:)
Mozda sam te prebolio. Mozda sam te ostavio u proslosti. Mozda sam krenuo dalje. Ili, mozda, samo mozda, dobro lazem samog sebe.
Printable View
:)
Mozda sam te prebolio. Mozda sam te ostavio u proslosti. Mozda sam krenuo dalje. Ili, mozda, samo mozda, dobro lazem samog sebe.
:)
Mračno je. Čuje se samo moj ubrzani puls i teško disanje. Otkucaji kazaljke na starom satu paraju savršenu tišinu. Otkucava vrijeme. Naše vrijeme, mila.
Ustajem iz kreveta, palim cigaretu drhtavim rukama. Opet sam te sanjao.
Ok, nisi više moja. Nisi prva koju sam imao pa izgubio. Ni prva s kim sam gužvao ovu istu posteljinu. Nisi prva koju sam zvao svojom, bez obzira da li sam to stvarno osjećao ili ne. Nisi prva koja je otisla.
Povlačim dim i odsutno ga šaljem u tamu sobe. Pogledam prazno mjesto pored sebe na krevetu. Tvoje mjesto.
Tako mi prokleto fališ. I u tome si prva.
"Zbog te žene,
jedine koju sam volio u životu,
nisam se oženio.
Zbog nje,izgubljene,zbog nje,otete,
postao sam tvrđi i zatvoreniji prema svakome.
Osjećao sam se poharan,
i nisam davao ni drugima ono što nisam mogao dati njoj.
Možda sam se svetio sebi,i ljudima,
nehotice i ne znajući.
Boljela me, odsutna."
“Otela mi je, Igore brate, moju sebičnost, moje remekdelo!”
"Odustajat ćeš još stotinu puta od sebe, znam te... Baš isto toliko puta koliko ja od tebe neću... Znam se."
''Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina. Tišina. Da.
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Štedeći se. Učeći se kako ću najbolje voleti nju. Kada je konačno nađem...".
:)
Privukao ju je ka sebi, njeno ubrzano disanje se počelo smirivati, a oči boje bakra su se ispunile suzama. Kao da je celi svijet stao u taj tren dok su njegove ruke nalazile utočište na njenom struku.
Shvatio je tada da ta žena koja se nalazi kraj njega stotinu puta prodala sebe za mrvicu njegove pažnje. Shvatio je i da se njegove ruke ne smeju nalaziti na njenom telu, da je mora pustiti, ali neka jača sila mu nije dozvoljavala da učini bilo šta. To nije smela biti ljubav, a bila je.
A ljubav nikad ne pita ništa, samo se dogodi.
:)
Ponekad sam sebe proklinjem što sam dozvolio sebi da mi postaneš toliko bitna. A trebalo je ostati sve na jednoj noći, onako kako mi muškarci to inače radimo. I sad, nakon toliko vremena, još uvijek pamtim svaki pedalj tvog tijela, znam ga napamet. I nijedna druga poslije tebe nije te izbacila iz ove moje lude glave. Bojim se da si bila prava, a ja sam te pustio da odeš.
:)
Ako ti jave da večeras hodam po kafanama i olajavam tebe i našu ljubav, da se prodajem za loše vino, da skupljam opuške tuđih simpatija, ljubim ruke nečistih konobarica, ispadam budala u svačijim očima, to je živa istina, ne traži me da provjeriš da li je tako - to je jedna od rijetkih istina u vezi sa mnom.
:)
Posle nje, ostala je jedna praznina. Ostao je neko ko će uvek da mi fali. Ostale su naše slike, neizrađene, još uvek živih boja i jakih glasova. U mom sećanju na prošlu zimu i prošlo proleće. Ostala je jedna vizitka skrivena među mojim stvarima i jedna majica koja i dalje miriše na nju. Ostalo je more reči koje joj nikad nisam rekao i prsti kojima su nedostajali njeni dlanovi. Ostao mi je običaj da se radujem subotama i nedeljama. Ostala mi je navika da je volim. Još uvek.
Tog jutra sam shvatila da nisam u stanju improvizirati ljubav, prošlosti dati konačan oblik, ilustracijama sreće vratiti boje. Suzama sam oprala nokte prije no što sam oštetila zjenice. Tek tada sam progledala. Plavo.
Dugo sam promatrala svoje prste, svjesna kako će jednom slova koja žive u njima izdahnuti. Ostat će mi prazni prsti, prazna emocija, prazna praznina. Prolaz koji vodi s jedne strane ništavila na drugu, premostivši moja uzaludna nadanja. Prije no što jutro zagrize dan, kupit ću kartu u jednom smjeru ususret svojim počecima, prvim drhtajima tijela.
