Peter Hallward: Zašto Haićani “Američki plan” zovu “Planom smrti”
Zemljotres na Haitiju je izazvao, i još uvek nastavlja da izaziva, tako užasno razaranje i gubitke života zbog toga što je ta zemlja u toliko siromašna. Tri su glavna razloga tog siromaštva.
Kao prvo, Haiti su jedino mesto na svetu na kom su robovlasnički sistem zbacili sami robovi. To je, međutim, podrazumevalo rat koji je trajao 12 godina, tokom kog je trećina stanovništva ubijena, uništen praktično svaki grad i opustošene sve plantaže.
Drugi razlog siromaštva Haitija je to što su Haićani platili cenu otpora „primitivnoj akumulaciji“.
Širom Evrope i u većini ostatka sveta, ruralni i urbani proleterijat je stvoren teranjem seljaka sa njihove zemlje.
To se na Haitiju nije desilo sve do 1970-tih, kada su agresivne neoliberalne mere (koje su lokalne paramilitarne snage podržavale) primorale veliki broj sitnih farmera da se povuku.
Carine koje su Haićanskoj poljoprivredi omogućavale da se takmiči sa uvoznim dobrima ukinute su, javna potrošnja se znatno smanjila, a javna dobra praktično rasprodata.
Haićani ovo zovu „Američkim planom“ – ili „Planom smrti“.
Plan je osmišljen tako da odgovori ljude od zemljoradničke proizvodnje za sopstvene potrebe i privoli ih „profitabilnijim“ granama privrede, poput lake manufakture i proizvodnje odeće.
Farmeri lišeni imovine počeli su masovno da se sele u sirotinjske i sve pretrpanije getoe, poput Site Solej (Grad Sunca), koji se nalazi odmah uz fabričku zonu.
Nezaposlenost je osigurala najniži nivo plata na severnoj hemisferi, negde oko dva dolara dnevno (što je četvrtina nadnice u susednoj Dominikanskoj Republici).
Vojska i paravojna formacija „Makuta“ su, za to vreme, preduzele sve potrebne korake da svaki pokušaj organizavanja u sindikate ili pokrete otpora unapred učine beznadežnim. Ipak, tokom 1980-tih vojska je počela da gubi.
Narodni bunt je postao isuviše snažan da bi vojska mogla da ga kontroliše. Haićani su 1990. izabrali predsednika Žan-Bertrana Aristida, koji se suprotstavljao vojsci i Američkom planu.
Usporenje koje je ovaj otpor izazvao je treći razlog zašto Haiti ostaje siromašan – sada i siromašniji nego pre 20 godina.
Od 1990, haićanska elita i njene međuarodne pristalice vode bespoštednu kampaju da bi slomile ovaj narodni pokret i diskreditovale njegove vođe.
Ova borba između naroda s jedne i elite i vojske s druge strane određivala je politički život Haitija poslednjih 20 godina – i to je borba koja se i dalje vodi.
Još od 1990, mala vladajuća klasa Haitija tragala je za najboljim načinom da primora haićanski narod da prihvati neoliberalni plan „razvoja“, i da dođe do novih vojnih sredstava kojima će štititi „stabilnost“ statusa kvo.
Isprva je delovalo kao da bi narodni pokret mogao da prevagne u ovoj borbi. Kasnih osamdesetih pokret je doživeo brz porast. Inspiraciju je crpeo iz teologije oslobođenja i anti-imperijalističke tradicije Latinske Amerike.
Aristid i oni oko njega, osim što su se zalagali za socijalnu pravdu, otvoreno su govorili o klasi i nejednakoj raspodeli dobara. Pričali su i o potrebi za narodnom samoodbranom od vojske i Makuta. Elita je počela da paniči.
Prvi put kada je Aristid izabran, sa 67 odsto glasova, vojska je problem narodne pretnje rešila na ustaljen način – nasilnim pučom. Kada je vojska povratila direktnu kontrolu, u periodu od 1991. do 1994, na hiljade ljudi je pobijeno.
Aristid je bio primoran da ostane u egzilu u SAD, sve dok ga neumorno nasilje nije nateralo da prihvati neke od neoliberalnih mera kojima se tokom svoje predizborne kampanje protivio.
SAD i njeni lokalni haićanski štićenici prislonili su pištolj Aristidu na čelo i rekli mu da ima izbor – ovo će se ili nastaviti do potpunog desetkovanja narodnog pokreta, ili ćeš pristati na kompromisne varijante mera koje hoćemo da usvojite.
Aristid je dugo odolevao pre konačne odluke da mu nikakva realna alternativa više nije preostala. Kada se konačno uverio u to da Aristid više ne predstavlja pretnju, Bil Klinton je septembra 1994. poslao američke trupe na „humanitarnu“ misiju „uspostavljanja demokratije“ na Haitiju.
Američke trupe su, zapravo, na Haitiju ostale šest godina, u pokušaju da zemlju pretvore u poslušni američki protektorat.
Aristid je, međutim, uspeo da obavi dve bitne stvari. Jednom kad se vratio na Haiti, iskoristio je američku vojsku kao izgovor za raspuštanje vojske Haitija. Na taj način je eliminisao tradicionalni bastion vladajuće klase. Ovo je bio veliki korak unapred.
