Iz raznih novina

[Dutch]

Živjela nam vlada voljena i voljeni ministri i suviše voljeni predsjednik :mrgreen:

[sky]

Živjela nam vlada voljena i voljeni ministri i suviše voljeni predsjednik :mrgreen:

Pogotovo nas ministar finansija, koji je ekonomiju ucio iz knjiga na fakultet pa bez ikakvog bitnijeg radnog iskustva u toj oblasti, sem po DPS-u, postao ministar i mag nasih finansija i crne "ekonomije".
Valja gurat mlade ljude, ali za tako odgovorna mjesta treba imat valjda i nekog iskustva! Al opet i premijeru je posao premijera bio prvi u karijeri pa se evo uci poslu 20 godina, mozda se ovaj nauci malo brze.

[Mojsije]

Onaj Vujovic je sramota za sve ekonomiste i ministre ekonomije. Vidi mu se kad progovori da veze s mozgom nema, cak nema ni vokabular jednog ekonomiste.

[MonterO]

Danas je 18 godina od onog uzasnog napada razuzdane bande na Dubrovnik, pod vodstvom istih onih koji danas vode ovaj narod.

Grupa naoružanih ljudi je uvijek i svuda razularena banda, pa sve da je sastavljena od doktora nauka.
Organizovana grupa naoružanih ljudi koja ima svoj lanac komande se zove vojska.

Za svako djelo koje uradi jedna jedinica odgovran je njen komandant. Ako više jedinica radi slične radnje, odgovoran je viši nivo komande.

Naši spin doktori su uspješno prebacili odgovornost na vojnike, koje su neobučene i bez jasnog cilja poslali tamo.

A kako bi to izgledalo 18 godina posle, dovoljno je da prošetate ulivcom svog grada i pogledate ljude oko sebe. Zamislite ih sa puškama.. Pogledajte i ove "demokrate"...
Sve častan ratnik do ratnika, a?

[Ćipur]

EKOLOŠKA KATASTROFA NA PLATOU PRAVOSLAVNE SVETINJE



Odron potkopao manastir Moraču KOLAŠIN - U vrijeme Svete liturgije, koja se na Vavedenje služila u manastiru Morača, na samom ulazu u ovaj sveti hram obrušilo se oko 150 metara zemlje oko platoa. Po riječima arhimandrita Rafaila, igumana manastira, svojevremeno je u blizini tog mjesta bio bazen, odnosno ribnjak motela, koji je država još prije četrdesetak godina sagradila na manastirskom imanju.
Već trideset godina ovaj bazen je napušten i predstavljao je opasnost za brojne posjetioce manastira, ali i za sami plato kojim se dolazi do svetinje. Kako pojašnjava iguman, u pitanju je ekološka katastrofa, čije bi posljedice mogle biti daleko veće.
- Za vrijeme službe čulo se strahovito podrhtavanje tla i jak huk. Gotovo 150 metara zemlje u jednom trenu obrušilo se u kanjon rijeke - ističe iguman i dodaje da je ugrožen plato kojim se prilazi manastiru, a samim tim i manastirski kompleks.
Mjesto na kojem se zemlja obrušila obilježeno je trakom kako bi se posjetioci, kojih je tokom dana dosta, upozorili da ne prilaze provaliji.
Arhimandrit Rafailo smatra da je čudo da se zemlja obrušila upravo na praznik presvete Bogorodice i naglašava da je to zapravo njena poruka i upozorenje na katastrofu koja bi se desila kada bi se ovdje, za potrebe hidrocentrala na Morači, napravila vještačka jezera. Kako pojašnjava, ovo je opomena svete Bogorodice da se dobro razmisli gdje će se hidroelektrane graditi.
- O svemu smo obavijestili preosvećenog vladiku Amfilohija i očekujemo da on dođe svakog časa i hitno od nadležnih državnih organa potraži pomoć kako bi se plato ispred, a i sam manastir zaštitio od daljeg mogućeg urušavanja zemljišta - kazao je arhimandrit Rafailo.
Iguman posebno ističe da se sjeća kada je mitropolit crnogorsko-primorski u prisustvu velikog branitelja božjeg hrama, manastira Morače, Franca Vebera na Svetoj liturgiji 1989. godine rekao: "Sa carskih dveri da bude proklet onaj ko udari krampom na svetinju".
Manastir Morača jedan od najmonumentalnijih pravoslavnih spomenika u Crnoj Gori, posvećen je Uspenju presvete Bogorodice, a podigao ga je 1252. godine Stefan, sin kralja Uroša, a unuk Nemanjin unuk.
Manastirski kompleks sastoji se od Saborne crkve Uspenja presvete Bogorodice, male crkve svetog Nikole i konaka.

M.J.

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=...tum=2009-12-05

[Ćipur]

Sloboda se ipak širi društvenim nervima


Ivana Vojvodić

Ažurirano posljednji put: 05.12.2009 09:59

Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodila Ivana Vojvodić, predsjednica upravnog odbora omladinskog kulturnog centra Juventas iz Podgorice.


Subota: Ljudska prava – Da li znaš da treba da znaš

Vikend nikad nije neradan, niti za mene niti za moje kolege. Možda smo preambiciozni, možda smo samo zavsni od adrenalina koji nam angažman nudi. Prethodnih dana smo sa oko 60 volontera iz Podgorice razgovarali o ljudskim pravima i aktivizmu. Koja prava ima svako od nas? Da li znamo da smo svi jednaki? Da li pristajemo na nejednakost i da li je sami produkujemo? Kako se borimo protiv nejednakosti? Šta znači tolerancija? U prvom momentu sva ova pitanja zvuče čak pejednostavno, davno postavljena, obrađena, možda izlišna. Iz njih su danas proistekli video i audio materijali koje je grupa srednjoškolaca i sudenata osmislila i samostalno iznijela. Značajan dio dana mi prolazi u telefonskim razgovorima sa timom koji u Baru i upravo radi na materijalima. Srednjoškolcima i studentima dajte informacije, vrijeme i kameru, dobićete besplatne javne lekcije iz oblasti prava i aktivizma.

Nedjelja: Nauka i mladi

Dva mjeseca nakon samog održavanja Festivala nauke, pišem izvještaj o realizaciji jednog dijela programskih aktivnosti. Još uvijek sam fascinirana postignutim. Djeca iz osnovnih škola, studenti, mladi ljudi, znatiželjni posjetioci neovisno o uzrastu, uživali su u predstavljanju nauke kao zabavne i razumljive djelatnosti. Ko je prisustvovao Festivalu sjetiće se kako je nauka jednog dana u Podgorici bila važna, dešavala se na očigled svih i bila poželjna. Razmišljam o još jednom potencijalu koji je zanemaren. Nauka i kultura nikada neće biti na naslovim stranicama tabloida. A tabloidi su najtiražniji.

