Da li u NATO 2. krug

[ASC]

Stalno se poteže pitanje šta će nam NATO i od koga to treba da nas brani?

Ovo je da već objašnjeno 100 puta ali evo da se opet nacrta:
Od mogućeg srpskog i albanskog iredentizma.

Da se prvo osvrnemo na komšije koji ne predstavljaju mogući problem u budućnosti...

Hrvatska
Niko od Hrvatskih zvaničnika ne pominje nikakve velikodržavne ideje ili pretenzije na tuđe teritorije. Hrvata u Crnoj Gori ima ispod 1%.
Imamo spor sa Hrvatskom oko granice na moru. Ta granica do sad nikad nije određivana budući da smo u SFRJ bili u jednoj državi. To treba da riješi međunarodna arbitraža.

Bosna i Hercegovina
Ima onih u bosanskoj javnosti koji traže Sutorinu ali zvanična BIH to nije pominjala. Bilo kakav bošnjački iredentizam, „mućenje vode“ i pokušaj prekrajanja granica bi se njima prvima obio o glavu.
San bošnjačkih nacionalista o Sandžaku kao dijelu BIH je samo san.
U slučaju prekrajanja granica oni bi najprije ostali bez Republike Srpske. Imaju pune ruke posla i ovako da BIH sačuvaju u jednom komadu a ne da se šire na komšiluk.
Bošnjačko-hrvatski entitet, Federacija BIH, je fizički odvojena od Sandžaka tj. između njih se nalazi Republika Srpska.

Pored toga u crnogorskom dijelu Sandžaka Bošnjaka ukupno ima 38,6%, i to većinom raspoređenih u Rožajama, Plavu, Beranama, Bijelom Polju tj. na strani prema Albaniji, dok ih u Pljevljima tj. prema BIH ima 2,128 odnosno 6,9%.
Dakle skroz nerealno i neizvodljivo.

Kosovo
Imali smo spor oko granice sa njima.
Prema zadnjim vijestima treba da se potpiše nekakav sporazum o granici tako da je moguće da je to riješeno.
Maj 2014
http://www.vijesti.me/vijesti/spor-o...bitrazu-207566
Oktobar 2014
http://www.pobjeda.me/2014/10/22/usk.../#.VICr8MmN7q4


Sad prelazimo na moguće probleme...

Albanija
Postoji želja za velikom Albanijom kod velikog dijela Albanaca.
Prema Galupovoj anketi iz 2010. godine koja je rađena za EU - 81% kosovskih Albanaca podržava ideju velike Albanije, 62% Albanaca u Albaniji i 51% Albanaca u Makedoniji.
http://www.rts.rs/page/stories/ci/st...%B6%D0%B5.html

Neki političari poput Koča Danaja otvoreno ovo zagovaraju.
Albanski predsjednik Sali Beriša je 2012. na proslavi 100-godišnjice albanske nezavisnosti rekao da su albanske zemlje od Podgorice do Skoplja i od Preševa do Preveze.
Postoji mogućnost da je brat albanskog premijera Edija Rame upravljao dronom sa mapom velike Albanije na utakmici Srbija-Albanija.

U Albaniji se djeca uče da su nam Bar, Ulcinj i Podgorica albanske teritorije nama poklonjene od velikih sila na štetu Albanaca.
„Албанске територије укључују земљу која данас припада држави држави Србији тренутно под окупацијом, делове Црне Горе, пола северозападне БЈРМ и део Грчке“, наводи се у уџбенику „Географија 4″, objavio je 29.04.2011. list „Dan“ pozivajući se na pisanje grčkih medija. (da se razumijemo Dan svakako nije novina od povjerenja, ali valjda bilo masu priče o ovome po grčkim medijima)

U Crnoj Gori živi 30,000 Albanaca raspoređenih uz granicu sa Albanjiom.
Za albanski praznik „Dan zastave“ u Malesiji se pojavlia kopija zastave Velike Albanije sa utakmice SRB-ALB.



Prekid utakmice Srbija-Albanija Albanci u Ulcinju proslaviše uz skandiranje „Etnička Albanija“.
Zaplijenjena oprema u policijskoj operaciji „Orlov let“:
http://www.mycity-military.com/imgs2/153035_445837322_vlcsnap-2012-03-18-18h39m31s130.jpg
http://www.mycity-military.com/imgs2/153035_445837322_vlcsnap-2012-03-18-18h39m48s56.jpg
http://www.mycity-military.com/imgs2/153035_267503057_fo1-2008-7-31.jpg

[ASC]

Srbija

Srpske iredentističke aspiracije prema Crnoj Gori imaju dugačak istorijski kontinuitet i utemeljenje u srpskoj politici od Ilije Garašnina i Načertanija 1844. godine pa do danas.
1918-ta se nije desila odjednom i slučajno. Zato slijedi "kilometarski" tekst.

Za one koji nisu upoznati sa istorijom:
Ilija Garašanin je bio:
1843-1852 ministar unutrašnjih poslova Srbije
1852-1853 ministar spoljnih poslova Srbije
1858-1861 ministar unutrašnjih poslova Srbije
1861-1867 predsjednik vlade Srbije

„Načertanije“ je bio tajni nacionalni program srpske spoljašnje politike.

Ovo su neki djelovi „Načertanija“

„Српска држава која је већ срећно почела, но која се распростирати и ојачати мора, имасвој основ и темељ тврди у царству српском 13-га и 14-га стољетија и у богатој иславној српској историји. По историји овој зна се да су српски цареви почели билигрчком царству мах отимати и скоро би му конац учинили те би тако на местопропадшег источно-римског царства србско-славенско царство поставили и овонакнадили. Цар Душан силнипримио је већ грб царства грчког. Долазак Туракапрекинуо је ову промену и препречио је овај посао за дуго време, но сад, пошто је силатурска сломљена и уништена тако рећи, треба да почне исти онај дух дејствовати, правасвоја на ново тражити, и прекинути посао на ново наставити.“

Dalje piše kako Srbija treba da šalje agente po okruženju da bi pridobila ljude za širenje srpske države.

О политики Србије у смотренију Босне, Ерцеговине, Црне Горе и Сјеверне Албаније
„Кад ми површину и географско положење ови земаља, ратни дух њихови житеља, и оно мненије и начин мишљења њихов у ближе расмотреније узмемо, ми ћемо лако на ту мисао доћи да је ово она част турског царства, на коју Србија највећи уплив имати може.“

Za Crnu Goru tada piše ovo:

„Нека Србија и у Црној Гори примиер Русије следује и нека даде владики правилну свакогодишњу подпору у новцу. Србија ће на овај начин за малу цјену имати пријатељство земље, која најмање 10.000 брдних војника поставити може.

Овде морамо још то приметити, да одлагање ове подпоре на последње магновење неће имати пожелани успјех и следство; будући да ће Русија праведно моћи на своју млогогодишњу и сталну подпору позивати се, а српски нови предлог моћи ће као само из нужде учињени оцрнити и у подозреније довести; и Црногорци би онда рекли: Срби нису нама помагали кад смо у нужди били, што је доказатељство да нам нису пријатељи, него нас само за сад употребити желе.“

Da ko ne pomisli da je htio da nam šalje pare od dobrote i ljubavi prema Crnoj Gori, ovo je njegova izjava 1862. godine za vrijeme pohoda Omer-paše Latasa na Crnu Goru:

„Najbolje bi bilo da Crna Gora propadne.“

Garašanin je na vijest o proglašenju Crne Gore za knjaževinu izjavio:

„To je najnesrećniji dan za Srbiju“

1867. godine Garašanin je poslao diplomiranog pravnika, Milana Piroćanca, agenta ministarstva spoljnih poslova Srbije da ode na Cetinje gdje je proveo nekoliko mjeseci kao sekretar Knjaza Nikole.
U „Politici“ 1926. godine prvi put su se pojavio u javnosti njegov izvještaj iz koji je podnio Garašaninu iz vremena kada je bio na Cetinju. Izvještaj se nalazi u arhivu Srpske akademije nauka i umjetnosti.
Ovo su neki od citata iz izvještaja:

- „Počem su i sami Vasojevići u crnogorskoj granici, kao što sam rekao temperamentom i karakterom nama bliže nego Crnogorcima sljedovalo bi da je dio Vasojevića, koji se u turskoj granici nahodi, dosta shodan za našu politiku; naravno kad bi se i Vasojevići u Crnoj Gori u tom duhu obdjelavali.“

- „No naročito bi bilo korisno decu iz tih krajeva kod nas u školama podizati i vaspitavati. Da se na ovome izranije u velikom prostranstvu radilo, naša politika ne bi danas na nikakve teškoće nailazila.

- „Jednom reči, sa Knjazom Nikolom po prilikama igrati politiku a na narod u Crnoj Gori i okolini dejstovati i spremiti ga za ostvarenje opštih srpskih interesa.“

- „U ostalom, moje je uverenje, da se u Crnoj Gori nikad u buduće neće moći voditi politika koja Srbiji i Rusiji ne bi povoljna bila, jer osim ta dva upliva koji postoje u narodu, drugih nikakvih nema“

- „Ako Srbija uđe u rat sa Turskom Crna Gora će nepremjerno takođe odmah ući i to i preko volje Knjaževe. Knjaz i Mirko dobro poznaju to raspoloženje naroda i zato će nasigurno s njime pristati, samo što će se starati da tom prilikom što za sebe zagrabe, dok se, međutim, Srbija sa Turskom bori. Ovoj mogućnosti treba stati na put sa ozbiljnom radnjom u Ercegovini, jošt sad za vrijeme mira, a odmah u početku rata naša bi komanda sa jakim četama tamo trebala biti da zakrili Ercegovce od nasilja Crne Gore. Ako se taj plan Knjazu Nikoli osujeti, on će odmah pristati na sve: jer će ga narod, ako se protivio bude, napustiti. U kranjoj meri naša politična radnja treba da smera na to, da osigura za opštu srpsku stvar ceo basen Bjelopavlića, sljedovatelno i sva plemena sa naše strane od te linije, pa neka Katunska nahija ostane odvojena, pod upravom koga ona hoće. To bi stanje samo moglo biti efemerno, pa bi se i Katunjani velikoj državi pridružili.“

- „Način vođenja rata (premda ova smatranja meni ni malone pripadaju) trebao bi, mislim, da se tako udesi, kako bi prvo crnogorskog dvora separatističnu radnju osujetili, a drugo kako bi srpskom uspjehu nenaklone sile zbunili i ne dali im vremena u diplomaciji što god protivu nas preduzimati. Zato bi četnički rat, koji bi se i za najkraće vreme proterao u tom pogledu štetan bio. Kombinacija između četničkog i redovnog načina vojevanja, koji bi se odmah otpočeo, davao bi, čini mi se, više izgleda na uspeh. U samom ratu trebalo bi se polzovati što više ugovorem da se crnogorska vojska sa našom spoji, i onda je tako podeliti da sama nigde ne dejstvuje, a crnogorskim oficirima naše plate i rang dati“

Milan Piroćanac je kasnije postao premijer Srbije u periodu 1880-1883 i lider Srpske napredne stranke koju je osnovao sa Milutinom Garašninom (sinom Ilije Garašanina).

1908. godine dogodila se „Bombaška afera“ kad su crnogorski studenti iz Beograda u režiji sprske nacionalističke i militantne organizacije „Crna ruka“ planirali bombama donesenim iz Srbije da izvrše atentat na Knjaza Nikolu. Crnogorska policija je otkrila i uhvatila zavjerenike prije nego što su išta napravili. Od Srbije je traženo da izruči nekoliko studenata za koje takođe otkriveno da su zavjerenici ali je Srbija to odbila.

Nikola Pašić (predsjednik vlade Srbije) za vrijeme Prvog svjetskog rata:

„Crnu Goru treba tretirati kao most preko koga treba preći, a potom ga zarušiti.“

Depeša od 19.7.1915. načelnika štaba, Srbina, pukovnika Petra Pešića koja je upucena Srpskoj vrhovnoj komandi:

„Prema tome, najbolji trenutak je sada da Srbija prekine veze sa Crnom Gorom. Medjutim, ako nasi interesi zahtijevaju da se Crna Gora dovede u ocajan polozaj bolje je koristiti drugu priliku, a ne Skadar. Naprimjer, kada se Kralj bude miješao u vojsci.“

Prilikom srpskog povlačenja preko Albanije Nikola Pašić 1916. piše telegram princu regentu Aleksandru Karađorđeviću o aktuelnoj situaciji i kaže:

„Srbija trenutno gubi rat protiv Austrije, ali za sva vremena dobija rat protiv Crne Gore.”

[ASC]

Ukratko, Crnoj Gori je namontirano da kraj rata dočeka bez vojske i dinastije kako bi Srbija mogla da je anektira bez većeg otpora.

Nekima možda nije poznato, ali dio crnogorske vojske se domogao Solunskog fronta i formirao crnogorski bataljon.
Učestovali su proboju fronta i odlikovani su odličjima Crne Gore i Francuske.

Nakon povlačenja kroz Albaniju iz Drača se prebacuju brodom na grčko ostrvo Krf. Ovdje su smješteni na malaričnom mjestu Lazaret, koje je bez drva za ogrijev, a voda se donosila iz drugog mjesta, te dijelila na čuturice ili na još manje količine.
Nakon 20 dana prebačeni su na bolje mjesto - poluostrvo Karađiju. Komandant ovog logora, koji je zvan Dobrovoljački odred, bio je srpski oficir – major Ljubiša Borisavljević. Srpski oficiri su stalno vršili pritisak na dobrovoljce da pređu u srpsku vojsku, obećavajući unapređenja, činove i plate, govoreći im - pri tome - da je kralj Nikola izdao i da više ne postoji crnogorska vlada. Dobrovoljci su se svakodnevno javljali na raport sa molbom da im se dozvoli odlazak u grad Krf, jer su smatrali da će u gradu doći do pravih informacija o sudbini svoga Kralja i Vlade. Svaka molba je, uz najbrutalnije psovke i uvrede, odbijana.

