Proglas Crnogorcima ruskog Cara Petra Velikog od 3. marta 1711. godine

[Boxy]

Е сад, да се мало вратимо на тему са ових препуцавања, поставићу документ, а у вези са темом и насловом топика...

Дакле, не видим чему они линкови горе, позивајући се на Франсоа Ленормана, кад је тај проглас, од прве до посљедње ријечи записао Симеон Милутиновић Сарајлија још 1835. године у свом дјелу "Историја Црне Горе"...

Разлика је у једној јединој ријечи, али је веома индикативно.
Наиме, у верзији коју можемо прочитати у датим линковима овог француског путописца(или ономе што неко откуцао па скенирао, како се види) пише:
"..а посебно становницима Црне Горе, Никшића, Бањана, Пиве..."

док се у комплетном тексту, који је пренио Сарајлија у овом свом дјелу каже:

"...и непосредно Црногорцима, Никшићанима, Бањанима, Пивљанима,..."

Књига "Историја Црне Горе" од Сарајлије, у којој се може наћи овај текст,штампана је на Цетињу 1997. године, у издању Светигоре.

Дакле, аутор топика је замјерио зашто нису поменути Срби, али му не смета што се руски Цар обратио Црногорцима одвојено од Никшићана, Бањана, Пивљана и на истом рангу, по географској припадности. Зашто их раздваја, уопште? У обе верзије? Зар је логично да каже "становници Црне Горе, Никшића, Бањана"... и сл, ако је то све у Црној Гори? Или, зар је логично да каже "Црногорци, Никшићани, Бањани, Пивљани", ако су то све Црногорци, како се овдје тврди?



У истој књизи, Симеон Милутиновић Сарајлија је једно своје поглавље посветио владикама, а поглавље је назвао дословце:
"Црна Гора под вођством Владика (који су сви били србскога рода и језика)


и за крај, увод аутора књиге:

Онај који је боравио у Црној Гори преко три године, а при светопочившем митрополиту ПЕТРУ I ПЕТРОВИЋУ Његошу будући секретар, поред свих осталих послова потрудио се да састави ову књигу. Настала је на основу усменог казивања неких старих Црногораца, а особито од горепоменутог богоугодног покојника само вјерно примљена и на папир стављена. Колико је у њој озбиљности и голе истине - нека изволи примијетити и према томе се опредијелити особити словенски и српски историчар. А ово се овдје представља овако једино зато што је била намјера аутора да саслуша и по завјету вјеродостојно изнесе само усмено казивање. Ниједан рад ове повијести писац није пренио из других текстова, осим што је понешто нашао у граматама, а неке попијевке су из народног памћења узете и на одређено мјесто као свједочанство историје унесене. Писац ове књиге није тражио никакве рукописе старије, јер је био обавијештен да су, и ако их је било, пропали током времена и у разарајућим размирицама. О томе је писца увјеравао и сам светопочивши владика, који је под старост започео да пише историју, али је то било вријеме када му је у свему сметала крајња болест То што је његова историја прекинута прије него је стигао да обради новији период, како се напомиње при крају ове књиге - узрок је његова смрт. И поред тога, овај и овакав опис црногорске историје може се сматрати, иако је једноставно урађен – на неки начин цјеловит. Због тога и не пропуштамо да га одашиљемо у свијет штампањем. Надамо се да ће се по угледу на овај опис наћи и неки свесрдник који ће се одлучит да оживи историју Црне Горе до данашњега дана, тако да ће се овај опис моћи назвати првим а тај нови другим описом историје Црне Горе. А што ова књига није и до сада угледала свјетлост дана узрок је у томе што је штампарија била преоптерећена и што се аутор није могао о њој постарати због других обавеза и препрека.
у Београду, 14 октобар 1835. г.
Писац


Аутор топика је, такође, заборавио да помене једно касније узвратно писмо, црногорских главара руском Цару Петру Великом, писано 21. октобра 1711. у којем стоји:
"...Ми, сва горе наведена племена и старјешине све разумјесмо и Вашем царком крилу главе приклонисмо, и Вашег посланика, Михаила Милорадовића примисмо за нашег команданта и пуковника. И како су били његови стари изабрани у прва времена при нашијех благочастивијех и светопочившијех царева српскијех, тако и ми са радостију примисмо врлога и храброга, који се на боју добро понаша.."