Melanholija

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

U meni

"...Postoji u meni mnogo čežnji i mnogo težnji i još više želja, neostvarenih maštanja i sveta iz oblaka. Da li ću se ikada prizemljiti ni sam ne znam. A i ne želim. Želim uvek biti dete, jer jedino tako mogu da opravdam ponekad suze u svojim očima.
Moja sloboda i moja sigurnost samo su prividni. Uporno pokušavam da se oslobodim svoje smotanosti, svoje stidljivosti i nesigurnosti, ali još uvek nisam uspeo da otkrijem onaj prauzrok koji me je, eto, doveo da se u odnosu sa ljudima ponašam tako. Otkrijem li njega, rešiću sve.
Jedino kada pišem ja sam lav! Inače, običan sam miš koji pokušava da strugne u prvu mišju rupu. Papir je jedino bojno polje gde mi niko ništa ne može. Ali, kada bi život bio papir, kada bi svi problemi bili od papira – kako bi se lako dali zgužvati!"

[nauzeja]

Kakav crnjak si mi opalila.



UF.

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Pljas, pljas, pljas! Ne budali... kakva melanholija mozhe biti...

idemo dalje...

Kad razmišljam o tebi obuzima me nežnost veća nego što mogu podneti ponekad. I zato ćutim posmatrajući te dok me ne vidiš i kao da je kraj godine, beležim svakoga dana od čega se sastojiš, uplašen da nešto nedostaje: najpre ti, čitava i meni okrenuta licem na kome su usne, čelo, obrazi i tragovi poljubaca, dva oka ispod nemirne kose. I to bi bilo dovoljno da nema tvojih ruku koje me grle, zatim vrat, ramena, grudi i struk devojčice koja plače, oblina trbuha poput hleba toploga dok zastajem na obali jezera koje već skriva senka. Ali ja zatvaram oči jer ti se stidiš i poželim da te čuvam kad padne veče, daleko od stvari koje te bez mene poznaju.
Na satu kazaljka pokriva jedna drugu i ptica na tvome prozoru ne uzima više zrno iz nepoznate ruke.
Ugasi svetlo, u tami ne mogu te odvojiti od sebe samog.

[nauzeja]

Glavobolja mi se amplifikuje iz mjeseca u mjesec. Kriticno stanje u lobanji koje se manifestuje suzenom svijescu. Vratimo se cika Duletu.

27. januar 1976.

Beograde, dobro jutro!
Jedna mala, prava zima gostovace izvesno vreme u nasem gradu. Sta da radimo, drugarice i drugovi?
Da li da se radujemo ili da ocajavamo?
Nama se cini da je lepa, bela, tiha i svecana.
Da je cista, dobra i zdrava.
Da ovaj sneg lepo stoji svemu na sta je pao: i krovovima, i krosnjama drveca, i automobilima, i poljima.

Hteli smo da lansiramo parolu - BOLJE SNEG NEGO SMOG! - medjutim, dobili smo vrlo ubedljive dokaze za smog a protiv snega:
smog ne ugrozava saobracaj; smog se ne mora cistiti; sneg je delo slepe stihije a smog ljudskog razuma; smog se stvara zato da bi nam bilo bolje; sto se za sneg ne moze reci.
Mi bismo i dalje bojazljivo branili sneg:
pozivamo se na decu, koja mu se toliko raduju.
Ali ni to ne prolazi: deca najvise kompromituju zimu i sneg. Nerazumna deca su dokaz o kakvom se luksuzu i neozbiljnosti radi.
Ne znamo kako vise da branimo zimu i sneg.
Pozivamo se na umetnost:
mnoga velika umetnicka dela slave lepotu zime.
Medjutim, druga strana nema vise nerava.
Pita nas: hocemo li avione ili sneg; hocemo li da uzivamo ili da zivimo?
Plasimo se da ce pred takvim dilemama sneg izgubiti bitku.
I stvarno, kad razmislimo, mozda je nase odusevljenje bilo plitko i povrsno.
Sneg nije estetsko vec ekonomsko pitanje.
Sta mu vredi sto je, recimo, lep kad je nepraktican.
I, ako treba da zauzmemo stavove po pitanju snega, mi se slazemo da u savremenim uslovima sneg deluje prilicno primitivno i zastarelo,
Blago glupoj i nerazumnoj deci koja to ne znaju.

