Православље-једини пут ка Једном БОГУ

[milicaaaaaaa]

For two of you? OK, I'll try.

[ihtus777]

Блаженны-Блаженства

[bonnob1]

Ihtuse, po ovoj temi ti kazes jedno drugi kazu drugo, i ko je u pravu??

[ihtus777]

Не разумијем.Шта то неко каже једно а ја друго?

[bonnob1]

Не разумијем.Шта то неко каже једно а ја друго?

Pa ti unapredjujes samo svoju vjeru a sta misle drugi o svojim vjerama ili cak treci o svojim realnim pristupima svijetu.

[ihtus777]

Па ко им брани да дискутујемо о томе?

Прочитај први пост на овој теми и све ће ти бити јасно.

[emanuil]

ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА - БЕСТИДНОСТ И НЕДОСТАТАК ПОШТОВАЊА

Почињу да суде и Богу



- Старче, код нових нараштаја постоји једно расположење да свему и свакоме суде. Да ли је тако било и некада?



- Не, некада није било тако, то је дух овог времена. Данас није довољно што суде о лаицима, што осуђују политичаре и црквене људе, него данас суде и Светитељима и долазе до тога да суде и Богу. "Бог је, кажу, у том случају требало да учини нешто. Није поступио исправно. Бог то није требало да учини!" Чујеш ли тај разговор? "Дете моје, куда ћеш да одеш?" "Зашто? Говорим своје мишљење", каже ти, и не схвата. колико у томе има бестидности. Дух овога света уништио је многе добре ствари. У тако лошем стању, у богохулству, зло напредује. Суде Бога и уопште им не смета та помисао да је то богохуљење. Има и оних који на све гледају са висине, па ако имају нешто мало памети, почињу: "Овај је шака јада, онај се. криви кад хода, трећи ради тако и тако" говоре, и нико им није довољно добар.

Дође једном један у Колибу и каже ми: "Бог ово није требао тако да учини". "Можеш ли ти, рекох му, да један каменчић држиш у ваздуху да лебди? Ове звезде које гледаш, нису само округле лопте које сијају. Оне су чврста тела која се окрећу и која се тако држе, а не падају". "По мом мишљењу, то не би требало да буде тако", рече. Чујеш ли ти овај разговор! Зар ми да судимо Богу? Дође логика и нестаде вере у Бога. И шта год да му кажеш, одговара: "Опрости, али рекао сам само своје мишљење. Зар не могу да искажем своје мишљење?" Шта Бог слуша да причамо! Срећом, те нам то не узима за зло...

У Старом Завету је записано како Бог говори Израиљцима: "Протерајте Хананејце сасвим из земље" (уп. Пон. зак. 7, 2 итд). Бог је знао зашто је то рекао. Али неки од њих рекоше. "То баш није човекољубиво. Одбацимо то, немојмо то учинити". Међутим, касније су запали у неморал, у идолатрију, и своју децу су жртвовали идолима, како што каже Псалам[1]. Све што чини, Бог зна због чега чини. Неки бестидно говоре: "Шта је требало Богу да направи пакао?" Тако почиње суђење и након тога у човеку нестаје сваког духовног стања, те више нема нимало благодати Божије, да би схватио мало дубље, да би, дакле, схватио, због чега је Бог тако поступио. То "зашто?" представља суђење, преузношење, егоизам.



- Неки млади, старче, питају: "Због чега је било потребно да Христос буде распет? Зар није Бог могао да спасе свет на другачији начин?"



- Овде је спасао [свет] на тај начин, а људи се уопште због тога не потресају, а шта би тек било да их је спасао на неки други начин! Има и оних који говоре. "Бог уопште није страдао. Син се жртвовао". Један отац би, према мом мишљењу, пре пристао да сам страда него да страда његов син. Много је болније за једног оца да се жртвује његово дете, него да се жртвује он сам. Кад не разумеју шта је то љубав, шта можеш да им кажеш?

