"U životu, dragi moj prijatelju, nije reč o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspeh. Reč je, pre svega, o tome da negujete sopstvene visoke zahteve, jer se u njima ogleda mera vaše lične vrednosti. Zapamtite, dragi prijatelju, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu!"
If at first you don't succeed, skydiving is not for you.
Desdemona: ''My Mother had a maid call'd Barbrary,
She was in love: and he she lov'd prov'd mad,
And did forsake her. She had a song of willow,
An old thing 'twas: but it express'd her fortune,
And she died singing it. That song tonight,
Will not go from my mind: I have much to do,
But to go hang my head all at one side
And sing it like poor Barbary: prithee dispatch.''
(. . .)
Desdemona: ''The poor soul sat sighing, by a sycamore tree.
Sing all a green willow:
Her hand on her bosom, her head on her knee,
Sing willow, willow, willow.
The fresh streams ran by her, and murmur'd her moans,
Sing willow, willow, willow.
Her salt tears fell from her, and soften'd the stones,
Sing willow, willow, willow (...)
Willow, willow.
Sing all a green willow must be my garland,
Let nobody blame him, his scorn I approve.
(...)
I call'd my Love false Love: but what said he then?
Sing willow, willow, willow.
If I court mo women, you'll couch with mo men.''
Valjda mi se neće zamjeriti te je na engleskom. Čitam ''Otela'' u originalu, pa mi je i dojam jači.
Evo i ovo... kao višnjica ;D
Last edited by Raquel; 15-01-10 at 20:27.
Samo oni koji se usude uvelike podbaciti, mogu uspjeti u velikoj mjeri.
Znam da je dugo...
Ernesto Sabato - Tunel
Bilo je logično pomisliti da je nekad morala nešto osećati za Aljendea, kad se već venčala s njim. Moram reći da je taj problem, koji bismo mogli nazvati 'problem Aljende', bio jedan od onih koji su me najviše opsedali. Bilo je raznih zagonetki koje sam hteo razjasniti, a naročito ove dve: da li ga je nekad volela? Voli li ga još uvek? Ova dva pitanja se nisu mogla uzeti odvojeno; bila su vezana sa drugim pitanjima: ako nije volela Aljendea, koga je volela? Mene? Huntera? Neku od onih tajanstvenih osoba s telefona? Ili je, pak, bilo moguće da voli razne osobe na razne načine, kao što se događa izvesnim ljudima? Ali isto tako je bilo moguće da ne voli nikoga i da svakom od nas, ubogih đavola, dečaka, govori da smo jedini, a da su ostali obične senke, bića sa kojima je održavala površnu ili prividnu vezu.
Jednog dana sam odlučio da razjasnim problem Aljende. Počeo sam s pitanjem zašto se udala za njega.
- Volela sam ga - odgovorila je.
- Znači, sada ga ne voliš.
- Nisam rekla da sam ga prestala voleti - odgovorila je.
- Rekla si: 'volela sam ga'. Nisi rekla: 'volim ga'.
- Uvek se hvataš za reči i sve izvrćeš do neverovatnog - protestovala je Marija. - Kad sam rekla da sam se udala jer sam ga volela, nisam htela da kažem da ga sad ne volim.
- Ah, onda voliš njega - kazao sam brzo, kao da želim da je uhvatim u grešci u vezi sa izjavama datim pri ranijim ispitivanjima.
Ćutala je. Izgledala je utučena.
- Zašto ne odgovaraš? - upitao sam.
- Jer mi se čini da nema svrhe. Ovaj razgovor smo često vodili na skoro isti način.
- Ne, ovaj nije kao oni prethodni. Pitao sam te da li sada voliš Aljendea, i rekla si mi: da. Čini mi se da se sećam da si mi drugom prilikom, u Luci, rekla da sam ja prva osoba koju si volela.
Marija je opet ćutala. Ljutilo me je ne samo to što je bila protivrečna nego i to što je trebalo muke da joj izvučeš bilo kakvu izjavu.
- Šta kažeš na to? - opet sam upitao.
- Ima mnogo načina da se voli i ljubi - odgovorila je umorno. - Valjda shvataš da sada ne mogu voleti Aljendea na isti način kao pre toliko godina, kada smo se uzeli.
- Na kakav način?
- Kako, na kakav način? Znaš šta hoću da kažem.
- Ništa ne znam.
- Često sam ti to govorila.
- Govorila si, ali nikad nisi objasnila.
- Objasnila! - uzviknula je ogorčeno. - Ti si hiljadu puta govorio da ima mnogo stvari koje ne dozvoljavaju objašnjenje, a sad mi kažeš da objasnim nešto toliko složeno. Hiljadu puta sam ti rekla da je Aljende moj veliki drug, da ga volim kao brata, da ga čuvam, da osećam mnogo nežnosti prema njemu, veliko divljenje prema ozbiljnosti njegovog duha, da mi se čini superiornijim od mene u svakom pogledu, da se pored njega osećam kao bedno i grešno biće. Kako, dakle, možeš pretpostaviti da ga ne volim?