[nauzeja]

@Moodo: Nema me par dana u drzavi, i ti pozelis da se sparimo? Osjetila si miris mog pasosa? Vidis, interesantno. Razmotricemo.
P.S. Ni Sparkito ni Star nemaju sansi pored tebe.

[the_sacrament]

Četvrto pismo

1.
Gospođo Vineti, sve što sam vam do juče pisao
ne uzimajte ozbiljno. Predajem se i vičem:
vi ste neponovljivi.

Pronalazim vas čak i u travi. To je tamo, levo
od mosta, u jednoj kafanici koju je posećivao
Prešern. Nabrao sam trave da napravim salatu,
ali nisam mogao. Udisao sam je. Imala je miris
vaše kose.

Čitave noći lutao sam oko stanice, i razgledao vozove
što odlaze i dolaze. Imao sam dovoljno vremena
da mirno o svemu razmislim. Gospođo, ja sam u vas
neizlečivo zaljubljen.

Idem da spakujem stvari i da se vratim. Ključ imate.
Adresu znate. Naći ćemo se, dakle, ne u Beogradu,
nego u Novom Sadu. Pre toga moram devojčicu
da vratim u Zagreb. Sa Dragom Britvićem
i Marjanom Selmanom popeću se - Pod stare krovove -.
Sa Krlecom i Dobrišom obično odšetam na groblje.
Sve u svemu, to je dva dana.

Ja njima dvojici držim književne susrete.
Govorim malo njihove, malo svoje, malo tuđe poezije.
Počnem pesmom - Mirogoj - Jiržija Volkera.
Cesariću se naročito sviđa ono mesto:
- Korenje može sunce da uhvati u cvetu. Zašto je
poginuo mrtav će od života saznati. Za kralja,
za otadžbinu, za sve se može boriti na svetu,
ali se ne može za sve umirati. -

Meni se sviđa kraj te šetnje. Dolazi ono Tinovo:
- Ne boj se, nisi sam… - prva i najveća
svemirska pesma na zemljinoj kugli, a za oproštaj
ide, uz obaveznu sedeljku u nekoj kafani,
- Srebrna cesta -.

Gospođo Vineti, samo je potrebno da imamo
nekoliko dece, i videćete: biće sve dobro.
Negde ću pozajmiti novac, kupiću drva i uglja,
i čitave će zime biti toplo.

2.
Vi ste moja žena, i nemojte ni pomišljati da
ćete ponovo otići. Setite se kako sam, kao ptica,
pre sedam zima sedeo na drvetu pred vašim
bolničkim prozorom. Padao je sneg. A ja sam
sedeo satima.

Setite se da tada nisam imao rukavice, ni
toplo odelo. Tada smo nešto počinjali, i rukavice
i toplo odelo imali smo samo u glavi.

Čuvam pisma koja sam vam pisao na tom drvetu.
Pokazao sam ih Palavestri. Izabrao je jedno,
rekao: to je pesma, i stavio ga u svoju antologiju.
Posle sam ga našao i u poljskoj antologiji
Zigmunta Stoberskog.

Nekoliko godina docnije upoznao sam Stoberskog.
Dolazio je na Sterijino pozorje. Divan, uglađen
čovek, ali nadasve: Poljak. Bio je iskreno
razočaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je,
pustiti brkove. Ko je video pesnika bez brkova.