Ponedjeljak: 16 dana aktivizma

Koliko god uradili na polju uspostavljanja jednakih mogućnosti za muškarce i žene, čini se da će jedan pol uvijek biti jednakiji i obje “grupe” doživljavaju da će prevagnuti, ako se nešto ne učini, upravo moć drugog pola. Čini se da je 16 dana aktivizma dovoljno da bi kampanja imala efekta. A ja se pitam gdje su mediji, gdje je sveobuhvatan odgovor države. Gdje su u javnosti žene koje će biti istaknute zbog svoje samostalnosti. Gdje su bračni parovi koji će u medijima govoriti kako ne opterećuju jedno drugo dodatnim obavezama, već jednako uživaju u slobodnom vremenu. Gdje su, u medijima, muževi koji će iskreno ustvrditi da im je lično zadovoljstvo životom jednako važno koliko i zadovoljstvo životne saputnice, jer se osjećaj zadovoljstva tako multiplicira. Oni muškarci i žene koji znaju da nasilnik, prije svega, ima problem sa samim sobom, upravo o njima treba da pričamo, predstavljamo ih, kroz najrazličitije forme, i što češće. A nasilnike i nasilje uvijek, bez obzira ko su, čiji, koja im je pripadnost, kazniti.

Utorak: Mladi i AIDS

Ove nedjelje se govorilo i o HIV-u. Ove nedjelje se u odnosu na ostatak godine najviše govori o HIV/AIDS-u. UNAIDS je u globalnoj kampanji postavio nov zahtjev: Svako zaslužuje da živi svoja prava. Kako je Juventas dugo godina sprovodio lokalne kampanje, ovaj dan doživljavam kao jedan od vaznih dana u godini. Tada se dijele kondomi, tada se govori o seksualno prenosivim infekcijama, tada se govori o pravima onih koji žive sa HIV-om, i onih koji iz ma kog razloga imaju otežan pristup servisima prevencije, testiranja, tretmana, brige. Jak utisak ostavlja riječ TADA…šta ide poslije tada? Radi se, ali se ne govori dovoljno.
Ne mogu da se pomirim sa rezultatima istraživanja koje prihvatam kao činjenicu: kondom i dalje jako malo mladih koristi. Seks je, srećom i dalje u modi, ali, na žalost, odgovornost nije.

Srijeda: Mladi i kreativnost

Prva verzija spota je stigla. Oduševljeni. Kancelarija odjednom dobija kategoriju feng šui, relax cool, youth, dynamic mjesta. U iščekivanju konačne verzije radujem se što sam upoznala dva nova mlada čovjeka, puna ideja, brza na rješenjima, dobra u prepoznavanju problema i samoinicijativna. Osjećam u isto vrijeme i odgovornost što nema dovoljno programa koji jačaju kapacitete mladih da sami mijenjaju, vode, odlučuju, podučavaju. Novi talas je uništio heroin. Od tada imamo samo po koji rijetki pokret. More je mirno, ali se nadam da će ponovo početi da rađa živost. Ono što je sigurno – sledeće godine ćemo putovati više. Putovanja uvijek talasaju maštu i utiču na skok nataliteta ideja.

Četvrtak: Ponovo

Počela je kiša, i to upravo u momentu kada sam izašla iz stana. Ne želim da imam išta sa kišobranima, osima kada isti ima romantičnu upotrebu. Sama sam, ali je put koji treba preći kratak. U Podgorici ma koji put ne traje dugo, osim ako baš želite da pješačite. U blizini kancelarije sam doživjela potpuni test izdržljivosti. Od nožnih prstiju do vrha glave, svaku ćeliju tijela mi je uzdrmala jeza koja je potrajala. Pored mene su prošli štrajkači Duvankomerca. Nosili su transparent i zviždali. Išli su trotoarom. Nije bilo zakrčenja ulica. Naravno, ni kamera. Njihov štrajk traje. Razmišljam kako je samo muka ono što nas ujedinjuje i pokreće. Zajednička muka. Politička volja je ono što štrajk, protest, akciju čini masovnom. Svim prolaznicima sam uputila upitan pogled. Svi su pognuli glave. I ja sam.

Petak: Sloboda

Ponovo mislim o homofobiji. Razmišljam kako se još niko iz struke nije usudio da osudi homofobične i nadasve netačne izjave neuropsihijatra koji je smatrao za shodno da se odazove pozivu i učestvuje u javnoj debati. Zastupao je stav da je homoseksualnost problematična, da je dijagnostička kategorija, da zavisi od vaspitanja. Neuropsihijatar je osudio roditelje koji su prihvatili seksualnu orijentaciju svoje djece, sveo je takav način, pravi način, na osjećaj krivice. A struka njegovu krivicu ne želi da prepozna.
No i pored svega, sloboda se polako širi našim društvenin nervima. Bar u oblastima gdje represija tupi. Ovo je indikator napretka, zar ne?

http://www.slobodnaevropa.org/conten...c/1895238.html

[Ćipur]

Nikada mu nisu oprostili što je Miloševića poslao u Haag



Mila Đinđić: "Amfilohije je mog sina proglasio izdajnikom, a Zoran je pravio donatorske večere za završetak hrama Svetog Save!"

12. marta 2009. navršava se šest godina od smrti srbijanskog premijera Zorana Đinđića koji je ubijen ispred zgrade Vlade. Njegova majka Mila nikada neće zaboraviti taj dan. U stančiću u Novom Beogradu provodi svoje posljednje dane s uspomenama na sina. Samo za Dane pristala je ("jer se radi o novini iz Bosne, odakle sam i ja") govoriti o svom sinu Zoranu, o danu kad je saznala da je ubijen, njegovim prijateljima i neprijateljima, ali i Zoranovom djetinjstvu u Bosni

Zvuči nevjerovatno, ali izgleda da je glavni razlog zbog kojeg je gospođa Mila Đinđić ipak pristala da mi da intervju bio taj što radim za "bosanske novine".

"Zoran je, dušo, Bosanac, kao i ja. Tamo se rodio... Hajde, dođite ujutro u devet" - rekla je.

A nekoliko dana ranije, kada sam je prvi put pozvala, odbila je. Bio je pogrešan moment. Upravo se, kazala je, vratila s groblja. Potresena, objasnila je da nema ni snage ni volje da s bilo kim razgovara. "Zvali su me mnogi. Ovi iz Spiegela prave veliku priču o mom sinu. Ne mogu, dušo. Drago mi je da ga se sete, ali, šta ja imam od toga?! Ništa ne može vratiti moga Zorana" - pravdala se. "Javite mi se sjutra, preksjutra."

I javila sam se.

Opet se kolebala.

Spominjala sam desetak novinskih i televizijskih intervjua koje sam uradila sa Zoranom Đinđićem, obećala da ću joj donijeti našu zajedničku fotografiju napravljenu 1997., odmah nakon Đinđićevog imenovanja za gradonačelnika Beograda, pričala joj o jednom ručku s njenim sinom u Crnoj Gori, u kojoj je boravio tokom NATO intervencije na Saveznu republiku Jugoslaviju 1999... Šta sve ne!

I... presudila je Bosna!

