Пејоративи попут Тручин, потурчити, влашчад, каури и величање феномена као што су заробљавање, паљење, отимање, вријеђање и понижавање неодвојиви су дио људске историје, а камоли простора који су, због своје географске несреће, стотинама година били крајишта великих царстава.

Ако то имамо на уму, не можемо бити глуви и лицемјерни према чињеници да различити балкански народи имају различита историјска искуства и сензибилитете. Поједностављено речено, у случају Црне Горе, ако је друштвено прихватљиво (као што и треба да буде) да подгоричка медреса носи име султана Мехмеда II Фатиха, освајача Деспотовине и Босне, јер је он био муслимански владар и као такав близак муслиманском становништву, онда ни извођење „Од главе Зете до града Спужа“ не може представљати скандалозан чин – исто као што ни промоција збирки бошњачке епске поезије не би требало да буде спорна.

То не значи да овакве појаве саме по себи поткопавају стабилно друштво. Напротив, проблем могу представљати само незрела друштва која нису у стању да раздвоје корист заједништва и савезништва малих народа од историјских сукоба, који нас уче шта се дешава када тог заједништва нема.

Или, како је 1972. у свој дневник записао Родољуб Чолаковић:

„Историја нам није била милостива, прије је била маћеха. Да је неки Томислав или Душан или Твртко или Симеон или Самуило имао снаге да запаше све земље од Алпа до Црног и Јадранског мора, да се одупре иностраним освајачима, да у таквом подручју изгради феудалну државу, па апсолутну монархију, па да у њој нарасту снаге за буржоаски преображај, ми бисмо били данас једна нација која би имала један књижевни језик, једну литературу. Овако нас је историја испарцелисала, раскомадала, ушли смо као посебне нације у овај вијек и догурали до социјалистичких друштвених односа. Морамо водити рачуна о томе, али не смијемо у име равноправности република у нашој федерацији постављати захтјеве који у својој консеквенци значе негирање начела на коме је федерација заснована

Sent from my SM-A546B using Tapatalk