Poezija

[Lapis Lazuli]

Sent from my SM-S23 using Tapatalk

[Buva+gacce]

[Buva+gacce]

[Bluemoon]

Jel vjeruješ da sam toliko na ovu pjesmu mislila danas.



Poslano sa mog M2101K7AG koristeći Tapatalk

[Bluemoon]

Ali,da upišem druga Majakovskog.

[LjukaTheMantidis]

Životinja

kome od vas ja da svoje jade predam.
kad u meni tek li tračak nade tinja.
naučen da trpim. i u prazno gledam.
nemam što da ištem. ta ja sam životinja.

na meni je da ćutim. i naprijed tjeram.
bila žega il' kiša. meni je isto.
da im služim i da im se ne zamjeram.
niz kamenjar sve dok ne lipšem načisto.

a čovjeku ja sam baš takav od vajde.
niti šta znadem. niti me ko šta pita.
da li bih vode. ili trave radije.

od sebe da se sklonim nemam kome.
niz kaldrmu, dok ne oderem kopita.
tjeram svoje breme. jadi da me slome.

Miljan Nikolić

[Caesar]

Little Fly
Thy summers play,
My thoughtless hand
Has brush'd away.

Am not I
A fly like thee?
Or art not thou
A man like me?

For I dance
And drink & sing:
Till some blind hand
Shall brush my wing.

If thought is life
And strength & breath:
And the want
Of thought is death;

Then am I
A happy fly,
If I live,
Or if I die.

WB

[Buva+gacce]

Jedino će moj život doista umreti za mene,
jednom.
Jedino trava zna ukus zemlje.
Jedino krv moja čezne, doista,
za mojim srcem, dok ga napušta.
Vazduh je visok ti si visoka,
visoka je tuga moja.
Dolazi vreme da umiru konji
Dolazi vreme da ostare mašine
Dolazi vreme kad pada hladna kiša
i sve žene imaju tvoju glavu
i nose tvoje haljine
Dolazi i neka velika, bela ptica
da snese mesec na nebo.


Nikita Stanesku

[Buva+gacce]

Neka nađe sreću Emilija,
crven končič,
nek se smeje,
neka mirno spava.

Nek živi Emilija
sa onim koga ljubi,
ne moram da budem ja,
nek ona živi…

Nek postane majka,
nek joj šikne mleko,
nek joj dete živi.

Nek se seti Emilija
prozora na niskoj kući,
i jesejne uspavanke.

Nek joj se ispuni želja:
stara klupa,
niska kuća izvan grada.

I kad zbraja dane,
nek se seti mene
i mojih molitava…

Nek sa decom večerava
pod zvezdama za dugim stolom.

A kad joj mreti dođe,
u poslednjoj suzi
nek bude i mene.

Te večeri nad njenom ikonom
nek prođu rumene zvezde.

Od njenih zvona nek proplaču
i neznani na svome putu.

Nek umre samo posle mene,
ma gde se obreo,
i ma gde bio.

Amin



Ni u kafanu, ni u pero, ni u dušu, niko kao dobri stari Libero. Starinska molitva za Emiliju, vidim da po netu često ni pun naziv ne umiju.

[Lapis Lazuli]

Моја те реч дотакла

Моја те реч дотакла
у трену кад си одлучила
да не верујеш никоме ко је
одрастао и ко покушава
да те укроти.

Као птица невидљива,
као жути лист који те
у шетњи пресретне нагло
и упозори на пад.

Јер јесен је. Јер све је
пролазно и све се смењује.

Као да гледаш велику реку
у предвечерје која односи
беле лађе, а иза сваког
маленог осветљеног прозора
можда одлази неко кога би
могла заволети
заувек.

Перо Зубац

Sent from my SM-S23 using Tapatalk

[nicky]

Mozda malo nepravedno, ali tako mi je Pera Zubac pao u ocima kad sam pogledao kako je stvarno nastala cuvena pjesma Mostarske kise

[Buva+gacce]

[Lapis Lazuli]

Jedna od omiljenih mi zbirki. Posebno mjesto dragosti mi zauzima pjesma 41.

Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi, i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome sto mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe,
ali se ne usuđujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam okolo, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek,
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

Rabindranat Tagore

Sent from my SM-S23 using Tapatalk

[Buva+gacce]

Isto.

[Buva+gacce]

Ima divnih malih mostova
I moje srce koje kuca za tebe
I jedna tužna žena na putu
I mala kuća usred vrta
A i šest vojnika koji se smeju ko ludi
I moje oči koje traže tvoj lik
Postoji jedan divni gaj na brdu
I jedan drugopozivac koji mokri kad prolazimo
A i jedan pesnik koji sanja malu Lu
A i mala divna Lu usred Pariza
I baterija topova u šumi
I pastir koji napasa svoje ovce
I moj život koji pripada tebi
Postoji moje stilo iz koga stalno kaplje mastilo
I zastor topola tanani tanani
I sav moj život koji je prohujao
A ima i tesnih ulica u Mantonu gde smo se voleli
I mala devojčica iz Sospela koja šiba svoje drugove
I kočijaski bič u mojoj zobnici
A i belgijski vagoni na pruzi
I moja ljubav
I sav moj život
O obožavam te


Apoliner

[Buva+gacce]

negde između onoga
što bi trebalo da bude
i naših grešaka,
leži ta priča
koju zovemo - sudbina

verovatno će
skoro svako od nas
umeti da uz čašu vina
ispriča neku tugaljivu
priču

i po ramenima ćemo odmah
nekako otežati
nakupljeni, natopljeni i mokri
od te magle,
koja se uvuče u naš džemper,
dok sedimo preko,
s druge strane,
i slušamo priču

i pripovedača koji se lomi

priču
od koje nam se stave violine u uši
i upadnu trunci
u oči...

ljubav,
kad stegneš ode,
kad pustiš - ode

ali da ti šapnem!

ako znaš
šta treba da radiš u ljubavi
ti onda i ne znaš
da voliš...

tek kad nemaš pojma
ja ti potpuno verujem.



''Nemoj umeti da voliš'', Ratko Petrović

[Bluemoon]

Baš lijepa ljubavna pjesma.S tim u vezi baš bi voljela da je Alber Kami barem jednu pjesmu napisao.
Voljela bih njegov pogled na sve da vidim u poeziji.

[Buva+gacce]

Tri zvezde za čelo prikovane, i
pustinja u dlanove ušivena.
Nisu više isti.

Samoća u puteve posejana, iskrom se prosula.
A grlili smo se, ona i ja, životima.
Kao oduvek.

Pobesnelo trnje u prstima, i
lepota smrtno ranjena Hiljadu puta ubijena.
Plešu.

Stakla kroz koja me gledaju one oči zverinje, i zloslute,
Nemir mi donose.
A dozivao sam ih zlurad. Životima. Kao oduvek.

Bezumna tama koju gledam uperenu u sebe, zlu i pretvrdu,
Plaši me, sada.
A ljubio sam je, zao i pretvrd i ja. Mahnit joj se radovao. Životima. Kao oduvek.

Tišina, kojom ćutim da te volim.
Muzika, kojom ćutiš da me voliš.
Kiša u prozoru.
Miris mleka u vetru.
Umorna raskrnica bez prolaznika u bestragu.
Pospani starac sa preživim očima na krovu preko puta.
Deca koja jedu.
Dve izgubljene ptice na horizontu.
Ima me, a nisam tu.
Nema te. A tu si.
Kao oduvek.

Prečudno veče. Nijedan svet u njemu više nije isti.
Kao da nikada nije moglo postojati, a
da je jedino ono ikada moglo da postoji.

Ne zameri, papir ugužvan i umrljan. Nema ga baš mnogo ovde.
I ne znam kroz koliko ću ga još sutona u džepu ispod prsluka pronositi.
Pismo sa ivice beskraja na pragu da ti ostavim. Da jutrom nađeš.

Jer si mi poklonila želju da ti se vratim. To je veće od zemlje. To je veće od vatre, od vode.
Oduvek.
Zato ću da iskrojim nebo, da nas čuva nenađene.
Navek.


N.N.

