Позајмљене тезе
(Протојереј мр Велибор Џомић)
Основна теза Илићеве књиге, а теза није његова (доказаћемо у наредним редовима), видљива је већ на корици књиге. Док се у тамној позадини књиге појављују измучени ликови мученика из нацистичких логора дотле се у првом плану појављују светлеће, у црно-белој техници, доминантне фотографије Патријарха Гаврила и Светога Владике Николаја, и то: Патријарха Гаврила са патријарашком панагијом након избора за српског патријарха 1938. године, а Светога Владике Николаја негде из Америке и то пред крај његовог живота!?! Већ из таквог, злонамерно осмишљеног ликовног уређења корице књиге, није тешко уочити смисао поруке књиге.
Импресиониран сам изворима и литературом које је П. Илић користио. П.Илић је из архиве УДБ-е, тј. из УДБ-иног досијеа Светога Владике Николаја узео све оно чега нема у србијанским и уопште бившим југословенским библиотекама. Отуда је јасно да се он користио тим досијеом и комплетним удбашким архивским и библиотечким фондом и тиме нам је, несвесно, открио колико је УДБ-а деценијама прикупљала све што је било ко, било када и на било ком крају земљине кугле написао, изговорио и објавио о Светом Николају Жичком. На жалост, и тиме су се деценијама бавили на своју личну и професионалну срамоту, али и на срамоту народа из кога су поникли.
Сваки боље упућенији истраживач и проучавалац живота и дела Светога Владике Николаја одмах након читања ове књиге може да закључи да изнесене тезе и презентовани закључци не представљају никакву Илићеву оригиналност и сензационалност. Жалосно је, али истинито да је П. Илић заправо преузео и као своје приказао ставове београдске Хрватице или, боље речено, ''хрватске домовинске историчарке'' Љубице Штефан. Ова историчарка хрватског римокатоличког клира је скоро двадесет година пре Илића ''сензационално открила нове детаље из биографије'' Светога Владике Николаја, тј. пишући о ''Николајевим антисемитским порукама српском народу из ''почаснога бункера'' у Дахауу'' (Љ.Штефан: ''СПЦ и фашизам'', ''Глобус'', Загреб, 1996, стр. 225) тврдећи да јој ''није познато да је итко други из Дахауа, од обичних логораша, могао писати своје медитације и сл. Имајући на располагању и сав потребан прибор, па онда то изнио са собом кад је изашао. Али, истина није јака када се пише и говори о Николају и Гаврилу. Мит се мора стално и даље његовати и проширивати новим измишљањима. Као и о кнезу Лазару, Краљевићу Марку и др. То је константа српске повијесне митоманије, и свјетовне и духовне'' (исто, стр. 226). Иста хрватска историчарка, сарадница и најмљеница ''Гласа концила'', пише, додуше краће, али скоро 20 година пре Илића, о ''угодном смештају'' патријарха и владике у тзв. ''почасном бункеру, изласцима у град, коришћењу исте хране коју су користили и часници СС-постројби, коришћење послуге'' итсл!?!
Више је него занимљиво то што је Љубица Штефан своја писанија објавила 1990. године у ''Гласу концила'', званичном гласилу ''римокатоличке цркве у Хрвата'', за време уредниковања Живка Кустића. С обзиром да је у то време Штефанова живела у Београду, уредници ''Гласа концила'' су одлучили да се као аутор тог срамног и неистинитог фељтона потпише Томислав Вуковић, новинар ''Гласа концила''. Проширена верзија тог историјски нетачног и конструисаног текста под насловом ''Мозаик издаје'' објављена је 1991.г. у Загребу у издању Хрватског књижевног друштва Св. Ћирила и Метода, а као аутор је потписан Томислав Вуковић. Најзад, и загребачки ''Глобус'' је 1996.г. под именом Љубице Штефан као правог аутора и насловом ''Српска православна црква и фашизам'' објавио тај срамни рукопис. Издање је помогло Министарство иностраних послова Хрватске, а књига је посвећена савременим хрватским ''бесмртним витезовима погинулима у домовинском рату''.
Дакле, више је него јасно да је Илић основне и главне тезе своје књиге ''преузео'' од хрватске историчарке. И не само то. Необавештено читалаштво је, као и необавештена уредница ''Политике'', обавештено да је реч о ''сензационалном открићу и разоткривању црквеног мита'' за који је ''велики интелектуални и истраживачки напор'' уложио П. Илић као један од дугогодишњих шефова тајне верске полиције. ''Политика'' није могла да одоли тој врсти сензационалнизма па је Илићеву позајмљену ''оригиналност'' презентовала кроз фељтон од ни мање ни више него 32 наставка. У трци за ексклузивизмом и сензационализмом нису заостале ни ''Вечерње новости'' (7. август) и ''Недељни телеграф'' (бр. 539 од 23. августа) који су позајмљивачу усташких теза пружиле прилику да, појашњавањем и пропагирањем теза из ''Гласа концила'', настави са обманом Срба и придружи се фалсификаторима и констукторима историјских догађаја.
Није ми познато како стоји ствар у тајној полицији, али је невероватно да пуковник комунистичке тајне полиције јавно заступа усташке лажи које су пласиране преко званичне римокатоличке штампе у Хрватској и то у времену када су падале српске главе и када су изгоњени Срби из Крајине?
Када су у питању историјски извори приметно је да Илић под своју ''научну сумњу'' ставља сваки извор и свако сведочење које је у било каквој вези са СПЦ или неком личношћу из Српске Цркве, али је, такође, приметно и да таква врста ''научне сумње'' не постоји када су у питању усташки, нацистички и љотићевски извори или ставови. Једноставно, Илић у својој књизи више верује накнадном сведочењу наци-фашисте Хермана Нојбахера него, рецимо, сведочењу патријархових и владиких састрадалника, потоњих Епископа Шабачко-Ваљевског Јована (Велимировића) и Жичког Василија (Костића). Или, више верује послератним идеолошким, дакле, тенденциозним (ре)конструкцијама шесторазредним припадницима љотићеваца (Боривоје Карапанџић, Бошко Костић, Живорад Миленковић, Светомир Пауновић, Радован Ојдровић итд.) него ли, рецимо, протосинђелу др Стефану Чакићу, др Љубомиру Дурковићу-Јакшићу, Епископу др Атанасију (Јевтићу) и другим озбиљним ауторима.
Називајући заточеништво Патријарха Гаврила и Светога Владике Николаја ''митом'', Илић хоће да, употребљавајући термин ''мит'', саопшти да је реч о измишљеном, бајковитом заточеништву ове двојице јерараха, а тај мит је, како он тврди, створила и лансирала Српска Црква ради стварања њиховог, а пре свега Николајевог, култа и вршењу припрема за Николајево прибројавање ликовима светитеља.
Bookmarks