Majci...

[Raquel]

Ne znam kako da se zahvalim mojoj majci.
Naučila me da praštam.
Naučila me strpljenju.
Naučila me da slušam tišinu i iz nje izvlačim pouke.
Naučila me da govorim ćuteći. Ali i da kažem glasno i jasno sve što mislim.
Naučila me da kuvam. Orezujem ruže i gajim biljke.
Naučila me svojim suzama kako se pruža podrška, čak i kad najdraži odlaze.
Bila je i još uvek je najjači vetar u moja ledja, na koju god stranu da krenem.
Hvala ti Mama.

[Raquel]

Кажу да то није било,
ал јесте
Кажу нисам добро видела,
ал јесам.
Страх ме надева са свих страна
истина је.
Урлам у себи да ли је у реду,
ал урлам.
Кријем оно што видим,
ал морам.
Знам боли то моју маму,
ал мама,
Пробуди ме усред ноћи глад,
зашто?
Попијем чашу воде, глад је ту,
зашто?
Ко може разумети готово све,
али нико.
Не гладује стомак од глади,
али зашто?
Неко је крив,
а ко?
По стоти пут голе ноге и груди,
али.
Сунце се бори да изађе, па и оно у грудима,
али чему, коме?
И јесте
и јесам
Истина је
истина је.
Урлала сам,
морала сам
И шта сад,
МАМА?

[no-mercy]

[Raquel]

Za majke i kcerke kazu da su u (latentnim) sukobima do kcerine 26e godine. I da je to prirodno. Nakon toga pocinju da shvataju sta su jedna drugoj, sta su naucile jedna od druge i koliko u stvari znace jedna drugoj. Sa mojom majkom i mnome to je trajalo do moje 28e. Nismo zurile.

Sve sto sam joj nekad zamjerala, palo je u zaborav. Shvatila sam njene slabosti, da je i ona samo jos jedno ljudsko bice koje grijesi kao i svi drugi. To joj ranije nisam davala za pravo, kao i svako dijete idealizujuci svoje roditelje.

Nekad mi se cini da sam ja starija od nje.

Njen put je bio njena licna staza. Trebale su mi 28 da joj je dozvolim.

Svi smo smrtni.

[technus]

Majko, hvala ti sto postojis...

[Nista]

Ko će staru dočekati majku?
Ko će pred mene staru išetati?
Ko će staru zapitati majku:
Jesi li se umorila, majko?

[pecaros]

Moja majka je vječna. Uvijek će biti dio mene u vidu vaspitanja, karaktera i ljubavi. Nisam taj koji bi joj ovo i rekao. Tako da nikad neće ni saznat koliko sam joj zahvalan

[tigrovo_oko]

Mjesec dana nisam bila kuci. Rodjenoj. Trenutno niko nije tu, svako je za svojim poslom. Dolazim i imam sta da vidim. Opet je imala nalet inspiracije i, kako to samo ona zna, promijenila raspored namjestaja u kuci, slike... sa istim stvarima, ali ponovo drugacije. Toplo. Cudna je ta zena. Pitam se sa kakvih li je misli ovaj put zeljela da skrene fokus, i u tom trenutku uradi ono sto joj pricinjava najvise zadovoljstva? Mada nije ni vazno.
Podizem roletnu, i dok stavljam prozor na kant, krajickom oka pogled mi pada na zgrcenog mrtvog misa na terasi. U kuci nema nikog a opet neko je "na strazi" - pomislih.
I suze krenuse. Taj neko nije bilo ko, vec onaj koga fizicki odavno nema. A ipak je tu. Da, smrt je zaista neminovno fizicko iskustvo, ali dusa - ona je vjecna.