А један други ми каже. "Адам је имао двоје деце, Авеља и Кајина. Где је Кајин касније нашао себи жену?" Али ако неко пажљиво чита Стари Завет, видеће да је Адам "родио много синова и кћери" након Сита. Кајин (Пост, 5, 4) је побегао у планине након убиства свога брата, па није знао да је жена коју је узео његова сестра. Тако је Бог то устројио, да људи буду из једног колена, да не би постојала злоба и злочин. Учинио је то Бог да би људи рекли: "Од истих смо прародитеља, од Адама и Еве", да би се тако избегла људска злоба. И упркос свему томе видиш каква све зла постоје данас!

Шта сам све чуо од таквих неких који долазе у Колибу! Кажем им: "Боли ме глава а немам аспирин". Након тога одлазе тужни. Не разумеју зашто сам им рекао да ме боли глава, и говоре: "Толико смо се трудили да дођемо овде да би нам он рекао како га боли глава!" Други ме питају: "Да ти донесемо аспирин?"

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ, ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету

НАПОМЕНЕ:

1. Псалам 105, 37 (према Септуагинти - прим. прев.): И жртвоваше синове своје и кћери своје демонима

Извор : http://www.svetosavlje.org/bibliotek...racPajsije.htm

[primarius]

kakve su ovo bajke...haha kakve gluposti

[emanuil]

kakve su ovo bajke...haha kakve gluposti

Па добро,за логику овога свијета и јесу,брате.:wink:

[emanuil]

1971. Џон Ленон (John Lennon) је објавио пјесму Imagine, Замисли.

Замисли да нема раја

Лако је ако покушаш
Да под нама нема пакла
И да је само небо изнад нас
Замисли да сви људи
Живе за данас

Ова пјесма је данас незаобилазна у свим листама најпродаванијих синглова 20. вијека, најизвођенијих и најутицајнијих пјесама свих времена итд. Сам Ленон је изјавио да је ова пјесма анти-религиозна, али да је због сладуњаве мелодије била прихваћена.

Готово 40 година касније, американац Џим Гајатес (Jim Giatas), фолк пјевач и православни хришћанин, у одговор Ленону снимио је пјесму IfYouImagine, Ако замислиш.

Ако замислиш само небо изнад нас
Да нема ни раја ни пакла под нама
Ако замислиш да нема религије ни Бога
Заиста гријешиш

Гајатесова пјесма је изазвала значајну реакцију. Један критичар је чак назвао хулом, а чувени композитор Вангелис је рекао да је то „ужасна клевета Ленонове оде разуму“.
„Одувијек сам био фан Битлса и Ленона.“, каже Гајатес, „Не желим да покажем непоштовање према Џону. Желио бих да мислим да би му се допала моја пјесма, посебно с обзиром да има толико фанатичних обожавалаца и да је његова хуманистичко-атеистичка философија постала нека врста свете краве“.

http://radiosvetigora.wordpress.com/...1%d0%bb%d0%b8/

[milicaaaaaaa]

hahahaha e svasta mu je rekao! bas je frajer!

[renaissance]

1971. Џон Ленон (John Lennon) је објавио пјесму Imagine, Замисли.

Замисли да нема раја

Лако је ако покушаш
Да под нама нема пакла
И да је само небо изнад нас
Замисли да сви људи
Живе за данас

Ова пјесма је данас незаобилазна у свим листама најпродаванијих синглова 20. вијека, најизвођенијих и најутицајнијих пјесама свих времена итд. Сам Ленон је изјавио да је ова пјесма анти-религиозна, али да је због сладуњаве мелодије била прихваћена.

Готово 40 година касније, американац Џим Гајатес (Jim Giatas), фолк пјевач и православни хришћанин, у одговор Ленону снимио је пјесму IfYouImagine, Ако замислиш.

Ако замислиш само небо изнад нас
Да нема ни раја ни пакла под нама
Ако замислиш да нема религије ни Бога
Заиста гријешиш

Гајатесова пјесма је изазвала значајну реакцију. Један критичар је чак назвао хулом, а чувени композитор Вангелис је рекао да је то „ужасна клевета Ленонове оде разуму“.
„Одувијек сам био фан Битлса и Ленона.“, каже Гајатес, „Не желим да покажем непоштовање према Џону. Желио бих да мислим да би му се допала моја пјесма, посебно с обзиром да има толико фанатичних обожавалаца и да је његова хуманистичко-атеистичка философија постала нека врста свете краве“.

http://radiosvetigora.wordpress.com/...1%d0%bb%d0%b8/

Koja je povezanost Lenona i pravoslavlja?