Strpljenju je došao kraj i veća grupa doborovljaca krene bez dozvole u grad Krf. Kada su došli na grlo poluostrva, kuda se suvim putem ide za grad, tada komandant, major Borisavljević, izdaje komandu srpskoj vojsci „K oružju!“. Srpska vojska, sa nasađenim bajonetama na puškama, razvi se oko dobrovoljaca polukružno u strelce. Sve je bilo spremno za strašni krvavi obračun. Srećom, to je posmatrala sa daljine francuska straža, digla alarm i odmah intervenisala. Kada su stigli, naredili su da svako ide na svoje mjesto, a naredni dan će među njih doći visoki francuski oficir, slučaj raspraviti i donijeti odgovarajuću odluku.

Zaista, drugi dan su i došli visoki francuski oficiri. Major im je saopštio da dio vojske čini bunt, silom i bez dozvole hoće u grad. Dobrovoljci su istakli da oni nijesu srpska vojska, a što se vidi po odjeći, kapama i nekim činovima. Pred francuske oficire izašao je dobrovoljac Krsto Jovov Ivanović, izvadio iz njedara crnogorski krstaš barjak i raširio ga, te kazao da su oni vojska crnogorskog kralja Nikole. Francuski oficiri su se u sve ovo uvjerili i bili ljuti na srpsku komandu, zašto nije prijavila da ima stranu vojsku kod sebe.

Tada francuski oficir naredi srpskom oficiru da rukom odredi jedan pravac i da se tamo postroje svi oni koji žele da služe u srpskoj vojsci. Francuski oficir odredi drugi pravac i zatraži da se tamo postroje svi oni (okupljeni oko crnogorskog krstaš barjaka) koji su za francusku komandu, odnosno za francusku stranačku legiju. Odredi se i treći pravac za postrojavanje onih koji ne žele niti pod srpsku, niti pod francusku komandu.

Prema izvještaju komandanta Dobrovoljačkog odreda, majora Ljubiše Borisavljevića, upućenog I armiji i preko nje Vrhovnoj srpskoj komandi (Pirej, 18. marta 1916.godine), ukupno prisutni 1528 dobrovoljaca ovako su se opredijelili: 179 za srpsku komandu, 1099 za francusku komandu – legiju stranaca i 250 niti za srpsku, niti za francusku komandu. U izvještaju je dat i spisak za svih 179 dobrovoljaca koji su se izjasnili za srpsku komandu. Među ovih 179 su i 26 boraca iz Bokeljskog bataljona (iz Budve - 4, Paštrovića - 10, Obzovice - Brajića - 2, Grblja - 6, Herceg Novog - 1, Kotora - 1, te po jedan Hrvat i Bosanac).
Među 1099 dobrovoljaca opredijeljenih za francusku komandu i legiju je i barjaktar Krsto Ivanović sa svojim crnogorskim krstaš barjakom. Ovi dobrovoljci su prebačeni brodom iz Krfa na poluostrvo Halkidik kod Soluna. Ovdje je od njih, te uz prisustvo Nikole Hajdukovića, dotadašnjeg delegata crnogorske vlade u Solunu i francuskih visokih oficira, formiran Prvi crnogorski dobrovoljački bataljon u Solunu. Barjaktar ovog bataljona je dobrovoljac Krsto Jovov Ivanović, i to je jedini crnogorski barjak koji se pojavio i viorio na Solunskom frontu.



Sa elementima crnogorske vojske, koji su se spasli preko Albanije, formiran je začetak crnogorske vojne jedinice na Solunskom frontu. Prvi bataljon te jedinice izvršio je, po zahtjevu savezničkog komandanta, generala Saraja, okupaciju grčkih nadleštava, željeznice, pošte i telegrafa. Jedinica je zatim stupila u ratne operacije na položajima Bitoljskog sektora. Pri prvom sudaru sa neprijateljem je zapažena. Neprijatelj je to bilježio u svojim ratnim biltenima, govorio o pojavi crnogorskog barjaka na Solunskom frontu i o silovitom napadu crnogorske legije protiv njegovih trupa.

Na Solunskom frontu i Crnogorski bataljon našao se u rejonu srbijanskih trupa gdje je opet počela agitacija o njegovom prelasku u srbijansku vojsku. Ne uspijevši u tome, komanda Srbije je tražila od generala Saraja da I crnogorski bataljon prekomanduje na drugu poziciju i skrene s pravca koji vodi Crnoj Gori u pravcu Bugarske. Na protest Hajdukovića, general Saraj je čak bio povukao naređenje o prelaženju u predio Nevrekota, a uskoro je uslijedio zahtjev da se Prvi crnogorski bataljon ima zvati Bosanski dobrovoljački bataljon, iako je u njemu bilo svega sedam dobrovoljaca iz Bosne. Bataljon je odbio takvu naredbu, otkazao poslušnost, te je zbog toga udaljen sa položaja, poslat u logor Zejtinlik kod Soluna i razoružan.

Niko Hajduković je pisao predsjedniku crnogorske vlade da su Srbijanci istrajno radili i uspjeli na Balkanu i predviđao: „Tvrdim ako Srbijanci prvi uđu u Crnu Goru da će pozvati narod na zakletvu i vjernost Kruni Srbije, i to će vrijeme i budućnost dokazati.“

Nakon što je bataljon vraćen u logor na Zejtinlik (kod Soluna) i razoružan, čekao je oko mjesec dana na svoju dalju sudbinu. Srpska komanda, preko francuske komande, bojeći se da se ne priključi ruskoj vojsci, odluči da bataljon odstrane sa Solunskog fronta, tako što su njegovi borci prebačeni u francuske logore – najviše na Korzici. Treba reći da je zelja ovih dobrovoljaca bila da pod crnogorskim imenom nastave borbe na Zapadnom frontu, ali je i to spriječeno.

[ASC]

Srpska vojska je po ulasku u Crnu Goru nakon istjerivanja Austrougara razoružala crnogorske odrede koji su se kao gerilci borili protiv austrougarske vojske.

Izjava vojvode Mišića poslije okupacije Crne Gore 1918. godine od strane srpske vojske:

"Da se na teritoriji koju je nasa vojska okupirala, uguši svaka agitacija, svim sredstvima koja mozete raspolagati bez ikakvog prezanja"

General Milutinović (komadant srpskih trupa u Crnoj Gori) u svojim "Zabeleškama" je napisao:

"Pored toga oficiri u Bajicama pokazase mi i na samovolju policijske vlasti u Danilovom Gradu gde su kaznili na 10 dana zatvora jednog mladica, sto je rekao da je Crnogorac, a nije kazao da je Srbin..."

Nakon toga su organozovali namontiranu i ilegalnu Podgoričku skupštinu.
Namjerno u Podgorici iako ona nije bila glavni grad jer na Cetinju ne bi mogla da prođe.
I pored toga što su postavili u skupštinu svoje ljude zgrada u kojoj se održavala skupština je bila opkoljena vojskom uz prisustvo artiljerije koji su tu navodno bili da obezbjeđuju skupštinu.

Ovo je jedna od izjava sa te skupštine

„Ja ve molim, gospodo, da stavimo na stranu istoriju Crne Gore. Što se pak tiče njezine političke istorije, ja je dijelim na dva dijela: na onu do juče i od juče. Mi više nijesmo Crnogorci nego Srbi“

- Potpredsjednik Podgoričke skupštine, Savo Fatić,u zapisniku iste od 14/27.11.1918

Nakon toga je uslijedila Božićna pobuna, koja je ugušena ali gerilska borba koja je trajala do 1929. kada su poginuli posljednji zelenaši. U međuvremenu smo imali hiljade poginulih, hiljade po zatvorima jer su bili protiv nestanka Crne Gore, kao i hiljade izbjeglica koji su otišli uglavnom u južnu Ameriku.

Na čitulji ubijenog zelenaškog komandira Šćepana Mijuškovića u Nikšiću od 1. maja 1924. godine između ostalog piše:

”Zlikovci, koji su poslati da posrbljavaju Crnogorce nijesu Srbi no dahije čiji
zločini trijumfuju u Crnoj Gori…”

Izvještaj crnogorskih oficira crnogorskoj kraljevskoj vladi u egzilu datiran na 21. jul 1920 o postupcima srpske vojske.

Jednog dana, decembra, 1918. u jedan sat noću, jedna grupa srbijanskih oficira, praćena vojnicima i jednom grupom najgore fukare, kojom su terorizirali čestito i mirno stanovništvo, izvršila je u Nikšiću sljedeći odvratan zločin, želeći tim ubiti autoritet crkve, odnosno svetitelja - patrona crnogorskog naroda i crnogorske države. Napravili su tri kovčega, na formu mrtvačkih sanduka. Na jednom je bilo napisano Sv. Petar, na drugom, Sv. Vasilije, a na trećem crnogorska kruna. Ove kovčege su nosili kroz varoš Nikšić na način kao što se čine crkvene procesije, zatim su se zadržali na trgu, gdje su iskopali tri groba, u koja su položili ova tri kovčega. Poslije ovoga održali su opijelo, kao što se to čini u pravoslavnoj crkvi prilikom sahrane. Kako je u pravoslavnoj crkvi običaj da se grobovi preliju vinom i uljem, to su, umjesto toga, srbijanski oficiri prepišali javno grobove. To su oficiri: pješadijski poručnik Dušan Stajić, pješadijski poručnik Mijušković i topnički poručnik Tunguz.

U svrhu ispitivanja stanja u Crnoj Gori, pored ostalih, u Crnu Goru je 1919. godine stigao, kao predstavnik SAD, američki oficir i specijalni savjetnik za vojna pitanja predsjednika SAD Vudroa Vilsona major Čarls Velington Furlong, kasniji univerzitetski profesor. Furlong je, inače, bio član američke delegacije na Konferenciji mira, u Versaju 1919. i vojni agent. Imao je obavezu da o situaciji u Crnoj Gori, u svojstvu šefa američke misije, na osnovu istraživanja, sačini i podnese izvještaj. Furlong je bio u Crnoj Gori od 6. februara do 2. marta 1919. godine. 12. februara 1919. godine je posjetio Jusuf-pašin zatvor, podgoričku tamnicu »Jusovača«.

Čarls Velington Furlong, americki major:

"Pitao sam se zasto su Srbi svojoj braci najgori neprijatelji, jer je druga invazija Srbije na Crnu Goru bila gora od invazije Austrije, a primirje gore od rata?"

Vitni Voren:

„Slucaj Crne Gore nije zapamćen u istoriji svijeta. Takav slučaj ne samo što nema ravna primjera, nego uopšte nije bio. Pobjednik može sebi zadržati pravo da uništi neprijatelja, ali još nije bilo primjera da pobjednik uništi svog saveznika. To se dogodilo Crnoj Gori. Ona nije uništena od svojih neprijatelja, vec od prijatelja i saveznika. To je monstruoznost kakvoj ravne nema.“

[ASC]

Lord Sidenem, 11. mart 1920. u britanskom parlamentu o stanju u Crnoj Gori:

Dvadesetog decembra prošle godine Vlada Crne Gore obavijestila je Mirovnu konferenciju da Srbi angažuju neregularne jedinice koje djeluju sa njihovim regularnim snagama, a koje pljačkaju i pale crnogorske domove i ubijaju Crnogorce koji odbijaju da se zakunu na vjernost Srbiji. Oni oblače srbijanske oficire i vojnike u uniforme naših armija - američke, francuske i italijanske - i tako preobučene šalju ih kod nekih od crnogorskih lidera da ih pozovu na razgovor u srbijansku komandu. Oni koji su tako prevareni uhapšeni su i strijeljani.

Srbijanske vojne vlasti u Baru primijenile su sva mogućna sredstva da primoraju, kao i na hiljade drugih Crnogoraca, Miliju Stamatovića i Mihaila Bačetina, dva starosjedioca Bara, da se zakunu na vjernost srbijanskom kralju Petru kako bi njihova imena stavili na listu koju navedene vlasti dostavljaju stranim diplomatama kao dokaz da su Crnogorci jednoglasni u traženju da njihova zemlja nestane u korist Srbije. Kad su ova dva Crnogorca odbila, Srbi su ih uhapsili i ubili na sljedeći način: najprije su im izvadili oči, odsjekli uši i proturili jezike kroz rasjekotine koje su im napravili u vilicama. Ovako užasno izmrcvareni mučenici ostavljeni su neko vrijeme da pate, da bi konačno podlegli bajonetima koji su im iskidali utrobu.

U mnogim mjestima nedostaju hrana, medicinska pomoć i osnovne potrepštine za život, a patriotski Crnogorci koji se drže svoje nezavisnosti tretiraju se kao pobunjenici tako da se borbe vode skoro svaki dan. U tim borbama sela se gađaju poljskim topovima, žene i djeca ubijaju, a na hiljade kuća je popaljeno.

Izvještaji govore da su srbijanske trupe zauzele školske zgrade u Crnoj Gori: Poharale su sav namještaj, prozorska okna, peći, hranu i drugo, i ostavile ih kao da su doživjeli požar. U Nikšiću je 143 lica, uključujući 73 djece, nađeno stisnuto u jednoj sobi. U izvještaju se kaže: Prosto se razbolim kad pišem o njima. Nasred poda ležao je jedan starac koji me preklinjao za pomoć. Ja sam jedino mogao (ma kako to surovo zvučalo) da se okrenem od njega na užas 73 najbeznadežnijih malih stvorenja koja možete zamisliti, polumrtvih od neuhranjenosti i ciče zime.

Jedan drugi britanski posmatrač, koji je nedavno proveo neko vrijeme u toj zemlji sa narodom, piše mi kako slijedi. Bojim se da ću morati da njegove riječi navedem nešto opširnije: Moja istraga me je dovela do zaključka da je izbor takozvane Velike narodne skupštine bio farsa, da je izvršen prevarom, zastrašivanjem i nasiljem, i da ne održava volju naroda; da je pomoć koja stiže u zemlju direktno ili indirektno pod nadzorom administracije - radi se svakako o srbijanskoj administraciji - koristi u svrhe političke propagande; da se građanima zabranjuje da traže i primaju pomoć iz određenih izvora (Italije) pod prijetnjom kazne; da se građani u nuždi koji su primili pomoć iz tih izvora hapse i šalju u zatvor zbog toga; da sadašnja Vlada Crne Gore nije po volji građana već je vladavina terora; da 90 odsto stanovništva traži punu nezavisnost njihove zemlje i da će biti stalnog ratovanja dok se to ne postigne. Ovaj britanski svjedok kome se bezuslovno može vjerovati, kaže da je smještaj zatvorenika u Carigradu kao u palati u poređenju sa onim u koji se zatvaraju Crnogorci. On je našao trideset i osam zatvorenika u četiri male sobe veličine tri sa četiri i po metra. On kaže: U tri sobe bilo je po devet zatvorenika a u jednoj jedanaest. Svjetlo i vazduh dolazili su kroz male prozore na kamenom zidu, sasvim nedovoljno za broj ljudi unutra. Svi zatvorenici su očigledno bili Crnogorci od ugleda. Na pitanje za razlog njihovog zatočeništva bez oklijevanja su kazali, i to u lice zvaničnicima, da ni sami ne znaju razlog. Jedan čovjek očiglednih sposobnosti bijesno je tvrdio da su nepravedno zatvoreni i to zato što žele da njihova zemlja opet bude slobodna.

