Захтјев Александра Зековића и Коље Цамаја за именовањем једне улице "Улица жртава Барског масакра" ће бити одбијен.

Ništa od Ulice žrtava barskog masakra?

Можда је и боље направити споменик него улицу, видећемо шта ће Општина Бар урадити поводом инцијатива, можда ће се нешто покренути током предизборне кампање?

Прије два мјесеца обајвљено ново свједочење о овом злочину од стране партизанског борца Васа Марковог Вујовића :



“U Bar su poslije nekoliko dana počeli da pristižu od Skadra Kosovci…koje su naše jedinice poslije teških borbi na… Kosovu i Metohiji opkolile i zarobile, oko 40.000”. To su bile jedinice koje su se borile sa Njemcima ali koje nisu htjele odstupiti sa njima nego su ostale na Kosovu. Nove vlasti su ih mobilizirale i krenule slati na front maršem preko Prizrena i Skadra u Bar pa “brodovima za Hrvatsku i Istru”. Kada je počelo prebacivanje “već je stiglo… oko 5.000 ovih Kosovaca” piše Vujović. Smješteni su u zgradu Monopola a počele su pristizati i “ostale kolone tako da ih je bilo tog dana u Baru oko 12.000”.


Vaso Vujović navodi da je dok je bio kod radio stanice čuo pucanj puške. Nakon nekoliko sekundi još jedan pucanj. Došao je do vrata Monopola da vidi šta se dešava. Rečeno je “kako je jedan Kosovac ubio jednog našeg sprovodnika ispred ulaska u Novi Bar”. Kosovar je, uz pomoć drugog, oteo pušku od sprovodnika koji je stajao sa strane i ubio ga. Nakon toga su drugi sprovodnici ubili Kosovara. Kolona je onda nastavila put i ušla u dvorište Monopola koje je bilo već prepuno. Kada je Vujović ušao u avliju primijetio je “uzburkanost kod Kosovaca”.


U avliji su bili poručnik OZNE Radomir Đukić i Ivo Vukotić, zamjenik komandanta bataljona sa još jednim partizanom. Vezali su drugog Kosovara koji je pomogao ubijenom u otimanju puške. Onda je on počeo vikati “na njihovom jeziku, izgledalo je kao da poziva u pomoć”. Ispalo je da jeste jer su se Kosovari okupili oko partizana a oni koji su bili u zgradi su izašli na prozore. “Odjednom iza ovog povika počeše da se razilaze oko nas, oni sa prozora miču se, već nam je sumnjiva stvar” dalje piše Vujović. Iznenada je sa prozora među partizane doletila ručna bomba. Uspjeli su se razmaći prije eksplozije tako da niko nije pogođen. “Komandant brigade sa nekoliko oficira iz štaba brigade bili su pred samim vratima od Monopola, pored kunete (jarka) s one strane ceste prema moru na trotoaru”. Odmah nakon prve bombe doletila je i “druga bomba iz stroja (kolone) pred vratima Monopola na našeg komandanta brigade i oficire”. Srećom, eksplodirala je u kunetu (jarku) ne pogodivši nikoga. “U istom krenula je jedna grupica Kosovaca… na našeg puškomitraljesca Boška Martinovića, koji je bio, odmah lijevo od komandanta brigade Nikole Živkovića i onih oficira, postavio puškomitraljez”. Masa je pojurila da otme oružje. Živković je naredio da se ne puca, ali Martinović, u strahu da će Kosovari zgrabiti cijev mitraljeza je “odmah opalio rafal… i ubio Kosovce koji su htjeli da mu ga otmu”. “Odjedanput su iz stroja Kosovci bacili nekoliko bombi”. Partizanske jedinice su već bile u pripravnosti a u pomoć je stigla i mornarička jedinica. “Sa svih strana zapucala su razna automatska oružja, mitraljezi… šarci i bombe”. Vujović, i još navedena trojica se nalaze izolirani u avliji Monopola. Partizani su sa svih strana otvorili vatru na Monopol i “ne znaju da se mi tu nalazimo”. “Počeli su (pucati) od onda i iz kuća oko Monopola, sa prozora” piše Vujović. Oko njih padaju mrtvi u avliji dok oni čekaju da ih partizani uoče i istovremeno paze na Kosovare da ne krenu na njih.


