Nacija i nacionalizam

[ASC]

Ljudi su po prirodi socijalna bića.
Predodređeni smo za život u kolektivu/zajednici.

Pleme je pored porodice, kao osnovne društvene jedinice, u praistoriji bilo hiljadama godina osnovni oblik udruživanja ljudi – prirodna društvena zajednica.
Pleme u izvornom obliku čine male grupe veličine od više desetina do par stotina ljudi.
Svako zna svakoga, imenom i likom.
Pleme čine ljudi koji su vam istovremeno braća, rođaci, drugovi, saradnici i saborci - ljudi sa kojima praktično dijelite cijeli dan u zajedničkim aktivnostima.

Dobro plemena je u 99% situacija objektivno i vaše dobro, i obratno.
Sa druge strane, neki apsolutni invidiualizam, soliranje i sukobljavanje sa kolektivom može da rezultira izgnanstvom iz plemena.
Konformizam se nameće kao značajan obrazac ponašanja radi čuvanja sopstvene sigurnosti i kohezije plemena.

Ukoliko vaše pleme inicira sukob sa susjednim plemenom, pojedinci koji možda intimno smatraju da je njihova strana moralno u krivu će to zadržati za sebe, jer bi unutrašnja podjela u plemenu oslabila sopstveno pleme i izložila ga porazu.
Kocka je bačena, i sada se gleda kako proći sa najmanje lošim posljedicama po sebe i svoje, bili u pravu ili u krivu, gleda se na konačan ishod.
Naši su dobri – jer su naši. Ko je kontra nas – taj je loš.

Razvojem civilizacije, udruživanjem srodnih plemena u plemenske konfederacije, plemena pod zajedničkim monarsima, pleme se gubi kao krovni oblik kolektivnog udruživanja.
U bronzanom dobu razvojem poljoprivrede nastaju prvi veliki gradovi, koji šire svoj uticaj i teritoriju i postaju gradovi-države, da bi vremenom prerasli u imperije, dok plemenski uređena društva ispadaju u drugi plan.

Da skratimo priču, i preskočimo u 19. vijek i razvoj nacional-romantizma.
Danas se nacija i nacionalni identitet uzimaju zdravo za gotovo, kao prirodni poredak stvari, i jedan od osnovnih oblika samoidentifikacije.
Međutim, nacionalni identitet, u obliku kakvim ga danas znamo, jasno definisan i zaokružen kao pojava u čovječanstvu postoji okvirno nekih 200 godina.

Nacionalizam se tada pojavljuje kao relativno progresivna ideja – suverenitet nad državom pripada narodu a ne monarhiji u nekom imperijalnom centru.
Dalje, formiranje nacionalne države i oslobađanje od imperije (na Balkanu od Turske i Austrije) se nameće kao neuporedivo bolje rješenje za ostvarivanja prava naroda od tada postojećeg poretka i vodi ka nacionalnim revolucijama kroz 19-ti vijek.

Da se poslužim metaforom:
Ako spontano rađanje nekog nacionalnog identiteta posmatramo kao slučajnu vatru u šumi, nacionalni pokreti za oslobođenje i formiranje nacionalnih država su pokušaj da se ta vatra upotrijebi, da se napravi ognjište, da se vatra omeđi i da joj se da neka korisna svrha.
Naspram toga, nacionalizam vam je vatra otrgnuta od svake kontrole, a nacionalisti bolesni piromani kojima je vatra svrha samoj sebi, i isti su radi da zapale cijelu šumu samo da vatra bude što veća.

To smo imali prilike da vidimo u praksi, kako se nacionalizam kroz 20. vijek olako pretvara u ideološkog monstruma koji, što direktno, što posredno, proizvede milione žrtava.
I na žalost normalnih ljudi, i dalje ih proizvodi.