Tačno u devet sati ujutro stajala sam ispred ulaza jedne u nizu tih groznih zgrada - spavaonica na Novom Beogradu.

Vrata mi je otvorila suha, niska žena, bistrih, živih očiju. Energična, žustrih pokreta, uprkos godinama.

Još na vratima mi je ponudila papuče.

"Evo, dušo, ovde možete da se izujete... U Srbiji se to ne radi, ali se kod mene mora. Tu sam naviku zadržala. Mi smo Bosanke jako uredne žene. Nećete zameriti?"

Nisam.

Uvodi me u mali, uredan i skromno namješten stan. Stare, ali dobro očuvane stvari.

Tu je dio mladosti proveo budući doktor filozofije i prvi demokratski izabrani predsjednik srpske Vlade, Zoran Đinđić.

Po cijelom stanu - njegovi portreti.

Kroz glavu mi prolazi intervju koji sam sa Zoranom Đinđićem napravila u njegovom tadašnjem kabinetu gradonačelnika Beograda. Sjećam se da sam ga tri sata mučila da mi odgovori na pitanje zašto se tokom demonstracija 1996./1997., "dok smo mi šetali", tajno sastao sa Slobodanom Miloševićem. Pokušavao je da se izvuče, da izbjegne direktan odgovor, da, kako bi me zavarao, izbaci jednu od onih svojih metafora po kojima je bio čuven. Očima istim kao ove koje su me sada posmatrale, sijevao je, istovremeno se nervirajući zbog toga što sam, kako je kasnije govorio Bogdan Tirnanić, "uporna kao Jaser Arafat".

Sjetila sam se i večere s Milom i Lidijom Đukanović i Borom Krivokapićem u podgoričkom hotelu Crna Gora tokom koje je tadašnjem crnogorskom predsjedniku do dva sata ujutro bjesomučno zvonio telefon. Bilo je to odmah nakon revolucije od 5. oktobra 2000.

"Đinđić" - kratko bi nas obavijestio namrgođeni predsjednik Đukanović.

Nije htio da mu odgovori. Bio je ljut zbog toga što je tog dana u beogradskom NIN-u izašao intervju u kojem je Zoran Đinđić rekao da Demokratska stranka ima više glasača nego Crna Gora stanovnika.

"Ista ona Crna Gora koja mu je pružila utočište kada se skrivao od Miloševićevih ubica" - gunđali smo povrijeđeno. "Pa, to su Koštunicini 'argumenti!'"

Naravno da nisu bili.

Među njima dvojicom nikada nije bilo nikakve sličnosti.

Kada bi, na primjer, Vojislavu Koštunici palo na pamet da se, nakon višesatnog mučenja, posluži nečim što je, po riječima Mila Đukanovića, baš zbog toga što je bilo šarmantno i mangupski, "tako ličilo na Zorana"?!

A na taj poziv - odavno je bila prošla ponoć - crnogorski predsjednik je morao da odgovori.

Kasnije nam je objasnio da je Đinđić, ne uspjevši da s njim uspostavi vezu, suprugu, Ružicu Đinđić, nagovorio da sa svog telefona pozove Đukanovića. Bio je siguran da će se njoj javiti. Očigledno mu je bilo jako stalo da izgladi nesporazum.

Nakon nekoliko ljubaznih, konvencionalnih rečenica, gospođa Đinđić je slušalicu prepustila mužu.

Znao je da je pogriješio, ali je mislio da će "Milo to razumeti".

"Ej, čoveče, valjda znaš s kim imam posla! Milošević je za ove majka Tereza" - pravdao se. "Ej, nemoj da se ljutiš! Znaš da ne mislim tako, ali, to je bio jedini način da odobrovoljim nacoše. Ništa mi ne veruju."

"Ko bi mogao da se naljuti na njega?!" - smijao se kasnije Đukanović.

Sjetila sam se i intervjua za beogradski Profil iz 1997. kada mi je ispričao kako je s kartom u jednom pravcu i dvadeset maraka u džepu jedne zime otišao u Njemačku s namjerom da se iz nje vrati kao doktor filozofije; kako se, tražeći Jürgena Habermasa, odjednom našao u Štandbergu, ispred ogromne zgrade s vratima od četiri metra visine, bez zvona.

"Bila je zima, padao je sneg" - pričao mi je Zoran Đinđić. "Noć, nigde žive duše.

Lupao sam na vrata, lupao... Nije bilo šanse da uđem kod Habermasa. Nekoliko puta sam obišao zgradu i video otškrinut prozor. Popeo sam se.

'Kako ste ušli?' - pitao me zaprepašćeni Habermas.

Rekao sam mu da sam ušao kroz prozor.

'Zaista?' - nasmejao se. 'Pre hiljadu godina, Sloveni su tako došli na Balkan. Vi ćete daleko dogurati.'

Znam - odgovorio sam."

Daleko?!

Sjetila sam se i Kritičkih članaka V.G. Bjelinskog, koje mi je, nakon intervjua za neke beogradske novine, u sjedištu Demokratske stranke u Krunskoj, poklonio Zoran Đinđić.

"Pročitajte pismo Bjelinskog Gogolju i umesto Rusi, čitajte - Srbi! Sve je isto! Pravoslavlje... Mnoge stvari će Vam biti jasnije..." - rekao je, pozdravljajući se.

I bile su. Ali, kakva vajda od te "jasnoće"?!

Kao da je njega sačuvala.

Sjetila sam se i tog 12. marta 2003. i Željka Mitrovića koji mi javlja: "Pucali su na Zorana." Pitala sam hoće li se izvući. "Nisam siguran" - rekao je i spustio slušalicu.

Sjetila sam se i Mila Đukanovića koji je, na vijest o atentatu, uprkos upozorenjima da je opasno, da se ne zna ko će iskoristiti gužvu i preuzeti vlast, istog trenutka odjurio u Beograd.

"Kada smo ga videli, svima nam je bilo lakše" - prisjećao se kasnije Čedomir Jovanović.

Sjetila sam se opela u Hramu Svetog Save. I skarednog govora mitropolita crnogorsko - primorskog Amfilohija. I Vojislava Koštunice koji sa svojom svitom dolazi da izjavi porodici saučešće. I Vladimira Popovića koji im to ne dozvoljava. I "nosača kovčega" od kojih je samo jednome od njih taj "grijeh" oprošten. I sahrane. I djece. I žene. I majke. I sestre. I prijatelja. I Beograda. I Srbije...

Užas!

"Užas, dete, nego šta je nego užas!" - kaže Mila Đinđić. "Moj je život gorak... Gorak... Svi su mi dani teški, ali 12. mart mi je najteži... Živim ovde sama..."

DANI: Živite u Beogradu?

ĐINĐIĆ: Dio godine provodim u jednom selu kod Prokuplja. Tamo imam kuću, baštu. Zasadila sam cveće, nosim ga Zoranu na grob i ponavljam: e, moj sine, nisam ga tebi namenila... Ne daj Bože da ikada saznate kako je to.