Kako da mu objasnim da sam te brkove morao
da obrijem u osamnaestoj? Tada mi je Bihalji
objavio jednu pesmu u časopisu - Jugoslavija -.
Reprezentativno. Hartija kao ona na kojoj se
štampaju ikone. Prevod na četiri jezika. Oto Bihalji
Merin je iskreno bio razočaran mojim izgledom.
Obavezno morate, rekao je, obrijati brkove. Nije
evropski, a kamoli svetski, a ovaj časopis ide u
ceo svet. Izvadio je iz džepa novac i lično me
odveo u prvu berbernicu. Umirite se, dragi moj,
tapšao me je po ruci, jer sam bio iskreno nesrećan.
Okanimo se primitivizma.

Ispala je velika zabuna sa tim pismom, a vi dobro
znate da ga nisam uneo ni u jednu svoju knjigu,
i da sam ga, ponekad, kad ste mi bili neverovatno
važni, prepisivao i slao vam ga ponovo
i uvek ponovo.

To je ono što smo nazvali: balada o nama.

3.
- Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba
zgaziće moju tršavu glavu i razliti pločnicima.
Razbiću čelo o bandere i sva ću pluća izjecati i
izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima,
koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po
ivicama polako počinje da truli.

Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće
dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.

Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove
sestre u bolnici. Dezinfikovaće smisao tvoga
osmeha na čaši iz koje si pila lekove. obrisaće
novinama reči koje si mi govorila kroz prozorsko
staklo. I sve će svesti na brutalno.

Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u
oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevati
ili nepoznavati ljudi u prolazu.

Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne
umeju da nariču kad se spomene tvoje ime. Jer laž
su priče o novim sastancima, laž sve uspomene
i posete rodbini nedeljom popodne. Nikad se više
nećemo naći.

Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje
će mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak.
I sve će lepo s tobom umreti.

I svakog će proleća krovovi dugo plakati
suzama okopnelog snega. -

4.
Ima još jedan razlog, vrlo privatan, što pesmu nisam
objavio u nekoj zbirci. Ponekad se zaljubim u
neku svoju metaforu, kao u slučaju tog širokog sivog
stopala gradskog neba koje gazi moju tršavu glavu
i razliva po pločnicima.

Još u šesnaestoj napisao sam pesmu - Nedelja -, u
kojoj doslovce stoji: - Nebo je velikim sivim
stopalom zgazilo krovove, ljude i puteve. - Radije
sam se odrekao obe pesme, nego da ponovim metaforu.

Inače, nadam se da vam je jasno u kakvom sam
položaju. Samo mi, molim vas, ništa nemojte javljati
o vašim glavoboljama. Njih ja vučem na savesti,
i ako me podsećate na to, ponovo ću pobeći.
To mene dovodi do ludila.

Idem da spakujem stvari. To je popodnevni voz.
Kod vas ću biti već rano u zoru. Devojčici ću
u Zagrebu na stanici sve otvoreno objasniti. Sa
Marjanom i Dragom mogu da se napijem drugi put.

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

@Moodo: Nema me par dana u drzavi, i ti pozelis da se sparimo? Osjetila si miris mog pasosa? Vidis, interesantno. Razmotricemo.
P.S. Ni Sparkito ni Star nemaju sansi pored tebe.

You must spread some Reputation around before giving it to nauzeja again.

[nauzeja]

Ja sam ranjen, rane se gnoje,
gde si nesrecno, jedino moje.
I oko rana muve se roje,
a tebe nema, jedino moje.

Zasiven za tebe, jedino moje!

[nauzeja]

Pjesma po kojoj je bivsa cimerka dobila ime. Punokrvna melanholija. 2005/06.

