Prič(ic)a dana..

[NetworkMaster]

Igbala je vjerovala da se ulazak šejtana u kuću sprečava tako što se iznad vrata stave raširene makaze, a pod jastuk nož. Na vratima sve četiri sobe njene prizemne kuće visile su makaze: dvije srednje veličine i dvije manje. Njena sestra načula je kako se u jednom selu od šejtana štite tako što uz vrata stave sjekiru, dok u drugo selo idu kod Ćama, koji piše hamajlije što se stavljaju pod prag. Kažu da tada šejtan nikako ne dolazi, a i ako se usudi da dođe, Ćamo je govorio - to je pitomi šejtan.

U selu Crepuljevo žene stavljaju zelene zavjese na prozore, jer se tamo vjerovalo kako je zelena boja muslimanska i da je šejtan teško podnosi, jer on nije musliman on je vlah. Bila je živa i Ibrima: ona je, kažu, pred spavanje učila dove i mirno spavala. Nikada nije kačila makaze niti stavljala nož pod jastuk - jedino je pušku držala pored kreveta.

Preuzeto sa FB profila Fahrudin Kladnicanin

Sent from my SM-A546B using Tapatalk

[Mylene]

Postoji li Bog?
Koji je smisao života?
Do you want to save these changes?



(Aleksandar Ćuković - "Strah od igre")

[Mylene]

Један човек, идући из вароши кући, јахао је на магарцу, а његов син, момчић од десетак-петнаест година, ишао поред њега пешице.

Сусретне их један човјек, па рече: То није право, брате, да ти јашеш, а дете да иде пешице; твоје су ноге јаче од његових.

Онда отац сјаше с магарца и посади сина на њ.

Мало даље сретне их други човек па рече: То није лепо, момче, да ти јашеш, а отац да ти иде пешице, твоје су ноге млађе.

Онда узјашу обојица и пођу тако мало, али их сретне трећи човјек, па рече: Каква је то будалаштина ? Два матора магарца на једној слабој животињи! Право би било да човек узме батину, па да вас обојицу шћера.

Онда сјашу обојица и пођу пешице, отац с једне стране, син с друге, а магарац у средини.

Сретне их четврти човек, па рече: Ала сте ви чудна три друга! Зар није доста да двојица иду пешице ? Не би ли лакше било да један од вас јаше? Онда отац рече сину: Ми смо обојица свакојако јахали на магарцу, сад ваља да магарац јаше на нама.

Па оборе магарца на земљу, те му један свеже предње ноге, а други стражње, па га онда узму на колац међу се, и тако га понесу.

А кад се људи који су их сретали и стизали стану сад још већма смејати и чудити, онда отац, уједанпут бацивши магарца на земљу и почевши га дрешити, повиче: Та онај је сваки човек луђи од овога магарца који хоће свему свету да угоди.

Ја ћу с мојим магарцем да чиним како сам и најпре по мојој вољи чинио; и тако отиду кући.

[LjukaTheMantidis]

Profesor je mislio da je pobijedio Boga. Tada je jedan student ustao i postavio pitanje koje će zauvijek promijeniti način na koji razmišljamo o zlu.

Zamislite sveučilišnu dvoranu punu studenata. Profesor filozofije, samouvjeren i oštar, postavlja pitanje:

– Ako je Bog stvorio sve što postoji, onda je stvorio i zlo. A ako je stvorio zlo, onda je i sam zao.

Student šuti. Profesor se smiješi. Pobjeda je njegova.

Tada se s posljednje klupe diže mladić. Ne drhti mu glas. Gleda ravno u profesora i pita:

– Profesore, postoji li hladnoća?

Dvorana prasne u smijeh. Ali mladić ne posustaje. Objašnjava da hladnoća nije stvar – već samo odsutnost topline. Zatim pita za tamu. I za nju kaže: tama ne postoji sama po sebi, već je samo odsutnost svjetla.

Profesor više nije tako siguran. Čelo mu se zalijeva crvenilom.

I tada mladić izgovara riječi koje su sve promijenile:

– Profesore… postoji li onda zlo?

Tišina.

Profesor pokušava odgovoriti, ali njegov glas više nije čvrst. Kaže da zlo vidimo svaki dan – u okrutnosti, nasilju, zločinima. Ali mladić odmahuje glavom.

– Zlo ne postoji, profesore. Zlo je samo odsutnost Boga. Kao što hladnoća nastaje kad nema topline, a tama kad nema svjetla, tako zlo nastaje tek kad u ljudskom srcu nestane božanske ljubavi.

Dvorana zamukne. Profesor gleda u pod.

