Незнавени сте.
https://www.facebook.com/share/p/1C8imWcXSB/
Пише Спале јутрос.
Коча, Тито, колаборација са Њемцима и лицемјерје комуниста према "Дивцима"
Историја Другог свјетског рата у нашој земљи никада није била једноставна, али историјски записи и биографије откривају оно што многи желе заборавити – да и они који су себе проглашавали за моралне стожере отпора, понекад улазе у контакт са непријатељем. Коча Поповић, командант партизанских снага, током рата је имао контакте са њемачким командним структурама, како у преговорима у Загребу током марта, тако и током битке на Неретви, што он сам биљежи у својој биографији.
Ови контакти, без обзира на оправдање “тактичке природе”, представљају директну линију колаборације, исти вид колаборације за који су он и његови људи оптуживали Дражу Михаиловића због састанка у селу Дивци.
Мартовски преговори у Загребу, који су се представљали као привремени тактички маневри у борби против окупатора, у суштини су били дијалог са непријатељем који је држао контролу над регионом. Да ли је могуће да људи који су себе сматрали апсолутним представницима отпора, у једном тренутку сједе за истим столом са Немцима, преговарају о положајима и маневрима, а онда ово самопоуздано осуђују код других?
Овдје нема никаквог моралног оправдања – постоји лицемјерје и потреба да се својим идеолошким противницима прикажу као чистунци.
Састанак Драже Михаиловића у селу Дивци био је управо такав примјер “колаборације” у очима партизана: локални контакт са непријатељем ради очувања организације и преживљавања јединица. Али, ако је тај контакт био довољан за осуду, онда шта рећи за Кочу Поповића и његове мартовске преговоре? Шта рећи за његове контакте са Немцима током битке на Неретви, када се заиста радило о преговарању с непријатељем у реалним војним околностима? Јасно је да су историјске оптужбе често инструмент политичког рата, а не чисте моралне етике.
Овдје се открива дубок парадокс: Коча Поповић и КПЈ, који су најгласније оптуживали четнике за колаборацију, сами су у више наврата били у ситуацијама које се могу тумачити као форма тактичке колаборације. Иронија је јасна, идеолошки “побједници” рата користили су исте методе које су осуђивали, а историја их је поставила на пиједестал, док су Дражини покушаји преживљавања и тактичке одлуке у Дивцима проглашавани издајом.
Ово није само питање тактике, већ и моралне доследности. Историја нам показује у њиховој биографији, дневницима и извјештајима да тактика и морал често нису исто. Али када се ради о политичком сукобу између четника и партизана, све се своди на једноставну реторику, оно што је оправдано за партизане, мора се осудити код четника, тако имамо још једно лицемјерја, за четничке злочине се користе најтеже квалификације док се партизански злочини подводе под грешке и лијева скретања што је заиста морално и историјски недопустиво.
Да закључимо, Коча Поповић и мартовски преговори у Загребу представљају класичан примјер тактичке колаборације која је претворена у историјску митологију. Историјска истина не смије бити селективна. Ако се Михаиловић у Дивцима осуђује, онда се мора критички осудити и онај који је за исте радње сам себе проглашавао родољубом. Историја је превише озбиљна да би је поједностављивали идеолошким мотивима, контакт са непријатељем је контакт, без обзира ко га води и с којим оправдањем а то је у овом случају био Коча Поповић уз дозволу Јосипа Броза Тита.
Bookmarks