Istorija Crne Gore

[NetworkMaster]

Mi, sultan SELIM-EMITR-KAHAN, koji vlada od Neba do Zemlje, od Istoka do Zapada, car svih careva, ovim objavljujemo svim našim vezirima, pašama i kadijama, u Bosni, Hercegovini, Srbiji, Albaniji i Makedoniji, pokrajinama susjednim Crnoj Gori, da Crnogorci nikada nijesu bili potčinjeni našoj Visokoj Porti i da će stoga biti dobro primljeni na našim granicama, te da očekujemo recipročne akcije s našim podanicima. Carigrad, Sultan Selim (Potpisano), 1798.




Sent from my SM-A546B using Tapatalk

[JigSaw]

Je l ovo Adzic pisao

[Bluemoon]

Je l ovo Adzic pisao

Liči na njega. Koliko je taj lik u nacionalizam nabrijan jezivo.Ne moš bit istoričar i nacionalista ne ide.

[JigSaw]

Mogu zamisliti kako sjedi u kafanu i potpisuje u sultanovo ime

[Bluemoon]

Mogu zamisliti kako sjedi u kafanu i potpisuje u sultanovo ime

Ostrašćen lik skroz.Kao što nacionalizam i istorija ne ide tako ni politika i istorija ne ide a on je bješe bio i politički aktivan.

Poslano sa mog SM-A566B koristeći Tapatalk

[NetworkMaster]

O tome što je mislio o državno-pravnom statusu svoje
zemlje Njegoš je izričito i ubjedljivo internacionalizovao dokje boravio u Beču 1836/7. g. u pismu Sa crnogorske granice
objavljenog u znavenoj bečkoj novini Allgemeine Zeitung
(u vanrednom prilogu) od 7.2.1837. g. U njemu čitaocima
objašnjava da je država Crna Gora faktički samostalna i
nezavisna i da je ”pravno obrazložio” sultan Selim III svojim
fermanom iz 1799. g. u kojem se navodi da ”Crnogorci nijesu
nikada bili podanici Visoke Porte”. Ferman o suverenitetu Crne
Gore izdejstvovao je punomoćenik Njegoševog strica Petra I,
crmnički senator Sava Plamenac (brat ondašnjeg serdara
Crmničke nahije).
Ovaj ferman je, kao što je istaknuto, bio poznat i Njegošu,
jer se nalazio u njegovom arhivu. O ovom otomanskom fermanu
i Njegoševom štivu u rečenoj novini opširnije piše dr Jevto
Milović17, koji ga i objavljuje u prijevodu sa rečenog članka u
bečkoj novini. Evo tog prijevoda: ”Mi sultan Selim Emir-Han,
koji vlada od zemlje do neba, istoka i zapada obavještavamo
naše vezire, paše i kadije u Bosni i Hercegovini, Albaniji i
Makedoniji, provincije koje se graniče sa Crnom Gorom – da
Crnogorci nijesu nikada bili podanici Visoke Porte, i naređujem
da ih lijepo primate na našim granicama; mi se nadamo da će
i oni na isti način postupati sa našim podanicima”.
Ovaj ferman je citirao i Jan Vaclik u svojoj knjizi na
francuskom jeziku za potrebe knjaza Danila Petrovića, radi
slanja u sve evropske i druge zemlje u cilju dobijanja i forma
lnog priznanja suvereniteta Crne Gore (i od onih koji je nijesu
priznavale). Jan Vaclik u originalu navodi da je taj dokumenat
– ferman otkrio u tajnoj crnogorskoj (cetinjskoj) arhivi, i citirao
ga.18 Navodi se i u CID-ovom prijevodu knjige Jan Vaclika sa
francuskog (prevela Marina Vukićević) Suverenitet Crne Gore i
savremeno međunarodno pravo u Evropi.
navedenom radu Jevta Milovića, znavenog
arhivistu, istoriografa i istoriologa, nema uopšte nikakve
sumnje u izvornost citiranog fermana Sulejmana III. Naprotiv,
J. Milović u tom članku navodi da su pismo Njegoševo i
ostali članci u novinama izazvali veliko interesovanje u Beču
kod svih strana, pa “Gubernijalno pretsjedništvo u Zadru
savjesno provjerava da li se zaista nalazi u Njegoševom
arhivu na Cetinju ferman Selima III, čiji je sadržaj donesen
7. februara 1837 u ’Allgemeine Zeitung’. Zbog toga okružni
dubrovački poglavar, baron Ferdinand Šaler, stupa u vezu s
ruskim vice-konzulom u Dubrovniku Jeremijom Gagićem i o
tome se kod njega raspituje. Gagić saopštava Šaleru ’da se
zaista na Cetinju nalazi ferman sultana Selima, koji govori u
korist Crnogoraca i koji je naveden u Allgemeine Zeitung ... i
da se nalazi u rukama ili u arhivi Vladike Crne Gore ne samo
spomenuti ferman nego i mnogi drugi (fermani) koje je Porta
izdala zauzimanjem ruskog diplomate.

