Николај је био један од великих слава наше цркве и нашега народа, један од највећих репрезентената Срба у xx веку, једна грандиозна људска фигура, која је као таква била призната и изван граница Србије и Српства. Он је био високо цењен у англо-саксонскоме свету и у целокупноме хришћанству као један велики хришћански мислилац и велики хришћанин. Кад год је био у Енглеској и у Америци и где год је био у њима, он је мољен да служи и да говори. Позната је ствар да је енглеска црква још за време рата 1915. отворила све своје храмове и ставила све своје олтаре на расположење српским свештеницима. Кад би се чуло да ће архимандрит Николај ма где служити, свет би се згрнуо да га чује, задивљен интелектуалном дубином и спољном формом његових беседа.
Он је тада спајао у себи две мисије: Вршио је национално-политичку и патриотску пропаганду за Србију и њене државне и хуманистичко-родољубиве аспирације, а вршио и мисију једног изасланика Српске цркве у англосаксонскоме свету. Штампа је преносила његове беседе и он је постао у Енглеској и Америци једна општепозната и општепризната личност. Он је чинио част своме народу и својој цркви и он им је дизао углед на целоме Западу. То су необориве чињенице.
У томе англо-саксонскоме свету је његова реч некада имала већу тежину него реч владе или бар чинила да у извесним приликама претегне мишљење владе, које је он подржао. Владе су га зато употребљавале у важним државним и дипломатским мисијама, а он је био врло јефтин амбасадор, јер није тражио ни титуле, ни одликовања ни плату). Он је уживао поштовање и уважавање у англо-саксонскоме свету и он је имао утицај у њему, утицај иза кога није стајала држава, него само његова личност.
Он Англосаксонцима није ласкао, него их је само позивао да се врате на хришћански пут и да се строго држе њега. Он им није нудио никакве материјалне користи, него је од њих тражио да се несебично одрекну својих користи и да помогну бедне и невољне овога света. Отуда су беседе Николаја Велимировића донеле милионе златних динара Српском Црвеном крсту. Сваки његов говор је не само помогао духовно оне који су га слушали, него је био од користи и стотинама наших војника, ратних избеглица и деце. Зато српска ствар у Енглеској и Америци за време Првога светскога рата не може ни да се замисли без др Николаја Велимировића. Добро мишљење које смо онда уживали у англосаксонскоме свету имамо великим делом да захвалимо њему. Било би се врло неблагодаран ако се то не би признало и истакло, али се мора приметити да др Николај никад није правио питање од својих заслуга, јер је увек имао друга и важнија посла, од којих му је најважнији био да учи друге страху Господњем, хришћанској мудрости и хришћанској врлини.

Једнога дана је у Скопље са препорукама на мене стигла извесна леди Стрејкер, заједно са својим сином. Рекла ми је да жели да иде у Охрид да тамо проведе Ускрс и да издржи све побожности које захтева припрема за причест. Молила ме је да јој нађем једног сигурног шофера, што сам и учинио. Она ми је рекла ово: "Ја доктора Николаја знам из Енглеске. Он је наш велики пријатељ. Ја му сад водим свога сина, који треба да пређе на Универзитет, да га он благослови, јер сам ово дете одржала и подигла сама са његовим благословом и молитвама".
После недељу дана леди Стрејкер ме је опет посетила да ми захвали и да ми донесе поздраве владике Николаја. Тада ми је испричала ово: "На ускршњој служби у Св. Софији у Охриду, владика је држао говор на више језика. Прво је нешто рекао Грцима на грчком, затим туристима на немачком и француском, после тога је говорио на српском, па је се онда обратио мени и моме сину на енглеском, пошто је Србима на српскоме нешто казао о нама, то јест рекао им да смо чак из Енглеске дошли, да са њима проведемо Ускрс у древној цркви Св. Софије и да се у њој причестимо. Са неколико реченица се обратио мени, а затим је говорио моме сину. Ја сам плакала од узбуђења за све то време... Затим је говорио на македонском наречју и позвао све присутне да се за мога сина помоле Богу. Ја нисам у стању да без ганутости говорим о томе. Ви не знате како великог и светог човека имате ви Срби! "
Испричао сам ову ствар митрополиту Јосифу. На то ми је он испричао ово: "За време рата, док сам био у Енглеској, и ја сам често служио по разним енглеским црквама, и новине су то увек објављивале уз обавештење да ћу свакога ко се спреми постом за причест причестити у оба вида по обреду српске, односно православне цркве. Уз обавештење је дат број телефона на коме ће верни добити потребно упутство о посту и другим припремама за свето причешће.
Једном приликом ја сам био изненађен бројем присутних, а црква није била мала. Кад је дошло време причешћу, одржао сам једну малу проповед коју је не знам више ко и како преводио, очитао опросну молитву и почео да причешћујем. Међу последњима се причестио један стари лорд, коме сам заборавио име, а који је био узбуђен, да ми је приступио дрхћући и плачући. Ја сам га усрдно причестио и после распитао зашто је тај човек плакао. Речено ми је да је он помислио: "Можда се први пут причешћујем у животу уопште, јер се бојим да нисам ни био причешћиван, то јест да нисам примао причест од правих свештеника, пошто се могло десити да је у енглеској цркви за време верских смутњи и револуција негде и прекинут ред рукоположења, док то у православној цркви није случај; континуитет рукоположења је у њој сачуван од Христа до данас". И ваша је српска литургија зато ганула старога лорда, а причешће га је довело до радосних суза"... Можете онда мислити, закључио је митрополит Јосиф, какве је све доживљаје са тим побожним енглеским светом имао наш Николај! Он, који говори енглески као Енглез, он са његовом речитошћу и његовим умом! Кад би он причао шта је доживео у Енглеској и Америци, то би заиста била једна велика и дивна хришћанска књига"...
Неко ми је причао да је Николај негде у Енглеској држао неку проповед поводом примирја после Првог светског рата, (ако ли не поводом мира закљученог у Версају). Основна мисао ове његове проповеди требала је, - колико ми је остало у сећању после толико година, - да буде ова:
У стара времена, кад би се уговарао мир, томе су чину присуствовали и свештеници, који би извршили призивање Светог духа на то дело и који би после потписивања служили <Те Деум>. Тога није било у Компијењу (или у Версају?), рекао је Николај. Ту су се нашли представници Велике Британије, - највеће поморске силе овога света, - представници Француске, - највеће сувоземне убојне силе овога света, - представници Америке, - те најбогатије велике силе овога света, као и представници других победничких земаља. Али божјих представника ту није било. Бог дакле није био у Версају! Како се онда може веровати у тај мир, закључен без Бога као његовог јемца? Нису ли људи огрешили о Бога, кад га нису призвали да и он запечати версајски мир!? Није ли Велика Британија, хришћанска као што је, згрешила Богу што га није призвала да буде на њеној страни и у тој прилици? Међу слушаоцима је владао тајац; а међу њима је било и неких врло великих енглеских личности, Николај је направио једну дужу паузу, па је узвикнуо: "На колена, Велика Британијо! На колена, па се моли Богу да ти опрости што га ниси призвала да и он утврди мир који си диктовала побеђенима!" Слушаоци су пали на колена и Николај је завршио свој говор једном молитвом.

Из књиге "Златоусти проповедник васкрслога Христа"
(Свети Владика Николај у сећањима савременика);
приредили Владимир Димитријевић и Гораб Вељковић
Сећање Милана Јовановића Стоимировића