Republika Srbija - unutrašnja i spoljna politika

[biljaneta]

Спасоје Томић: Зашто Вучић и Мило никада не могу бити исто

У политичком животу Балкана често се покушавају правити вјештачке паралеле, као да су сви лидери исти. Међутим, постоје разлике које нису ни нијансе већ суштинске супротности. Управо таква је разлика између Александра Вучића и Мила Ђукановића. То нису два лица исте политике то су два потпуно различита правца, који се не могу упоредити.

Док је један своју политичку енергију усмјерио ка изградњи, други је оставио у наслеђе историју распродаје и гашења. Док један гради инфраструктуру, други је гледао како она пропада. Док је један инсистирао на развоју индустрије, други је свједочио и допринио њеном нестајању.

Када се данас говори о Србији, немогуће је заобићи чињеницу да је земља у протеклим годинама доживјела снажан инфраструктурни замах. Граде се пруге које повезују регионе брже него икада, ауто-путеви који скраћују растојања и отварају економске коридоре, болнице које подижу ниво здравствене заштите, фабрике које запошљавају хиљаде људи. То није питање политичког утиска, већ материјалне стварности коју сваки грађанин може видјети и користити.

Нова индустријска зона, нова производна хала, нови километар пруге, то је модел државе која настоји да расте и да се развија. То је политика која рачуна на будућност, на развој, на економску стабилност. Србија је, без дилеме, ушла у фазу видљиве изградње, и тај процес је постао симбол једне политике која се мјери резултатима, а не празном причом.

Са друге стране, наслеђе Мила Ђукановића везује се за период у којем су се фабрике затварале једна за другом, индустријски гиганти нестајали, а економија постепено губила производну основу. Црна Гора је у деценијама његове власти пролазила кроз транзицију која није значила модернизацију, већ често, демонтажу, демонтажа свега, фабрика, погона и самог људског достојанства. Оно што је некада била индустријска снага државе, временом је постало тужно сјећање.

Многи градови остали су без фабрика које су генерацијама храниле породице. Производња је замијењена зависношћу од услуга, а економска сигурност уступила је мјесто неизвјесности. Умјесто нових постројења, добијали смо празне хале. Умјесто развојне стратегије добили смо при(Х)ватизације чији су резултати често били гашење фирми.

Али економија није једина разлика. Период власти Мила Ђукановића остао је обиљежен и тешким аферама, дубоким друштвеним подјелама и, што је најмрачније, неразјашњеним нападима и убиствима новинара који су постављали незгодна питања. То је оставило трајан ожиљак на политичком животу Црне Горе и на повјерењу у институције.

Зато покушај да се Вучић и Ђукановић ставе у исти политички оквир није само нетачан већ је суштински погрешан. Један модел власти гради, други је разграђивао. Један оставља инфраструктуру, други је оставио пустош и спржену земљу.

Историја неће памтити политичаре по томе шта су обећали, већ по ономе што је остало иза њих. А када се погледа шта је изграђено, а шта је нестало постаје јасно да се ради о двије потпуно супротне политичке приче.

Зато Вучић и Мило никада не могу бити исто. Не због идеологије, не због реторике, већ због онога што је опипљиво, видљиво и трајно.
Један је градио и гради а други је уништавао у сваком погледу све око себе.

Spasoje Tomic unutrasnja fisura crne gore

Sent from my SM-A546B using Tapatalk

Ali Spasoje, predsjednik Vucic je srpskim novcem gradio tudje fabrike. Potpisivao strancima koncesije kakvih odavno nema ni u Africi. On i Dacic su se dicili `jeftinim Srbima`. I kad su rastjerali Srbe sad bi da uvezu jedno 50,000 ili 500,000 Afrikanaca ili Azijata (i to onih dovoljno ocajnih). Sto je vrlo patriotski. Mislim i da je Vucic prodao poslednju srpsku banku. Sve isto kao i Milo samo je Srbija prostor dovoljno velik i bogat za jos vecu destrukciju od one koja se desila Crnoj Gori. Ruku na srce, politicki Zapad koji drzi shapu nad ovim brdovitim Balkanom nikog drugog ne bi ni dozvolio na vlasti do Mila i Vucica. Odnosno `ljudina` tog tipa. Jer kamo srece da su samo nekakav Milo i Vucko u pitanju nego je kompletan politicki sistem setovan za odrzavanje ovakvog statusa.
Crna Gora i Srbija, dvije barake nezavisne jedna od druge ali u istom koncentracionom logoru. Uz ekipu zonderkomandosa koji su se `snasli`.