam kako će biti (ima četiri dana kako mi noću udara krv na nos, pa ne može da iziđe nego je ujutru ispljujem i izraknem)”, piše Kopitaru (12. septembra).
Po ovome se moglo očekivati, da neće moći dugo izdržati na Cetinju. I zaista 30. ili 31. oktobra sišao je u Kotor. Odlazak je bio iznenadan, jer je 28. oktobra pisao Stejiću, da misli zimovati na Cetinju, a već 29. vladika mu je izdao crnogorski pasoš da može ići u Kotor na pet meseci „lečiti se”. Mora biti da se razboleo ili se uplašio da se ne razboli zimi bez lekara na Cetinju. U Kotoru se zaista razboleo, ali je to pripisivao nazebu na putu od Cetinja do Kotora. U Boci je mislio ostati do marta i obići severnu stranu do manastira Savine, a na proleće južnu do granice turske, pa se opet vratiti na Cetinje, ali je bio samo do Risna, gde je u tamošnjoj crkvi pregledao srbulje, i našao jedno jevanđelje na pergamentu, koje je, sudeći po opisu koji saopštava Kopitaru, bilo bosanske (bogumilske) redakcije. Pod nadzorom policije Kad je došao u Kotor, policija mu saopšti da se tu ne može zadržavati bez naročitog odobrenja iz Zadra, samo može privremeno stati dok odobrenje ne dođe. Vuk je stalno bio na očima policije. Tako i pismo, koje je poslao Kopitaru iz Trsta, ovaj nije primio, i piše mu: „Kako ja od 25 godina poznajem poštu, vaše pismo nije u Trstu ni došlo na poštu. Vi poznajete njene „špijunčiće”.
Ali Vuk nije ni ostao dugo u Kotoru, jer se razboleo, i nemajući nikakve nege ni zgodna stana ode početkom decembra u Dubrovnik Gagiću, koji ga opet primi u kuću na negovanje. Oko polovine januara bio se prilično oporavio, i očekivao je da još bolje prizdravi, i da se vreme prolepša, pa da se opet vrati u Boku, „koja je za jezik naš najznatnije mesto u cijelom narodu našem”, piše Kopitaru. Tako je ostao u Dubrovniku do pred kraj aprila, a 30. već je bio u Kotoru. Do polovine maja obilazio je severnu stranu Boke, Risan i Perast.
„Prekrasne stvari za srpski jezik nakupio sam i jednako ji kupim. U Perastu sam napisao nekoliko vrlo lijepije ženski pjesama. Ako amo đe ne zaglavim, imaću vam s čim doći”, - piše Kopitaru.
U polovini maja poslao mu je Vladika konja i dva momka i 16-og pošao je preko Budve, Paštrovića, Crmnice i Rijeke na Cetinje. Mislio je poći s Vladikom u Brda, Kuče, i u Moraču, ali se taj put nije ostvario. Tridesetog maja bio je na Stanjevićima, i ostao nekoliko dana. Sa Stanjevića je došao u Kotor, odakle se 13. juna krenuo preko Novog i dalje suvim preko Sutorine u Dubrovnik. Odatle se posle nekoliko dana krenuo morem natrag u Trst, gdje je posle devetodnevnog putovanja stigao prvih dana meseca jula. U Trstu je ostao opet mesec dana. Prvih dana meseca avgusta krene se u Beč, gde stigne šestog istog meseca. Tako je Vuk na ovom putu probavio trinaest meseci. Najduže se zadržao u Dubrovniku (više od pet meseci), zatim u Trstu i na Cetinju (po dva meseca). Ostalo vreme proveo je po Primorju od Dubrovnika do Budve i po jugozapadnoj Crnoj Gori. I pored sve bolešljivosti i teškoće putovanja bio je vrlo zadovoljan ovim putovanjem. To se ogleda u svima pismima pisanim prijateljima. Naročito je bio zadovoljan bogatom građom koju je prikupio o srpskom jeziku, skupljenom građom za rečnik, za život i običaje narodne, skupljenim narodnim pesmama i poslovicama. Još oktobra pisao je Stejiću i Justinu Mihailoviću:
„Da ništa više novo ne nađem osim ovoga što sam dosad našao, opet nalazim, da je bilo vrijedno ovako daljni i trudni put preduzeti”.
A to je bio tek početak putovanja. Kopitara je detaljnije izveštavao naročito o dijalekatskim osobinama koje je nailazio. Od novih poznanstava i veza koje je na ovom putu stekao najvažnije je poznanstvo i prijateljstvo dvojice pašenoga, Vuka Popovića iz Risna, sveštenika i katihete u Kotoru, i Vuka Vrčevića iz Budve, koji su mu postali odsad glavni skupljači narodnih umotvorina i opisivanja života i običaja ovih krajeva.

Ljub. Stojanović. (1924.)

Link:
Prof. dr Branislav Kovačević i Marijan-Mašo Miljić: CRNA GORA I CRNOGORCI U „NOVOJ EVROPI”