Oko 7.000 Crnogoraca je sada u izbjeglištvu u Albaniji, Francuskoj, Italiji i Švajcarskoj, i njima se sprečava povratak u svoje domove jer nijesu pristali da se zakunu na vjernost Srbima. Ministri i članovi predratnog Parlamenta se drže u zatvorima.

Lord Sidenem, 10. jun 1920. u britanskom parlamentu o stanju u Crnoj Gori:

Srbijanske jedinice počinile su razna okrutna djela u Crnoj Gori. Crnogorska sela su bombardovana poljskom artiljerijom, a žene i djeca ubijani. Na hiljade crnogorskih domova je uništeno, a na stotine Crnogoraca u sopstvenoj zemlji od strane Srba bez da je ikakva optužnica podignuta protiv njih.

Jedan britanski oficir u Crnoj Gori pisao mi je prošlog mjeseca ovo:
"Ljudi se neprestano šalju u zatvore bez optužbe i drže neodređeno vrijeme bez podizanje tužbe ili suđenja... Meni se čini da porobljivači ove zemlje čine odlučne napore da ućutkaju nenaklonjeni im dio stanovništva koji, svakako, predstavlja oko 90 odsto ukupnog življa. Samo je mali dio toga sada u stanju da pruži bilo kakav efikasan otpor.
Nečuveno ponašanje srbijanskih vlasti zahvatilo je i jednog američkog građanina. Ovo su riječi bivšeg crnogorskog vojnika Nikole Bačevića u peticiji kojom se obraća američkim organima:
"Prošlog mjeseca doputovao sam iz Sjedinjenih Američkih Država u Ulcinj u Crnoj Gori sa namjerom da sa sobom nazad povedem svoju porodicu u S.A.D. ali su me vlasti u ovoj zemlji bacile u zatvor osam dana i uzele moj američki pasoš br.... izdat 31. januara 1920. u Vašingtonu, kao i sva dokumenta i novac što sam imao. Poslije osam dana pustili su me iz zatvora, ali pod stražom i bez ikakvog dopuštenja da komuniciram sa američkim vlastima. Pokušao sam da obavijestim američku legaciju u Beogradu, ali bez uspjeha. Nijesam ni imao prilike da to uradim. Nijesu mi dozvolili da kontaktiram američkog predstavnika. Stoga kao Amerikanac apelujem na vas za pomoć i zaštitu. Spasite mene i moju porodicu od ove surove patnje".
Taj čovjek, dok je bio u zatvoru, vidio je kako jednu ženu bičuju jer je jedan od njenih sinova pobjegao iz ruku Srba.

Crnogorci su odigrali veoma važnu ulogu u ranim danima rata u pomaganju Srbima da se odupru i odbiju neprestane invazije na njihovu zemlju.

Crnogorci su bili slobodan narod skoro šest stotina godina. Po kom ovlašćenju je Srbima dopušteno da okupiraju crnogorske gradove krajem 1918. godine, da ubiraju poreze, da ukinu crnogorsku poštansku marku, da izdaju pasoše i da tiranišu narod uprkos izjava gospodina Pišona i predsjednika Puankarea?

Lord Sidenem, 29. novembar 1920. u britanskom parlamentu o stanju u Crnoj Gori:

Ubrzo nakon rasprave u junu, i kao posljedica te rasprave, primio sam pismo iz Rima u kojem se kaže :
"Upravo sam se vratio iz Albanije i Crne Gore gdje moja firma posluje šezdeset godina. Uzimam slobodu da Vas obavijestim da u nekoliko zatvora u Crnoj Gori ima između pet i šest hiljada mladih ljudi koji se drže zatvoreni i hrane jedino hljebom i vodom. Sušica uništava ovu zdravu mladost. Možete li na bilo koji način pomoći ovim paćenicima? Bio bi to čin milosrđa".

Od juna, koliko mogu da razumijem, Srbi su ostali uporni u svojoj politici nastojanja da terorišu Crnogorce da se potčine vlastima u Beogradu. Šokantna okrutnost koja se sprovodi prema porodici Bulatović čijih je nekoliko članova služilo najčasnije u ratu, obnarodovane su u mnogim novinama ovdje i u inostranstvu, i ja sam siguran da su izvještaji o tim užasima morali biti dostavljeni Forin ofisu.

"Crnogorci trenutno žive u stalnom strahu koji se može objasniti time da su se mnogi Crnogorci pobunili protiv jugoslovenske vlade na koju oni gledaju u svijetlu neprijateljske okupacije više nego izabrane forme države. Okrutnosti koje su porodice tih ljudi propatile od strane Vlade sračunate su da usade strah u srce svakog ljudskog bića"

"Mnogi od tih ljudi napustili su zemlju, drugi su generalno u planinama. Osoblje Crvenog krsta mi je pričalo o opljačkanim kućama, o čitavim porodicama pobijenim i zapaljenim domovima. Jugoslovenske vlasti prirodno ova grozna djela pripisuju onima koji su na slobodi u brdima. Ali je jasno da su ta djela počinili jugoslovenski vojnici, i to kao dio plana da se narod drži u potčinjenosti putem terora. Kapetan Vajting iz A.R.C. (Američki Crveni Krst), koji kaže da je bio u najgorim djelovima Francuske i Belgije, smatra stanje u Crnoj Gori najgorim koje je vidio u Evropi".

1920. godine Kralj Aleksandar dekretom ukida autokefalnu Crnogorsku pravoslavnu crkvu i ona se pripaja srpskoj.

[ASC]

Nakon Drugog svjetskog rata Crnoj Gori je vraćena državnost a Crnogorcima data ravnopravnost sa ostalim jugoslovenskim narodima.

Međutim SANU sa svojim memorandumom 1986. nastavlja tamo đe je Garašanin počeo i učestvuje u formiranju nove nacionalističke srpske politike.

Milošević uz orkestrirane „antibirokratske revolucije“ 1988. obara vlasti na Kosovu i u Vojvodini i dovodi svoje ljude na čelo pokrajina, što mu kasnije uz glas Crne Gore omogućava prevlast u osmočlanom predsjedništvu SFRJ.
Milošević takođe organizuje AB revoluciju u Crnoj Gori i obaranje vlasti a na čelo države nam dovode „mlade, lijepe i pametne“ (za neupućene Momir Bulatović, Milo Đukanović i Svetozar Marović).

Crna Gora postaje srpski satelit. Podržava se Miloševićeva politika. Ide se u napad na Dubrovnik. Uvode nam se sankcije. Inflacija. Propadaju skoro sva industrijska preduzeća. Turizam takođe. Od crnogorske trgovačke flote sa 40 brodova(Jugooceanija i Prekookeanska plovidba) ne ostaje ništa(poređenja radi, danas imamo 4 broda i to se reklamira kao nekakvo čudo). Dolazimo na platu od 3 marke (a za vrijeme AB revolucije su se noslili transparenti „Gladni smo“ kad je plata bila 800 maraka) i redove za benzin.
Oni koji su tada pozivali na nezavisnu Crnu Goru i neučestvovanje u ratovima su prozivani izdajnicima i ustašama.

1997. Đukanović se okreće protiv Miloševića
Nakon što Đukanović pobjeđuje na predsjedničkim izborima Momir Bulatović uz podršku Miloševića 14. januara 1998. bezuspješno pokušava da izvede puč.

U periodu 1998-2000 Crna Gora se nalazi u de facto hladnom ratu sa Srbijom i sprema se za sukob za koji je dlaka falila. Ko nije upoznat ili ne želi da vjeruje, ovaj podatak bi trebao da mu bude indikativan:
Agencija za izbjeglice Ujednjenih nacija je 1998 pravila planove kuda će da sprovode izbjeglice iz Crne Gore i gdje će da ih smiještaju po BIH i Albaniji ako izbije rat u Crnoj Gori.

18-minutni dokumentarac o tome:


Opširnije o tome imate na ovoj temi od 69. stranice pa neđe do 85.:
http://www.forum.cdm.me/showthread.p...-u-NATO/page69

[ASC]

Nakon nezavisnosti Crne Gore 2006. godine, Srbija na čelu sa Koštunicom, a zatim Tadićem finansira crnogorske opozicione partije: Novu srpsku demokratiju, SNP i PZP.

NOVA i SNP nisu priznali rezultate referenduma. Tj. navodno priznaju realnost da je Crna Gora nezavisna ali i dalje tvrde da je referendum pokraden.(Iako je na njemu bilo preko 2000 stranih posmatrača a i gomila njihovih + sramni zahtjev od 55% za prolaz nezavisnosti)
Predsjednik NOVE nosi titulu četničkog vojvode.

2007. je Aleksandar Simić, savjetnik stadašnje srpskog premijera, Vojislava Koštunice, nazvao Crnu Goru kvazi-državom.

Srpska pravoslavna crkva ne priznaje Crnogorce kao poseban narod i njeni predstavnici ih nazivaju „komunističkom kopiladi“, „đavoljom nacijom“ i slično.

Uprkos tome u posjedu imaju svu crkvenu imovinu koja je istorijski pripadala autokefalnoj Cetinjskoj mitropoliji. Za vrijeme SFRJ ta imovina je bila u vlasništvu države ali je 90-tih većinom predata u ruke SPC.
I to im je bilo malo pa je SPC tužila Crnu Goru pred sudom u Strazburu 2004. godine i tražila još imovine. Na strani SPC-a sporu se priključila i Srbija.
Međutim sud je presudio u našu korist 2012.

Srbija je 2011. usvojila državni program „Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu“ u kome se kao cilj navodi dobijanje statusa konstitutivnog naroda za Srbe u Crnoj Gori, priznavanje Srbije kao matice svih Srba, mogućnost davanja srpskog državljanstva svim Srbima iz regiona koji to požele.

Ovo je miješanje u unutrašnje stvari Crne Gore i njeno ustrojstvo kao građanske države. Nakon protesta iz Podgorice ovo je formalno promijenjeno. Međutim to ne znači da „program“ i dalje nije bio na snazi nezvanično.

Kao što je poznato Vojislav Šešelj i Srpska radikalna stranka ne priznaju Crnogorce kao poseban narod i zalažu se za stvaranje velike Srbije. Ovo su njihovi rezultati na izborima u Srbiji u zadnjih 10-15 godina...

Predsjednički izbori:
2002. –Vojislav Šešelj (Srpska radiklna stranka)– 1,000,000+ glasova – 36%

2003. – Tomislav Nikolić (Srpska radikalna stranka)– 1,166,000 glasova – 46%
(Međutim i ovi i izbori iz 2002. su propali jer je izašao nedovoljan broj birača.)

2004. I KRUG – Tomislav Nikolić (Srpska radikalna stranka) – 950,000 glasova – 30% - kandidat sa najviše glasova u prvom krugu
II KRUG – Tomislav Nikolić (Srpska radikalna stranka) – 1,434,000 glasova - 45,4% - Tadić pobjeđuje

2008. I KRUG - Tomislav Nikolić (Srpska radikalna stranka) – 1,646,000 glasova – 39,99% - kandidat sa najviše glasova u prvom krugu
II KRUG - Tomislav Nikolić (Srpska radikalna stranka) – 2,197,000 glasova – 47,97% - Tadić opet pobjeđuje

Rezultati Srpske radikalne stranke na parlamentarnim izborima prije raskola između Šešelja i Nikolića:
2003 - 27,61% - 1,056,000 glasova
2007 - 28,60% - 1,153,000 glasova
2008 - 29,46% - 1,219,000 glasova

Međutim i dobar dio „umjerenih“ Srba su stava da su Crnogorci dio srpskog naroda. Tako je Tadić imao izjave da ne vidi razliku između srpskog i crnogorskog naroda. Đinđić je takoeđ tvrdio da su Crnogorci Srbi.

Ovo uče o Crnoj Gori srpski gimnazijalci danas iz zvaničnih udžbenika istorije:

"Crnogorci su deo srpskog naroda – etničko poreklo im je srpsko. Boreći se dugo protiv Turaka, uspeli su da u 19. veku stvore drugu srpsku državu. Ta činjenica – sticanje državnosti – presudno je uticala da u 20. veku proglase sebe nacijom i tako srpsko nacionalno biće podele na dva nejednaka dela".

“Pravoslavlje, Rusija i Srbija tri bitna činioca u povesti Crne Gore. Crnogorci su se kleli u sva tri, ali nikada iskreno, već prema potrebama koje su im nametali siromaštvo, borba protiv Turaka, i nimalo lak život u planinskim bespućima“.

Svijetle godine Srbije objašnjene su naslovom “Srbija 1903-1914. polet demokratije i sučeljavanje sa Austro-ugarskom“, dok je ništa manje svijetlo razdoblje Crne Gore opisano kao “samodržavlje“. U Srbiji je “demokratija“, a u Crnoj Gori “režim“, Srbija je “odredbama Berlinskog ugovora dobila proširenja“ na teritorije koje je srpska vojska “oslobodila“, dok je Crna Gora Nikšić, Bar i Ulcinj “zauzela“ i time “ostvarila značajne dobiti“.

U Srbiji su donošene “dalekosežne odluke“, “srpsko društvo je ubrzano napredovalo u ekonomiji, nauci, prosveti i kulturi“, njen kralj Petar je bio “ličnost koja je po svojim ubeđenjima verovala u demokratiju i parlamentarizam“ i “pridržavao se Ustava“ što je “dovelo do jačanja parlamentarizma u Srbiji“... Navode se primjeri nauke i umjetnosti. U Crnoj Gori toga nije bilo. Samo “lična vlast knjaza Nikole“ koja je bila “neprikosnovena“. “Posle proglašenja nezavisnosti i teritorijalnog proširenja, njegov autoritet i ugled su još više porasli. U patrijarhalnoj Crnoj Gori nijesu postojale društvene snage koje bi se suprotstavile knjaževom samodržavlju, dok bi istaknute pojedince koji se nisu slagali s njegovim stavovima uklanjao iz javnog života“. “Crnogorski studenti koji su se školovali u Beogradu otvoreno su kritikovali režim knjaza Nikole, a on je smatrao da iza toga stoji srpska vlada“.

