У Црној Гори је одређена група политичких посленика деценијама користила системске проблеме изазване експанзијом НАТО-а уз подршку Европске уније како би завела ауторитарну диктатуру којом се брутално газе национални интереси, права и слободе грађана Црне Горе, а такође и историјске, духовне и културне вредности сопственог народа.
Врло је очигледно жалосно стање у које је Црну Гору довела та антинационална политика вештачког стварања унутрашњих конфликата и коришћења спољних супротности ради реализације сопствених амбиција.
Парламентарни избори 16. октобра одржани су у атмосфери полицијског притиска и психозе, изазване намерно измишљеном фарсом, која је касније окарактерисана као покушај државног удара. После тога је полупразни парламент формирао владу која не ужива пуну народну подршку и у најбољем случају се може третирати као „привремена“.
Опозиција бојкотује рад Скупштине и залаже се за спровођење објективне истраге околности такозваног државног удара, као и за организовање превремених парламентарних избора у Црној Гори. Захтеви консолидоване опозиције су легитимни и немогуће је игнорисати их, какве год инструкције стизале од ментора из НАТО-а, Европске уније, Берлина и других европских центара. У том контексту су потпуно апсурдни покушаји појединих заштитника црногорског режима да прикажу опозицију као „проруску колону“. Сасвим је очигледно да су антидемократски потези власти током избора дефинитивно ујединили политичке покрете различитих погледа и схватања, и они су и поред полицијског притиска освојили половину посланичких мандата.
Те политичке снаге сада представљају легитимне интересе грађана Црне Горе и формирају њене националне приоритете. Структуре које покушавају да по сваку цену задрже власт појачавају притисак на опозицију. У Црној Гори се из политичких побуда врше прогони парламентараца, грађанских активиста и новинара који се не слажу са властима.
Актуелна питања савремене балканске политике су неопходност развоја балканског регионалног пројекта заснованог на принципима војне неутралности, приоритет националних интереса у односу на захтеве које балканским земљама намећу НАТО и ЕУ, и првостепени значај непосредног изјављивања народне воље приликом доношења кључних одлука.
Криза експанзије НАТО-а и контроверзна политика Европске уније на Балкану фактички су условиле појаву сопственог регионалног пројекта. У Србији регионални пројекат подржава владајућа српска Напредна странка, као и њен коалициони партнер Српска народна партија. По том питању су солидарне и опозиционе парламентарне снаге ДСС и Двери српске. У сусрету одржаном у новембру лидер Српског сабора Заветници Стефан Стаменковски је истакао да Балкански пројекат фактички враћа Србији статус регионалног лидера. Политичари из Републике Српске у том пројекту виде перспективу за стабилно функционисање конфедерације Босне и Херцеговине и развој сарадње засноване на узајамном поштовању и уважавању права њених ентитета и државотворних нација. Колегама из Македоније регионални пројекат доноси јачу стабилност и економске перспективе. Ова концепција није оптерећена грчко-македонским несугласицама везаним за назив земље.
Уз све речено треба додати да су представници Црне Горе најактивнији модератори овог пројекта, с обзиром да је Црна Гора у садашњој ситуацији више од других земаља „Балканске четворке“ угрожена експанзијом НАТО-а.
Актуелна питања савремене балканске политике су перспективност развоја балканског регионалног пројекта заснованог на принципима војне неутралности, приоритет националних интереса у односу на захтеве које балканским земљама намећу НАТО и ЕУ, и првостепени значај непосредног изјављивања народне воље приликом доношења кључних одлука.
Нова Концепција спољне политике Русије предвиђа конструктивну и свестрану сарадњу са европским државама које нису чланице војних алијанси.
Први пут у историји савремене Русије председник Руске Федерације В. В. Путин дефинисао је у Концепцији спољне политике члан 69, који предвиђа поштовање „избора европских држава које нису чланице војних алијанси“ и које „дају стварни допринос безбедности и стабилности у Европи“, као и спремност Русије „за конструктивну и свестрану сарадњу са њима“. Та одредба се у пуној мери односи на нашу сарадњу са одговорним патриотским снагама Србије, Црне Горе, Македоније и Босне и Херцеговине, и на пружање подршке теми војне неутралности „Балканске четворке“ на међународном нивоу, између осталог и у сарадњи са новом америчком администрацијом.
Сада поједини наши критичари покушавају да представе руску подршку војној неутралности на Балкану као покушај Москве да створи Балкански протекторат, или чак „Балканску губернију“. Тим критичарима бих препоручио да обрате пажњу на историју Швајцарске и Аустрије. Зар се те државе Европе могу третирати као руски протекторати само зато што се њихова војна неутралност формирала пре 200 година уз активно учешће Руске империје и пре 60 година уз активно учешће Совјетског Савеза?
Досада, нажалост, нису сумирани резултати трагичних догађаја везаних за распад Југославије. Многа неслагања и конфликти који су изазвани у овом региону крајем прошлог столећа и даље тињају, угрожавајући мир и безбедност читавог европског простора. Поуздани мир и безбедност на Балкану и у евроатлантском региону у целини може обезбедити само међународна заједница ослањајући се на принципе недељивости безбедности, као и на принципе равноправне сарадње и узајамног поверења.
Bookmarks