[Ego_and_his_own]

I believe in God, but not as one thing, not as an old man in the sky. I believe that what people call God is something in all of us. I believe that what Jesus and Mohammed and Buddha and all the rest said was right. It's just that the translations have gone wrong.
John Lennon

[Čika Džo]

Koja je povezanost Lenona i pravoslavlja?

Krstio se pod Ostrogom,pretpostavljam.

[BooQy]

I believe in God, but not as one thing, not as an old man in the sky. I believe that what people call God is something in all of us. I believe that what Jesus and Mohammed and Buddha and all the rest said was right. It's just that the translations have gone wrong.
John Lennon

Wow, pa sve c00l face su vjerovale u boga! Religija je totalno in ovih dana.

[ihtus777]

Сергије Булгаков

Превела са руског: Олга Јокић

Неодложни задатак (О савезу хришћанске политике)

Како се приближава реално остварење народног представништва, долази и време образовања великих политичких партија и коначног формулисања њихових партијских програма. (...) У народни живот ће одмах покуљати (и већ је покуљала) читава река нових идеја, програма, расположења, и политичка свест народа одмах ће се подићи (и већ се подиже) у значајној мери. Утицај нових стремљења, ипак, није ограничен само на политичку самосвест. Ствари уопште нису толико једноставне. Заједно са политичким и социјалним програмима, који формулишу познате практичне захтеве, промовисаће се различити системи општег светоназора, на којем се ти захтеви заснивају, и са којим су они нераскидиво повезани. У народну душу ће проникнути река не само политичких идеја, већ и општефилософских и религиозних учења. Социјал-демократе ће рекламирати свој економски материјализам, друге партије – разне друге видове позитивизма и материјализма, али код свих политички credo биће само приватни извод из општег светоназора, које ће они желети, пре свега, да сугеришу својим присталицама. (...)




Опште философско тле на којем је израстао савремени социјализам, јесте атеистички хуманизам, религија човечанства, али без Бога и против Бога. Та велика животна истина, садржана у социјализму, верна и мужевна заштита угњетеног народа, радничких класа, услед историјских разлога, о којима није време да овде говоримо, нераскидиво се слила у њему са борбеним хуманистичким атеизмом, и, делимично – са презриво-непријатељским односом према хришћанству. (...)

Материјалистички демократизам и социјализам у својој борби са религијом, коју је навикао да изображава као активну силу тамне реакције, мржње према човеку и деспотизма, не само да није до сада сретао никакво идејно противдејство, већ је имао и моћне савезнике. Ти савезници били су, као прво, официјално „православље“, које је током векова срамотило хришћанску религију савезом са владајућом формом државности, понижавајући се до улоге не само атрибута те државности, већ и директног полицијског средства. Вековни злочини против слободе савести као тешко олово леже на историјској савести руске цркве, и још много времена ће сама реч „црква“ асоцирати на суздаљске тамнице, синодска изаслања, мрачне делатности „мисионара“ и сл. Официјално „православље“ не само да је тровало народну душу својим бирократским формализмом , већ је земљу на којој је стајало дубоко прожело својим отровом, и тај отров ће дуго ширити заразу на све што буде подигнуто на том месту. Али све то, нажалост, није само прошлост, већ и горка садашњост. (...)

III
Таква је горка садашњост: у хришћанској средини, тачније, средини псеудохришћана, постоје само два односа према друштвеним и политичким питањима. Или црностотинско или мртворавнодушно. (...) Између друштвености и хришћанства остаје некаква подела, подиже се дебели зид и иако су, наравно, обе сфере живота, политичка и чисто религиозна, повезане у индивидуалној психологији, та веза постоји само преко подземних корена, невидљивих за посматрача, што уноси ненормално и двојно рачуноводство. Овде су се, као и у читавој савременој култури и животу, образовала два међусобно одвојена тока: ток, такорећи, јазически, нерелигиозни, у којем постоји моћна река скоро целе наше културе, и делом политике, и хришћански ток, у којем је садржан извор хришћанске мисли, расположења и осећања, који се све више и више исушује, због недостатка живе влаге. Да ли је могуће повезати ова два тока, уништити оно што их раздваја, а, делимично, и створити за политику нови, хришћански ток, како би се уклонила оваква подела, и заједно са тим уништио монопол савременог јазичества у друштву? (...)