Pored ovoga danas se na vlasti u Srbiji nalazi Srpska napredna stranka – derivat Šešeljeve radikalne stranke. Premijer im je čovjek koji je 1995. u srpskom parlamentu prijetio da će za jednog Srbina da ubiju 100 muslimana.

Tomislav Nikolić, predsjednik Srbije, 2014.god. :

„Sa Crnom Gorom smo se mirno razišli iako nije trebalo razdvajanje. Ali, gotovo je – ta država postoji i sami smo krivi za to. Mi smo prihvatili referendumske uslove koje valjda nikada niko u svetu, posebno u maloj državi u kojoj se sve kontroliše, ne bi prihvatio. No, oni koji su u Srbiji bili tada na vlasti bili su ubijeđeni da je nemoguće da se nezavisnost dogodi, jer 70 odsto govori srpskim jezikom, da 60 odsto podržava srpsku pravoslavnu crkvu… Obrni, okreni to se dogodilo i Srbi u Crnoj Gori su se našli na vjetrometini. Nikad se Srbi u Crnoj Gori nisu složili sa otcjepljenjem. Nisam ni ja – niti ću do kraja života! Ali, ponašam se kao da je sve u redu, da je to fakat, rekao je predsjednik Srbije i naglasio da bi ustavna rješenja u Crnoj Gori morala da budu popravljena i da Srbi budu unešeni u Ustav Crne Gore.“

Nikolić inače nosi titulu četničkog vojvode koju je zaradio 1993.
http://www.media.ba/sites/default/files/fnikolic_seselj_majica.jpg

Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova Srbije, novembar 2014.god. :

"Traditional... historical goal... Serbian... Republic of Serbia and Serbian state in the past - direct access to the sea. That strategic is naš goal... our goal."

Dačić je nakon što su ga napali iz Hrvatske prvo bio odgovorio da nije mislio na Hrvatsku. A sad se vadi na priču kako nije rekao da to žele sad nego da je to bio njihov cilj u prošlosti. Mada ne bi se tako reklo iz ove njegove izjave.

[ASC]

Dakle, u slučaju Srbije i Albanije za Crnu Goru uz odgovarajuće uslove je moguć ukrajinski scenarijo.
Ovo bi bili preduslovi:
- Crna Gora nije članica NATO alijanse
- nema sposobnu, dovoljno brojnu i adekvatno opremljenu vojsku (kao što je slučaj)
- zategnuti etnički odnosi i tenzije među narodima (za to vazda nam malo treba)
- susjedne zemlje imaju državni vrh raspoložen za prekrajanje granica i „ispravljanje istorijskih nepravdi“ i ocjenjuju da mogu nešto da urade po tom pitanju bez velikih posljedica

Odatle se ostavlja mogućnost za poznati razvoj događaja:
1)Nezadovoljni politikom ili nekim određenim potezom crnogorske vlasti Srbi/Albanci ne priznaju centralnu vlast, postavljaju barikade, onemogućavaju normalno funkcionisanje gradova i mjesta gdje su većina, 2) policija to pokušava da reguliše ali nailazi na otpor što dovodi do eskalacije nasilja, 3) pozivaju se na represiju, ugroženost, „fašizam“ prema njima, proglašavaju autonomne/nezavisne oblasti/pokrajine/republike, 4) vojska i policija to pokušavju da suzbiju i dolazi do oružanih sukoba, 5) militanti pozivaju matičnu državu da ih spašava od „genocida, etničkog čišćenja itd“, dolazi do intervencije srpske/albanske vojske pod izgovorom zaštite sopstvenog naroda od ubijanja

Ovo smo već imali prilike da vidimo u komšiluku sa Srbima u Krajini i BIH, i Albancima na Kosovu i Makedoniji.
Tako da se ne radi o nekom „naučno-fantastičnom“ scenariju.

Crna Gora ima svega 2000 vojnika. Nemamo tenkove. Nemamo avijaciju. Nemamo PVO.
2006. godine je ukinut vojni rok i trenutno niko ispod 26 godina nije prošao vojnu obuku. Međutim i od starijih ljudi značaj dio takođe nije služio vojni rok.

Vojni budžet za 2013. godinu je bio 36 miliona eura. Od tih para je većina otišla na plate( oko 27 miliona). 3 miliona na strane misije i nešto malo na održavanje opreme i postrojenja.
Svega 1,7 miliona je otišlu na „kapitalne investicije“ tj. nabavku nove opreme i oružja. Od tih para ne može da se kupi jedan tenk.

Jedan juršni helikopter apač AH-64E košta skoro koliko naš čitav vojni budžet.
Slovenija koja ima vojsku od 7,300 vojnika je imala vojni budžet za 2013. od 378,5 miliona eura.


I ja sam kao i mnogi mislio prije 4-5 godina da u Evropi više neće biti rata i da nam NATO nije potreban.
Koliko sam u tom mišljenju bio u pravu vidimo na primjeru Ukrajine.

Članstvo u NATO-u nam je jedina sigurna garancija protiv strane agresije.

Priča da ovdje najvjerovatnije rata neće biti i dalje stoji ali nije nešto na šta treba da se oslanjamo.
Kockanje sa mogućnošću da nas snađe isto što i Ukrajinu nije nešto što sebi treba da dozvolimo.

Da je neki Ukrajinac u avgustu 2013. godine rekao da će za godinu dana Rusija da okupira i anektira Krim a da će u Donjeckoj i Luganskoj oblasti da vodi rat sa Ukrajinom mislili bi da je lud.
Isto tako je li ikome 1987. moglo da padne na pamet da će za 5 godina Dubrovnik i Sarajevo biti pod opsadom a Vukovar sravnjen sa zemljom.
Niko ne zna kakvo će biti stanje kod nas i u regionu i šta će se sve izdešavati za 3,4 ili 5 godina.

Za ove koji misle da do nikakvog sukoba sa Srbima ne može da dođe "jer su nam braća" - to bratsvo ništa ne znači. Braća smo i sa Hrvatima pa smo bombardovali Dubrovnik, braća su i Srbi, Hrvati i Bošnjaci pa su ratovali prije 20 godina. Isto važi sad i za Ruse i Ukrajince.

U svjetlu toga za Crnu Goru je najsigurnija i najjeftinija varijanta učlanjenje u NATO.

P.S.
Ako ima iko da je pročitao sve ovo, zahvaljujem na strpljenju.

[BAR]

Otkad je Veljovic postavljen za NATO koordinatora,aktivnost spijuna i anb terenaca je drasticno porasla.

Јес, све нас Вељовић и васколика Удба шаљу.

Него кад смо већ код шпијуна и агитатора, да није мало чудно што се на овом форуму сваки пут кад НАТО расправа избије у први план појави неколико "нових" налога који као папагаји понављају исту причу, и чим их аргументима испратимо, мистериозно нестану, до следећег пута и следећег налога.

Што се вијеђања тиче, то раде углавном људи који то исто не би смјели урадити уживо.Ваљда лијече неки комплекс, ко ће га знати.

[Дирижабл]

Да сажмемо све

1. Неће 200.000 српсих војника који су искрварили на солунском фронту да побиједе Аустрију (међу њима и Црногорци који су успјели да пребјегну, а који су се иначе раније невољно и натјерани од велике злочесте Србије нашли на Романиј да особађају Србе у Босни ) да препусте ослобођене територије 500 комита. Онај који побиједи окупациону силу је ослободитељ, а не онај који уђе у напуштене градове

2. У гушењу божићног устанка, устанка локалног карактера, су учествовали Црногорци. Сам Црногорац, Крсто Поповић је ем примио амнестију од краља Александра, ем истом том краљу се заклео на вјерност

3. Јанко Вукотић командант црногорске војске у малтене свим ратовима оста у служби "окупатора" и "иридетисте" Краља Александра и Краљевине СХС

4. Баш као и већина осталих ЦГ официра

5. Укуцати Михаило Петровић-Његош, прочитати мало о његовом дјеловању, поготово за вријеме другог свјетског рата.


О колико јада око тога што су зеленаши изгубили политичку битку (још за вријеме Краља Николе).

[Hell Raiser]

Pa istina je sigurno negdje izmedju. Isti Kralj Nikola je zelio sto i i njegov unuk pa je propagirao tu bratsku ljubav, pa kad ne izgubio ne vjerujem da su crnogorci bas docekali srpsku vojsku kao okupatore na pocetku, iskreno nisu ni italijansku na samom startu a kako politika utice na zatvorena patrijahalna drustva imali smo uzivo prilike da vidimo. Od srpske sparte do ponekad ostrascenih crnogoraca, a sve isti ljudi.
Vezano za temu. Koliko se god ne slagao sa prikljucenjem nato, generalno je gotova stvar htjeli mi to ili ne. Sve drzave u ukruzenju spadaju u interesnu zonu zapada danas. Ko se ne povinuje tome na dokazane nacine ce mu pomoci da shvati.
Mozemo pricati o realnim i nerealnim opasnostima, realnim ili ne ekonomskim benefitima ili troskovima, sustina je da mi imamo losu reputaciju i da pojedini ne zele da nas vide tamo dok se ne popravimo, kao i najveci problem a to je sigurnost informacija. Trenutni fokus je ukrajina i bliski istok gdje je ugrozen finansijski interes, i to nam daje malo sirine da lupamo svasta i kao postavljamo neke zahtjeve. Ali brzo cemo se vratiti na red i taj posao ce biti zavrsen tolikom brzinom da ce vecina i podrzavaoca i protivnika biti iznenadjeni

[ASC]

1. Неће 200.000 српсих војника који су искрварили на солунском фронту да побиједе Аустрију (међу њима и Црногорци који су успјели да пребјегну, а који су се иначе раније невољно и натјерани од велике злочесте Србије нашли на Романиј да особађају Србе у Босни ) да препусте ослобођене територије 500 комита. Онај који побиједи окупациону силу је ослободитељ, а не онај који уђе у напуштене градове

A Crnogorci nisu iskrvarili uključujući se bezuslovno u rat na strani Srbije iako im je nuđen Skadar za primirje?
Kao zahvalnicu Kralj Nikola i vlada Crne Gore su dobili optužbe da su sklopili tajne dogovore sa Austrougarima i izdali Srbiju.
Crna Gora je ratovala dvije godine sa višestruko brojnijim i bolje opremljenim protivnikom i na kraju omogućila toj srpskoj vojsci koja će kasnije da probija Solunski front da se povuče do Albanije.

Za dalji rasplet događaja je kriv Kralj Nikola budući da je prepustio komandu nad crnogorskom vojskom srpskim oficirima.
Inače Mojkovačka bitka koja je započeta 5. januara a kulminirala 6. i 7 januara 1916. nije bila neophodna budući da se skoro sva srpska vojska 4. januara već nalazila u Albaniji.
I kao prepreka daljem prodoru Austrije prema Albaniji je daleko bitniji bio Lovćen.

Međutim srpski oficiri na čelu sa pukovnikom Petrom Pešićem su insistirali da se brani Mojkovac i da se tamo postavi glavnina crnogorske vojske.
Dio crnogorske vojske u Sandžaku je odbio Austougarski napad ali dio vojske na Lovćenu pregažen, čime su sjeverni djelovi vojske u Hercegovini i prema Sandžaku ostali u okruženju, i bez mogućnosti povlačenja.
Nakon toga su Austougarske trupe koje su nastupale iz Boke zauzele Cetinje i produžile prema Albaniji.

Austrougarska mapa rasporeda crnogorskih i srpskih trupa 4. januara 1916:


Prodor Austrougarske preko Lovćena u Albaniju (plave linije)


Janko Vukotić

„Crnogorska vojska dovedena je u položaj da onog dana kada je objavljena kapitulacija drugog izlaska apsolutno nije bilo“, jer „austro-mađarske trupe bijahu već na obali Bojane i na vratima Skadra, te u mogućnosti da u nekoliko časova zatvore ta jedina vrata za odstupnicu Crnogorske vojske”.

A u taj položaj je naravno dovedena jer glavnina vojske nije skocentirsana da se brani Lovćen kao što je bilo normalno.

Ministri koji su ostali u zemlji, uz saglasnost serdara Vukotića i knjaza Mirka, donijeli su 21. januara 1916. odluku o raspuštanju vojske.
U referatu 13. januara 1916. pukovnik Pešić (Vrhovna komanda O.br.9034) savjetuje kralja Nikolu I: „Tražiti mir sa neprijateljem". Sa ovim je bio saglasan i Ljubomir Mihailović, srpski ambasador u Crnoj Gori.
Urkos ovome, kasnije zbog kapitulacije zvanična Srbije optužuje Kralja Nikolu i crnogorsku vladu za izdaju.

Iako je crnogorska vojska raspuštena, kako već ranije napisah, dio Crnogorca se domogao solunskog fronta gdje su nastavili da se bore portiv Austrougarske ali je bilo kakvo obnavljanje crnogorske vojske sabotirano od strane Srbije.

2. У гушењу божићног устанка, устанка локалног карактера, су учествовали Црногорци. Сам Црногорац, Крсто Поповић је ем примио амнестију од краља Александра, ем истом том краљу се заклео на вјерност

3,000 Crnogoraca je poginulo u Prvom Balkanskom ratu
240 Crnogoraca je poginulo u Drugom Balkanskom ratu
10,000 Crnogoraca se vode kao mrtvi i nestali u Prvom svjetskom ratu
Između 7,000 i 15,000 je završilo po logorima u Austriji i Mađarskoj i 1918. i nije im dozvoljavano da se vrate u CG prije nego se obavi aneksija Crne Gore ili se zakunu na vjernost Srbiji i Karađorđevićima
Hiljade su takođe izbjegle i završile po vise evropskih država

Cilj pobune nije bio klasično oslobađanje od okupatora već borba za ravnopravan položaj Crne Gore Crnogoraca sa ostalim narodima ali unutar Jugoslavije. Za mnoge ovo nije dovoljan razlog da rizikuju glavu i da idu u rat sa Srbima iako su bili protivnici nametnutog statusa Crnoj Gori. Šta vise mnogi Crnogorci, budući da se radi o Slovenima, nisu bili ponešeni ni ratom protiv Bugara 1913.