Da se vratimo na početak priče: kod nacionalista plemenska svijest izbija u prvi plan.
Ali dok je pleme bila jasna i opipljiva drušvena zajednica koju čine vama najbliži ljudi,
nacija je dobrim dijelom apstrakcija koja leži u nekoj zajedničkoj interpretaciji ideniteta sa širokim kolektivom u kojem ne možete lično da znate ni promil ukupne populacije.
Međutim, nacionalista internalizuje i lično doživljava svaku nepravdu učinjenu tom kolektivu dok recimo svaku svinjariju ili zločin koje su napravili pripadnici toga istog kolektiva ignoriše, relativizuje ili u najgorem slučaju - glorifikuje.
(plemenska svijest: Naši su dobri – jer su naši. Ko je kontra nas – taj je loš)

I tu se javlja momenat đe nacionalisti u ime nacije i bilo aktuelnih, bilo davno prošlih, međunacionalnih sukoba, mrze nedužne ljude koji ni njima lično ni bilo kome drugome ništa skrivili nisu, niti sa tim sukobima imaju ikakve veze.
U našim balkanskim okolnostima, i gore od toga, mrze rodbinu, mrze komšije, mrze kolege sa posla, ljude koje znaju, ali koji ne pripadaju njihovom nego „protivničkom“ nacionalnom toru.

Naposlijetku, ništa manje, ako ne i više, mrze svoje sunarodnike, one koji nisu sami nacionalisti, i koji nisu dovoljno „nacionalno osviješćeni“, jer se u njihovoj podsvijesti radi o „otpadnicima od plemena“ koji podrivaju „borbenu gotovost“ i spremenost da se „pleme“ zaštiti.

Nacionalista koji mrzi pripadnike drugih naroda oko sebe nije vidno normalniji od nekog navijača-fanatika koji mrzi ljude oko sebe koji navijaju za drugi fudbalski klub.

Iako se nacija i nacionalni identitet oslanjaju na konkretne i mjerljive stvari – okvirno zajednički jezik, zajedničku kulturu i običaje, zajedničku istoriju, zajedničko državno uređenje (a često i zajedničkog neprijatelja), svaka nacija je de facto izmišljena - radi se o društvenoj konstrukciji.

Nacija vam se ne ocrtava na licu, niti u krvi – radi se o identitetu, doživljaju pripadnosti kolektivu.
Na kraju krajeva, zato se i razni politički akteri upinju da reinterpretiraju taj identitet odnosno da ga formiraju i oblikuju po svojoj trenutnoj agendi.
Da je nacija neka fizička realnost mjerljiva u DNK nalazima, ovo gore ne bi bilo moguće.

Roman „Nož“ Vuka Draškovića odlično ilustruje apsurdnost nacionalizma i međunacionalne mržnje.
(ironično, budući da je on bio jedan od vodećih nacionalističkih trovača).
-----------------------------------------------------------------------------------------------

Ovo je pojava koja ide ruku pod ruku sa nacionalizmom:
https://www.facebook.com/watch/?ref=...64309088907212
https://www.youtube.com/shorts/k_0-xgqbPns

[ASC]

Džordž orvel je prije 80 godina dobro pogodio dijagnozu.
Džordž Orvel: Crtice o nacionalizmu
1945

Pod nacionalizmom mislim pre svega na naviku da se uzima zdravo za gotovo da se ljudska bića mogu klasifikovati kao insekti i da se celi blokovi miliona ili desetina miliona ljudi mogu sasvim pouzdano etiketirati sa „dobri” ili „loši”.
...

Pod dva — što je mnogo važnije — mislim na sklonost da se čovek identifikuje sa jednom nacijom, ili nekom drugom celinom, postavljajući je izvan dobra i zla, i ne priznavajući nijednu drugu dužnost sem zastupanja njenih interesa.

Nacionalista je onaj ko misli jedino, ili uglavnom, u terminima nadmetanja u prestižu.

On može da bude pozitivan ili negativan nacionalista — to jest, može da svoju mentalnu energiju iskoristi ili za propagiranja ili za klevetanja — ali u svakom slučaju njegove misli su uvek okrenute pobedama, porazima, trijumfima i poniženjima.
On vidi istoriju, posebno savremenu istoriju, kao beskrajan uspon i pad velikih celina moći, a svaki događaj koji se desi izgleda mu kao demonstracija da je njegova strana u usponu, a neki omraženi rival u opadanju i slabljenju.

