Moram da priznam da sam i ja jednom bio nasilnik ili sam bar takav ispao. Dok su klinci bili u periodu 4-5 g znao sam da ih povučem za uvo, a jednom mi se desilo da je pao šamar. I nikad više. Zašto? Sledeći put kad su me nešto iznervirali ili uradili nešto (nebitno je) ja krenuh da vičem zato što je dijete to uradilo. Scena koju sam tada vidio me potresla do srži. Dijete očekuje da ću ga ponovo ošamariti i udara sebe jer misli da je zaslužilo. Tada mi se svijet okrenuo. Kad se nisam srušio tada nikad neću. I ovo dok pišem... Ne znam. Ispao sam nasilnik. Često pomislim na djecu koja trpe mnogo žešće nasilje svaki dan, a ljudi nisu svjesni kako djeca eto jedan šamar dožive. Ispričao sam im ja ovo.

I dalje znam da viknem. I dalje bivam strožiji. Moram ponekad. Ne smije jedan udes u saobraćaju da utiče na vožnju ako su tolike godine prije toga protekle bez incidenta. Čini mi se da je bolje biti i malo strožiji nego popustljiviji. Negativnih posledica može biti ali mislim da će biti manje ako ste strožiji. Niko nije našao teoretsku sredinu ali kao i svakom idealu treba joj stremiti. Naravno ovo nema veze sad sa nasiljem ali eto još jedna stvar oko roditeljstva.

Sent from my GSXR1000 @ 299