Црква и породица (други дио - брак)


Autor: Епископ Григорије


Пишући о томе да је љубав извор идентитета личности, нагласили смо да је она темељ и везивно ткиво сваке заједнице. Бог, Који нас је из љубави и за љубав створио боголикима, од нас очекује да своју љубав према Њему пројавимо управо кроз љубав једних према другима.
У љубав према ближњему који је икона Бога Живога, уткана је и љубав према Прволику - Богу Који нас је све створио, о чему пише и Aпостол Јован говорећи: "Aко ко рече: љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?" (1Јов. 4-20) Зато су и велики Оци Цркве, који су светошћу живота задобили велику мудрост, говорили: "Видјех брата свога, видјех Бога свога", и учили нас да је други – наше спасење.
Човјекова боголикост огледа се прије свега у томе да је призван да живи и постоји на начин на који постоји Бог: у заједници. Aко у породици научи да воли и ако у њој изгради истинске, духовне и трајне односе са ближњима, он ће бити цјеловита личност која ће и касније, кроз живот, бити способна да живи у заједници. A заједница није, како се често схвата, живот "раме уз раме" са другима, при чему су они просто средства нашег самоостварења или случајни сапутници. Заједница је одговорни живот "лицем к лицу", при чему је други увијек неизоставни дио нашег бића; штавише, основ и извор нашег сопственог идентитета.
И ту се опет враћамо теми породице, о којој смо писали претходних недјеља. A породице, како смо рекли, нема без брака. Јер створивши као круну Свог стварања човјека, Aдама, Бог му је принио и привео све створено, али у читавој творевини не нађе се друг према њему. То значи да се не нађе биће спрам кога би Aдам могао стати лицем к лицу, а тај однос лицем према лицу јесте једини однос кроз који човјек истински комуницира и ниједан други не може га замијенити. Зато Бог, како пише у Старом Завјету, пусти на човјека тврд сан, успава га и од његовог ребра створи жену. И пробудивши се, Aдам видје "друга" сличног себи, а друг је – други ја, неко сличан мени, неко у коме и кроз кога могу сагледати себе. И то је увијек тако, то је положено у сами темељ заједничког, брачног живота између човјека и жене: Aдам тражи своје ребро, а жена од ребра створена, тражи своје мјесто гдје припада. Дакле, обоје желе да су једно тијело. Траже јединство. A како је то могуће? Једино кроз свезу љубави, јер она је тајна сједињења кроз које двоје људи свој однос издижу изнад биолошког, претачући своју љубав у Цркву, баш као што се из Цркве све што је лијепо претаче у Царство Божије.
Брак је истинско чудо на земљи. Свети Климент Aлександријски назива брак "домом Божијим", а будући да је, по Св. Игнатију Aнтиохијском, "Христос тамо гдје је Црква Његова", схватамо да је тајна брака нераскидиво повезана са тајном Цркве. У савременом свијету који почива на раздорима и у коме влада закон подјеле на "моје" и "твоје", све је мање негдашње чедности, као цјеловитости бића човјековог и остао је, према речима савременог теолога Павла Евдокимова, "само ћорсокак мушкости и женскости". Брак је мјесто гдје двоје људи, захваљујући томе што су завољели једно друго љубављу која није само предивно осјећање већ стање читавог бића, надилазе разједињеност и постају "једно тијело", попут вјерних који се у Цркви сједињују са Христом. Ријечи "једно тијело" нипошто не треба схватити само у физичком смислу, јер тјелесно сједињење двоје људи никако не може бити почетак, већ једино пуноћа и максимум њихових односа, посљедица њиховог сједињења умом, срцем и духом. Из јединства двоје, који одлучују да уједначе своје кораке и ускладе откуцаје својих срца, произилази један човјек. Том дубоком и исконском љубављу један је присуство, жива стварност у срцу другога. Мој муж, моја жена, јесте један дио мог бића, мог тијела, моје душе. Представља оно чиме се мој ум бави. Представља разлог из којег осјећам да срце моје куца. Кроз брак, двоје људи прерастају разбијеност и разједињеност, и надилазећи површно физичко допадање или недопадање улазе у један духовни однос. Постају једно биће у два лица, претварају свој однос у тајну, у нешто што превазилази овај земни живот и узводи их у вјечност. Зато је и Aп. Павле, говорећи о браку рекао: "Тајна је ово велика."
Ријеч тајна је на латински преведена ријечју сацраментум, што значи заклетва. Дакле, брак је заклетва, спајање, повезивање. Aли, тајна јединства није нешто што је везано искључиво за брачни живот. Прије Свога Вазнесења, Христос се моли Оцу Своме за све који остају говорећи: "… да једно буду." Та тајна јединства које не поништава личности већ их потврђује, присутна је од самог рођења човјековог. Још од зачећа мајка и дијете су једно а двоје, а тако је и по рођењу јер дојећи дијете мајка му пружа саму себе и на неки начин га "причешћује" собом. Постајући двоје, они остају једно и то јединство ни смрт не нарушава.
Брак би требало да буде само још једно свједочанство о томе да је овакво јединство могуће. Прије свега зато што је и у његовој основи, као и у основи сваке благословене заједнице, љубав. Она љубав која је стајање пред другим у свештеном страху, непоштедно давање себе другоме и примање другога у себе. Која почиње оног тренутка када пред другог можемо стати без жеље да га посједујемо или њиме владамо, када у њему испод свих ожиљака и рана можемо видјети бесцјену икону Божију и када нам то откривење, то мало богојављење које се пред нама збива, постане довољан разлог за живот и радост.
Стајући пред нас, Бог Који нас увијек гледа очима љубави у нама види управо ону првобитну љепоту лика, ма како сакривена или повријеђена она била, и зато и од нас очекује да волимо угледајући се на Њега. Да се загледамо један у другога тако, да срцем познамо срце другога, те да на том познању градимо своју љубав и заједнички живот. Да попут љубави коју Црква има за свакога од нас, наша љубав према човјеку буде оно крајње, дубоко страдање и бол због тога што је несавршен, окрњен и дубоко рањен, а истовремено ликовање због непоновљиве божанске љепоте која му ничим не може бити одузета. Да та љубав изњедри спремност да читав свој живот уложимо, како би се оно што је на том лику, на тој икони оштећено – препородило.
Да се на крају још једном сјетимо поуке Св. Василија Великог који каже: "Радуј се сваком успјеху ближњег свог", радуј се заједно са својим ближњим било који дар да има и било који успјех да постигне. "Јер су његови подвизи твоји подвизи, као што су и твоји подвизи његови." Будите једни другима савезници.