Mladom kožom ovit ću zglobove, putene bokove i podići zrele grudi ? Prodat se zavodljivom odrazu u ogledalu za slavu trenutka u kojem me okružuju usiljenim osmijesima, utvare progonjene svojim nemirima. Bit ću samo još jedna marioneta, loša glumica, precijenjena *****. Umjetnica ničega. Hranjena ostacima intimnih dijelova nadahnuća kako bih preživjela u moru krupnih riba.
Uz sav napor ne mogu naći surogat za ljubav koju nemam. Prošlosti slomiti kičmu i nekim čudom postići da iznova prohoda. Srećom popuniti kosti u kojima nosim pola svoga praznoga života.
"Onda su nas svemocne zene pustile u sobu. Tijana je lezala na cistoj, presvucenoj postelji, vlazne kose od vode i znoja, blijeda, upalih ociju, smanjena, izmucena, kao da je prelezala tešku bolest.
I pod je opran, je li to njena krv? Mladi ste oboje, bice djece, rekao je Mahmut, tjeseci me. Ne, nece više biti djece! Ona mi je vaznija od tih nepoznatih opasnih bica.
Prstima sam joj dodirivao prozracnu ruku, ne usudjujuci se da je poljubim. Pokušavala je da se nasmiješi, zbog mene, i odmah zatvorila modre ocne kapke, kao da se zamorila i tim slabim smiješkom.
Sve mi je što imam, i htio bih da joj to kazem, a bojim se da joj ne smetam, izgubila je mnogo krvi, i san joj je potrebniji nego moje glupe rijeci kojima ne mogu iskazati ništa od onog što osjecam. Zaboravio sam rat, nepravdu, ponizenje, postao nesposoban za mrznju, sve zbog ljubavi prema njoj. Sve su mi oduzeli (govorio sam u sebi strašno), a ti si mi sve namirila. Da nisam našao tebe, bio bih ljut na zivot, pa ne bih imao ništa, kao ni sada, ali ne bih znao šta je sreca. Zbog tebe se ne osjecam porazen, niti mislim na osvetu. Mislim samo na tebe, zelim jedino da se vrati osmijeh na tvoje blijede usne i zdrava boja u tvoje obraze. Šta sam trazio u gradu, zašto sam opcinjeno piljio u ludjake koji se love, dok si se ti grcila u mukama? Ne bi ti bilo lakše, ali bi meni bilo teze, i to je pravo. Nikad te vise necu ostaviti samu, sve što se desi, desice nam se zajedno.
Ona to nije cula. Šaptao sam njeno ime, izgovarao sam budalaste rijeci: spavaj, draga, zeleci da joj san što prije vrati snagu, a bio sam na smetnji, budeci je iz nesigurnog zanosa.
Dok sam tako klecao, nagnut nad njom, zaleci što ne mogu da preuzmem makar dio njenih bolova, u sobu je ušao Mahmut, s cašom linunade u drhtavoj ruci. Ko zna gdje je to pronašao, ali sam morao priznati da je njegova razumna briga korisnija od moje uzaludne raznjezenosti."
Ko bi, ako ne Meša...
"A nasa ljutnja je odmah splasnula, postala je smijesna, kao i povod.
Pobune su trajale kratko, toliko kratko, da ih nije vrijedilo ni dizati. Pogotovu sto sam znao , ma koliko bio ljut, da mi nista ne moze zameniti nju, ovakvu kakva je, uskogrudu u svojoj ljubavi, netrpeljivu prema svemu sto bi joj moglo uzijeti ma i djelic mene, njene svojine, i brzo sam se, iz traljave pobune i toboznje zelje za slobodom, vracao u cvrstu tvrdjavu njene ljubavi, kao smireni bjegunac koji nije ni odmicao daleko od kapije.
Zivot nam nije naklonjen, i sami stvaramo svoju malu zajednicu, svoj kosmos u kojem namirujemo jedno drugome sve sto nam nedostaje.
Kad sam bio ugrozen, mislio sam na nju, hrabreci se njenim prisustvom. Kad mi je bilo tesko, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeci olaksanje. Kad osjetim radost, trcim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.
Dobar je covijek, i lijepa zena, ali ono sto je samo za mene, to sam sam stvorio. Cak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savrsena, i ne mogu dopustiti da to ne bude.
Dao sam joj sve sto nisam nasao u zivotu, a bez cega ne mogu. Cak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veca, i ja pomocu nje. Bogato je darujem da bih mogao da uzmem. Ja sam osujecen, ona je ostvarena, i tako sam obestecen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam vise nego sto sam zelio da imam. Moje zelje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu , u jednom liku, stvarnijem i ljepsem od maste. Njoj priznajem sve sto ja nisam, a opet nista ne gubim, odricuci se. Nemocan pred ljudima i slab pred svijetom, znacajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnoscu svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba pretvorena u osjecanje. Ljubav je zrtva i nasilje, nudi i zahteva, moli i grdi. Ova zena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osijetim svoju moc. Stvorio sam je kao divljak svog kumira da mu stoji iznad pecinske vatre, zastita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoce, da trazi od njega obicne stvari ali da zahteva i nemoguce, da osijeca odusevljenje ali i ogorcenje, da zahvaljuje i da grdi, uvije svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteski , nade bez korijena, radosti bez trajanja.
Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži."
:peach:
:)
Hajde, popij sa mnom bar jedan litar daljine. Mi smo više od proleća nego proleće vodoskoci mleka i mermera. Volim da budem s tobom zato što se nikad ne dosađujem čak i kad ne razgovaramo i kad se ne dodirujemo kad nismo u istoj prostoriji, ja se ne dosađujem. Volim sve ono o čemu razmišljaš i sve što vidim kod tebe. Često pomislim na tebe da si dovoljno jaka da me držiš i dovoljno pametna da me pustiš da letim. Čak i aveti koje nas progone lijepo se slažu međusobno, ne bacaj naše stare slike, na njima smo zaista mi.
:)
"Mi smo se samo rastali. Onako kako se rastaju dvoje koji su se voleli u pogrešno vreme, a uz pogrešno vreme idemo i pogrešni mi. A nismo bili!"
Pomisli, izgubićemo se u noć
kao pjesme tvoje odjek tužni
u moj kraj;
i znaj, i san i čovek
i bol i sreća prolazna da je;
i da ništa nema toliku moć
da večno traje.
UTEHA
Još danas smo zajedno,
pa, ko zna. kad više,
otićićeš daleko.
Počeće nemilo i prazno
da se muti svitanje.
Boleće me ljudi hitanje
kroz romorenje magle,
i noćni razgovor ptica,
kojima ne znam imena.
Znam, plakaću sa rođene tuge
kad umre u jesen kakva
bledolika žena.
Još danas smo zajedno,
pa, ko zna, kad više,
otićićeš daleko.
A ja ti nikad ne reko,
šta meni biše
tvoje tople priče,
i tvoje utehe blage:
kako ćemo od drage do drage
zvezde provoditi večnost
u radosnom lutanju;
a plakati kad budemo hteli,
kako ćemo u tihom ćutanju
zagledati se u daleku, tužnu yemlju
gde smo se prvi put sreli.
Desanka Maksimovic
Javiću ti treba li se bojati časa
kad sve naše riznice pređu u nepoznate ruke
i da li se njihova vrednost tamo menja
i da li je život samo šahovska igra
jezgri i ćelija, a i tebe to molim.
<3
Mada smo bili u tvom krilu,zaboravljaš na nas
kao mi na davno rasute snove,
ne tiče se tebe da li smo plakali danas,
ni gde ćemo proliti suze nove.
Ja znam da ti nas ujedno vrstaš,
da duša moja utešna je varka,
isto smo pred tobom ja i pauk krstaš
i na kamenoj ploči šarka;
isto je pred tobom potoka žubor i moj glas;
jedno su uzdah i miris iz bašta;
pomeriti se neće ni jedan trun,ni vlas,
nad zvezdama što ja na zemlji ispašta.
Jednom u gradu ko zna kom
Ti ćeš imati topli dom...
I prozor s vidicima bez dna
i sobe pune dečjeg sna.
A ja,ne pitaj,o ja ću tada
Prestati već da budem mlad.
I ako te sretnem bilo gde
neće nam biti kao pre.
Jednom u gradu ko zna kom
svetleće u noći tvoj topli dom
I ovo je lijepo...
K'o ukleti jedrenjak
u gusti modri mrak
uranjam
O, dobra noc
Ne, ne dolazim,
samo prolazim.
Nismo se videli .
Znam, spavas sad
i mozda ponekad
predgradjem tvog sna
prosetam ja
Dal ikad pomislis
dal osetis
uz prozor pokisli
il' je sve pomeo vetar?
Hej,
važno u snovima mojim si ti
hvala Ivoooo....Quote:
Originally Posted by Iva V.
citam vec 45 minuta,i odusevljen sam svim citatima,pjesmama,strofama koje vadite nemam pojma odakle......ovaj post cini da forum izgleda mnogo ljepse i ispunjenije,svaka cast svima!!!!!
:)
A nikada nikome nisam umeo da priznam koliko sam zavisan od njenih poljubaca. Koliko me boli kada ih nema, kada mi okrene ledja, kada na nekoliko sekudni njen osmeh zavisi od nekog drugog. I nisam umeo da pokazem koliko sam njen. Kako me prokleto ima. Uvek sam precutao da je svaki atom moga srca njen, da sa njim radi sta god pozeli. I nikad joj nisam zahvalio sto je sve te delove koje sam joj precutno poklanjao cuvala i pazila i volela. Nikada. A trebalo je.