No, na kraju, važno je da se nacionalizam ne pobrka s običnim idealizovanjem uspeha.
Nacionalista ne deluje na principu prostog pristajanja uz najjaču stranu.Naprotiv, izabravši svoju stranu, on ubeđuje sebe da je ona najjača i u stanju je da se drži svog ubeđenja čak i kada su činjenice potpuno protiv njega.
Nacionalizam je glad za vlašću ojačana samoobmanom.
Svaki nacionalista sposoban je za najflagrantniju prevaru, ali je takođe — pošto je svestan da služi nečemu što je veće od njega — nepokolebljivo siguran da je u pravu.
Nacionalizam je glad za vlašću ojačana samoobmanom.

Politički ili vojni komentatori, poput astrologa, mogu preživeti gotovo svaku pogrešku, jer njihovi odaniji sledbenici ne traže od njih procenu činjenica nego podsticanje nacionalisticke lojalnosti

Ravnodušnost prema stvarnosti.

Svi nacionalisti imaju moć da ne vide sličnost između istovrsnih činjenica.
Britanski torijevac braniće samoopredeljenje u Evropi a protiviće mu se u Indiji i u tome neće videti nedoslednost.

Postupci se smatraju dobrim ili lošim ne prema njihovim sopstvenim osobinama, nego prema onom ko ih radi, a gotovo da nema vrste nasilja — mučenja, uzimanja talaca, prisilnog rada, masovnih deportacija, zatvaranja bez suđenja, falsifikovanja, ubistava, bombardovanja civila — koji ne menjaju svoju moralnu boju kada ih vrsi „naša” strana.

Liberalni News Chronicle je objavio, kao primer nečuvenog varvarstva, fotografije Rusa koje su obesili Nemci, a posle godinu ili dve objavio je sa primetnim odobravanjem gotovo potpuno iste fotografije Nemaca koje su obesili Rusi(10).
Isto je s istorijskim događajima.
Istorija se uči većinom u nacionalističkim terminima, a stvari kao inkvizicija, mučenja u Zvezdanoj sobi(11), poduhvati engleskih gusara (ser Frensis Drejk je, na primer, bio sklon da dere kožu sa živih španskih zarobljenika).
Vladavina terora, heroji Pobune(12) koji su iz pušaka poubijali na stotine indijanaca ili Kromvelovi vojnici koji su sekli lica irskih žena brijačima, postaju moralno neutralne pa čak i vredne hvale, kada se smatra da su urađene za „pravu” stvar.

Ako se osvrnemo na poslednju četvrt ovog veka otkrićemo da gotovo da nije bilo godine kada iz nekog dela sveta nisu stizale vesti o zločinima;
pa ipak, ne postoji ni jedan jedini slučaj da je engleska inteligencija u celini poverovala i osudila takve zločine — ni u Španiji, ni u Rusiji, Kini, Mađarskoj, Meksiku, Amritsaru, Ismiru.
Da li takva dela zaslužuju osudu, pa čak i da li su se dogodila, uvek se odlučivalo prema političkom stavu.

Nacionalista ne samo da ne osuđuje zločine koje je počinila njegova strana, nego ima izvanrednu sposobnost da za njih čak ni ne čuje.
Gotovo šest godina engleski obožavaoci Hitlera uspevali su da ne čuju za postojanje Dahaua i Buhenvalda.
A oni koji su bili najglasniji u osudi nemačkih koncentracionih logora često uopšte nisu bili svesni, ili samo vrlo neodređeno svesni, da koncentracioni logori postoje takođe i u Rusiji.
Ogromne katastrofe, kao glad u Ukrajini 1933. koja je odnela na milione života, u stvari su prošle nezapaženo kod većine engleskih rusofila.
Mnogi Englezi nisu ništa čuli o ubijanju nemačkih i poljskih Jevreja tokom rata.
NJihov sopstveni antisemitizam učinio je da se ovaj ogroman zločin odbije od njihove svesti.
U nacionalističkoj filozofiji postoje činjenice koje su istovremeno istinite i neistinite, poznate i nepoznate.
Može se dogoditi da je poznata činjenica toliko nepodnošljiva da se obično gurne u stranu i ne dozvoljava joj se da uđe u logički proces razmišljanja ili,
s druge strane, ona može ući u svaku kalkulaciju a da se ipak ne prizna kao činjenica, čak ni u sopstvenoj svesti.

Svakog nacionalistu proganja ubeđenje da se prošlost može izmeniti.
On provodi deo svog vremena u svetu mašte gde se stvari dešavaju onako kako je trebalo da se dese — u kojoj je, na primer, španska armada bila uspešna a ruska revolucija ugušena 1918. — i preneće deliće ovog sveta u istorijske udžbenike kad god je to moguće.