DANI: Suprug Vam je umro?

ĐINĐIĆ: Pre sedam godina, godinu dana pre Zoranovog ubistva. Umro je u Prokuplju, ali sam ga ovde sahranila. Leži na Bežanijskom groblju, a naš sin na Novom. Nikada jednome nisam otišla na grob, a da ne odem i drugome. Drago je umro, ubila ga je kap dan poslije Zoranovog povratka iz inostranstva... Već je DOS bio napravljen... Šta je mom sinu to trebalo?!

DANI: Šta mu je trebala politika, na to mislite?

ĐINĐIĆ: Njega niste mogli zaustaviti, sprečiti ga kada nešto naumi. Šta mu je trebalo da na silu sastavlja šesnaest, sedamnaest stranaka i da od njih pravi vladu?! Vidite kakvi su naši ljudi! Danas govore - pobedio je Koštunica, a svi znaju da bez Zorana ne bi bilo ništa. Bio je vođa, lider... Praktično nije imao nikoga oko sebe. Bio je sam! Kako to da, kada je tog 12. marta došao, u Vladi nije bilo nikoga; kako to da su vrata bila zaključana? Njegov pratilac Veruović ga je otpratio do vrata, a onda se vratio do kola po tašnu. Zašto ga je ostavio? A Zoran je hodao pomoću štaka. Prvo su ga obogaljili, a onda su mi ga ubili! Onakvog čoveka! Bio je čudo, duša, to se ne rađa svaki dan. Nije što je moj... Pametan, načitan... Doktorirao je u Nemačkoj, ali se vratio u ovu kuću. Ja sam ga odgajila...

[Ćipur]

DANI: Zoran Đinđić je rođen u Bosanskom Šamcu. Odakle tamo?

ĐINĐIĆ: Đinđići su poreklom s Kosova, ja Bosanka, iz Šamca. Suprug je bio vojno lice, penzionisan u činu pukovnika... U Šamcu smo se upoznali i venčali. Tamo su rođeni Gordana i Zoran.

DANI: Koliko dugo ste živjeli u Bosni?

ĐINĐIĆ: Zoran je osnovnu školu završio u Šamcu, a dva razreda gimnazije u Travniku. Lepo smo živeli, složno. Svi - Srbi, Hrvati, muslimani... Nikada se nismo delili... Taj prokleti rat! Gordana je maturirala u Travniku, a onda je, kada smo se doselili u Beograd, upisala medicinu, specijalizirala... Često smo se selili.

DANI: Koje godine ste se doselili u Beograd?

ĐINĐIĆ: 1967. Zoran je bio najbolji đak i nisu mu smetale česte očeve prekomande. Brzo se uklapao. Poslednja dva razreda gimnazije je završio u Beogradu. Sećam se da je jednom pisao sastav za takmičenje povodom Dana Jugoslovenske narodne armije i pobedio. Profesor i on su dobili pedeset hiljada dinara kao nagradu.

DANI: Bio je i odličan student.

ĐINĐIĆ: Izuzetan. Drago je želeo da mu sin bude mašinski inženjer, pa je Zoran najpre tamo predao dokumenta. "Mogu ja to završiti" - ubeđivao nas je. "Imaću stan, kola, novac, ali neću biti srećan. Hoću da upišem filozofiju." Pustili smo ga da studira ono što želi. Učio je do kasno u noć, nikada ga nismo terali. Spavao je s knjigom. Uvek nam je govorio tek kada položi ispit, nikada pre.

DANI: Kako ste gledali na to što se još kao student uključio u politički život?

ĐINĐIĆ: Rekla sam vam da njega nikada niste mogli odvratiti od nečega što je naumio. Početkom sedamdesetih godina su došla ovde kod nas dvojica policajaca u civilu da ga ispituju. Kasnije je uhapšen... Zoran je bio u svojoj sobi, nešto je učio. Otvorila sam im vrata i, kada su rekli zašto su tu, rekla sam im da uđu, ali da se najpre izuju. Navika iz Bosne. Zoran se kasnije smejao kako sam ih isprašila. Pričao je svima... Bio je moćan, studenti su ga voleli. Bio je temperamentan, pun energije... Ličio je na mene. Zdrav kao dren! Srce me boli za njim. Da je bolovao od neke bolesti, ni po' jada! Polomili su mu noge, da bi ga lakše ubili... Niko ne može razumeti moj bol. Ne znam kako ću preživeti taj dan... Kada sam čula..

DANI: Kako ste čuli, ko Vam je rekao?

ĐINĐIĆ: Bila sam tog 12. marta u opštini, da platim neke račune. Porez. Svi šalteri su bili zatvoreni, a zaposlene žene su pile kafu... Zoran nije voleo lenje ljude. Voleo je da radi, kao i ja... Nisam mogla da platim račun, pa sam se požalila šefici. Proveravala je nešto u kompjuteru, a onda rekla da nisam platila porez šest godina. Ni slučajno! - planula sam. Gospođo, znate li da bi moj muž pre umro od gladi, nego što bi preskočio da plati neki račun. Bio je uredan čovek. Celo jutro sam se time bavila. Dan lep, pravi prolećni. Sećam se da sam svratila u stari Merkator da nešto kupim. Bila sam na vratima, kada sam čula telefon. "Crna Mila, jesi li videla šta ti je sa Zoranom?!"

DANI: Ko Vam je javio?

ĐINĐIĆ: Komšija iz Prokuplja kome sam se nekoliko dana ranije žalila kako se bojim za Zorana. Rekao je da uključim televizor. Imala sam šta da vidim.

DANI: Kako to da niko nije došao da Vam to kaže?

ĐINĐIĆ: Možda je neko i dolazio, ali sam bila vani. Ne znam. Pozvala sam odmah momke iz Zoranovog obezbeđenja i odjurila u Urgentni centar. Dvorište je bilo puno policajaca. Sada mu ne trebate - mislila sam u sebi. Kada je trebalo da ga čuvate, nije vas bilo. Ušla sam. Doktor je rekao sestri da mi da neku tabletu za smirenje. Neću nikakvu tabletu. Ne treba mi! - odbila sam. Ušla sam u salu u kojoj je ležao Zoran. Ona njegova lepa glava... Oči zatvorene... Lep, a dole... grudi su mu bile otvorene... Srce prosuto na sve strane... Puklo... Stajala sam pored njega, grlila ga, kukala... Ponovo su pokušali da mi daju nešto za smirenje. Odbila sam, nisam htela.

DANI: Zašto niste?

ĐINĐIĆ: Nisam htela da mi umrtvljuju bol... Moralo je da boli... Pa, ubili su mi sina! Ležao je tako... Bio je moj život. Imam ja i Gordanu, ali Zoran je bio moj život. Samo ja znam kako sam to podnela... Ružica je znala, bila je kod Zorana pre mene... Kada sam izašla iz te sobe, videla sam da je bila s Mijatom, doktorom, Čedinim tastom... Stajala je na prozoru, nema... Dole su bili fotoreporteri.