На ово питање може постојати само један одговор: ако постоји држава, а, дакле, и политика, као скуп чињеница које су нам дате и на које човек не може утицати, значи, треба на овај или онај начин одредити свој практичан однос према тим чињеницама и облик свог активног деловања на њих. (...) Хришћанство, као, уосталом, и свака религија, која је склона апсолутности, простире област својих интересовања и утицаја на све сфере живота: по идеји, оно одређује сав човеков живот, од првог плача, до последњег издисаја. За њега нема неутралних или индиферентних области, које га не би занимале или према којима би се пасивно односило, као што нема граница за Бога, Који јесте „огањ пожирајушчиј“. За принципијални индиферентизам према политици и друштвености не може бити никаквих оправдања. Чак напротив, он јесте, као прво, неостварљив, а као друго, јасно је противхришћански, јер долази у противречност са основним и централним учењем о богочовечанству.

Не морамо трошити много снаге на доказивање неостварљивости принципијалног уздржања од политике. Држава и друштво су обухватили читав наш живот јаким челичним прстеном, и не постоји могућност да га се ослободимо. Толстојевски „нерад“ и монашко одрицање од света заправо нимало не ослобађа од тог прстена, јер пасиван однос подржава и учвршћује поредак у истој мери као што га револуционарни вид деловања разбија. (...) Друштвени и политички индиферентизам, доведен на ниво принципа, јесте исто толико неморалан, колико и утопистички поглед на свет.

Али, то је и антихришћански, јер, по учењу хришћанства, историја јесте богочовечански процес, у којем се сакупља и организује целина човечанства, „тело Христово“. За тај задатак недовољан је труд на личном усавршавању и спасењу душе, већ је неопходан и утицај на друштвене норме, и на спољашње међусобне односе људи, неопходан је не само лични, већ и социјални морал, тј. политика. Политика јесте средство спољашњег уређења човечанства, и у том смислу представља средство, можда посредног значаја, али неоспорне важности. Да би се порекла политика и друштво, треба порећи историју, а да би се одбацио значај историје, потребно је одбацити човечанство као целину, расипајући његово јединствено тело на атоме, одвојене личности; на крају, одбацујући целокупно човечанство, неизбежно је одбацити и само богочовечанство, односно, на крају крајева, одбацити Христа и хришћанство. Закључак је следећи: хришћанин не може и не сме бити индиферентан према задацима политике и друштва, које поставља савременост.

[ihtus777]

Већ сам морао да наглашавам... да принудна заштита, која је препознатљиви симптом права, без којег не би било ни државе, јесте нешто принципијелно туђе хришћанству. Државност као таква, сведена на своју суштину – на право – јесте стихија, туђа хришћанству, стихија световна, најнижа. Прави идеал хришћанства је слободни савез људи, сједињених љубављу к цркви, тј. идеал безвлашћа (али, истовремено, и теократије: слободна теократија). Идеал цркве, основане искључиво на моралним и религиозним односима, којима је принуда туђа, јесте идеал, свакако, суштински анархичан. Али, тај идеал, чувајући значење апсолутне норме, није могао да буде остварен у животу, захваљујући кварљивости људске природе, о којој нас учи хришћанство и која јесте неспорна и истинита. Притом, док се човечанство не састоји само од хришћана (и притом не само по имену, већ и по суштини), тада држава чува своје право на постојање. Ако је, као што смо видели, индиферентан однос према питањима државности немогућ, и ако је његово одбацивање (порицање државности – прим. прев.) неостварљиво, онда, очигледно, за хришћанина остаје само један излаз: да у границама својих моћи и у складу са историјским могућностима саучествује у потчињавању државног Левијатана хришћанским задацима, да тежи ка његовом унутарњем просветљењу, приморавајући га да служи хришћанским идеалима у приближавању ка апсолутном идеалу слободе личности, општечовечанске љубави. (...)