[ASC]

Danilo Kiš
O nacionalizmu
1973

Nacionalizam je, pre svega, paranoja.
Kolektivna i pojedinačna paranoja.
Kao kolektivna paranoja, on je posedica zavisti i straha, a iznad svega posedica gubljenja individualne svesti;
te, prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma.

Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se “izrazi”, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individu,
što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture.
Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, kao zadatak i cilj probleme od epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih, itd.

Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N.N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma…
Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuum bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila.
To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična i društvena nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na spomen jedne jedine teme: Engleza.
To bedilo, to drhtanje, ta njegova "tajna" da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim:
nemojte pred njim spominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju,
Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je osoba, on postaje osoba zahvaljujući engleskom čaju.
Ovaj i ovakav portret, primenjiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja:
nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan.
Izvan ovog opredjeljenja, on je nula.
On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one isuviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam.
Treba li reći da je on, po opredeljenju asketa, potencijalni borac koji čeka svoj čas.

Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, “potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta”….

Nacionalista je, po definiciji, ignorant.
Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija.
Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke,
a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme).
Njih ne treba ni proveravati.

Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste.

Pozicija, rekosmo li, komotna.
Strah i zavist.
Opredeljenje, angažovanje koje ne iziskuje truda.
Ne samo “pakao to su drugi”, u okviru nacionalnog ključa, naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano.

Nacionalizam je ideologija banalnosti.
Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu.
Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše "iz naroda i za narod", koji svoj individualni glas, tobože potčinjava višim nacionalnim interesima.

Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA.
Nacionalist, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako jednostavna.
Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasljeđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno.

Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije.
Zamah folklorizma, kod nas i u svijetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke.
Insistiranje na famoznom couleur locale takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog.

Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja.

Mi nismo ono što su oni.
Mi smo pozitivan pol, oni negativan.
Naše vrijednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih:
mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više, mi koljemo, kad se mora, ali oni još i više;
mi smo pijanci, oni alkoholičari;
naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu,
naš je jezik čist samo u odnosu na njihov.

Nacionalizam živi od relativizma.
Ne postoje opšte vrijednosti, estetičke, etičke, itd.
Postoje samo relativne.
I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo.
Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče…
Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče.
Ciljevi nacionalizma uvijek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli.
Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da bi se dostigao svoj vlastiti maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta.

Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata.
Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim;
pobjeda izabranog neprijatelja jest njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića.
Pošto je strašljivac i niškorist, nacionalist ne ističe sebi više ciljeve.

Pobjeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobjeda.
Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija moguće pobjede, garantirana pobjeda, poraz nikad konačan.

Nacionalista se ne boji nikoga, "nikog do boga", a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, blijedi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat rođeni,
isto toliko nemoćan koliko i on sam,"ponos porodice", porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije - bledi rođak Džim.
Rekli smo, dakle, biti nacionalist znači biti individuum bez obaveze.

"To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu,
nemoćan sasvim da je priguši a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili u anonimnosti gomile;
nezadovoljnik koji se ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune" - slika i prilika citiranog Sartrovog antisemita.

I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše vreme?

Pritisnut ideologijama, na marginama društvenih kretanja, zbijen i izgubljen među sukobljenim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procijepu, u praznini, ne sudjeluje u društvenom životu a društveno je biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde?

Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija...

[Bluemoon]

Dobra tema i izbor autora kao i izbor podforuma.



Poslano sa mog M2101K7AG koristeći Tapatalk

[Bluemoon]

Šopenhauer:

"Najjeftiniji oblik ponosa jest nacionalni ponos.

On otkriva pomanjkanje individualnih kvaliteta pojednica, kojima bi se dotični mogao ponositi, jer inače ne bi trebao pribjeći onima koje dijeli s milionima drugih.

Onaj koji posjeduje osobne vrline, će najbolje prepozanti pogreške svoje vlastite nacije, jer mu je ona stalno pred očima."



Poslano sa mog M2101K7AG koristeći Tapatalk

[Bluemoon]

Ovo iz prvog posta da izdvojim đe meni ključno.A odnosi se na naše prostore.