Pored toga Crna Gora je 1918. bila u situaciji koji bu danas nazvali “humanitarna kriza” i umiralo se od gladi.
Inostranu pomoć u hrani i ljekovima su kontrolisale srpske vlasti i dijelile je isključivo svojim pristalicama.
Onim “neopredijeljenim” činovnicima i ostalim državnim službenicima su pomagali de su opredijele kešom. To između ostalog nije bio problem budući da su srpske vlasti prisvojila ratnu odštetu koja je Crnoj Gori trebala da pripadne.

Pored toga zelenaši nisu bili dobro opremljeni i naoružani i ko bi im se priključio navukao je muku ne samo na sebe nego na cijelu familiju.

U povjerljivom pismu popa Steva Drecuna, poslatog sa Ljubotinja 18. decembra 1918. mitropolitu Mitrofanu Banu, o pripremama za izvođenje ustanka, između ostalog piše ovo:

“Glavni vođe poketa su: Jovan Plamenac, vojvoda Đuro Petrović i Milutin Vučinić. Većina naroda izgleda da je nezadovoljna sa odlukom Podgoričke skupštine, zato što je Crna Gora pripojena Srbiji, a nije kao zasebna jedinica ušla u Jugoslovensku zajednicu. Kako čujem većina naroda po svim plemenima pridobivena je za pokret.”
Ovo pismo mitropolit Mitrofan Ban dostavio je komandantu okupacionih Jadranskih trupa generalu Dragutinu Milutinoviću, u njegovom štabu na Cetinju, u zgradi bivše Austro-Ugarske legacije.
Srpske vlasti su unaprijed znale za izbijanje ustanka tako da je dio vođa pohapšen prije pobune.

Ovo pismo mitropolit Mitrofan Ban dostavio je komandantu okupacionih Jadranskih trupa generalu Dragutinu Milutinoviću, u njegovom štabu na Cetinju, u zgradi bivše Austro-Ugarske legacije.
Srpske vlasti su unaprijed znale za izbijanje ustanka tako da je dio vođa pohapšen prije pobune.

U svjetlu svega toga, oko 4500 ustanika koliko ih je bilo je više nego masovno.
Što se tiče Popovićeve molbe za pomilovanjem to samo govori da je njegov integritet popustio pod željom da se vrati doma vjerujući da je ideja za koju se borio propala.

3. Јанко Вукотић командант црногорске војске у малтене свим ратовима оста у служби "окупатора" и "иридетисте" Краља Александра и Краљевине СХС

Njemu na obraz

4. Баш као и већина осталих ЦГ официра

Imajući u vidu pritiske i podmićivanje kojem su bili izloženi moguće, ali bih svakako provjerio. Po kojim to izvorima?

5. Укуцати Михаило Петровић-Његош, прочитати мало о његовом дјеловању, поготово за вријеме другог свјетског рата.

Pročitao davno.
Ukucati Nikola Petanović i pročitati malo o njegovom djelovanju. Postoji gomila sličnih primjera.

[ASC]

Prije 15-20 godina dobar dio Srba za Božićnu pobunu nije ni znao.
Poslije toga je počela priča da se radilo o šačici ljudi željnih pozicija koje su imali u kraljevini CG (iako su od Srbije svima koji se njoj priklone obećavane pare pozicije itd.).
U zadnje vrijeme se od srpskih nacionalista forsira priča kako se radilo o “međudinastičkoj borbi” a ne sukobu sa ciljem očuvanja Crne Gore i Crnogoraca ili bilo čemu sličnom. (To što ja glavni slogan bio "Za Pravo, Čast i Slobodu Crne Gore" nema veze)

Naravno, radi se o prodavanju muda za bubrege.

Jedan od organizatora ustanka Jovan Plamenac navodi:

“Naša je deviza: Vaspostava Crne Gore sa svim njenim suverenim atributima, pa sljedstveno tome i narodno samoopredjeljenje prema postojećem crnogorskom Ustavu i parlamentarnim principima”

Vojvoda Božo Petrović :

“Svi su se Crnogorci nadali da će savezničke snage biti poslane ovđe da održavaju red i svi smo se nadali autonomiji. Mi želimo da izaberemo naš sopstveni Parlament i neka sudbinu Crne Gore odluči njen narod... Umjesto Crnogoraca ovđe su došli Srbi i donijeli mnogo novca. Dva-tri čovjeka su nazvali sebe Parlamentom i uredili da se u njemu nađu jedino ljudi koji imaju iste ideje kao i oni. Taj prvi komitet sačinjavali su dva Srbina i jedan Crnogorac: Petar Kosović, Svetozar Tomić i Janko Spasojević. Članovi bivše crnogorske Vlade nijesu bili uključeni ni u komitet ni u parlament...

Naše pristalice većinom se nalaze u staroj Crnoj Gori. Mislim da ih ima više nego što sam spreman da kažem. Svako u Crnoj Gori smatra da su izbori bili nelegalni i suprotni zakonu zemlje i da je volja naroda falsifikovana. Srpski zvaničnici i izaslanici, koje su oni izabrali, anektirali su i okupirali Crnu Goru. Nema mogućnosti da bilo ko nešto učini, ali ima mnogo ljudi u planinama koji ne priznaju sadašnju vladu...
Mi želimo konfederalnu Jugoslaviju, ali ništa se ne može uraditi dok Crnu Goru ne okupiraju Savzničke trupe Engleske, Amerike i Francuske. Mi ne želimo ni Srbe ni Italijane.”.

Proglas ustanika 1919. godine:

“Mi se borimo za slobodu i nezavisnost Crne Gore i od ove borbe jedino nas smrt rastaviti može”

Svoje političke ciljeve i zahtjeve Štab crnogorskih ustanika, koji se u Bajicama kod Cetinja nalazio pod komandom Krsta Popovića, izložio je i u aktu sljedeće sadržine:

“Skupština održana u Podgorici u dane 11. i 13. mjeseca novembra 1918. godine, sazvana je protiv ustavnih odredaba naše zemlje, a najviše protiv volje apsolutne većine crnogorskog naroda, što je dalo povoda da se - protiv skupštinske odluke kojoj ste Vi izvršni organi - digne opšti pokret i ustanak u Crnoj Gori.

Već su prošla dva dana, da se prijestonica Cetinje nalazi u opsadi od strane nekoliko hiljada ustaških četa, koje sa nestrpljenjem očekuju da čim prije uljegnu u prijestonicu Cetinju, te svojim ulaskom uspostave stanje koje dostojno odgovara crnogorskom imenu i budućoj državi Jugoslaviji.
Da bi se izbjeglo prolijevanje bratske krvi, koja ako poteče istorija neće pamtiti, potpisati Ustanički odbor našao je za shodno da Izvršnom odboru uputi izražaj volje crnogorskog naroda u sljedećem:
I – Mi smo svi složni da Crna Gora uđe punopravno sa ostalim pokrajinama u jednu Jugoslovensku državu, bez ikakvih unutrašnjih političkih granica, a oblik vladavine ostavljamo da punopravno riješi redovno izabrana skupština svih jugoslovena – Konstituanta - čemu ćemo se srdačno pokoriti.
II – Mi tražimo da prethodno jedan narodni sud pronađe krivce za sve događaje koji su bacili ljagu na naše oružje i da tek onda, čista vedra čela pristupimo velikoj jugoslovensloj zajednici, za koju su i najstariji naši preci najvjerniji zatočnici bili.
III – Tražimo anuliranje odluka Podgoričke skupštine i nove slobodne izbore za Crnu Goru, čiji će izaslanici punovažno rješavati sve naše sadašnje domaće poslove, te privremeno predstavlajti Crnu Goru iznutra i izvana.
Za izvršenje rada po ovom programu, ustaničke trupe sjutra, 23. ovog mjeseca, umarširaće u prijestonicu Cetinje i radi uspostavljanja budućeg reda zaposjesti će sva nadleštva, u koju svrhu s naše strane bit će očuvan najbolji red, te sa ovim preko vas opominjemo vojsku koja se sada nalazi u Cetinje da sa svoje strane ne bi izazivala prolijevanje bratske krvi - u kojem slućaju smatrali bi se odgovornim članovi toga Odbora, a mi sa svoje strane dajemo časnu riječ da će kako život tako i imovina svakom biti zagarantovani, sem u slučaju da budemo napadnuti.

Bajice, 22. decembar 1918. godine. U ime Ustaničkog odbora, kapetan Krsto Popović, s. r.“.

Izvještaj Mila Plamenca predsjedniku crnogorske vlade u izbjeglištvu Jovanu plamencu:

“Prva uvreda, koju su Srbijanci bacili u lice Crnogorcima, u težnji da se izgubi i ime crnogorsko, bilo je davanje naziva zetske divizijske oblasti za teritoriju Crne Gore, kao vojne jedinice. Trebalo je izbrisati i samu uspomenu na slavnu vojničku prošlost Crne Gore, prekinuti sve veze sa tradicijama, svesti Crnu Goru na ulogu opste Srbijanske provincije, uzutpatora izjednaciti sa najsilnijim Nemanjicem, - stoga je i dat gornji naziv, jer u administrativnom pogledu Crna Gora stvarno danas i nije drugo do Srbijanski Okrug.”

Pismo Nikole Pašića od 3. (16) novembra 1917. godine, napisano u obliku memoranduma, upućeno svim poslanicima Srbije u inostranstvu, završava se pasusom koji glasi:

„Kraljevskoj je vladi i našim predstavnicima na strani dužnost da pomažu mirnim putem unionistički pokret među Crnogorcima, ali se ne možemo, a tako ni naši činovnici, pa i ako su rođeni u Crnoj Gori, da se otvoreno ispoljavamo, bar za sada, u tome poslu.

Sredinom 1918. godine iz budžeta Srbije Crnogorskom odboru za ujedinjenje(koji je organizovao Pašić) stavljeno je na raspolaganje 300.000 francuskih franaka za „pomoć sirotinji u Crnoj Gori“. Odbor je prihvatio i predlog predsjednika Odbora, koji je saopštio da je „o tome pitao srpsku Vladu“, da pri raspodjeli tih sredstava „treba više da gledamo sa političke tačke gledišta, tj. da je iskoristimo za naše političke ciljeve“, da „novac ne bi trebalo davati svoj sirotinji, jer se to ne bi ni osjetilo, već ga dati istaknutijem ljudima u plemenu, koji su ranije stradali od režima kralja Nikole, a koji bi mogli vezati plemena“, s tim da se to drži u najvećoj tajnosti.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

О колико јада око тога што су зеленаши изгубили политичку битку (још за вријеме Краља Николе).

Vidim da ovo posmatraš kao su Petrovići i srpska vlast igrali partiju domina ili "ne ljuti se čovječe" - pa ono, izgubili su, što se može.
Kao da nije odlučivana sudbina par stotina hiljada ljudi, pri čemu su hiljade izgubili živote, završili po zatvorima ili u izbjeglištvu. To nije igra.

Tvoje dosadašnje pisanje se svodi na ovo:
Podržavanje ruske intervencije u Ukrajini. Ukrajinci su izmišljeni narod i ukrajinski je izmišljeni jezik.
Španci i Katalonci su isti narod. Katalonski je izmišljeni jezik. Kataloniji ne treba dozvolit nezavisnost.

Мени и даље нико да објасни по чему су националистичке и великодржавне идеје априори лоше ?

Nameće se zaključak, da bi eventualno ponovno pripajanje Crne Gore Srbiji bilo nešto što ti ne smetalo ako ne i nešto što bi podržao. Ako griješim reci...

[Rakun]

Nakon nezavisnosti Crne Gore 2006. godine, Srbija na čelu sa Koštunicom, a zatim Tadićem finansira crnogorske opozicione partije: Novu srpsku demokratiju, SNP i PZP.

NOVA i SNP nisu priznali rezultate referenduma. Tj. navodno priznaju realnost da je Crna Gora nezavisna ali i dalje tvrde da je referendum pokraden.(Iako je na njemu bilo preko 2000 stranih posmatrača a i gomila njihovih + sramni zahtjev od 55% za prolaz nezavisnosti)
Predsjednik NOVE nosi titulu četničkog vojvode.

2007. je Aleksandar Simić, savjetnik stadašnje srpskog premijera, Vojislava Koštunice, nazvao Crnu Goru kvazi-državom.

Srpska pravoslavna crkva ne priznaje Crnogorce kao poseban narod i njeni predstavnici ih nazivaju „komunističkom kopiladi“, „đavoljom nacijom“ i slično.

Uprkos tome u posjedu imaju svu crkvenu imovinu koja je istorijski pripadala autokefalnoj Cetinjskoj mitropoliji. Za vrijeme SFRJ ta imovina je bila u vlasništvu države ali je 90-tih većinom predata u ruke SPC.
I to im je bilo malo pa je SPC tužila Crnu Goru pred sudom u Strazburu 2004. godine i tražila još imovine. Na strani SPC-a sporu se priključila i Srbija.
Međutim sud je presudio u našu korist 2012.

Srbija je 2011. usvojila državni program „Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu“ u kome se kao cilj navodi dobijanje statusa konstitutivnog naroda za Srbe u Crnoj Gori, priznavanje Srbije kao matice svih Srba, mogućnost davanja srpskog državljanstva svim Srbima iz regiona koji to požele.

Ovo je miješanje u unutrašnje stvari Crne Gore i njeno ustrojstvo kao građanske države. Nakon protesta iz Podgorice ovo je formalno promijenjeno. Međutim to ne znači da „program“ i dalje nije bio na snazi nezvanično.

Kao što je poznato Vojislav Šešelj i Srpska radikalna stranka ne priznaju Crnogorce kao poseban narod i zalažu se za stvaranje velike Srbije. Ovo su njihovi rezultati na izborima u Srbiji u zadnjih 10-15 godina...

Predsjednički izbori:
2002. –Vojislav Šešelj (Srpska radiklna stranka)– 1,000,000+ glasova – 36%

2003. – Tomislav Nikolić (Srpska radikalna stranka)– 1,166,000 glasova – 46%
(Međutim i ovi i izbori iz 2002. su propali jer je izašao nedovoljan broj birača.)