DANI: Gdje ste otišli?

ĐINĐIĆ: Kod Ružice kući... Plakala sam... Videla sam da je moj plač nekima smetao... Htela sam da vrištim, znala sam koga sam izgubila... Kada sam juče bila na groblju, pitala sam: sine moj, šta ćeš mi tu?! Više bih volela da si u onoj "mišijoj rupi", samo da si živ...

DANI: Kakvoj "mišijoj rupi"?

ĐINĐIĆ: Milorad Dodik ga je upozoravao da mu spremaju atentat, ali... Zoran je bio takav. Rekao je: "Šta hoćete?! Da se sakrijem u mišiju rupu?! Ne pada mi na pamet. Neka me ubiju!" I - ubili su ga.

DANI: I drugi su ga upozoravali. Kako to da nikoga nije poslušao?

ĐINĐIĆ: Bio je takav, tvrdoglav i... Bio je naivan, lakomislen, verovao ljudima... Bio je strašno hrabar..

DANI: Rekli ste da ste ga i sami upozoravali, nešto ste predosjetili?

ĐINĐIĆ: Bila je nedelja... Pošla sam u kupatilo... Zvonio je telefon... Vratila sam se, podigla slušalicu, ali nisam prepoznavala glas. Izvinite, s kim razgovaram? - pitala sam. "Mama, ja sam, Zoran" - rekao mi je. Počela sam da plačem. Šta je to, Zorane, s tobom? Kakav ti je to glas? Kaži mi, sine, šta se to dešava, šta ti je? Osetila sam da se nešto strašno sprema, ali nisam mogla ni da pretpostavim da će... Molila sam ga da se pazi, podsetila ga šta mu se dogodilo kod hale Limes, kako su pokušali da ga ubiju...

DANI: A on?

ĐINĐIĆ: Ništa. Slušao je, ali više nisam čula njegov glas. Nikada! Uvek je negde žurio... Poslednje što sam rekla bilo je - Zorane, čuvaj se! Nije me poslušao... A nije ni mogao. Nije mu bilo spasa. Bili su odlučili da ga ubiju... Prosti naš svet, ne voli da vidi nekoga prepametnog, nekoga ko je iznad... Pogledajte mu biblioteku... E, moj Zorane... Ogovarali su ga, svašta govorili protiv njega... Koštunica je u tome debelo učestvovao. Nikada mu nisu oprostili što je Miloševića poslao u Haag... Pitali su me jednom u Prokuplju policajci: "Na koga sumnjate?" Na vašeg šefa - odgovorila sam - na Koštunicu! Zoranu sam stalno govorila da ih se čuva, ali je mislio da je pametniji od svih njih. I bio je... Govorila sam mu da mu sestra neće preživeti ako se njemu nešto desi... A onda ta sahrana...

DANI: I taj govor mitropolita Amfilohija. Kako ste ga doživjeli?

ĐINĐIĆ: Ružica nikada posle toga nije zvala popove. Vidite li šta oni danas rade?! Amfilohije je mog sina proglasio izdajnikom, a Zoran je pravio donatorske večere za završetak hrama Svetog Save! Nikada ga nisu voleli. I patrijarh Pavle je više voleo Koštunicu... A Zoran im je pomogao... Nikada ih više nismo zvali... Gordana će doći sutra da zajedno idemo na groblje. Uvek tako odlazimo pre ostalih, kada nema gužve...

[Ćipur]

DANI: Šta se desilo s Vašom ćerkom? Da li ste ikada dobili izvještaj o tome šta se zapravo dogodilo s njom prije nekoliko godina, ko ju je napao, ko joj je dao tu injekciju?

ĐINĐIĆ: Nikada, dušo moja. Nikada. Ko da nas obavesti?! Mene i danas slušaju, znam ja to. I moram vam reći - čuvajte se! Nemate se kome obratiti, nema ko da vas zaštiti! Pa, ovde su ubili premijera! Ko da nešto kaže?! Čulo se bilo da Gordana ima nekakav spisak kod sebe, da nešto zna.

DANI: Kakav spisak?

ĐINĐIĆ: Ne znam. Pričalo se o nekakvom spisku na kome su bila imena ljudi koji su bili opasni, lopovi, radili Zoranu o glavi, bili umešani u ubistvo... Rekla sam novinarima da takav spisak postoji. Videli su, pročitali, otišli kod Gordane u Valjevo... Upali su u kuću, uhvatili je za vrat, vukli je za kosu do kreveta i dali joj neku injekciju. Ne znam šta je. Spavala je, oni su tražili...Nikada nismo saznali ko su... Kasnije smo je prebacili na VMA. Tamo su rekli da to nije bila nikakva opasna supstanca, da je zdrava...

DANI: Kasnije je i ona dobila obezbeđenje?

ĐINĐIĆ: Jeste, ali kakvo?! Imali su ti momci posebnu prostoriju u Gordaninoj kući. Znali su da, kada završe smenu, ostave na stolu otvorenu Legijinu knjigu. To su čitali! Namerno su provocirali. Ovo je čudna zemlja, čudan narod... Kao da još uvek ne shvataju šta je Zoranovom smrću Srbija izgubila. Pa, vidite li da Legiji prijatelji spremaju bekstvo?! Zamislite da čovek na čoveka pospe živi kreč! To nije čovek, on je čudovište! A kada je prvi put ušao u sudnicu, sećam se... Gledao me je pravo u oči. I ja njega. Nije skidao pogled. To su svi primetili.

DANI: Tomislav Nikolić kaže da se izvinio Ružici Đinđić što je rekao: "Poručite Zoranu Đinđiću da je i Tito pred smrt imao problema s nogom." Da li biste Vi prihvatili to izvinjenje?

ĐINĐIĆ: Ne bih. Kasno se Nikolić setio da se izvinjava. To boli i nikada ne bih za tako nešto prihvatila izvinjenje. Ne možete jednog dana da vređate, a drugoga da se ljubite. To kod mene ne može. Ja imam karakter. Dosta je bilo! Ružica može da prihvati, ali ja neću.

DANI: Sjećate li se svog posljednjeg susreta sa sinom?

ĐINĐIĆ: Ne, ne mogu da se setim... Kada je postao premijer, retko sam ga viđala. Nije imao vremena, stalno je radio. Ostali smo ga željni. Tešila sam se time što ga viđam na televiziji. Znao je ponekad da dođe na ručak kod mene, dovede decu...

DANI: Posjećuje li Vas unučad?

ĐINĐIĆ: Ponekad. Luka trenira košarku, Jovana uči... Dođu na ručak kada imaju vremena...

O demokratima

--------------------------------------------------------------
Četiri kale za Zorana

DANI: Posjećuje li Vas neko iz Demokratske stranke?

ĐINĐIĆ: Nikada! S njima nemam ništa.

DANI: Zašto?