"U našim balkanskim okolnostima, i gore od toga, mrze rodbinu, mrze komšije, mrze kolege sa posla, ljude koje znaju, ali koji ne pripadaju njihovom nego „protivničkom“ nacionalnom toru.
-------
Nacionalista koji mrzi pripadnike drugih naroda oko sebe nije vidno normalniji od nekog navijača-fanatika koji mrzi ljude oko sebe koji navijaju za drugi fudbalski klub.

-------

Iako se nacija i nacionalni identitet oslanjaju na konkretne i mjerljive stvari – okvirno zajednički jezik, zajedničku kulturu i običaje, zajedničku istoriju, zajedničko državno uređenje (a često i zajedničkog neprijatelja), svaka nacija je de facto izmišljena - radi se o društvenoj konstrukciji.

-------

Roman „Nož“ Vuka Draškovića odlično ilustruje apsurdnost nacionalizma i međunacionalne mržnje.
(ironično, budući da je on bio jedan od vodećih nacionalističkih trovača)."

Sa ovim završetkom o romanu Nož.Zanimljivo.
Nisam ga čitala a film već od početne scene sam prekinula preteško mi je bilo.Možda sam zato imala otpor i prema romanu.Sad mi već zvuči zanimljivo ako je uvidio apsurd.Iz teško okorjelog nacionaliste.Daje nadu da nije toliki crv bEdni za razliku od Karadžića.Ili Šešelja.
Mislim nisu ni bEdni crvi no tikve isprazne obične.

I nevezano za njih OT nacionalizam ozbiljno isključuje ETIKU.Ozbiljan kancer za ljudsko biće diljem planete.



Poslano sa mog SM-A566B koristeći Tapatalk

[ASC]

Roman „Nož“ Vuka Draškovića odlično ilustruje apsurdnost nacionalizma i međunacionalne mržnje.
(ironično, budući da je on bio jedan od vodećih nacionalističkih trovača)."

Sa ovim završetkom o romanu Nož.Zanimljivo.
Nisam ga čitala a film već od početne scene sam prekinula preteško mi je bilo.Možda sam zato imala otpor i prema romanu.Sad mi već zvuči zanimljivo ako je uvidio apsurd.Iz teško okorjelog nacionaliste.Daje nadu da nije toliki crv bEdni za razliku od Karadžića.Ili Šešelja.
Mislim nisu ni bEdni crvi no tikve isprazne obične.


Poslano sa mog SM-A566B koristeći Tapatalk

I ja sam samo gledao film, koji je adaptacija romana, tako da stvari u romanu možda imaju nešto drugačiji ton.
Ali sam više mislio na srž priče, gdje su dva djeteta zamijenjena poslije rođenja, a da su podignuta i vaspitana da mrze drugu stranu, pri čemu oni na kraju otkriju da je ta "druga strana" nihova po krvi.
Tu nastaje moždani kuršlus.

[Bluemoon]

Nisam cio odgledala..nisam imala hrabrosti.Poslije početne scene, reko.Neke scene sam eto gledala rendom ali hrabrosti nisam imala cio da odgledam.Neđe sam vjerovala i da je propaganda jer je snimljen '99.

Ali to što si napisao o apsurdu koji je uvidio sad već imam.Pa i da pročitam roman što je daleko bolje.I sve zbog tvog zaključka odavno nešto tako nisam pročitala.
A što se tiče nacionalizma ođe još jedan zaključak da je to najgori oblik konformizma.Tolikog konformizma da se isti opravdava pripadnošću neke "super-nacije" na tuđoj krvi jer ti po kao po rođenju pripada.Doduše to već upada i u zonu nacizma no linija je uska.

Poslano sa mog SM-A566B koristeći Tapatalk

[Bluemoon]

Ova mi je bila nekako najupečatljivija.



Kupila sam sinu za rođendan Autostoperski Vodič Kroz Galaksiju.Nož ne želim ikad za ikad i da pročita.
Ali, ja očito moram.Zbog sebe.Nemaju današnja djeca ništa s tim nemamo ni mi samo smo nekako jebeno ugurani.
Ali današnja djeca nemaju sem što ih iznova neki roditelji guraju u tu vatru kako reče gore...imam jednog takvog koji sina gura u tu vatru to je ozbiljan zločin.
No ne misli on tako.