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Ima ljudi na kojima srebro nikada ne tamni.
Ima ljudi na kojima zlato toplije sjaji. Ima ljudi koji znaju odgovore na sva vasa pitanja, kako god teska ona bila.
Njih mozete pitati zasto je nebo plavo i zasto drvece uvis raste zeleci dosegnuti sunce, kamo putuju rijeke, tko je nas obojio i odakle cvijecu ime… njih mozete pitati gdje to sunce spava i gdje se kriju drevni gradovi, zasto ne mozete razdvojiti mlijeko i caj da opet budu kao prije nego sto ste ih pomijesali, ne zeleci piti ni jedno ni drugo vec nesto trece… njih mozete pitati zasto rastemo, zasto ucimo, zasto se ponekad osjecamo tako svadljivima ili tuznima…
Zasto sanjamo.
Tko je stvorio oblake i zvijezde, slova i brojeve, planine i mora.
Zasto ljudi stvaraju pa ruse?
Pa opet grade ispocetka?
Ne vjerujete?
A osjecate li se vi katkada, dok ste u blizini nekih ljudi ugodno, pametno, duhovito, plemenito, puni vrlina? Izazivaju li, mozda, neki drugi ljudi u vama cudne osjecaje nelagode, htjeli biste se udaljiti, pobjeci od njih, ili se samo svadjati s njima jer vas ljute, a vi i ne znate zasto?
Da, to je istina.
Ima ljudi koji izazivaju i poticu ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju mozda prepoznali), jednostavno, ni po cemu se ne isticu od ostalih ljudi.. a ipak, cine nam zivot ljepsim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih mozemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece, po vedrim licima kojima su okruzeni, po sretnim pricama ili pjesmama, ili po glazbi kojoj uce djecu. U njihovoj blizini nema mrznje, ljutnje ili ruznih rijeci. Okruzeni su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uce kako zivjeti, kako se radovati, kako voljeti. Zovu ih Zlatni ljudi. Svatko sretne nekog zlatnog covjeka, a toga cak i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat cete ga u ocima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepu, smirenu i ispunjenu osjecaju srece u grudima.
Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

[the_sacrament]

" ...Na kraju:ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrijte lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I čegrtaljke u šake,
a onda:
orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulične svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.

Zar ne primećujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama će od našeg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
u stvari,
naša poslednja naivna šala,
poslednja salva crnog snega
po vašim licima sivim.

I ko zna,
možda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje
grobovima,
a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo
ovde negde u travi,
ovde negde u lišću,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno živi... "

[nauzeja]

Cetvrtak, 29. januar 1976.

Bolje da vas ne pitamo - kako ste?
Sinoc je jedan to pitao i dobio samar.
Mraz je sve ljuci, a sve tanja vatra, za sta li nas ova zima smatra?

Vise nismo ni muskog ni zenskog pola, vec Severnog i Juznog. Na beogradskom Arktiku, u Zemunu, ljudi vec stanuju u kucama od snega i leda. Na beogradskom Antarktiku, u Mladenovcu, pojavili su se pingvini.
Skakucu u opancima i cvokocu u duhu narodnog melosa:
LEPO LI JE BITI PLJESKAVICA!
Lepo li je biti lozac na brodu!
Lepo li je biti livac!
Lepo li je svuda gde nismo mi!
Oduvek je bilo lepo samo tamo gde mi nismo!

Nas Beograd je ziv soljen nedosoljen. Ova zima ima zube kao kolac, pregrisce nas kao konac.

Preduzece Beograd - put junacki se nosi sa snegom i mrazom. Radnici ovoga preduzeca kunu ovih dana i noci roditelje sto ih nisu slali na neke tople, humanisticke smerove - u one puste kancelarije.

Zbog lose vremenske situacije, svi razvodi brakova odlazu se do daljnjega. Ako se ne podnosite, okrenite jedno drugom ledja, ali ostanite jos malo pod istim jorganom.
Mi mislimo da je ovo sve, najvise i najgore, a neki stari Solunci nas ismevaju: nije ovo nista! Ne znamo mi kakva je zima bila 1928. godine!
A mi se radjamo stari!

Neka, neka, dobro, dobro, ako, ako...Videce ova zima kod naseg sunca!

D.R.

@Mudo:
Odakle vadis te redove?