ĐINĐIĆ: Neću da komentarišem. Oni najbolje znaju. Smatraju da je sve njihova zasluga, da tu nema mesta za mog Zorana... Svom sinu sam u Prokuplju sama podigla spomenik. Gde su njegovi prijatelji, gde su ti "saborci"?! Neki su došli... Bio je Tadić, Šutanovac... Gašu Kneževića, Gordanu Matković i Rasima Ljajića sam pozvala da dođu... Rasim je dobar čovek. Volim ga, cenim i poštujem. On je drugačiji, pošten... Bilo je dosta sveta. Ljudi plaču, žale, a dok je bio živ, nisu ga voleli... Zoran je bio izuzetan. Žao mi je što je sebe toliko ponizio i dozvolio da ga ubiju, da tako ode... Neka mu je laka crna zemlja...To što su ga ubili, to je najgori zločin! Bedni, mali, nepismeni ljudi! Ubiti takvog čoveka! Srce me boli za ovom mojom Gordanom. Crći će od tuge. Ja sam jača, sve izdržim. Idem na groblje... Verujte da svakoga dana na njegovom grobu nađem cveće. Neko je juče ostavio kale, četiri kale... Znao je da ih je najviše voleo.

--------------------------------------------------------------
O legiji
Koštunica, Rade Bulatović i Jočić su Legiji spremali doček

DANI: Kako ste reagirali kada ste čuli da se Legija predao?

ĐINĐIĆ: Sećate li se ko ga je sve dočekao? Kakvi su to ljudi?! U tri sata noću se skupila elita da dočeka čoveka koji je ubio predsednika Vlade! Sećate li se? Rade Bulatović, Jočić, ona debela nakaza iz televizije... Svi! Skupili su se i većali, sigurno su mu nešto obećali... A vidite sad Jočića... Ma kako vam to zvučalo, Ivica Dačić je drugačiji. S njim se može nekako razgovarati. Bio je među Miloševićevim ljudima, a sada vidi da se ne može nazad... Nema povratka na staro. To je govorio i moj sin. Nema ga, ali nikada se Srbija više neće vratiti na ono gde je bila. Zoran je to platio životom. A oni ga danas pljuju.

DANI: Sigurno Vas pogađa kada čujete tako nešto. Radikali...

ĐINĐIĆ: Oni su beda i od njih me ništa ne pogađa. Znam ko je bio Zoran. Radikali prave cirkus od države, parlamenta, svega...

[montenegrina]

Grupa naoružanih ljudi je uvijek i svuda razularena banda, pa sve da je sastavljena od doktora nauka.
Organizovana grupa naoružanih ljudi koja ima svoj lanac komande se zove vojska.

Za svako djelo koje uradi jedna jedinica odgovran je njen komandant. Ako više jedinica radi slične radnje, odgovoran je viši nivo komande.

Naši spin doktori su uspješno prebacili odgovornost na vojnike, koje su neobučene i bez jasnog cilja poslali tamo.

A kako bi to izgledalo 18 godina posle, dovoljno je da prošetate ulivcom svog grada i pogledate ljude oko sebe. Zamislite ih sa puškama.. Pogledajte i ove "demokrate"...
Sve častan ratnik do ratnika, a?

Slazem se potpuno sa svime sto si napisao. Iz istih razloga sam i ja postavila svoj post. Prvo iz zalosti sto je to uradio moj narod i ta ljaga se nkada nece oprati. Nikad se ne vodim cinjenicom, radili su i oni, jer ja razmisljam kako o sebi tako i o svom narodu a neka se neko drugi stidi za druge narode. A drugo, bas iz razloga koji i ti navodis, sad su neki pokusali oprati ruke od svega, oni koji su prijetili, podrzavali napad, isti ti se sad sepure na vlasti. I kako to mogu biti dobri ljudi? Nikako.
Ali ochito ovaj narod ne misli tako i glasa ih evo 20 godina.
Pozdrav za tebe

[Ćipur]

ELEKTONSKE NOVINE OSVAJAJU I CRNOGORSKO TRŽIŠTE

Društveni fenomeni na portalu Analitika

Podgorica – Konekcijom na adresu www.portalanalitika.me crnogorski građani imaju priliku da pročitaju analitičke tekstove kojima se tumače društveni fenomeni i novi trendovi. Elektronske novine pokrenuo je Draško Đuranović, koji je i glavni i odgovorni urednik novog medija.
- Na osnovu informacija sa našeg portala čitaoci mogu da saznaju više iz oblasti ekonomije, politike, kulture...Jedan od bitnih segmenata našeg rada biće upravo analitika postojeće situacije. Naši stručnjaci će komentarisati i analizirati fenomene u društvu i vjerujem da će građani imati razloga da saznaju i što piše u ovoj „novini“. Novi medij će imati i zabavno - rekreativni karakter, jer će puno informacija biti iz sporta i zabave. Ovo će biti nova vrsta elektronskih novina i mislim da je to budućnost - objedinjavanje više medija u jednom, posredstvom interneta - kaže Đuranović.
- Pojava elektronskih novina u Crnoj Gori neće još dugo ugroziti štampane medije, ali se u svijetu taj fokus izmješta i internet postaje sve više dominantno sredstvo za plasiranje informacija - ističe Đuranović.
Redakcija Analitike broji sedam ljudi.


V.Š.

http://www.pobjeda.co.me/citanje.php...2-08&id=176020

[remark]

ELEKTONSKE NOVINE OSVAJAJU I CRNOGORSKO TRŽIŠTE

Društveni fenomeni na portalu Analitika

Podgorica – Konekcijom na adresu www.portalanalitika.me crnogorski građani imaju priliku da pročitaju analitičke tekstove kojima se tumače društveni fenomeni i novi trendovi. Elektronske novine pokrenuo je Draško Đuranović, koji je i glavni i odgovorni urednik novog medija.
- Na osnovu informacija sa našeg portala čitaoci mogu da saznaju više iz oblasti ekonomije, politike, kulture...Jedan od bitnih segmenata našeg rada biće upravo analitika postojeće situacije. Naši stručnjaci će komentarisati i analizirati fenomene u društvu i vjerujem da će građani imati razloga da saznaju i što piše u ovoj „novini“. Novi medij će imati i zabavno - rekreativni karakter, jer će puno informacija biti iz sporta i zabave. Ovo će biti nova vrsta elektronskih novina i mislim da je to budućnost - objedinjavanje više medija u jednom, posredstvom interneta - kaže Đuranović.
- Pojava elektronskih novina u Crnoj Gori neće još dugo ugroziti štampane medije, ali se u svijetu taj fokus izmješta i internet postaje sve više dominantno sredstvo za plasiranje informacija - ističe Đuranović.
Redakcija Analitike broji sedam ljudi.


V.Š.

http://www.pobjeda.co.me/citanje.php...2-08&id=176020

Da necete vratit dugove, bankroti.