Свака форма политичког устројства мора да ограђује природна света права човекове личности: слободу речи, слободу савести, слободу општења између људи, другим речима, слободу савеза и окупљања, итд., и мора да искључи сталежне и разне друге привилегије које нарушавају правну једнакост људи. Та права морају бити аксиом хришћанске политике, и ако се могу поредити различите, из аспекта њиховог циља, политичке форме, онда оне форме које нису у стању да укључе та права слободног развитка линости подлежу безусловној осуди. Зато и наше бирократско државно устројство, које гази сва та права и није у стању да их прихвати, јесте по својој суштини антихришћанско, ма колико се за њега заузимала официјална црква, уз диктат обер-прокуратора и „оштрог патријарха“. Савез „бирократизма“ и „православља“ јесте у сваком случају богохулна лаж, која мора брже и одлучније бити одбачена. (...)

IV
И раније сам морао... да се дотакнем питања о различитости такозваног клерикализма и хришћанске политике, и да указујем на то да ова два појма немају ништа заједничко. Клерикализам прати приватне интересе дате црквене организације или вероисповести, што понекад иде на штету општељудских и општеграђанских интереса, а хришћанска политика поставља као свој циљ општељудску еманципацију, васељенску слободу, за које не сме бити разлика између националности, религија, вероисповестима. На тој основи, док је клерикализам затворен и конфесионалан, хришћанска политика је универзална и свака искључивост јој је страна. У општем схватању једнаких задатака и идеала хришћанске политике могу се сусрести и објединити људи различитих вероисповести и различитих религиозно-философских схватања – православни и католици, протестанти и старообредници, секташи и људи из цркве, световњаци и духовни људи. Њих сједињује то што они у хришћанској политици виде остварење заповести Христове, остварење љубави, и, осим тога, и то што у земаљском животу човечанства, у историјском процесу, они виде богочовечански процес, грађење тела Христовог. Зато се према хришћанској политици негативно и без саосећања односе они хришћани који одбацују све друштвене задатке и делатности усмерене на њихово решавање. (...)

Веома је важно овде приметити да се питање хришћанске политике у спољашњем виду може оставити као независно од питања о црквеној реформи у Русији, која има за задатак отварање цркве путем њеног одвајања од државе, раскид савеза између православља и самодржавности, и поновно рођење црквенозаједничког живота. Наравно, то поновно рођење јесте заједничко тле на којем ће израсти различита пројављивања хришћанског живота и културе, као и хришћанска политика, јер су све појаве у религиозном животу унутарње повезани између себе. То одвајање о ком говорим објашњава се тиме што хришћанска политика и црквена реформа у ужем смислу речи још увек припадају, такорећи, различитим системима, који се међусобно делимично не подударају. (...)

VI
Оно што смо до сада рекли може бити формулисано у следеће тачке:
1) Морамо брзо присупити основању Савеза хришћанске политике, који би поставио као свој задатак култивисање хришћанског друштва. Он мора схватити политичку делатност као религиозну делатност, испуњење заповести Божије.
2) Савез моза да обједини све, који деле и на сличан начин разумеју основне задатке хришћанске политике, без разлика у смислу конфесионалних убеђења и односа према овој или оној црквеној организацији.
3) Савез хришћанске политике поставља себи као основни и општи задатак спољашње, тј. политичко и економско ослобођење личности. У логичком развитку тог задатка он може да се заустави само на идеалима анархичног комунизма, који ми и налазимо у првим хришћанским заједницама; као практичан програм, он може да не преузме захтеве радикално-демократског и колективистичког карактера, који су сада актуални у сада постојећим демократским и социјалистичким партијама.
4) Савез најављује непомирљиву борбу оном човекомрзитељском, „црностотинском“ начину деловања, који су усвојиле и неке савремене Ане и Кајафе, и који они повезују са хришћанством. Што се тиче прогресивно-демократских партија, многе њихове практичне тежње и програми (не дотичемо се особености њихове тактике), заслужују саосећање и подршку и уопштено одговарају захтевима хришћанске политике, јер су они суштински хришћани без Христа. Зато, тежећи ка усаглашавању са њима у практичним циљевима, савез мора да, као свој природни задатак, прихвати борбу са оним философско-религиозним атеистичким идејама, са којим се обично повезује проповед тих партија.
5) Најближи и најважнији задатак савеза јесте стварање литературе и новина, који би ширили идеје хришћанског друштва. Паралелно би требало да се приступи и практичној организацији, и спајању лица који са савезом деле заједничке идеје, како у градовима, тако и у селима, како у интелигенцији друштва, тако и у народу. Даље практичне задатке делатности ће нам појаснити сам живот. (...)