[nauzeja]

''Osnovno sredstvo proizvodnje je malo, sivo i tezi oko 1.300 kilograma. To je ljudski mozak.''
"Nasi domovi uskoro bi mogli da postanu hramovi virtuelne realnosti, ispunjeni raznim napravama. Kao Gejtsov, mozda, samo manji."
"Informaciona tehnologija smanjuje vreme i prostor.''
"Tokom sezdesetih americki ocevi su sa svojom decom razgovarali u proseku 45min dnevno. Danas samo 6."
''Mi, zapravo, deregulisemo zivot za nas i nasu decu.''
''Televiziju gledamo da bi spoznali sebe.''
''Usli smo u svet viska, u doba obilja.''
''Neorganizovan svet u kome zive sposobni pojedicni realnost je danasnjice.''
(Fanki biz)


''Industrijski kapitalisticki razvoj je suprotnost slobodi."
(K. 300)



Prelazim na ljubice ili tome slicno.

[dolazimZa5minuta]

" Sve moje licnosti su za jednokratnu upotrebu, da li me razumete gospodjice? "

[MorellaPraga]

Zenska iskrena pEsma

Dok setam sama
gledam izloge
kao, uostalom, i sve zene.
Parim oci na femme fatale haljinama
zgrazavam se nad cijenama.

Kad se umorim
sjednem u kafic u glavnoj ulici.
Sama.
I dok, kao, citam knjigu i ispijam espreso
Koketiram sa svim muskarcima na vidiku.

Kada mi i to dosadi
krenem tom istom glavnom ulicom kuci.
Dok hodam
suknja mi se njise poput zvona.
Zvuk tog zvona odzvanja
u glavama prolaznika
koji me gladno gledaju.

Dolazim kuci, otvaram vrata
udisem miris sopstvenog parfema.
Taj miris je valjda dokaz da mi sve ovdje pripada.
U predsoblju se ogledam
skidam sal i mindjuse.
Zadovoljno se osmjehujem.

Dok setam sama
gledam izloge
kao, uostalom, i sve zene.
I zelim da, kao i sve zene
parim oci.
Umjesto toga, primjecujem samo
da svaki plasticni maneken lici na tebe.

Kad se umorim
sjednem u kafic u glavnoj ulici.
Sama.
I dok, kao, citam knjigu i ispijam espreso
iza tamnih naocara oci mi se pune suzama
dok pokusavam da te vidim u ulicnoj vrevi.

Kada mi i to dosadi
krenem tom istom glavnom ulicom kuci.
Dok hodam
posrcem.
Sve mi se cini da cu izgubiti ravnotezu i pasti
saplesti se o sopstvanu suknju
sto se njise poput zvona.
Zvuk tog zvona
odzvanja mi u glavi
i pravi vertigo.

Dolazim kuci, otvaram vrata
udisem miris sopstvenog parfema.
Taj miris je valjda dokaz da mi sve ovdje pripada.
U predsoblju se ogledam
skidam sal i mindjuse.
Smijem se bezizrazajnom odrazu i praznim ocima.

[Raquel]

Jednog dana jedan vrlo imućan čovjek popeo se na tavan svoje kuće u potrazi za nagradom koju je dobio kao poslovni čovjek godine! Kopajući po kutijama, naiđe na malu bilježnicu svoga sad već odraslog sina. Bio je to njegov dnevnik.