[NetworkMaster]

U Župi je živio Ahmet i njegova porodica, Ahmet je bio čovjek čije su ruke rano upoznale tvrdoću zemlje i težinu nadnice. Kako porodično imanje nije moglo zadovoljiti sve veće životne potrebe, Ahmet je bez zanata u rukama ali sa čeličnom voljom u grudima prihvatao najteže fizičke poslove kod imućnih komšija. Radio je od zore do mraka prodajući svoju snagu za komad hljeba i miran san svoja dva nejaka sina.
Međutim godine su prolazile, a dječiji prohtjevi i želja za školovanjem rasli su brže od Ahmetove nadnice. Gledajući sinove, koji su zaslužili više od pukog preživljavanja, Ahmet je donio tešku odluku. Spakovao je u jedan stari kofer sve svoje strahove, nade i snove, pa se otisnuo u nepoznato - na bauštele daleke Njemačke.
Tamo pod tuđim nebom, Ahmet nije štedio sebe. Radio je i prvu i drugu smjenu, mješao beton i savijao armaturu, a svaki ušteđeni fening slagao je na stranu, misleći samo na jedno: na povratak i na kuću.
Godine teškog odricanja urodile su plodom. Kraj same obale Neretve, nikla je ponosna kuća na tri sprata, sa ljetnom kuhinjom i brižljivo uređenom avlijom. Ali Ahmetov najveći ponos nisu bili zidovi. Njegov najveći spomenik bili su njegovi sinovi. Uložio je sve što je imao - i zdravlje i mladost - da od njih napravi školovane, cijenjene ljude. Završili su fakultete, nastanili se u Sarajevu, a otac im je, sa krunom svog mukotrpnog rada, pomogao da saviju i vlastita gnijezda.
Kada je došlo vrijeme za zasluženu penziju, Ahmet se vratio svojoj rijeci. Sa svojom vjernom suprugom, ženom koja ga je ispratila i dočekala, konačno je ubrao plodove svoga truda. Uživali su u sitnim radostima: obrađivali su bašču, udisali miris zemlje i šetali obalom Neretve. Vikendima bi kuća oživjela - sinovi bi dolazili sa svojim porodicama, dječiji smijeh bi ispunio spratove, a Ahmetovo srce bivalo je veće od planine. Činilo se da je krug života zatvoren na najljepši način.
Ali, sudbina rijetko pita za planove.
Godine su donijele starost, a sa starošću i bolest. Nakon teške borbe, Ahmetova saputnica, stub njegove kuće i života, preselila je na bolji svijet. Ahmet je ostao sam u onoj velikoj kući, dok je Neretva pored njega tekla nekako tiše i tužnije.
U početku sinovi su ga obilazili i pazili. Ali, kako je Ahmetovo zdravlje bivalo sve krhkije, a briga o starom i nemoćnom ocu zahtjevnija, svakodnevnica je počela da uzima svoj danak. Daleko od očiju javnosti, na prijedlog svojih supruga, sinovi doniješe odluku koja će prelomiti Ahmetovo srce. Odlučili su da ga smjeste u starački dom.
Došli su jednog popodneva, sa poluspuštenim pogledima i saopštili mu odluku. Riječi su padale teško, kao kamenje na Ahmetova prsa. Čovjek koji je prolio znoj na tuđim bauštelama da bi oni imali sve, čovjek koji im je sagradio spratove i obezbjedio budućnost, osjetio je kako ga obuzima talas neopisive tuge i uvrede. Zar je njegova žrtva vrijedila toliko? Zar za njega nema mjesta u kući koju je podigao, niti u srcima onih kojima je život podario?
Te noći, kada je legao u krevet, u svojoj sobi s pogledom na rijeku, mrak je postao pretežak.
Sklopio je oči, a kroz tišinu sobe, poput najtužnije molitve, odzvanjale su njegove tihe jecive riječi:
"Neću u dom...Neću u dom..."
Ponavljao je to sve dok mu glas nije utihnuo, a duša potražila utočište tamo gdje nema ljudske nezahvalnosti.
Kada je zora svanula i obasjala Neretvu, sinovi su stigli pred kuću, spremni da oca odvezu na njegovo novo odredište. Kako starac nije izlazio, zabrinuti i sa nekom čudnom težinom u stomaku, ušli su u spavaću sobu.
Na krevetu je ležao Ahmet, nepomičan i smiren. Njegovo umorno srce, koje je izdržalo njemačke zime i teške vreće cementa, nije moglo izdržati studen rođene djece. Ahmet je te noći umro od tuge, ponosan i neslomljen, ostavljajući iza sebe tri sprata kuće i vječno pitanje koje će odzvanjati zidinama kraj Neretve.

Sent from my SM-A546B using Tapatalk