Pomenuti ferman bio je predmet rasprave u diplomatskim krugovima i ranije, odno-
sno 1837. godine, kada je objavljen u listu Allgemeine Zeitung u jednom članku s podnaslo-
vom „s crnogorske granice”. Autor članka je Petar II Petrović Njegoš, koji je tada, boraveći
u Beču, preduzimao korake da za Crnu Goru izdejstvuje pravno priznanje nezavisnosti. Za-
hvaljujući poznanstvu sa Vukom Karadžićem i Vilhelmom Hopeom, saradnikom lista All-
gemeine Zeitung, Njegoš je došao na ideju da objavi prilog sa ovim sadržajem, pa ga je iz-
diktirao Hopeu, a Vuk im je poslužio kao tumač. Up. Jevto Milović, Njegoš u slici i riječi,
Titograd, Grafički zavod, 1974, str. 62. 37 „Montenegro”, Osservatore Triestino, LXXIII/1856, br. 24
https://dacg.me/wp-content/uploads/2...ce=chatgpt.com



Sent from my SM-A546B using Tapatalk

[NetworkMaster]

ZAŠTO CRNA GORA NIJE UČESTVOVALA U PRVOM SPRSKOM USTANKU?

Piše: Milan Brdar

Zašto Crna Gora nije učestvovala u gore pomenutom ustanku, uprkos Karađorđevim pozivima Vladiki crnogorskom Petru I Petroviću Njegošu. Iako u šarolikoj istoriji Balkana, I Srpski ustanak iz 1804. godine ističe se kao ključni trenutak u borbi za nezavisnost i slobodu srpskog naroda, kada proučavamo taj period, ne možemo zanemariti činjenicu da Crnogorci nijesu učestvovali u tom događaju. Razlozi za odsustvo Crnogoraca iz I Srpskog ustanka su kompleksni i duboko ukorijenjeni u političkim, kulturnim i istorijskim specifičnostima tog vremena. Prvo, treba razumjeti da su Crna Gora i Srbija bile pod različitim upravama. Crna Gora je bila slobodna država pod vlašću Petrovića, dok je Srbija bila dio Osmanskog carstva, izložena dugotrajnoj turskoj vlasti. Jedan od ključnih faktora je i crnogorski odnos prema Osmanskom carstvu. Crnogorci su održavali otporan i nezavisni duh, često se suprotstavljajući turskoj vlasti u brojnim sukobima. Analizirajući kompleksne odnose između Crnogoraca i Srba tokom I Srpskog ustanka, suočavamo se sa mnogim mitovima i nesuglasicama koje su obilježile tu istorijsku epohu. Iako su mnogi vjekovima pokušavali da utvrde zajednički identitet Crnogoraca i Srba, istorijski izvori i analize ukazuju na duboke podijeljenosti koje su tada bile prisutne. Dimitrije Milaković, koji je bio sekretar Petra II Petrovića Njegoša, koji u svome djelu „Istorija Crne Gore“ iz 1856. godine kaže: “Ustanak Srbalja za slobodu pod Karađorđem u početku 1804. godine i njiovo vojevanje protiv Turaka, kako te, tako i sljedujuće 1805. godine nijesu privlačili nikakve pažnje vladike crnogorskog.” Osim gore navedenog treba uzeti u obzir da su Crnogorci mnogo prije 1804-e godine ratovali protiv turaka i to Bitka na Ljekopolju 1603. godine, Bitka na Vrtijeljci 1685. godine, Bitka na Carevom Lazu 1711. godine, Bitka na Martinićima i Bitka na Krusima 1796. godine, dakle mnogo prije 1804. godine Ali da se osvrnemo i na povod za Prvi srpski ustanak 1804. a to je bio teror Dahija koji su 1801. godine ubili beogradskog vezira Hadži-Musatafa pašu, kojeg su Srbi nazivali „Srpska majka“, što u istoriji Crne Gore, nije bilo da, Crnogorci tuđina nazivaju svojom majkom Druga stvar koja predstvalja veliku razliku između Crnogorske i Srpske borbe protiv Turake je da su nakon bike na Ostružnici, što piše istaknuti srpski istoričar Vladimir Ćorović, tražili prava koja su imali za vrijeme Hadži – Mustafa paše uz dodatak da se proćeraju dahije i da dobiju nasljednog kneza i da im Porta dodijeli vezira preko kojega će komunicirati sa Portom, Ustanici završavaju riječima: „Kad Porta zadovolji u svemu pravedne zahtjeve srpskog naroda, Srbi će biti voljni da život svoj žrtvuju za sve što bi Porta zapovijedila i obećavaju najveću pokrnost Svemu“, dok se Crnogorci ni pod silom Mahmut-paše i Omer-paše nijesu poklonili niti obećavali pokornost, već su pokazivalii isključivo otpor pa makar i svi izginuli. U zaključku, analizirajući izostanak Crnogoraca iz I Srpskog ustanka, ulazimo u kompleksnu analizu političkih, kulturnih i istorijskih razloga koji su oblikovali njihovu sudbinu tokom ključnog perioda na Balkanu. Crna Gora, kao slobodna država iako međunarodno nepriznata, pod vlašću Petrovića, imala je specifične političke i etničke odnose koji su je razlikovali od Srbije, koja je bila pod turskom vlašću. Crnogorski otpor prema Osmanskom carstvu, prepoznatljiv po brojnim sukobima i borbama, bio je odraz nezavisnog duha koji je karakterisao ovu regiju. Različite strategije odbrane od turske vlasti, poput Bitke na Lješkopolju 1603. godine ili Bitke na Martinićima 1796. godine, ukazuju na dugotrajni i uporan otpor Crnogoraca. Povod za I Srpski ustanak,teror Dahija, i specifični zahtjev Srba, koji su tražili povlastice koje su imali tokom vlasti Hadži-Musatafa paše, ilustruju različite strategije i pristupe u borbi protiv Osmanskog carstva. Otpor Crnogoraca bio je suštinski različit od zahtjeva Srba, pokazujući da su različite teritorijalne jedinice bile vođene jedinstvenim ciljevima i vlastitim identitetima.