[Mylene]

U obliku nejednakom,
blizu tebe uvijek stojim,
uvijek tužim i ti uvijek
bol zadaješ grud’ma mojim.

Kad kroz vrtove mirisne
ljeti hodiš hodom milim,
pa leptira zgaziš malog,
zar ne čuješ kako cvilim?

Kad ubereš ružu koju
pa, s veseljem djetinjijem
rascijepaš je, zar ne čuješ
kako jecam bolom svijem?

I kad ruže raščupane
usudi se trnje koje,
pa mi meki prst ubode,
zar ne čuješ boli moje?

Zar ne čuješ u mom glasu
moje muke što me guše?
Noću jecam i uzdišem
iz dubine tvoje duše.

[tigrovo_oko]

You cannot spare anyone
From their own choices

Not the people you love
Not the ones you would bleed for
Not the ones whose pain travels through your own body

You have to
Let people suffer
And it is
The kind of wisdom
That brakes you open
Before it sets you free

Because when you carrry
A sensitive heart
You grow up believing
That love means

Holding
Healing
Absorbing
Fixing
Softening

Every blow for others
Even if it hardens
You form the inside
You learn
To become
The shield
The buffer
The safe place
The rescuer
The quiet strength
The one
Who feels too much
And yet keeps giving

But the path
Of awakening
Askes for something harder
Something truer

It askes you to see
That every soul
Has its own curriculum
Its own thresholds
Its own timing
Its own fire

And you are not
Meant to walk
Into someone else’s fire
On their behalf

This is where compassion
Becomes a boundary
Where love
Becomes space
Where empathy
Learns not to drown

And this is
The part
That feels like grief
Because letting someone suffer
Feels like abandoning them

But
It is not abandoment
It is respect
It is trust
It is honoring
Their path
Even when
Their path terrifies you

You cannot rewrite their lessons
You cannot accelerate their healing
You cannot make choices for a soul
That came here to learn on its own terms

And so
The truth stands
Clear as a blade

You cannot save anyone
You can only save yourself

And saving yourself
Is the most compassionate act of all.

H.M.

[Mylene]

Све речи света које бих ти дао у исти мах
Све шуме Америке и све ноћне жетве неба
И све што сија и оно што око не може да види
Сав огањ земље са једном чашом суза
Плодно семе препотопских врста
И руку малог детета
Али и када бих ти могао дати сав калеидоскоп болова
Срце на крсту разузданих удова
Ограмну простирку мучених људи
Живих одраних у току погубљења
Изрована гробља непознатих љубави
Све што прелази преко подземних вода и Кумове Сламе
Велику звезду уживања у неком најбеднијем малоумнику
Кад бих сликао за тебе тај нејасни пејзаж
У коме бих сликао за тебе тај нејасни пејзаж
У коме се парови фотографишу на вашарима
И за тебе плачу опевани ветрови који моје жице кидају
Ђавоља служба вечног Обожавања
Проклетство мога тела с мојим духом
Које вређа будућност и проклиње прошлост
Ствара од свих јецаја аутоматску музику
Коју ћеш заборавити у орману
Када не буде било више славуја по дрвећу
Због силног им бацања пред твоје ноге
Када не буде било више довољно метафора
У једној лудој глави
Да се од њих може начинити притискивач за хартију
Када ти будеш била толико уморна
Да већ умиреш од мог чудовисног обожавања тебе
Да више нећу имати ни гласа ни стомака ни лице
Ни места на рукама и ногама за клинце да их закујеш
Када људски гласови буду
У мојим прстима поломили њихову чашу
И мој језик и моје мастило буду усахли
Као нека експериментална станица за међупланетарне ракете
А мора за собом буду оставила само заслепљујућу белину соли
И то тако добро да само сунце буде жедно
И светлост заиграла по дну воденичног јаза
А и угашени шкриљац и тамни небески свод
И сва бића за свагда буду исцрпљени од преображавања
Измислићу за тебе ружу.

[Mylene]

Two roads diverged in a yellow wood,
And sorry I could not travel both
And be one traveler, long I stood
And looked down one as far as I could
To where it bent in the undergrowth;

Then took the other, as just as fair,
And having perhaps the better claim,
Because it was grassy and wanted wear;
Though as for that the passing there
Had worn them really about the same,

And both that morning equally lay
In leaves no step had trodden black.
Oh, I kept the first for another day!
Yet knowing how way leads on to way,
I doubted if I should ever come back.

