Г. К. Честертон, Наука и религија

**Lepota** · 07-10-10, 20:43

Г. К. Честертон, Наука и религија
18.09.2010, аутор: Дејан Николић, област: Теологија и наука
Превод текста познатог енглеског писца Gilbert Keith Chesterton-a (1874 – 1936) објављеног у његовој књизи All Things Considered (1908) под насловом Sience and Religion. Његов Common sense for the world’s uncommon nonsense (слоган Америчког Честертон удружења) задржава своју актуелност и данас када, на пример, физичар Stephen Hawking (Стивен Хокинг) “открива” да “Бог није створио универзум.”
Оптужују нас ових дана да нападамо науку само због тога што желимо да наука буде научна. Сложићемо се сви да ничег непримереног нема у томе да нашем лекару кажемо да је он наш лекар, а не наш свештеник, или наша жена, или ми сами. Није посао лекара да нам каже да морамо на бањско лечење; његово је да нам каже да ће одлазак у бању на одређен начин утицати на наше здравље. А затим ћемо, наравно, ми сами просудити. Природне науке су попут простог сабирања – или су непогрешиве или су лажне. Мешање науке са философијом не може произвести ништа друго до философију која је изгубила своју идеалну вредности или науку која је изгубила своју практичну вриједност. Ја желим да ми мој приватни лекар каже да ли ће ме та и та храна убити. Посао мог приватног философа је да ми каже да ли би требало да будем убијен. Извињавам се због изношења свих ових очигледних истина. Но разлог зашто их износим јесте то што сам управо прочитао један обиман памфлет, а тај памфлет написала је група интелигентних људи који, изгледа, никада у животу нису чули ни за једну од ових очигледних истина.
Они који се гнушају безопасног писца ове колумне углавном га (у последњој екстази свога гнева) почну називати „бриљантним“, што је у нашем новинарству одавно постало изразом непоштовања. Но бојим се да је чак и ова презрива фраза за мене комплимент, јер сам све више уверен да не патим од бљештавог и хвалисавог празнословља већ од поједностављивања које нагиње ка имбецилности. Све ми се више чини да мора да сам много глуп а да сви остали у модерном свету мора да су много паметни. Управо сам прочитао овај важан зборник текстова који су ми послали људи које високо поштујем и који носи наслов „Нова теологија и примењена религија“. И жива је истина да сам ишчитавао и по читаве колумне не схватајући о чему ови људи говоре. Они или говоре о некој црној и нечовечној религији у којој су одгојени, а за коју ја никада нисам чуо, или, опет, говоре о некој бљештавој и заслепљујућој визији Бога до које су дошли а до које ја никад нисам дошао, која самом својом велелепношћу помућује њихову логику и брка им говор. Али најбоље што од целе ове ствари могу цитирати у вези је са послом природних наука на Земљи о коме сам управо говорио. Иако је следеће речи потписао човек чију интелигенцију поштујем, ја их уопште не могу разумети.
„Када је модерна наука објавила да космички процес не зна ништа о историјском догађају који би одговарао Библијском Паду већ је, напротив, испричала причу о континуираном успону на лествици постојања, било је потпуно јасно да је Павлова шема – при том мислим на аргументативне поступке Павлове шеме спасења – остала без самог свог основа. Јер није ли њен основ управо потпуна палост људске врсте наслијеђена од прародитеља?… Али сада нема више Пада; нема потпуне палости нити непосредне опасности од вечне осуде; и, како је нестао темељ, нестала је и читава грађевина“.
Ово је срочено озбиљно и на одличном енглеском језику – мора да значи нешто. Али шта би ово могло значити? Како то природне науке доказују да човек није пао? Не можете распорити човека да бисте открили његове грехе. Не можете га кувати док не избаци непогрешиви зелени дим палости. Како могу природне науке пронаћи било какве трагове моралнога пада? И какве је уопште трагове писац очекивао да ће видети? Да ли је очекивао да пронађе фосилизовану Еву са фосилизованом јабуком у њој? Да ли је очекивао да ће му векови сачувати комплетан Адамов скелет са прикаченим, помало избледелим смоквиним листом? Цели пасус који сам цитирао је напросто један низ реченица које не следе једна из друге и од којих је свака по себи потпуно нетачна и потпуно невезана за остале. Наука никада није рекла да се Пад није могао догодити. Могло је бити и десет падова један за другим, и опет то не би довело ди било каквог несклада са свим оним што знамо из природних наука. Човечанство је у моралном смислу могло бивати све горе и горе милионима векова, и то ни на који начин не би било у супротности са принципом