[sky]

ELEKTONSKE NOVINE OSVAJAJU I CRNOGORSKO TRŽIŠTE

Društveni fenomeni na portalu Analitika

Podgorica – Konekcijom na adresu www.portalanalitika.me crnogorski građani imaju priliku da pročitaju analitičke tekstove kojima se tumače društveni fenomeni i novi trendovi. Elektronske novine pokrenuo je Draško Đuranović, koji je i glavni i odgovorni urednik novog medija.
- Na osnovu informacija sa našeg portala čitaoci mogu da saznaju više iz oblasti ekonomije, politike, kulture...Jedan od bitnih segmenata našeg rada biće upravo analitika postojeće situacije. Naši stručnjaci će komentarisati i analizirati fenomene u društvu i vjerujem da će građani imati razloga da saznaju i što piše u ovoj „novini“. Novi medij će imati i zabavno - rekreativni karakter, jer će puno informacija biti iz sporta i zabave. Ovo će biti nova vrsta elektronskih novina i mislim da je to budućnost - objedinjavanje više medija u jednom, posredstvom interneta - kaže Đuranović.
- Pojava elektronskih novina u Crnoj Gori neće još dugo ugroziti štampane medije, ali se u svijetu taj fokus izmješta i internet postaje sve više dominantno sredstvo za plasiranje informacija - ističe Đuranović.
Redakcija Analitike broji sedam ljudi.


V.Š.

http://www.pobjeda.co.me/citanje.php...2-08&id=176020

Cim Pobjeda upucuje na ovaj portal, mora da je DPS-ovski i da ce tamo analize situacije raditi placeni strucnjaci poput Srdje Darmanovica, Drecuna itd.
ZAOBICI!

[Rave92]

NE JENjAVAJU REAKCIJE NA UDžBENIK „ISTORIJA ZA IV RAZRED GIMNAZIJE“: SUBNOR OPTUŽIO AUTORE DA SU KRIVOTVORILI ČINjENICE O DRUGOM SVJETSKOM RATU
Ko je odgovoran?


Udžbenik uredno prošao proceduru – od Zavoda za školstvo do Savjeta za opšte obrazovanje koji ga je usvojio 15. jula 2009. Država mora odlučno da odbrani antifašizam, jer time pokazuje da brani ono što je sama deklarisala kao najviši cilj – budućnost u ujedinjenoj Evropi

...OPŠIRNIJE ČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU


www.pobjeda.me

[Ćipur]

ALEKSANDAR - SAŠA PEJANOVIĆ TVRDI DA MU SE IZ CRNE GORE SPREMA LIKVIDACIJA



Šalju mi pucače u Beograd

Nekadašnji bokserski reprezentativac Aleksandar - Saša Pejanović tvrdi da ima pouzdane informacije da je „izvjesni gospodin određenoj crnogorskoj kriminalnoj grupi platio da ga napadne dok je u Beogradu". On navodi da se, bez obzira na to što tzv. kriminalci u pokušaju iz Crne Gore, u Beograd dolaze da pucaju na njega, "ne plaši te ekipe bezveznjaka".
- Samo želim da upozorim crnogorsku javnost da nije riječ o obračunu kriminalnih grupa, kako bi vlast željela da sve ovo predstavi, već kriminalaca i mene jer ja pokušavam da prave kriminalce u uniformi izvedem pred sud pravde i pokažem ko je direktor policije Veselin Veljović, ko je bivši ministar policije Jusuf Kalemperović i kakva je vlast u Crnoj Gori - izjavio je u razgovoru za „Dan" Aleksandar - Saša Pejanović.
Optužnica zbog njegovog prebijanja podignuta je protiv policajaca Ivice M. Paunovića (40), Gorana B. Stankovića (48.), Milana M. Kljajevića (41), Milanka M. Lekovića (34), Bojana D. Radunovića (24) i Dobrivoja Đ. Đuričića (50). Riječ je o pripadnicima Uprave policije Područne jedinice Podgorica, a tužilac im na teret stavlja da su kao saizvršioci počinili krivično djelo mučenje i zlostavljanje.
Pejanović ističe da je iz više izvora dobio pouzdane informacije da mu se iz Podgorice namješta „igra", te da su „dobro proučili lokaciju gdje se nalazi, njegova kretanja u Beogradu, kao i navike".
- Nijesam kriminalac, već čovjek koji neće da trpi njihov teror i ne mogu da me uplaše tom ekipom bezveznjaka koju su angažovali. Verujem u Boga i dušu mi ne mogu ubiti. Ići ću do kraja da pokažem ko su i šta su oni koji mi smještaju igru i koji su odgovorni za moje prebijanje u betonjerci - naglašava Pejanović. On dodaje da je i policajcu Ivici Paunoviću, jednom od šestorice optuženih za „slučaj betonjerka", namještena igra.
Time se, po riječima Pejanovića „teror u Crnoj Gori nastavlja", jer dokazuje da se ljudi prisluškuju, prate i time plaši cio narod".
- Paunović mi je u telefonskom razgovoru prije hapšenja obećao da će na sudu reći istinu. On na sebe nije htio da preuzme krivicu drugih, ali zato su sada njemu na teret stavili da je zatvorenicima davao mobilni telefon da bi kontaktirali sa ljudima spolja. Svi znaju da to nije ništa novo, jer su i drugi to radili, ali se o njima ne priča. Imam saznanja da mu se sve to dešava da bi ga uplašili da na sudu ne priča istinu. Istovremeno, ovim pokušavaju da uplaše i ostale u postupku koji se vodi. Veljović zastrašuje one ljude koji neće da na sebe prihvate krivicu - objašnjava Pejanović i dodaje da se ovakvom torturom zastrašuje i narod da bi se „nastavila diktatura zasnovana na laži, koja neće moći još dugo da traje".
On ističe da mu nije jasno do kada će narod u Crnoj Gori da zabija glavu u pijesak i da se pretvara da ne vidi i ne čuje sve ono što se dešava „u toj kvazidržavi".
- Mene neće uplašiti i ići ću do kraja - dok kriminalci i pravi zlikovci ne budu na sudu. Kao što sam rekao u „Stradanju Srba u Crnoj Gori" - dobrodošli ste u Beograd sa fantomkama ili bez njih - rekao je Pejanović.

M.Nj.-M.D.

Optužnica

Optuženima za slučaj Pejanović na teret se stavlja djelo mučenje i zlostavljanje zato što su u periodu od 31. oktobra 2008. godine, od 12 časova, do drugog novembra 2008. godine, do sedam časova, u prostorijama Uprave policije - Područna jedinica Podgorica, kao službena lica, policajci za dežurstvo zaduženi za obezbjeđenje zadržanih lica, zlostavljali Pejanovića. On se, kao lice lišeno slobode, po rješenju o zadržavanju PJ Podgorica br.17-246-1355-08 od 31. oktobra 2008. godine, nalazio u prostorijama za zadržavanje.
Prema optužnici, pripadnici Uprave policije su po grupama, u dva navrata, Sašu Pejanovića odvodili u posebnu prostoriju, tzv. "betonjerku", gdje su ga pesnicama, nogama i pendrecima udarali po glavi i tijelu.
- Usljed toga Aleksandar Pejanović je zadobio tjelesne povrede u vidu krvnog podliva lijeve sljepoočne regije, krvnog podliva lijeve regije lica, krvnog podliva resice lijevog uha i krvnog podliva u predjelu leđa, čime su kao sazivršioci izvršili krivično djelo mučenje i zlostavljanje - navodi se u optužnici.