I shall be telling this with a sigh
Somewhere ages and ages hence:
Two roads diverged in a wood, and I—
I took the one less traveled by,
And that has made all the difference.

[Raulio]

Noćas na RTL u seriji jedan lik reče "nek miruje čega bilo nije", baš je nekako to lijepo izgovorio (valjda đe je glumac),

Jesi l živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svjetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
uvijek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne vidjevši tebe.

Kao nekad, i sada sam nježan,
i srce mi živi samo snom,
da što prije pobjegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.

Vratit ću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cvijeta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me ko prije osam ljeta.

Nemoj budit odsanjane snove,
nek miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina utjeha si moja,
svjetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

Jesenjin, Pismo majci (preuzeto sa Buka, ne navode čiji je prevod, D. Cesarić vjerovatno!?)

[Buva+gacce]

Beskrajpesma



Ti me umeš.

Umeš me kad
Zamišljen, izmaštan, izmišljen, iščaran
Po vrhovima sazvežđa pevam prazaboravljeno dečije
Iako pevanje ne umem i sve kvarim
A zvezde umem još manje.

Umeš me kad
Ogoljen, omagljen, obneviđen, opkoljen
U dnu najizgubljenijeg bezdana među bezdanima
Pradavno mrtav s nožem u zubima zlo režim na svoju senku
Iako me baš ta tmina rodila baš ovakvog hiljadu života pre ovog života.

Umeš me kad
Sastavljen iz opalog lišća pepela kamena vatre kiša svetaca ubica, stariji od vremena
Puštam svoju poslednju krv da ne bih neba raskrvario
Razaram svetove samo da ih ne bi neko drugi razorio
Gutam mrakove u noć se tvorim da ne bi svedrugo obezvezdilo.

Jer ti me, Čudo, umeš.

Blistavosti pravečnostima nasanjana.

A ja, Čudo,
Iako sebe ne umem
Znam da sam rođen bezbroj postojanja pre ovog postojanja
Da bih tvojoj beskrajzvezdi Vasionu beskrajčuvao
I da drugog života osim toga živ ne mogu da imam.

Niti bih ga, Čudo moje, ikada poželeo.



n.a.

[tigrovo_oko]

VII.

Adieu, Ravenna! but a year ago,
I stood and watched the crimson sunset glow
From the lone chapel on thy marshy plain:
The sky was as a shield that caught the stain
Of blood and battle from the dying sun,
And in the west the circling clouds had spun
A royal robe, which some great God might wear,
While into ocean-seas of purple air
Sank the gold galley of the Lord of Light.
Yet here the gentle stillness of the night
Brings back the swelling tide of memory,
And wakes again my passionate love for thee:
Now is the Spring of Love, yet soon will come
On meadow and tree the Summer’s lordly bloom;
And soon the grass with brighter flowers will blow,
And send up lilies for some boy to mow.
Then before long the Summer’s conqueror,
Rich Autumn-time, the season’s usurer,
Will lend his hoarded gold to all the trees,

p. 320

And see it scattered by the spendthrift breeze;
And after that the Winter cold and drear.
So runs the perfect cycle of the year.
And so from youth to manhood do we go,
And fall to weary days and locks of snow.
Love only knows no winter; never dies:
Nor cares for frowning storms or leaden skies
And mine for thee shall never pass away,
Though my weak lips may falter in my lay.
Adieu! Adieu! yon silent evening star,
The night’s ambassador, doth gleam afar,
And bid the shepherd bring his flocks to fold.
Perchance before our inland seas of gold
Are garnered by the reapers into sheaves,
Perchance before I see the Autumn leaves,
I may behold thy city; and lay down
Low at thy feet the poet’s laurel crown.
Adieu! Adieu! yon silver lamp, the moon,
Which turns our midnight into perfect noon,
Doth surely light thy towers, guarding well
Where Dante sleeps, where Byron loved to dwell.

Oscar Wilde