“Krenuli smo prema ulaznim vratima Monopola, ali na vratima je bila naslaga od jednog metra mrtvih… kako su ono jurnili na vrata naši su osuli vatrom… Zastali smo malo pored vrati da bi se glavna vatra sa vrata prebacila… i u međuvremenu iskoristili priliku da preko gomile lješeva prijeđemo u hodnik od Monopola. Čitavo dvorište bilo je zastrto mrtvima, hodnik skroz. Između gomile mrtvih, na vratima i hodnikom, bilo je i ranjenih koji jauču.” Vujović navodi da su njih trojica imali samo pištolje dok četvrti nije imao ništa. “Očekujemo kad će nas ubiti naši… očekujemo kad će Kosovci navaliti na nas”. Uperili su pištolje u Kosovare koji su željeli vani “misleći da su se njihovi latili oruđja i da im pomognu, kao i da bi se spasili od eventualnog strijeljanja kada prestane vatra.” “Nama se učinilo da je takvo stanje trajalo dugo”, velik je bio i sekund. Nakon pola sata je vatra počela jenjavati. Tada su dozvali partizane rekavši da su njih četiri unutra. Istovremeno Kosovari traže od četvorke besu da će ostati u životu. “Govorili smo besa je (od nas) samo ne mrdajte iz mjesta, ne pokušavajte na izlaz, mi garantujemo za sve vas.” Zamjenik komandanta bataljona Vukotić je rekao da će izlaziti jedan po jedan preko gomile leševa. Partizani su motrili na prozore Monopola. Kada su izašli u avliju “nigdje nisi mogao ugazit na zemlju” jer je sve bilo pokriveno leševima, piše Vujović.


“Grozno je to bilo pogledati, bilo ih je koji su jošt živi, koprcaju se, jauču”. Kada su izašli iz avlije, prizor je bio isto jeziv. “Mogao si da vidiš samo mrtve po cesti, jedan preko drugog se isprebacali… ne vidiš ceste od lazine (mnoštva) mrtvih skroz do mostića za ulaz u Novi Bar. Potoci krvi iz ceste otiču u kunetama.” Neki Kosovari su se uspjeli domoći kuća u pokušaju bijega dok je bataljon iz Starog Bara odmah opkolio područje da ne umaknu.


Nove kolone Kosovara koje su pristizale (preko Skadra) kad su vidjele gomile mrtvih i ranjenih počele su glasno klicati partizanima i Titu u nadi da neće proći kao prethodni. Nove dolazeće kolone su partizani temeljno pretresali. Vujović navodi da je pronađeno više od 300 bombi, 60 pištolja i nekoliko kama koje su provukli tokom zarobljavanja i sprovođenja u sastav NOVJ.


Kad se sve stišalo, “naši bolničari i bolničarke su odmah uz pomoć ostalih partizana, počeli da prenose u bolnici ranjene Kosovce… bilo je mnogo ranjenika” i onih kojima nije bilo pomoći. Sve je činjeno da se što više njih spasi.


Isto veče kada se bolnica punila ranjenima “naši partizani prikupljali su na željezničkoj… lješeve Kosovaca, utovarivali ih u vagone… sakupljeno ih je oko 700… puna četiri vagona naslaganih mrtvih Kosovaca” piše Vujović. Mrtvi su “odvezeni željeznicom, i negde ispod Sutormana izručeni, nasuti benzinom i zapaljeni, pošto se nije imalo vremena i ko je mogao tu masu zakopat”. Neki su prije utovara leševa pljačkali što su našli, iako je bilo strogo zabranjeno. Vujović ističe da ne bi ništa uzeo i da nije bilo zabranjeno.


Kasnije su preživjeli Kosovari ispitivani kako je došlo do svega. “Zaključeno je da je kroz njih uz put strujala četnička propaganda… neko im je rekao hoće da vas odvezu morem i pobacaju u more. Neće na vas da troše metke… (ili) hrane vas u zatvoru”. U Baru su vidjeli mnoštvo brodova i proširila se priča da je strah opravdan. Uz procjenu da nema puno partizana pobuna se učinila izvodljivom.


“Tako se završila čitava ova tragedija” završava autor uz naglasak da “nikad u težem škripcu niti situaciji nijesam do danas bio”.

SVJEDOČANSTVO MASAKRA KOSOVARA U BARU 1945.: Nesuočavanje Crne Gore sa mrljama prošlosti – Monitor


Овај случај је прије 10-15 помињан од стране рахметли Бардхија, што је пренио Монитор :

Masakr u Baru – Monitor
Kad istina kasni – Monitor