Bitno je da čovjek zna što hoće i d anijedan posao nije poniženje. Odje bi svi odma direktorske fotelje.

Moj otac je bio pomorac, završio je srednju i višu pomorsku (to su tada bile mnogo teže škole nego sada). Plovio je vrlo rano na stranca, dokj su svi plovili na Jugoocenbaiju za četvorostruko manje plate, ali kažu bilo im lakše na naše kompanije. On je napravio veliku kuću, oženio se, rodili se mi i tada je rekao dosta. Čim smo se rodili predtao je da plovi da bi mogao d abude uz porodicu, a opet morao nas je izdržavati. Porodično su stolari, djede i stric. Ikao to nikada s anjima nije radio jer je bio većinom na brodu, naučio je stolarski zanat. Pa je onda kapo makine išao i utovarao opremu za postavljanje parketa, pa palio vatru za bitumen, pa vazda bio u prašini i slično. Nije mu muka bilo. Ali je bio uz svioju porodicu i mogao je fino d azaradi kao zanatlijai sve nas izdržava (i mama je radila).

Moja sestra je bila odličan djak kao i ja, ja sam završila fakultet, voljela je matematiku isto koliko ja, ali su bile teške godine, ja odem na faks, jedva kraj sa krajem to su krizne godine bile. Ali je ona od malena voljela frizerski zanat, stalno je pričala da će biti frizerka. Iz ljubavi porema tom zanatu a možda i malo da bi olakšala roditeljima, otišla je na zanat. Iako je dvije godine mladja od mene, počela je da radi sa 17 godina a ja tek sa 25 dok sam sve škoel završila. Ona znači ima 10 godina više staža nego ja. Sada je na porodiljno ali je ljudi traže, zovu, hoće da ih smao ona šiša.

Tako da za svakoga iam posla, iam škole, ima fakulteta i zanata. Mada je sada generalno znanje i fakultet totalno degradirano.