Za to vreme je pomogao stvaranje disciplinovane političke organizacije koja bi mogla da osvoji i zadrži političku vlast i koja će postati poznata pod nazivom Fanmi Lavalas.
Ona nastaje iz olupine uništenog narodnog pokreta iz perioda represije tokom prvog puča i, imajući u vidu ekstremni nivo siromaštva na Haitiju, oportunisti je momentalno opsedaju.
To nije bila savršena organizacija, ali je bila itekako najprogresivniji eksperiment u parlamentarnoj demokratiji tokom cele istorije Haitija.
Aristid 2000. godine osvaja predsedničke, a Fanmi Lavalas velikom većinom zakonodavne izbore – sa 90 odsto mesta u parlamentu. Bilans stanja – na čelu države je narodni vođa, vojska ne postoji i stvaraju se uslovi za stvarnu društvenu promenu.
Kako biste mogli i da pretpostavite, u tom trenutku vladajuća klasa pokreće kampanju sa ciljem diskreditovanja Aristida i rušenja njegove Vlade.
Pokušali su da ospore izbore iz 2000, koji su bili najkredibilniji zakonodavni izbori u istoriji Haitija. Pokušali su da Vladu dovedu do bankrota, obustavom celokupne međunarodne pomoći.
SAD su čak blokirale zajmove Intra-američke banke za razvoj koji su već bili ugovoreni.
Sve to je rezultiralo prepolovljenim budžetom i sunovratom bruto domaćeg proizvoda. Ekonomija je bila u potpunosti zakovana udarcima sa svih strana i to je osnovni razlog zbog kog Vlada ostaje toliko slaba.
Još od 1990-tih bilo je nemoguće izvršiti ikakvu smislenu investiciju u Vladine institucije koja bi omogućila regulisanje ekonomije – ili intervenisanje u slučaju prirodnih nepogoda.
Većina pomoći koja nekako i dospe do Haitija u velikoj meri odlazi nevladinim organizacijama – koje imaju sopstvene planove i programe. Njih ne interesuje izgradnja jake haićanske države i veliki broj njih se bavi reakcionarnim religijskim programima.
Kasnih sedamdesetih dolazi do procvata evangelističkih crkava koje izniču gotovo niotkuda, mahom kako bi uspostavile protivtežu teologiji oslobođenja.
Upravo one u velikoj meri finansiraju NVO sektor. Neke od njih se i bave korisnim stvarima, ali na veoma niskom nivou i bez ikakve koordinacije.
Mnogo Haićana sa punim pravom smatra da su ove nevladine organizacije obični paraziti. Tamo su već dovoljno dug o da više ne mogu da opravdaju činjenicu da do sada nisu izvršile ikakav primetan uticaj na nivo siromaštva ili razvoja zemlje. One se hrane problemima u kojima se Haiti nalaze.
Haitiju su neophodne ogromne investicije na nacionalnom nivou i upošljavanje sopstvenih ljudi i resursa.
Pritisak koji je 2000. usmeren protiv Aristida ubrzo se razvio u kampanju destabilizacije sa otvorenom međunarodnom podrškom. Paramilitarne snage su se priključile i digle pobunu.
SAD su 28. februara 2004. kidnapovale Aristida u sred noći i prebacile ga u egzil.
Tako su uspele da sruše jednu od najpopularnijih vlada Latinske Amerike, na način koji ne samo da se nije susreo sa širokom kritikom javnosti, već nije ni bio prepoznat kao puč.
Demokratska vlada zamenjena je američkom marionetom, Žerarom Latortuom. Američke trupe preko noći bivaju zamenjene „stabilizacionim“ snagama Ujedinjenih nacija. Glavna uloga UN-a bila je da primiri narod – i natera ih da prihvate puč.
To je značilo i rat niskog intenziteta protiv Aristidovih simpatizera, posebno onih u siromašnim naseljima.
Narodni pokret je kriminalizovan – Aristidove pristalice se prikazuju kao kriminalci i članovi bandi, ljudi koji predstavljaju pretnju imovini, redu i zakonu. Politika nestaje sa horizonta.
Mediji stalno izveštavaju kako su Haiti nasilno mesto, što uopšte nije istina. Stopa kriminaliteta je, zapravo, izuzetno niska.
Vlasti Haitija tvrde da je zemlja na ivici gotovo permanentne „bezbedonosne“ krize, čime pravdaju svoje odluke o odlaganju izbora – govoreći da bi to bio preveliki sigurnosni rizik.
Njihove tvrdnje da je za uspostavljanje „demokratije“ prvo neophodna sigurnost pravdaju okupaciju UN trupa i mešanje SAD-a.
Naravno, jasno je da u gradu siromašnom poput Port-o-Prinsa postoje bande i UN su neke od njih uspešno i rasturile. UN se međutim do sada nisu pozabavile uzrocima nastanka takvih bandi.
Postoje i zločini u koje su same UN umešane, uključujući i veliki broj slučajeva silovanja. Kako bi „umirile“ neka naselja, UN su posezale za veoma agresivnim metodama.
2005. i 2006. godine, trupe UN-a ušle su u Site Solej, politizovano naselje u kom Lavalas uživa jaku podršku.
Originally Posted by Dutch
Bookmarks