2004. I KRUG – Tomislav Nikolić (Srpska radikalna stranka) – 950,000 glasova – 30% - kandidat sa najviše glasova u prvom krugu
II KRUG – Tomislav Nikolić (Srpska radikalna stranka) – 1,434,000 glasova - 45,4% - Tadić pobjeđuje

2008. I KRUG - Tomislav Nikolić (Srpska radikalna stranka) – 1,646,000 glasova – 39,99% - kandidat sa najviše glasova u prvom krugu
II KRUG - Tomislav Nikolić (Srpska radikalna stranka) – 2,197,000 glasova – 47,97% - Tadić opet pobjeđuje

Rezultati Srpske radikalne stranke na parlamentarnim izborima prije raskola između Šešelja i Nikolića:
2003 - 27,61% - 1,056,000 glasova
2007 - 28,60% - 1,153,000 glasova
2008 - 29,46% - 1,219,000 glasova

Međutim i dobar dio „umjerenih“ Srba su stava da su Crnogorci dio srpskog naroda. Tako je Tadić imao izjave da ne vidi razliku između srpskog i crnogorskog naroda. Đinđić je takoeđ tvrdio da su Crnogorci Srbi.

Ovo uče o Crnoj Gori srpski gimnazijalci danas iz zvaničnih udžbenika istorije:

"Crnogorci su deo srpskog naroda – etničko poreklo im je srpsko. Boreći se dugo protiv Turaka, uspeli su da u 19. veku stvore drugu srpsku državu. Ta činjenica – sticanje državnosti – presudno je uticala da u 20. veku proglase sebe nacijom i tako srpsko nacionalno biće podele na dva nejednaka dela".

“Pravoslavlje, Rusija i Srbija tri bitna činioca u povesti Crne Gore. Crnogorci su se kleli u sva tri, ali nikada iskreno, već prema potrebama koje su im nametali siromaštvo, borba protiv Turaka, i nimalo lak život u planinskim bespućima“.

Svijetle godine Srbije objašnjene su naslovom “Srbija 1903-1914. polet demokratije i sučeljavanje sa Austro-ugarskom“, dok je ništa manje svijetlo razdoblje Crne Gore opisano kao “samodržavlje“. U Srbiji je “demokratija“, a u Crnoj Gori “režim“, Srbija je “odredbama Berlinskog ugovora dobila proširenja“ na teritorije koje je srpska vojska “oslobodila“, dok je Crna Gora Nikšić, Bar i Ulcinj “zauzela“ i time “ostvarila značajne dobiti“.

U Srbiji su donošene “dalekosežne odluke“, “srpsko društvo je ubrzano napredovalo u ekonomiji, nauci, prosveti i kulturi“, njen kralj Petar je bio “ličnost koja je po svojim ubeđenjima verovala u demokratiju i parlamentarizam“ i “pridržavao se Ustava“ što je “dovelo do jačanja parlamentarizma u Srbiji“... Navode se primjeri nauke i umjetnosti. U Crnoj Gori toga nije bilo. Samo “lična vlast knjaza Nikole“ koja je bila “neprikosnovena“. “Posle proglašenja nezavisnosti i teritorijalnog proširenja, njegov autoritet i ugled su još više porasli. U patrijarhalnoj Crnoj Gori nijesu postojale društvene snage koje bi se suprotstavile knjaževom samodržavlju, dok bi istaknute pojedince koji se nisu slagali s njegovim stavovima uklanjao iz javnog života“. “Crnogorski studenti koji su se školovali u Beogradu otvoreno su kritikovali režim knjaza Nikole, a on je smatrao da iza toga stoji srpska vlada“.

Pored ovoga danas se na vlasti u Srbiji nalazi Srpska napredna stranka – derivat Šešeljeve radikalne stranke. Premijer im je čovjek koji je 1995. u srpskom parlamentu prijetio da će za jednog Srbina da ubiju 100 muslimana.

Tomislav Nikolić, predsjednik Srbije, 2014.god. :

„Sa Crnom Gorom smo se mirno razišli iako nije trebalo razdvajanje. Ali, gotovo je – ta država postoji i sami smo krivi za to. Mi smo prihvatili referendumske uslove koje valjda nikada niko u svetu, posebno u maloj državi u kojoj se sve kontroliše, ne bi prihvatio. No, oni koji su u Srbiji bili tada na vlasti bili su ubijeđeni da je nemoguće da se nezavisnost dogodi, jer 70 odsto govori srpskim jezikom, da 60 odsto podržava srpsku pravoslavnu crkvu… Obrni, okreni to se dogodilo i Srbi u Crnoj Gori su se našli na vjetrometini. Nikad se Srbi u Crnoj Gori nisu složili sa otcjepljenjem. Nisam ni ja – niti ću do kraja života! Ali, ponašam se kao da je sve u redu, da je to fakat, rekao je predsjednik Srbije i naglasio da bi ustavna rješenja u Crnoj Gori morala da budu popravljena i da Srbi budu unešeni u Ustav Crne Gore.“

Nikolić inače nosi titulu četničkog vojvode koju je zaradio 1993.
http://www.media.ba/sites/default/files/fnikolic_seselj_majica.jpg

Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova Srbije, novembar 2014.god. :

"Traditional... historical goal... Serbian... Republic of Serbia and Serbian state in the past - direct access to the sea. That strategic is naš goal... our goal."

Dačić je nakon što su ga napali iz Hrvatske prvo bio odgovorio da nije mislio na Hrvatsku. A sad se vadi na priču kako nije rekao da to žele sad nego da je to bio njihov cilj u prošlosti. Mada ne bi se tako reklo iz ove njegove izjave.

U principu nisi se trebao truditi da postuješ sav onaj jad što su naši preci istrpjeli 1918 god. pošto je prošlo za neke ogromnih 96 god. što je sa stanovišta država koje drže do sebe bilo prekjuče.
Dovoljno je bilo da napišeš noviju istoriju kako si napisao, mada je za neke i 10 dana davna istorija. Pa onda neki "Crnogorci" izjavljuju da neće u NATO jer je ratovao u nekim zapičkovcima i nadogradio ih na kameno doba dok našoj zemlji o glavi rade i Srbija i Albanija

[Дирижабл]

A Crnogorci nisu iskrvarili uključujući se bezuslovno u rat na strani Srbije iako im je nuđen Skadar za primirje?
Kao zahvalnicu Kralj Nikola i vlada Crne Gore su dobili optužbe da su sklopili tajne dogovore sa Austrougarima i izdali Srbiju.
Crna Gora je ratovala dvije godine sa višestruko brojnijim i bolje opremljenim protivnikom i na kraju omogućila toj srpskoj vojsci koja će kasnije da probija Solunski front da se povuče do Albanije.

Свакој балканској савезнии је нуђен ово и оно но ниједан није била луда да прихвати мир са Турцима

Гдје си пропустио онај дио да је црногорска и српска команда уједињена за рат са Аустријом, из објективних разлога

Za dalji rasplet događaja je kriv Kralj Nikola budući da je prepustio komandu nad crnogorskom vojskom srpskim oficirima.
Inače Mojkovačka bitka koja je započeta 5. januara a kulminirala 6. i 7 januara 1916. nije bila neophodna budući da se skoro sva srpska vojska 4. januara već nalazila u Albaniji.
I kao prepreka daljem prodoru Austrije prema Albaniji je daleko bitniji bio Lovćen.

Није препустио српским него црногорским. Подијељена одбрана ЦГ и Србије је била незамисива, и једино је јединствена команда имала смила у стратешком смислу. Баш тако је било и на солунском фронту, гдје је мултинационална армија морала имати јединствену команду

Međutim srpski oficiri na čelu sa pukovnikom Petrom Pešićem su insistirali da se brani Mojkovac i da se tamo postavi glavnina crnogorske vojske.
Dio crnogorske vojske u Sandžaku je odbio Austougarski napad ali dio vojske na Lovćenu pregažen, čime su sjeverni djelovi vojske u Hercegovini i prema Sandžaku ostali u okruženju, i bez mogućnosti povlačenja.
Nakon toga su Austougarske trupe koje su nastupale iz Boke zauzele Cetinje i produžile prema Albaniji.

Једини излаз и црногорској и српској војсци је био преко Албаније. Ниједан други правац није постојао

Austrougarska mapa rasporeda crnogorskih i srpskih trupa 4. januara 1916:


Janko Vukotić

A u taj položaj je naravno dovedena jer glavnina vojske nije skocentirsana da se brani Lovćen kao što je bilo normalno

.

То није било нормално него ненормално. 450.000 војника продире са сјевера и неких 20.000 са југа и теби је логично да главнина брани Ловћен. Добро је да ти нису дали палицу на Аустерлицу

Ministri koji su ostali u zemlji, uz saglasnost serdara Vukotića i knjaza Mirka, donijeli su 21. januara 1916. odluku o raspuštanju vojske.
U referatu 13. januara 1916. pukovnik Pešić (Vrhovna komanda O.br.9034) savjetuje kralja Nikolu I: „Tražiti mir sa neprijateljem". Sa ovim je bio saglasan i Ljubomir Mihailović, srpski ambasador u Crnoj Gori.

Није постојала варијанта мира која би укључивала да Црна Гора буде неокупирана. Било који мир би подразумијевао окупацију. То је јасно сваком ко је видио судбину сусједне нам Албаније.

Urkos ovome, kasnije zbog kapitulacije zvanična Srbije optužuje Kralja Nikolu i crnogorsku vladu za izdaju.

Гдје си ти то чуо а да није у књизи коју је написао Аџић

Cilj pobune nije bio klasično oslobađanje od okupatora već borba za ravnopravan položaj Crne Gore Crnogoraca sa ostalim narodima ali unutar Jugoslavije

Циљ побуне је био ресторација династије Петровић Његош и Краљевине Црне Горе. Све остало је нагађање.

Pored toga Crna Gora je 1918. bila u situaciji koji bu danas nazvali “humanitarna kriza” i umiralo se od gladi.

И у Србији је тако било и свуда остало гдје је живјела "нижа раса" у очима Аустријских тирана.

Inostranu pomoć u hrani i ljekovima su kontrolisale srpske vlasti i dijelile je isključivo svojim pristalicama.

То су српске власти дијелиле док је српска власт била измјештена у Солун јел.

U svjetlu svega toga, oko 4500 ustanika koliko ih je bilo je više nego masovno.
Što se tiče Popovićeve molbe za pomilovanjem to samo govori da je njegov integritet popustio pod željom da se vrati doma vjerujući da je ideja za koju se borio propala.

Imajući u vidu pritiske i podmićivanje kojem su bili izloženi moguće, ali bih svakako provjerio. Po kojim to izvorima?

Па баш су ми то челични идеолози који се тако лако притисну и подмите. Људи су Краљевину СХС доживљавали као своју земљу. Просто.

[Дирижабл]

Prije 15-20 godina dobar dio Srba za Božićnu pobunu nije ni znao.

Да ли ти је проблем да наводиш изворе кад овако нешто копираш да би човјек знао са чим има посла

Vidim da ovo posmatraš kao su Petrovići i srpska vlast igrali partiju domina ili "ne ljuti se čovječe" - pa ono, izgubili su, što se može.
Kao da nije odlučivana sudbina par stotina hiljada ljudi, pri čemu su hiljade izgubili živote, završili po zatvorima ili u izbjeglištvu. To nije igra.

Црногорци би и тако и овако морали да одлучују о судбини пар стотина хиљада људи. Теби се само не свиђа одлука.

Tvoje dosadašnje pisanje se svodi na ovo:
Podržavanje ruske intervencije u Ukrajini. Ukrajinci su izmišljeni narod i ukrajinski je izmišljeni jezik.
Španci i Katalonci su isti narod. Katalonski je izmišljeni jezik. Kataloniji ne treba dozvolit nezavisnost.

Што јел забрањено.

Nameće se zaključak, da bi eventualno ponovno pripajanje Crne Gore Srbiji bilo nešto što ti ne smetalo ako ne i nešto što bi podržao. Ako griješim reci...

Мислим да је коментар ако се не сјећам добро наведен у расправи о Шешељу или нешто слично. Питање је било постављено управо тако да нико није могао да смисли одговор на њега, јасно због чега. Негдје су сви научили то да користе табу термин "великодржавна" идеја и да си самим тим аутоматски ућуткају саговорника.

[ASC]

Свакој балканској савезнии је нуђен ово и оно но ниједан није била луда да прихвати мир са Турцима

Гдје си пропустио онај дио да је црногорска и српска команда уједињена за рат са Аустријом, из објективних разлога



Није препустио српским него црногорским. Подијељена одбрана ЦГ и Србије је била незамисива, и једино је јединствена команда имала смила у стратешком смислу. Баш тако је било и на солунском фронту, гдје је мултинационална армија морала имати јединствену команду


Једини излаз и црногорској и српској војсци је био преко Албаније. Ниједан други правац није постојао

Nisam ni rekao da je postojao. Ali do Albanije se može doći i preko Lovćena što je ono što su Austrugari i uradili.

То није било нормално него ненормално. 450.000 војника продире са сјевера и неких 20.000 са југа и теби је логично да главнина брани Ловћен.

Ne nego je bilo normalno. Ka Lovćenu nije napredovalo 20,000 nego 50,000 vojnika i oni su bili glavnina tih koji su produžili prema Albaniji.

Pošto sve mora da se crta:

Ofanzivom preko Lovćena do Albanije za Austrougare je bio najkraći put da se srpsko povlačenje presječe. To nisu uradili jer se srpska vojska izvukla na vrijeme. Ali jesu odsjekli crnogorsku.

Ona austougarska mapa gore koju sam postavio nije baš pregledna pa rekoh da olakšam situaciju...

Položaji crnogorskih i srpskih trupa 4. januara 1916:


Umjesto da uradimo ovo...


...nismo mrdali sa položaja i desilo se ovo:

Није постојала варијанта мира која би укључивала да Црна Гора буде неокупирана. Било који мир би подразумијевао окупацију. То је јасно сваком ко је видио судбину сусједне нам Албаније.

