(...)
Zamrznuti konflikti
U Crnoj Gori se istakao i novi lider nestajuće Demokratske stranke. Neuverljiva i lišena političkog talenta, marioneta Dragana Đilasa je u danu u kome je prećutala oslobađajuću presudu Crvenim beretkama za oružanu pobunu (što je početak priče o ubistvu Zorana Đinđića ), dala intervju podgoričkom proruskom tabloidu „Dan“. Na tragu svog saveznika Jeremića, čuvar mesta predsednika DS u letnjem periodu je nastavio svoju huškačku kampanju mržnje prema Crnoj Gori, što je bio njegov jedini politički zadatak i legat kada ga je Boris Tadić poslao kao srbijanskog ambasadora u Podgoricu. Sva perverznost ovog politički skandaloznog postupka se sadržala u tome što je prećutana oslobađajuća presuda onima koji su svojom pobunom doveli do tragičnog ishoda 12. marta (atentat na premijera Zorana Đinđića 2003.) a intervju je dat listu koji je osnovala vojna obaveštajna služba u vreme Miloševića, ista ona čiju ulogu u atentatu na Đinđića je trebalo da utvrdi nezavisna istraga političke pozadine, do koje nikada nije došlo. List „Dan“ je najzad bio jedna od udarnih pesnica medijske pripreme za atentat na Đinđića, kako su pokazala istraživanja. Rečju, Demokratska stranka nestaje, onako kako je i živela, nečasno, kao potkupljiva nacionalistička ispostava.
Ako su vlast i njeni mediji koristili svetsko prvenstvo u fudbalu za raspirivanje nacionalističkih strasti u regionu, desna opozicija ih je i u tome nadvisila. Tako je jedan od lidera Đilasovog „Saveza za Srbiju“ koji se stvara, Boško Obradović, u vreme utakmice Hrvatska-Engleska tvitnuo: „Teško je reći ko nam je bio veći dušmanin. Ustaško-vatikanski koljači iz Jasenovca ili ratni zločinci iz Londona?“ Tako govori „demokratska“ alternativa Vučiću, a pored nje on mora biti prilično dugovečan. Na nesreću, imun na lidera ljotićevsko-klerofašističkih Dveri nije ostao ni jedini liberalni list u Beogradu – Danas. On je u svom rođendanskom broju čitaocima nedavno „servirao“ Boška Obradovića kao novu opozicionu nadu koju je potrebno normalizovati i humanizovati, pa sledstveno tome pokazati njegovo ljudsko lice.
Ipak, suština delovanja intelektualnih i političkih perjanica novog opozicionog Saveza svodi se na zagovaraje prekida srpsko-albanskih pregovora u Briselu i teoriju zamrznutog konflikta na Kosovu. I sve to uz neizostavnu klerikalnu i neofašističku mistiku i ideološke tlapnje o „kosovskom zavetu“, „vidovdanskoj etici“, Lazaru i „carstvu nebeskom“. Ali, ostaje ključno pitanje šta znači zamrznuti konflikt? Reč je o nameri da se otpočne novi oružani konflikt. Kosovo je od Srbije nezavisno, rat je 1999. okončan kapitulacijom jedne strane, stotinak država je priznalo kosovsku nezavisnost, Međunarodni sud je na upit Srbije presudio da je kosovska Deklaracija o nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom, institucionalno je reč o zaokruženoj državi itd. Konflikt, dakle, ne postoji. Ali srpska nacionalistička opozicija, ekstremno-desničarski intelektualci, crkva i posebno važno, sada i zvanična Rusija, kroz reči Sergeja Železnjaka, zagovaraju prekid pregovora u Briselu i stanje zamrznutog konflikta. Narativ o zamrzutom konfliku se mora uvek i jedino čitati kao najava novog rata i oni o tome otvoreno govore, uz ogradu, kada se steknu spoljne okolnosti.
***
Kao zaključak svega navedenog, razlika između režima i opozicije je što bi vlast u Srbiji, njene partije i intelektualne perjanice rat rado videle i pokrenule na zapadu, protiv Bosne i Hercegovine, ni Hrvatsku ne treba isključiti, a desna opozicija okupljena oko tajkuna Đilasa rat vidi na jugu, protiv Kosova i u perspektivi Crne Gore. Jedni se zaklanjaju iza teze o „brisanju granice na Drini“, a drugi iza narativa o „zamrznutom konfliktu“ i „zaštiti Srba u regionu“. U širem smislu, za razliku od pretežno ruralnog, demagoško-populističkog i sekularnog nacionalizma i šovinizma koji širi i podstiče režim, Srbija je sve izraženije suočena sa potencijalno mračnijom alternativom.
Opoziciona politička i intelektualna scena nam nudi precizno i jasno profilisanu ideologiju intelektualnog klerofašizma koga u svojoj antivučićevskoj obnevidelosti normalizuju i liberalni i donekle prozapadni mediji u Beogradu. Tako se leta 2018. Srbija klati između kuge i kolere, između dve vrste desničarskog ekstremizma, sluđena sve težim životom običnog čoveka koji nikako da pronađe vezu između zastrašujuće naciekstremističke ideološke orijentacije društvene elite i vlastitog života potonulog u beznađe i bedu. Dok se ne demokratizuje, a to znači odustane od autoritarnog velikodržavnog nacionalizma, Srbija će, opoziciona ili vladajuća, predstavljati opasnost za čitav region i središni faktor njegove destabilizacije. Ostaje samo pitanje, može li se demokratizovati u sadašnjim okvirima i u ovako nepovoljnim spoljnopolitičkim okolnostima?!
*♂️
🤸*♂️
*♀️
*♂️
🥔
*
*
️
🥥
Originally Posted by kaemSe
Bookmarks