еволуције. Људи од науке (који нису суманути лудаци) никада нису тврдили да се одиграло „континуирано успињање на лествици постојања“, јер би „континуирано успињање“ значило успињање без назадовања и промашаја, а природна еволуција је пуна враћања и промашаја. Сигурно је да је било неких природних падова, а могло је бити и ко зна колико моралних. Тако сам, као што сам већ рекао, искрено збуњен у вези са значењем оваквих пасуса, у којима нека напредна особа пише да је због тога што геолози не знају ништа о Паду било какво учење о палости неистинито. Због тога што наука није пронашла једну ствар коју није ни могла пронаћи, сасвим друга ствар – зло у психолошком смислу – није истинита. Аргументи овога писца се могу сумирати кратко, а опет прецизно, на следећи начин: „Нисмо ископали кости Арханђела Гаврила, који их, претпостављамо, није ни имао, и због тога малени дечаци, препуштени сами себи, неће бити себични“. Мени је све то дивље и заковитлано, као када би човек рекао „Водоинсталатер није пронашао никакав квар на нашем клавиру; стога претпостављам да ме моја жена заиста воли.“
Овде нећу залазити у озбиљно учење о Првородном греху, нити у ту, вјероватно погрешну верзију истога коју писац „Нове теологије“ назива „учење о палости“. Но каква год била и најгора доктрина о палост, она је увек производ духовнога убеђења и нема никакве везе са далеким почецима природнога процеса. Људи су мислили да је човечанство порочно зато што су се тако сами осећали. Ако се неко осећа грешним, слабим, не видим како би се одједном могао осећати добро само због што му је неко рекао како су му преци некада давно имали репове. Ко зна, можда су човекова исконска чистота и невиност отпали са његовим репом. Све што сви ми знамо о овој исконској чистоти и невиности јесте то да је немамо. Строго говорећи, ништа није смешније од постављања нечег тако магловитог, као што су претпоставке смућених антрополога у вези са првобитним човеком, насупрот тако чврсте ствари каква је човјеково осећање греха. По својој природи, доказ за Едемски врт је нешто што нико не може пронаћи. По својој природи, доказ за грех је нешто што нико не може а да не пронађе.
Са одређеним ставовима се не слажем, док друге уопште не разумем. Ако човек каже „Мислим да би људски род био бољи уколико би се у потпуности уздржавао од ферментисаних течности“, у потпуности разумем шта тај хоће да каже и како би своје гледиште могао бранити. Ако човек каже „Желим да укинем пиво зато што сам трезвењак“, његов исказ не преноси никакво значење моме уму. То је исто као и рећи „Желим да укинем путеве јер сам ја умерени шетач“. Ако неко каже „ ја не верујем у Свету Тројицу“, разумем. Али кад ми неко каже (као што ми једном рече једна госпођа) „верујем у Духа Светога у духовном смислу“, е онда одем кући ошамућен. Па на који други начин неко може веровати у Духа Светога? Жао ми је што морам рећи да је овај памфлет напредних религијских погледа препун оваквих збуњујућих запажања. Шта ли људи мисле када кажу да је наука пореметила њихов доживљај греха? Какав ли су то доживљај греха имали пре него што га је наука пореметила? Да ли су мислили да је то нешто што се једе? Када људи кажу да је наука уздрмала њихову веру у бесмртност, на шта мисле? Да ли су мислили да је бесмртност неки гас?
Наравно, права истина је да наука уопште није унела никакав нови принцип у читаву проблематику. Човек може бити хришћанин до краја свијета, из простог разлога што је човек могао бити атеиста од почетка света. Материјализам ствари је на површини ствари: не треба нам наука да бисмо га пронашли. Човек који је живео и волео пада мртав и црви га поједу. То је материјализам, ако баш хоћете. То је атеизам, ако баш хоћете. Ако је човечанство веровало упркос томе, онда може веровати упркос свему. Међутим, зашто је наша људска судбина постала имало безнадежнија тиме што сада знамо имена свих црва који га једу, или имена свих делова тела онога кога једу – то мислећи ум тешко може разумети. Мој главни приговор овим полу-научним револуционарима јесте у томе да они уиопште и нису револуционари. Они су партија плиткоумности. И нису они ти који уздрмавају религију, већ ће пре бити да религија уздрмава њих. Једини начин да одговоре на велики парадокс јесте понављање очигледних истина.
Са енглеског језика превели јереј Дражен Тупањанин и ђакон Дејан Николић

**Čika Džo** · 07-10-10, 23:19

Dobar tekst.

Doduše, uvijek mi je bilo neprijatno u blizini ljudi koji pretpostavljaju jedan od ova dva sistema onom drugom (dobro što Česterton nije tu

), ali fin tekst.