Ako misliš na privremenu okupaciju kao u slučaju Srbije da.
Ali da je crnogorska raspoređena vojska prema Hervegovini i Sandžaku krenula za srpskom da se povlači 3. i 4. januara, mogla je dijelom da dođe do Lovćena i ojača tamošnje da položaje odbiju napade Austrougara neko vrijeme, dok bi dijelom produžila direktno za Albaniju. Dio sa Lovćena bi zatim i sam kreunuo u izvlačenje uz Skadarasko jezero do Albanije. Veći dio vojske bi se spasio.
Ovako je glavnina ostala odsječena iznad ove zelene linije čime je crnogorska vojska neutralisana.

Гдје си ти то чуо а да није у књизи коју је написао Аџић

U knjigama koje nije napisao Adžić - dokumentima, prepiskama i raspravama o Crnoj Gori članova crnogorske vlade u izbjeglištvu i stranih diplomata, oficira itd koji su se bavili slučajem Crne Gore oko 1920.

Циљ побуне је био ресторација династије Петровић Његош и Краљевине Црне Горе. Све остало је нагађање.

Ovi zahtjevi pobunjenika i proglasi? Izvještaji stranih posmatrača? Borba nakon smrti Kralja Nikole?
To što su kasnije tridesetih crnogorski komunisti i Crnogorska stranka tražili uspostavljanje Crne Gore kao ravnopravne federalne jedinice sa Srbijom, Hrvatskom itd? I uspostavljanje Crne Gore kao republike 1943.?
Ništa to a?
To nam je neko podvalio, možda masoni i Vatikan?

То су српске власти дијелиле док је српска власт била измјештена у Солун јел.

Ne. To su srpske vlasti dijelile krajem 1918. i 1919. kad su njihove trupe došle u Crnu Goru.

Да ли ти је проблем да наводиш изворе кад овако нешто копираш да би човјек знао са чим има посла

Ovo nije iz nekog izvora nego moje nego zapažanje koje se odnosi na prosječne ljude. Božićna pobuna je nešto što je gurano pod tepih za vrijeme SHS a i za vrijeme SFRJ u ime bratsva i jedinstva.
I danas sve što piše o tome u crnogorskom udžbeniku istorije za četvrti razred gimnazije je:

"Savezničke trupe nisu ispunile osnovni mandat sa kojim su došle u Crnu Goru. Umjesto da uspostave red i mird, koji, uspuit rečeno, i nije niko ugrožavao, Crnu Goru su ostavile u građanskom ratu koji je počeo Božićnim ustankom"

Ovo je jedino mjesto gdje se pominje Božićni ustanak. Ne piše ni ko ga je započeo, ni kako, ni zbog kojih razloga. Pored toga nalazi se u ljubičastom pravougaoniku sa sa manjim slovima kao dodatni tekst ili "zanimljivost" - ono što naravno đeca ne uče. Podgorička skupština se uopšte ne pominje.
Tako da naravno da oni koje istorija ne intresuje pojma nemaju o ovome, kako Srbi, tako i Crnogorci.

Црногорци би и тако и овако морали да одлучују о судбини пар стотина хиљада људи. Теби се само не свиђа одлука.

Stvar je u tome da oni nisu donijeli tu odluku. Drugi su odlučili umjesto njih i na jedan odvratan i perfidan način sproveli je u djelo.

Od 56 poslanika koji su izabrani za skupštinu 1914. godine samo petorica su podržali odluke Podgoričke skupštine, iako su većina tih poslanika bili članovi Narodne stranke tj. protivnici Kralja Nikole.

Citat iz "Zabeleški" srpskog generala Dragutina Milutinovića:

"Ne znam ko je naredio da se uticajni ljudi iz Crne Gore internirani u Austriji pri povratku u CG zadrže neko vrijeme u Bosni, dok se u CG ne zavrse izbori kao i izglasa ujedinjenje i dok skupstina ne zavrsi posao."

Sir John Francis Charles de Salis, Count de Salis, britanski diplomata i parlamentarac poslat u Crnu Goru da izvidi stanje navodi u svom izvještaju od 4.septembra 1919. (izvještaj se vodi pod referencom FO 608/46 u nacionalnom arhivu Ujedinjenog Kraljevstva u Londonu):

1.Montenegro is at present occupied by a strong force of Serbian troops, stated officially to be division.
Their numbers must varied, but have certainly been increased in the last three months. Along with Serbians there is an Italian battalion at Antivari with small detachments at Dulcigno and Vir Pazar to protect the raillway,which is Italian. Besides the Serbian general, who states that he is the principal authority, there is a civil governor, a Serbian official from Belgrade, while in the principal posts in the administration Montenegrins have been replaced by Serbians. The Government is purely one of military force.

2.The Serbian Government were invited in april last to withdraw their troops;they refused on the ground that Montenegro was national territory. The claim to treat Montenegro as part of Serbia is based on the proceedings of an Assembly held in Podgorica in November 1918, elected immediately after the Austrian evacuation, which decreed the union of two countries. The question therefore arises: Was the Assembly legally constituted,and did it fairly represent the people of Montenegro.

3.The electiones were not in way legal. It is not in dispute that they were not decreed, and that assembly was not convoked by any competent or accepted authority. They were not held according to existing law, but by a system of indirect election hitherto unknown and open to suspicion.

Among the objectiones raised we may specially notice-
The precipitate haste with wich the electiones were carried out.
Numbers of leading men were out of the country, including half members of the regular constitutional Skupshtina; many were deliberately prevented from returning to it.

The proceedings of the Assembly are declared on the Serbian side to have been unanimous and to have been unanimous will of the people. The most convincing argument on the opposite side appears to be the fact that very shortely afterwards there was a formidable rising which without the help of Serbian army and the support of the French would have swept away the provisional Government eleceted by Assembly.

Негдје су сви научили то да користе табу термин "великодржавна" идеја и да си самим тим аутоматски ућуткају саговорника.

Nije tabu ali nije ni nešto što treba da se smarta ni normalnim ni prihvatljivim. A već ti je odgovoreno zašto:

Biće da je po tome što njihova realizacija podrazumijeva mijenjanje granica a kod nas i za pola metra nekog kamenjara u nekim čukama padaju glave.
Biće da je po tome što se to i u II sv. ratu i u devedesetim potvrdilo.

No, ako si onaj koji uživa u prolivanju krvi, a kakvih nam dokazano ne nedostaje, onda su te ideje za tebe dobre.

Pisao sam ranije na nekoj drugi temi ali i to da ponovim:
Kad bi svaki narod/država birali neko zlatno doba, istorijski "sweet spot" gdje su teritorijalno bili najveći i pozivao se na njega ili na nacionalne manjine u susjednim državama tumečeći ih kao pravo da te teritorije dobije, i onda krenuo da nagće vojskom da
ih uzme kupali bi se u krvi a dvije Zemlje ne bi bile dovoljne da se namire sve "velike" države.
To su ideologije koje su štetne i po narod koji ih praktikuje i po susjede. Ako neko toliko nije mogao da ukapira iz dosadašnje istorije nešto nije u redu sa njim.

Budući da me nisi demantovao a i dalje braniš tu "lijepu" velikodržavnu ideju izgleda da sam bio u pravu.
Vidiš, postojanje takvih poput tebe koji bi rado vidjeli Crnu Goru unutar granica tuđe države je jedan od glavnih razloga da se ulazi u NATO.

[Rakun]

Да ли ти је проблем да наводиш изворе кад овако нешто копираш да би човјек знао са чим има посла

Evo ti transkript govora LORDA SYDENHAM-a u britanskom parlamentu. Postujem transkript jer bi za prevod rekao da je falsifikat

http://hansard.millbanksystems.com/l.../10/montenegro


PS.
Na Engleskom je

Vjerovatno je zapisničar udbaš i špijun

[Дирижабл]

Nisam ni rekao da je postojao. Ali do Albanije se može doći i preko Lovćena što je ono što su Austrugari i uradili.



Ne nego je bilo normalno. Ka Lovćenu nije napredovalo 20,000 nego 50,000 vojnika i oni su bili glavnina tih koji su produžili prema Albaniji.

Pošto sve mora da se crta:

Ofanzivom preko Lovćena do Albanije za Austrougare je bio najkraći put da se srpsko povlačenje presječe. To nisu uradili jer se srpska vojska izvukla na vrijeme. Ali jesu odsjekli crnogorsku.

Ona austougarska mapa gore koju sam postavio nije baš pregledna pa rekoh da olakšam situaciju...

Položaji crnogorskih i srpskih trupa 4. januara 1916:


Umjesto da uradimo ovo...


...nismo mrdali sa položaja i desilo se ovo:

Рат није почео 1916. него 1914. До тада, дакле 2 године, морало се бранити од напада Аустрије, а касније Аустрије и Њемачке са сјевера и запада. Ту је била главнина напада. Џабе се бранио Ловћен ако би продрли са сјевера, и обратно наравно. Између распоређивања војске на удар јачине 2 до врха попуњене армије, и на Ловћен који је лакше бранити са мање људства, наравно да су стратези одабрали да се брани фронт на Дрини. Повлачење би у том смислу било свакако пресјечено онима који се нису повукли са српском командом преко Албаније.

Краљ и влада су погријешили само у томе што нису заједно са српском владом и командом пошли преко Албаније, па до Крфа, одакле би командовали војском. Што је ситуација коју су бјелаши наравно искористили.

Ako misliš na privremenu okupaciju kao u slučaju Srbije da.

Па то онда није мир него капитулација. То смо имали како год обрнеш

Ali da je crnogorska raspoređena vojska prema Hervegovini i Sandžaku krenula za srpskom da se povlači 3. i 4. januara, mogla je dijelom da dođe do Lovćena i ojača tamošnje da položaje odbiju napade Austrougara neko vrijeme, dok bi dijelom produžila direktno za Albaniju. Dio sa Lovćena bi zatim i sam kreunuo u izvlačenje uz Skadarasko jezero do Albanije. Veći dio vojske bi se spasio.
Ovako je glavnina ostala odsječena iznad ove zelene linije čime je crnogorska vojska neutralisana.

Главнокомандујући војске није остао са њом, у томе лежи проблем. Овако ко год да се извукао опет би се борио под француско-српском командом, јер је просто економија величине тако налагала - Црногорска војска је била јачине једне пуне дивизије (што је да се разумијемо, за тадашњу демографију ЦГ итекако много)

Ovi zahtjevi pobunjenika i proglasi? Izvještaji stranih posmatrača? Borba nakon smrti Kralja Nikole?

Не спорим ја захтјеве побуњеника. Међутим, свако иоле свјесан политичке реалности 1919. године зна да народу није било до новог рата након свеопште пустоши, и да покрет није имао другачији циљ него да у крајњем случају ослаби Краљевину СХС. И да је Црна Гора најскормније речено, била довољно наклоњена династији Карађорђевић. Успјех те интеграције су показали и избори на које су Црногорци изашли и гласали што партије естаблишмента што опозицију.

To što su kasnije tridesetih crnogorski komunisti tražili uspostavljanje Crne Gore kao ravnopravne federalne jedinice sa Srbijom, Hrvatskom itd?

Комунисти су тражили свашта - Аутономију Војводине, независност Косова, стварање Македонске републике, Уједињење Југославије са Албанијом, припајање Бугарске Југославији, и тако даље, признаћеш да су комунистичке визије и амбиције биле права психоделија. И ово што су успјели да остваре је довољно посљедица оставило. Ако се не варам хтјели су и уједињење Југославије са СССР-ом па је то спријечено 1948. сукобом.

I uspostavljanje Crne Gore kao republike 1943.?
Ništa to a?
To nam je neko podvalio, možda masoni i Vatikan?

Како иде онај виц кад питају пензионера је ли учествовао у рату а он каже јесам од 1941.

"Па ви сте првоборац, ту иду додатне бенефиције"

"Да, али моја страна је изгубила"

Ovo je jedino mjesto gdje se pominje Božićni ustanak. Ne piše ni ko ga je započeo, ni kako, ni zbog kojih razloga. Pored toga nalazi se u ljubičastom pravougaoniku sa sa manjim slovima kao dodatni tekst ili "zanimljivost" - ono što naravno đeca ne uče. Podgorička skupština se uopšte ne pominje.
Tako da naravno da oni koje istorija ne intresuje pojma nemaju o ovome, kako Srbi, tako i Crnogorci.

Ја лично немам ништа против да Црногорци уче о божићном устанку док год се та тема обради на научно ваљан начин а не у типично нашем стилу рекла-казала методом.

Stvar je u tome da oni nisu donijeli tu odluku. Drugi su odlučili umjesto njih i na jedan odvratan i perfidan način sproveli je u djelo.

А који је то ваљан начин. Ви врло добро знате да у Црној Гори није било демократије, него је кључ власти лежао у краљевим рукама (при том не кажем да је то нешто лоше. Заправо, мислим да је за ЦГ то било у то вријеме идеално уређење). Изборни систем је био прилично рогобатно уређен а и у сваком случају састав скупштине није напустио земљу. Ниједна институција није физички преживјела.

Повратком савезника у Црну Гору, технички гледано могао је бити одржан некакав референдум, но будимо реални, то је била 1918 година.

Od 56 poslanika koji su izabrani za skupštinu 1914. godine samo petorica su podržali odluke Podgoričke skupštine, iako su većina tih poslanika bili članovi Narodne stranke tj. protivnici Kralja Nikole.

Citat iz "Zabeleški" srpskog generala Dragutina Milutinovića:

Уколико је поента дискусије да ли је дошло по европским и демократским стандардима до уједињења, нема потребе да идемо даље, уопште не желим тако нешто да заговарам. Међутим није дошла демократски ни династија Карађорђевић на власт, нити је дошло демократски до уједињења Њемачке, а још мање Италије (гдје је такође било масовних побуна). Сва та уједињења су се десила под налетом оружане силе која је тријумфовала у одсудном моменту против надмоћнијих непријатеља. Ко није искористио моменат да уједини људе исте нације, тај је просто био будала и то је то.

[ASC]

Црногорска војска је била јачине једне пуне дивизије (што је да се разумијемо, за тадашњу демографију ЦГ итекако много)

Divizija se i danas smatra grupom obično od 10 do 20 hiljada vojnika zavisno od države.
U SAD-u je to od 17,000 od 21,000 ljudi. U Britanskoj vojsci je 10,000. A recimo u Japanu je divizija 6,000-9,000 ljudi. U Sovjetskom savezu je bila 12,000 ljudi a toliko je sad i u Rusiji.