„Ne sjećam se da sam je ikada vidio“, pomisli on. Listajući, lice mu obasja osmijeh i oči mu zaiskriše. Stranice su ga na trenutak vratile u prošlost, kada je kućom odjekivao smijeh osmogodišnjeg dječaka. Na neke događaje potpuno je zaboravio. Čitajući dnevnik, postajao je sve ozbiljniji. Uvidio je da je u djetinjstvu njegova sina bilo i tužnih razdoblja, kojih se on kao otac nije sjećao. „Ali kako je to moguće?“ upitao se. „Pa ja na to nisam tako gledao.“

Tad se sjeti da je i on vodio dnevnik, doduše poslovni, pa otiđe po njega u kućnu biblioteku. S jedne od polica izvuče veliku knjigu u kožnom uvezu s pozlaćenim inicijalima i položi je na sto pored dnevnika na kojem je olovkom bilo jednostavno napisano Jimmy. Otvori svoj dnevnik na mjestu na kojem je pisalo:

„Protratio cijeli dan. Bio s Jimmyjem u ribolovu, ništa nisam upecao!“ Potom listajući sinovljev dnevnik potraži isti taj datum i pročita riječi svoga sina:

„Bio s tatom u ribolovu. Najljepši dan u mom životu!“

Cijelom svijetu možete biti samo jedna od osoba, ali jednoj osobi možete biti cijeli svijet.

[Raquel]

Noćna pesma

Noć je: ah, zašto moram biti svetlost! I žeđ za noćnim! I usamljenost!
Noć je: sad moja čežnja probija iz mene kao vrelo - čeznem za govorom.
Noć je: sada glasnije govore svi vodoskoci. A i moja duša je vodoskok.
Noć je: sad se tek bude sve pesme zaljubljenih. A i moja duša je pesma zaljubljenika.

Niče

[nauzeja]

''Mala, sama si na ovom svetu. Gazi i ne okreci se. Ne ostavljas ovde nista.''

23.1.2012.
Ljubljana

[Raquel]

Good one.

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

A šta da radiš kad sve ne dođe u svoje vreme? Šta da učiniš, kad ti se život iščaši onako kao kad ti se rebra pogrešno uglave, srce obesi s leve na desnu stranu i zaboraviš ono radi čega si se uputio da se grebeš po ovom trnjaku. Slomiš li nogu, ruku uglave ti nekako pa zaraste. Nema na ovoj kurvi zemlji majstora to unutrašnje da namesti.

(Andrić-Prokleta avlija)

[Raquel]

Sam(a) svoj(a) majstor(ica).

[the_sacrament]

Postoje ljudi koji vam izvade srce i postoje ljudi koji ga vrate na mjesto.

Ljudi su smislili milion načina da vreme prodje brže, ali ni jedan da se zaustavi.

[dolazimZa5minuta]

"Februar je i pada sneg.
Otkopavanje kola, valjanje u snegu , klizanje na plocicama i jedno nemoj da kazes mami, hajde da se pravimo dobre.
Jedna pec na drva, lonce sa medvedjom krvi i karanfilicem, labrador crn kao noc, a napolju sneg. Februar je. Nemoj da kazes mami, hajde da se pravimo dobre."

[nauzeja]

Imas snijeg na trepavicama.

16.2.2004., Mihailova ulica.


Cudno kako se neki ljudi urezu u sjecanje od momenta kad ti udju u vidno polje. I kako im vjerujes. A onda ih pustis i zalis za njima godinama.
Jos cudnije je sto su ti ljudi uvijek zene.

[nauzeja]

Vjerovatnoca da cu zaglaviti sa necijim bratom gledajuci fudbal, futsal, golf, formulu 1, bilijar, zenski rukomet je apsolutna. Neizostavno se polome da mi objasne sva pravila i aktuelnosti vrlo predano i sa strpljenjem koje nema prakticnu primjenu inace. Jer imam taj bistar pogled koji vabi na sportske price. Dodje mi da zapisem ponesto ne bih li izrazila eksplicitno interesovanje. Usput im obavezno rijesim poneki ljubavni jad ili popravim neki konkretni kvar, kad vec nemaju matematickih problema. Onda dodjem kuci i sa svojim bratom odgledam Milan - Arsenal. 4:0.

Zacepljuju me viskovima podataka, a ne znaju da ih ja stvarno obradjujem iako samo klimam glavom. Ugradicu selektivno propustljiv filter - ovako se vise ne moze.