Sent from my SM-A546B using Tapatalk

[NetworkMaster]

КАКО СЕ ОЖЕНИО МАРКО МИЉАНОВ

„Удаћу се једино за војводу Марка Миљанова!“ Ове речи је упорно као на траци пред својим родитељима, породицом и другарицама, понављала деветаестогодишња Стефанија – Стефа Даниловић, ћерка никшићког трговца херцеговачког порекла Луке Даниловића.
„Мучи дијете! Да ти ниједну ријеч више чуо нијесам!“ Прекорио би је отац, који би после зачуђен због ћуди своје ћерке, уз оно пљескање шаком о чело, често знао себи да промрмља у браду: „Ох, луде детиње — ђаволе главе… Ем детиња, ем женска!? Чу ње? Она ће за војводу Марка?!“ Ипак, Стефа је била непоколебива… Користила је сваку Богом дану прилику да баш пред свим људима, и знаним и незнаним, говори о својој љубави према Марку Миљанову. Говорила је то са девојачким стидом и руменилом у образима, често спуштајући поглед. Стидљиво, али опет и одлучно, понекад и дрхтавим гласом понављала је своју животну премису: „Нема мени љубави, ни среће мојим девојачким сновима без војводе Марка…“
Та Стефина прича, брзо се проширила по целом граду Никшићу, а чини се још брже по целој Црној Гори, и попут еха који се одбија од брда до ушију сваког Ђетића, ишла је руку под руку са једном другом причом: оној о Стефанијиној лепоти! Да, Стефа је била нестварно лепа… Како су баке тог доба волеле да кажу: имала је „проклету лепоту“… Непотребну и сувишну. „Куку теби дијете са толико љепотом„, знала је да добаци нека добронамерна старамајка.
Но, без обзира на Стефину лепоту, али и на добру финансијску позицију њене породице, као и за удадбу већ увелико зрелих 19 година, просци су у широком луку заобилазили кућу Даниловића. Стефина прича о љубави према Марку Миљанову, више него било шта друго терала је нежење… Мислили су: Шта ако је стварно обећана војводи Марку? Или, шта ако Марко чује за њу, па је пожели? Ко ће нормалан и при здравој памети на црту Марку Миљанову?! А заправо Стефанија – Стефа Даниловић, до тада никада у свом животу није видела Марка Миљанова. Заљубила се у причу и легенду о славном јунаку, перјанику и војводи. У причу о човеку — најхрабријем витезу свога рода коме се без разлике диве и пријатељи и непријатељи.