Pred Prvi Svjetski rat jedna divizija vojske Kraljevine Srbije je brojala 10,000 ljudi. Crnogorska vojska za rat mobilizovala 47,000 ljudi, a sa crnogorskim emigrantima koji su se vratili u Crnu Goru kao dobrovoljci broj je izašao na 50,000. (dakle 5 divizija)

Не спорим ја захтјеве побуњеника. Међутим, свако иоле свјесан политичке реалности 1919. године зна да народу није било до новог рата након свеопште пустоши, и да покрет није имао другачији циљ него да у крајњем случају ослаби Краљевину СХС. И да је Црна Гора најскормније речено, била довољно наклоњена династији Карађорђевић. Успјех те интеграције су показали и избори на које су Црногорци изашли и гласали што партије естаблишмента што опозицију.

Uspjeh te integracije je osiguran silom. I kao što je već rečeno problem nije bio sama integracija u Jugoslaviju nego način na koji će se to uraditi i status koji će Crna Gora imati u njoj.

Како иде онај виц кад питају пензионера је ли учествовао у рату а он каже јесам од 1941.

"Па ви сте првоборац, ту иду додатне бенефиције"

"Да, али моја страна је изгубила"

30,000-35,000 Crnogoraca je bilo u partizanima a u četnicima 7,000-10,000.
2000 je bilo u Lovćenskoj brigadi ali su oni prema kraju rata većinom prešli u partizane.

Taj vic važi za Srbiju. Crnogorci, kao i Srbi iz Bosne i Hrvatske su se daleko više pridruživali partizanima.

А који је то ваљан начин. Ви врло добро знате да у Црној Гори није било демократије, него је кључ власти лежао у краљевим рукама (при том не кажем да је то нешто лоше. Заправо, мислим да је за ЦГ то било у то вријеме идеално уређење). Изборни систем је био прилично рогобатно уређен а и у сваком случају састав скупштине није напустио земљу. Ниједна институција није физички преживјела.

Napustile su i srpske institucije zemlju pa su se vratile. Crnogorskim nije dozvoljeno da se vrate. Zbog toga nisu preživjele.

Повратком савезника у Црну Гору, технички гледано могао је бити одржан некакав референдум, но будимо реални, то је била 1918 година.

Da, bila je 1918. godina a ne srednji vijek.
Norveška se 1905. mirno odvojila od Švedske nakon referenduma.
Ne kažem da smo mi Skadnidavci, ali su se mogli organizovati normalni izbori bez upotrebe sile, opstrukcija, ucjena, podmićivanja, i blokade uticajnih ljudi koji su pokušavali da se u Crnu Goru vrate. Nego to naravno nije odgovaralo Pašiću i Karađorđevićima.

Уколико је поента дискусије да ли је дошло по европским и демократским стандардима до уједињења, нема потребе да идемо даље, уопште не желим тако нешто да заговарам. Међутим није дошла демократски ни династија Карађорђевић на власт, нити је дошло демократски до уједињења Њемачке, а још мање Италије (гдје је такође било масовних побуна). Сва та уједињења су се десила под налетом оружане силе која је тријумфовала у одсудном моменту против надмоћнијих непријатеља. Ко није искористио моменат да уједини људе исте нације, тај је просто био будала и то је то.

Tu dolazimo do razlika u vrijednostima i onoga što smatramo prihvatljivim. Sve i da se radi o istoj naciji za mene nije prihvatljivo da se jedan njen dio na ovakav način zajebe.
A ne radi se o istoj naciji, no skretanje na tu raspravu će nas odvesti u minimum desetostrani off-topic.

Poenta je u tome da ti i većina onih koji imaju stav da su Crnogorci "srpski Spartanci" u svemu ovome ne vidite problem i da bi podržali ponovno utapanje Crne Gore u Srbiju zarad "ujednjenja nacije".
Budući da je NATO srpskoj velikodržavnoj ideji dao po nosu u Bosni 1995. a zatim i bombardovao Srbiju 1999. potpuno je jasno i razumljivo zašto oni koji se smatraju Srbima i nadaju se "ujedinjenju srpskih zemalja" ne žele da Crna Gora uđe u NATO jer između ostalog (pored već utemljenog animoziteta prema NATO-u) njihove želje padaju u vodu. (Naravno ima onih koji ne idu toliko daleko u razmišljanjima već mrze NATO jer je bombardovao Srbiju i to je za njih jedini razlog zašto ne žele da budu dio toga saveza)

Dio njih, budući da ovo nije spreman otvoreno da kaže onima koji se smatraju Crnogorcima prodaju muda za bubrege pravdajući svoje protivljenje NATO-u prvenstveno anti-imperijalizmom, anti-globalizacijom, protivljenjem američkoj spoljnoj politici i intervencionizmu, dok im sa druge strane uopšte ne smeta kad Rusi zveckaju oružjem i upadaju u druge zemlje.

Broj onih koji su stvarno neutralni, a protive se militarizmu i intervencionizmu bilo da dolazi iz Rusije ili Amerike te zbog toga ne žele u NATO, je jako mali.

Imajući sve u vidu, i za nekoga ko je anacionalan i boli ga dupe za Crnogorce i Srbe, istoriju i politiku, ali živi u Crnoj Gori, u intresu je da Crna Gora uđe u NATO budući da se tako osigurava stabilnost države, pa time i daleko normalniji svakodnevni život u poređenju sa mogućom situacijom u kojoj su države poput Ukrajine i Gruzije ili situacijom devedestih kod nas čija se eventualna repriza blokira.

[Дирижабл]

Divizija se i danas smatra grupom obično od 10 do 20 hiljada vojnika zavisno od države.
U SAD-u je to od 17,000 od 21,000 ljudi. U Britanskoj vojsci je 10,000. A recimo u Japanu je divizija 6,000-9,000 ljudi. U Sovjetskom savezu je bila 12,000 ljudi a toliko je sad i u Rusiji.

У праву си, зарачунао сам се. Око 40.000 чини корпус у пуној снази. Око 20.000 дивизија. Мање земље то мало смање али суштина је иста.

Uspjeh te integracije je osiguran silom. I kao što je već rečeno problem nije bio sama integracija u Jugoslaviju nego način na koji će se to uraditi i status koji će Crna Gora imati u njoj.

Успјех италијанске интеграције је осигуран силом. У тој интеграцији, статус Црне Горе је био исти као и осталих дјелова земље. Никада ниједан крај Југославије до њеног слома није добио никакав посебан и издвојен статус. Чак ни она фамозна Хрватска Бановина није била ратификована.

30,000-35,000 Crnogoraca je bilo u NOB-u a u četnicima 7,000-10,000.

Да, на крају рата. Прву половину рата, у Црној Гори и Србији је било најмање партизана јер су они исти напустили територију усљед њемачког и италијанског гушења устанака, као и учешћа Четника у гушењу партизанског покрета, на шта су се одлучили након масовног страдања цивила у одмаздама Њемаца. Они су из Србије протјерани скоро одма на почетку рата, а у Црну Гору су се вратили након слома НОБ-а у Босни, када је дошло до масовог геноцида над цивилима који су помогли партизанима или се нашли на њиховом подручју. Претпостављате, већину цивила су чинили управо Срби. Партизани и Четници ће заједничког непријатеља наћи у НДХ, но и ту ће доћи до моменталног разлаза услед другачијих циљева.

Taj vic važi za Srbiju. Crnogorci, kao i Srbi iz Bosne i Hrvatske su se daleko više pridruživali partizanima.

За Босну си у праву. Но ту се ради у НОБ-у. Већина припадника НОБ-а није знало да ли се комунизам једе или облачи. Уосталом, НОБ је био апслутно једини излаз за било кога ко је знао пушку да држи. То су и партизани знали и нису инсистирали на приклањању комунистичкој идеологији. Други излаз је био "радна акција" у неким од логора Павелићеве НДХ. Што се Хрватске тиче, Банија, Кордун и Лика су махом партизани (Ни ту није било друге формације којој су се могли придружити). Динара углавном четници.

Napustile su i srpske institucije zemlju pa su se vratile.

Да, али са војском

Da, bila je 1918. godina a ne srednji vijek.

Није то било неко вајно доба за демократију. Црна Гора је прошла исто као и Војводина и Хрватска, Словенија, Далмација. С тим што смо ми имали најмање разлога да се бунимо, јер технички није много што промијењено. Задржали смо исти језик, исте званичне религије. Изгубили смо сопствену династију (Коју ја свакако поштујем и мени је жао због пропасти кратотрајне Монархије у ЦГ) а добили смо парламентарно уређење.

Ни огромном броју Црногораца који су припадали бјелашкој фракцији. А сам си рекао да је она била најпопуларнија у скупштини.

Tu dolazimo do razlika u vrijednostima i onoga što smatramo prihvatljivim. Sve i da se radi o istoj naciji za mene nije prihvatljivo da se jedan njen dio na ovakav način zajebe.
A ne radi se o istoj naciji, no skretanje na tu raspravu će nas odvesti u minimum desetostrani off-topic.

Па то "зајебе" је све ствар перспективе. Онај ко се у Палерму сматра Сицилијанцем, Норманом, или како се већ називају мисли да је зајебан. Онај који се сматра Италијаном не мисли тако. Уосталом, Црној Гори је одузета једино династија, и територијална издвојеност. Ништа друго у Црној Гори није уништено или уклоњено што је наше. Хрвати и Словенци се жале али они нису ни знали шта значи имати Словенију и Хрватску до њиховог ослобођења (они би рекли поновне окупације). Они су тек почели да цртају што је њихово и што сматрају да им је одузето. Ми смо били своји на своме.

Poenta je u tome da ti i većina onih koji imaju stav da su Crnogorci "srpski Spartanci" u svemu ovome ne vidite problem i da bi podržali ponovno utapanje Crne Gore u Srbiju zarad "ujednjenja nacije".

Не по сваку цијену. Боље живјети у независној Црној Гори уређења и идентитета које сматрам праведним и исправним него у јединственој држави на челу са Тадићем примјера ради.

Budući da je NATO srpskoj velikodržavnoj ideji dao po nosu u Bosni 1995. a zatim i bombardovao Srbiju 1999. potpuno je jasno i razumljivo zašto oni koji se smatraju Srbima i nadaju se "ujedinjenju srpskih zemalja" ne žele da Crna Gora uđe u NATO jer između ostalog (pored već utemljenog animoziteta prema NATO-u) njihove želje padaju u vodu. (Naravno ima onih koji ne idu toliko daleko u razmišljanjima već mrze NATO jer je bombardovao Srbiju i to je za njih jedini razlog zašto ne žele da budu dio toga saveza)

Па ето, теби је за почетак јасно зашто је НАТО непријатељ Срба у сваком смису, то је бар нешто.

Dio njih, budući da ovo nije spreman otvoreno da kaže onima koji se smatraju Crnogorcima prodaju muda za bubrege pravdajući svoje protivljenje NATO-u prvenstveno anti-imperijalizmom, anti-globalizacijom, protivljenjem američkoj spoljnoj politici i intervencionizmu, dok im sa druge strane uopšte ne smeta kad Rusi zveckaju oružjem i upadaju u druge zemlje.

То раде они који се налазе на супротној страни НАТО савеза и то је разумљиво. НАТО је беспоштедан према пораженима, то је јасно. Да примјера ради Израел изгуби поршку САД (наравно, сај фи сценаријо) што мислиш колико би им требало да пожуре у наручије Русији и наруче пакет ракета, авиона и слично ?

Свако користи ситуацију у своју корист.

Broj onih koji su stvarno neutralni, a protive se militarizmu i intervencionizmu bilo da dolazi iz Rusije ili Amerike te zbog toga ne žele u NATO, je jako mali.

Ја се не противим милитаризму, интервенционизму се противим до неке границе. Оно чему се ја противим је хегемонији. Ничија Хегемонија не може добра донијети па ни руска, но Русија и да побиједи у новом хладном рату, не може постати хегемон јер нема толики културни и економски блок иза себе.

[Xerxes]

Još 2008-me je sadržina Individualnog partnerskog akcionog plana (IPAP) koji je potpisala Crna Gora, i više nego dovoljno ukazivala na današnje stanje... potpuno razumljivo.

[fujitsu]

ja sam za ulazak u nato , mala drzava ka nasa sigurnija je uz nato

[chucknorris]

Članstvo Crne Gore u NATO-u podržava 28,8 odsto studenata, 55 odsto je protiv, dok 16,3 odsto nema stav o tom spoljnopolitičkom pitanju, pokazalo je istraživanje agencije DeFacto Consultancy o povjerenju u Alijansu među visokoškolcima.
Istraživanje je predstavljeno u Info centru a sprovedeno je u okviru projekta Stavovi i zablude mladih o NATO u Crnoj Gori, uz podršku Američke ambasade.



Istraživanje je sprovedeno u oktobru ove godine na uzorku od 650 studenata.
Od toga, među studentima državnih fakulteta 28,2 odsto studenata je za, a protiv 57,2.
Na privatnim fakultetima, podrška članstvu iznosi 31,5 odsto, dok je protiv 41,6 odsto studenata.
Olivera Komar iz agencije DeFacto je kazala je da je interesantan podatak da malo studenata vjeruje NATO-u, ali još manje partijama.
Komar je, kako prenosi portal CDT-a, kao jedan od „najporaznijih momenata“ istraživanja istakla podatak da je čak 56 odsto studenata odgovorilo da smatra će Crna Gora postati članica NATO-a, nezavisno od toga da li oni to podržavaju ili ne.
„To znači da mladi zapravo sebe vide na margini odluka“, pojasnila je Komar.
Velika većina studenata, njih 80 odsto, smatra da o ulasku Crne Gore u Alijansu treba da odluče građani na referendumu.
"Pri tom, 28,5 odsto studenata je kazalo da bi glasalo za, 48,2 protiv, a 23,3 odsto je onih koji ne bi učestovovali u glasanju", rekla je Kolmar.
Čak 30 odsto ispitanika od pet postavljenih pitanja o NATO-u nije dalo nijedan tačan odgovor.
„Bez obira na to da li ste za ili protiv, procenat znanja među ljudima je zabrinjavajuće mali što govori o tome da stavovi nisu zasnovani na poznavanju materije“, objasnila je Komar.


http://www.vijesti.me/vijesti/protiv...udenata-809570

[Commando]

Ne budi lud to je anketa novine Dan.


Sent from my iPhone using Tapatalk