Према: Булгаков С. Н. Христианский социализм. Новосибирск, 1991. С. 25–34, 40–41, 50–51.

http://www.hriscanskedemokrate.org/tekstovi/post/title/Neodlozni-zadatak-%28O-savezu-hriscanske-politike%29

http://www.gumer.info/bibliotek_Buks/Polit/Sem4/33.php

[emanuil]

ПРАВОСЛАВНИ КАТИХИЗИС ЗА СРЕДЊУ ШКОЛУ - Епископ пожаревачко-браничевски Игњатије (Мидић)

*За први и други разред средњих школа

http://www.scribd.com/doc/6243413/-12

*За трећи и четврти разред средњих школа

http://www.scribd.com/doc/6243445/-34

У Православљу поред Светог Писма, Катахизис је књига настала од грчке речи катахизис што значи веровати. У овој књизи су укратко представљена основна начела било које вере. Овај појам се у Хришћанству користи у значењу поучавања и увођења верних у основне тајне и садржај хришћанске вере.Предмет Катихизиса је, дакле,објављивање и излагање истине о Богу, човеку и свету, о односу Бога према човеку и свету као и о односу човека према Богу и свету.

[edin1]

Isječak iz dokumentarca (BBC čini mi se) koji govori o ranim hrišćanima. Naslov videa je malo provokativan, ali sadržaj...



Zna li ko naziv ovog dokumentarca?

[ihtus777]

@ihtus777

imam jedno pitanje za tebe.

Je li ti licenciran operativni sistem na racunaru sa kojeg ostavljas poruke na forum?

I ako nije, smatras li da je to kradja? I ako smatras da je to kradja kako za sebe mozes rec da si vjernik? Ides li u crkvu i molis se bogu da ti oprosti zato sto koristis ukradeni operativni sistem?

Немам појма да ли је или није.Углавном,нити знам нити сам могао знати да ли је украден или не а сходно томе онда нисам ни лопов.

[ihtus777]

Isječak iz dokumentarca (BBC čini mi se) koji govori o ranim hrišćanima. Naslov videa je malo provokativan, ali sadržaj...



Zna li ko naziv ovog dokumentarca?

Погледај други минут педесету секунду гдје каже да текст почиње овако:``Постоје два пута: један живота, а други смрти, и велика је разлика између та два пута.``
Да не давим много,ради се о првом хришћанском катихизису који се зове Дидахи и који почиње управо овако:``Постоје два пута: један живота, а други смрти, и велика је разлика између та два пута.``

Ево шта тај катихизис говори:
http://www.verujem.org/sveti_oci/didahi.html

Нећу да кривим било коју вјерску/политичку или некутрећу групу али ово је очит покушај подвале да постоје неки скривени списи о некаквом учењу раних Хришћана из првог вијека који се не подударају са данашњим учењем Хришћана.Ево га Дидахи па нека људи читају.

[BooQy]

Немам појма да ли је или није.Углавном,нити знам нити сам могао знати да ли је украден или не а сходно томе онда нисам ни лопов.

Ovo nije tačno A i znaš da pogledaš filmove koje ti ja narežem U svakom slučaju, svjesno kršiš zakon. Možeš na linux da pređeš :P

[ihtus777]

ovo nije tačno a i znaš da pogledaš filmove koje ti ja narežem u svakom slučaju, svjesno kršiš zakon. Možeš na linux da pređeš

Па,ако ћемо реално,пиратерија није крађа.То би било рецимо ово:неко купи филм и позајмљује га.То није противзаконито.Овако само брже дођеш до њега

[BooQy]

Nezakonito jeste, na stranu to što se slažem s tobom

[ihtus777]

Зависи опет ђе и како ;-)

Није у сваком смислу :-)