А Марко Миљанов је тада већ био у средњим четрдесетим годинама, удовац, при крају своје војничке каријере. Маркова прва жена Милосава, преминула је после 18 година њиховог заједничког живота. Из брака са њом, Марко, је имао три ћерке: Анђу, Милицу и Јоку, а какав је био према женама, најбоље говори чињеница да је својим ћеркама мимо праксе и патријархалне традиције тог времена, обезбедио најбоље могуће школовање на Цетињу…
Стефи је све то било познато… Знала је да је Марко удовац, да је више него дупло старији од ње… Знала је све, сем како Марко изгледа… А то јој је било и најмање битно. Девојачко срце, чисто, невино и искрено, заљубило се у врлине славног јунака. И знате како то иде: када човек нешто довољно искрено жели, онда се и Бог потруди па помогне! Стефин отац Лука, који је до тада тек извиђења познавао Марка, срећући га пар пута, имао је прилику да га ближе упозна. Када се то десило, позвао је војводу Миљанова у своју кућу на ручак. До Марка су тада већ стигле приче о Стефанијиној нестварној лепоти — коју Никшић не памти, али и о том да кћи трговца Даниловића пред свима прича како ће јој баш он — Марко Миљанов бити супруг.
Марко није знао шта да очекује… Отишао је на ручак у дом Даниловића, и када је видео Стефу, њену лепоту, стас, држање и бистар поглед, легенда каже да је неустрашиви војвода пред којим је и ђаво молио Бога за милост, први и последњи пут у животу осетио дрхтавицу у гласу и коленима. „Благо оном ђевојко, ради кога ћеш ти оставити оца и мајку…“ Једва је успео да проговори војвода. Стефа, уплашена, али и одлучна одговорила је: „Није код нас обичај да се ђевојке нуде мушкарцима, али ја нудим своје срце и руку теби војводо Марко!“ И тако… Десило се нешто што Црна Гора никада није видела: девојка је запросила мушкарца… Стефа и Марко прво су живели у Подгорици — након ослобођења тог града од Турака… Марко је био први градоначелник (гувернер) ослобођене Подгорице; а након његовог политичког размимоилажења са династијом Петровић-Његош — односно са књазом Николом, селе се у Марков родни Медун у Кучима.
Стефа и Марко нису скривали своју љубав. У јавности су често излазили држећи се за руке или чак загрљени, што је у том времену био несвакидашњи егзибиционизам. Марко је знао да своје комшије и пријатеље остави у чуду када би јавно, потпуно спонтано и присно — “француски“, како се то каже, пољубио Стефу! „Гле полуђелог војводе Марка!? Ех, шта жена учини од човека…?! Па, он је скроз отишао к врагу од када је сабљу заменио са оним писанијем!“ — говорили су људи, али, Стефа и Марко нису превише марили за то… Њихову љубав ништа није могло да поколеба. Чак и када је као дете преминуо њихов син, остали су привржени једно другом… Марко се уз Стефину подршку у 50. години живота описменио, и тако је успешну и славну каријеру војсковође, заменио ништа мање успешном и славном каријером књижевника!
Марко Миљанов Поповић Дрекаловић, умро је од рака 1901. године. Последње што је написао био је његов тестамент… „Остављам све својој жени Стефи у потпуну својевласт, да јој то право нико и никад не може окрњити и оспорити. Него је и сад овлашћујем да може нашијем имањем потпуно у своју корист располагати, пошто је њена заслуга да се стекло и сачувало то што имамо… На случај моје смрти, а ако моју закониту жену Стефу послужи срећа да се уда за другог, то овдје поменуто имање, остаје наслиједство њено и њене ђеце ако је Бог с тијем усрећи: уопште да буде како она сама нађе за добро и корисно по њу.“
Након Маркове смрти, Стефа није услишила његову жељу и своју срећу није потражила крај другог мушкарца… Остала је верна својој највећој и јединој љубави… Марку је подигла прелеп споменик на тврђави у Медуну где је војвода сахрањен… Живела је скромно и повучено, и готово свакодневно је посећивала његов гроб. Причали су мештани да су усред децембра и јануара, по највећем студену, виђали Стефу како се пробија кроз сметове и одлази на гроб својој љубави. Знала је тамо, да седи или стоји сатима, да прича, ћути, често и да плаче. Први пут када мештани нису видели Стефанију пар дана на Марковом гробу, било им је јасно да су њих двоје поново заједно, само на небу… Овог пута заувек. Стефанија – Стефа Миљанова Поповић, рођена Даниловић, преминула је 1914. године.




Sent from my SM-A546B using Tapatalk

[Bluemoon]

Kakav podkast oduševljena.



Poslano sa mog SM-A566B koristeći Tapatalk

[JigSaw]

https://web.facebook.com/share/p/19DG7npMs9/ kakva gospoda