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=...&clanak=210908

[NSX]

Kao što sam rekao u „Stradanju Srba u Crnoj Gori" - dobrodošli ste u Beograd sa fantomkama ili bez njih - rekao je Pejanović.

Nevezano za ovaj slucaj to se zove pogresna percepcija

[Sidewinder]

NE JENjAVAJU REAKCIJE NA UDžBENIK „ISTORIJA ZA IV RAZRED GIMNAZIJE“: SUBNOR OPTUŽIO AUTORE DA SU KRIVOTVORILI ČINjENICE O DRUGOM SVJETSKOM RATU
Ko je odgovoran?


Udžbenik uredno prošao proceduru – od Zavoda za školstvo do Savjeta za opšte obrazovanje koji ga je usvojio 15. jula 2009. Država mora odlučno da odbrani antifašizam, jer time pokazuje da brani ono što je sama deklarisala kao najviši cilj – budućnost u ujedinjenoj Evropi

...OPŠIRNIJE ČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU


www.pobjeda.me

Ovo je sramota,tu diletantsku druzinu treba pohapsit.
Ljudi su ladno ublazavali cetnicke zlocine,i komunizam izjednacili sa nacizmom.

[Old Bone]

Izvor: Mina

Pastujem clanak iz Vijesti i jedak ODLICAN komentar, dat na DNM; ta dva stava zajedno vrlo dobro odrazavju moj licni stav-(a mislim i velikog broja gradjana koji nisu zagrizzeni za politiku)- pa komentarisem jednom receicom:EVOLUCIJA POLITICKE SCENE U MNE TECE, KONTROLISANO OD USA I EU, SA NAJBOLJIM "TAJMINGOM" dogadjanja, obzirom na okonosti.

Premijer i predsjednik Demokratske partije socijalista Milo Đukanović u neformalnim razgovorima tvrdi da planira da krajem naredne godine počne povlačenje sa državne i partijske funkcije, i da će o tome razgovorati sa najbližim partijskim saradnicima i užim vrhom Socijaldemokratske partije, saznaju Vijesti.
Đukanović je prije tri dana aktuelizovao priču o povlačenju u intervjuu agenciji Rojters, odgovarajući na pitanje u vezi sa predajom odgovora na pitanja iz Upitnika Evropske komisije.
On je rekao da se nada da će Crna Gora naredne godine dobiti status kandidata za Evropsku uniju (EU).
Čak i kada bi Crna Gora okončala pregovore sa EU za tri godine, kako se nada Đukanović, on je rekao “da ne očekuje da ostane toliko dugo na funkciji”, prenio je Rojters.
“Ne mislim da je neohodno da ispunim cio premijerski mandat. Dao sam dovoljno politici, više od dvadeset godina”, rekao je Đukanović.
Jedan od najbližih Đukanovićevih saradnika, u neformalnom razgovoru sa novinarom Vijesti, rekao je da misli da će premijer, ako se bude povlačio, to učiniti prije Kongresa DPS-a, koji je planiran 2011. godine.
Na pitanje zašto bi to uradio kada, kako sada stvari stoje na političkoj sceni, može pobrati lovorike ulaska Crne Gore u NATO, možda i EU, sagovornik Vijesti je rekao da se radi o “istrošenosti i zasićenju”.

KOMENTAR:
Da li se moze pretpostaviti kako bi Crna Gora izgledala da nije bilo doticnog gospodina svih ovih godina? Koliko god i cega god da je uzeo, zapitamo li se koliko bi i cega svako od nas uzeo kao pojedinac da je predsjednik? Koliko bi svako od nas bukvalno izdrzao na samom vrhu drzave? Sada je vrijeme kada treba izlaziti iz krize, podsticati ekonomski razvoj, ulagati u ekoloski prihvatljive sisteme, sredjivati unutrasnju politiku i uljepsavati okolinu tako da svima bude prijatno i udobno.

[NSX]

To se zove femkanje

[Dutch]

meni je ipak ovaj komentar realniji i nepristrasniji politički

NS: da ga svijet nije podrzao u sukobu sa Bulatovicem, ta bi se vlast u CG raspala na isti dan kao i ona Miloseviceva u Beogradu. CG bi bila samostalna drzava po automatizmu i dosle bi na vlast neke nove partije, neke bolje, neke losije, ali u svakom slucaju dinamika demokratije bila bi pokrenuta. Ne bismo imali besprizornu tajkunizaciju CG, u kojoj upravo prednjaci njegova familija (Aco, Ana) i njegova “familija 2″ (Barovic, Subotic, Vujosevic, V.Vukotic, Celebic, Becirovic), ne bismo imali opstu kriminalizaciju drustva, ne bismo imali vec etabliranih 3 jaka narko kartela na teritoriji nase male zemlje. On i njegovi prijatelji ne bi imali milijardu (ej milijardu!!) eura na racunima. KAP ne bi bio prodan jako sumnjivom Rusu, koji grca u gubitcima, obala ne bi bila betonizirana, i data najsumnjivijim svjetskim hohstapletrima za dzabe. Ne zavaravajte se vi koji stye imali neke sitne koristi od njega.
Vise nije pitanje hoce li otici.

On MORA otici, kuca zadnja ura za njega, i on to izgleda zna, i jasno mu je preneseno na kojoj god (kako on to u svom siromasnom rjecniku zeli reci) “medjunarodnoj adresi” se nasao.

Da ima opozicije, kao sto je nema, ona mu ne bi dozvolila da mirno ode.

[Sidewinder]

Tuča u 'Maši', advokat Batrićević polomio nos Baroviću


Podgorički biznismen Veselin Barović, advokat Nebojša Batrićević i preduzetnik Časlav Nenezić povrijeđeni su večeras oko 18 sati u tuči u podgoričkom restoranu "Maša".
Prema nezvaničnim informacijama TV Vijesti, najprije je došlo do svađe Batrićevića i njegovog prijatelja Nenezića sa Radom Živkovićem i Marinkom Banovićem, koji su bili u društvu Veska Barovića.
Nakon verbalnog, uslijedio je i fizički obračun. Dok su se Živković i Banović obračunavali sa Nenezićem, Batrićević je udario Barovića, i polomio mu nos.
Živković i Banović su pobjegli, a Batrićević, Barović i Nenezić su prevezeni u Urgentni blok Kliničkog centra, gdje se i dalje nalaze

[Tattoo]

...lomi noseve po Mashi veceras

[MeDo_JE]

Ae malo vishe info ne drzhi nas u neizvjesnosti...

[Ćipur]

Koji Batrićević? Ima dva Batrićevića? Ljekar?

[Tattoo]

Politicar ... naletio mu Vesko ...gledate li vi Vjesti ???