- Nisam ja taj koji je rekao da ga ne voliš. Ti si mi sama rekla da sada nije isto kao kad si se udala. Možda je trebalo da zaključim da si ga volela kad si se udala, kao što kažeš da sada voliš mene. S druge strane, pre nekoliko dana u Luci rekla si mi da sam ja prva osoba koju si stvarno zavolela.
Pogledala me je tužno.
- Dobro, pustimo kraju tu protivrečnost - nastavio sam. - Ali vratimo se Aljendeu. Kažeš da ga voliš kao brata. Sada želim da mi odgovoriš samo na jedno pitanje: imaš li telesnih odnosa sa njim?
Marija me je još tužnije pogledala. Ćutala je jedan trenutak i na kraju me je upitala vrlo bolnim glasom:
- Je li potrebno i na to da odgovorim?
- Da, apsolutno je potrebno - kazao sam suvo.
- Izgleda mi strašno da me na taj način ispituješ.
- To je vrlo jednostavno: treba da kažeš 'da' ili 'ne'.
- Odgovor nije tako jednostavan: može se imati i ne imati.
- Vrlo dobro - zaključio sam hladno. - To znači: da.
- E pa, dobro: da.
- To znači da ga želiš.
Ovo sam izjavio gledajući je pažljivo u oči; to sam učinio zlonamerno, bio je to najbolji put da izvučem niz zaključaka. Nisam verovao da ga zaista želi (mada je i to bilo moguće s obzirom na Marijin temperament), nego sam hteo da je nateram da razjasni ono 'volim ga kao brata'. Marija je, kao što sam i očekivao, oklevala da odgovori. Sigurno je smišljala reči. Najzad je kazala:
- Rekla sam da sa njim imam odnose, ne da ga želim.
- Ah! - uzviknuo sam pobedonosno. - To znači da imaš odnose iako ne želiš, ali da ga držiš u uverenju da ga želiš.
Marija se skamenila. Niz njeno lice su tiho potekle suze. Pogled joj je ličio na razbijeno staklo.
- Nisam to rekla - polako je promrmljala.
- Zbog toga što je to očigledno - nastavio sam neumoljivo - jer da si pokazala da ništa ne osećaš, da ga ne želiš, da si pokazala da je telesno sjedinjavanje žrtva koju prinosiš u čast tvog divljenja njegovom uzvišenom duhu i tako dalje, Aljende ne bi nikad više legao s tobom. Drugim rečima: činjenica da to i dalje činiš pokazuje da si ti u stanju da ga prevariš ne samo u pogledu svojih osećanja nego čak i u pogledu svoje čulnosti. I da si sposobna da savršeno glumiš uživanje.
Marija je gledala u zemlju tiho plačući.
- Neverovatno si svirep - konačno je mogla da kaže.
- Pustimo na stranu razmatranje forme: mene interesuje suština. Osnovno je to da si ti u stanju da godinama varaš svog muža ne samo u pogledu svojih osećanja nego i u pogledu svoje čulnosti. Zaključak bi i đak mogao izvući: zašto ne bi varala i mene? Sada ćeš razumeti zašto sam često ispitivao istinitost tvoje čulnosti. Uvek se sećam kako je Dezdemonin otac upozorio Otela da bi jedna žena koja je prevarila oca mogla prevariti i drugog čoveka. A meni ništa nije moglo izbiti iz glave činjenicu da si stalno varala Aljendea, godinama.
Za trenutak sam osetio želju da budem svirep do krajnosti, pa sam dodao, mada sam bio svestan da je to bilo vulgarno i grubo:
- Varati jednog slepca!
I pre no što sam izgovorio tu rečenicu, već sam se bio malo pokajao. U meni - koji sam hteo da je izgovorim i doživim perverzno zadovoljstvo - neko čistije i nežnije biće bilo je spremno da preuzme inicijativu ukoliko svirepost rečenice učini svoj efekat, i već je prećutno na izvestan način stalo na Marijinu stranu pre no što su izgovorene te glupe i beskorisne reči (šta sam, u stvari, njima mogao postići). Tako da ih je to biće iznutra slušalo sa užasom čim su počele da silaze sa mojih usana, kao da, uprkos svemu, nije ozbiljno verovalo da je moguće da ih drugo biće izgovori. I kako su reči silazile, počelo je da upravlja mojom savešću i mojom voljom, i skoro je na vreme stigla njegova odluka da spreči da rečenica siđe kompletna. Tek što sam je izgovorio (jer sam, uprkos svemu, dovršio rečenicu), potpuno je zagospodarilo sa mnom i zahtevalo da tražim izvinjenje, da se ponizim pred Marijom, da priznam svoju glupost i svirepost. Koliko je puta ta prokleta deljivost moje savesti bila vinovnik strašnih događaja! Dok me je jedna strana navodila da učinim divno delo, druga me je optuživala za prevaru, licemerstvo i lažno dobročinstvo; dok me je jedna navodila da vređam neko ljudsko biće, druga ga je sažaljevala i optuživala me za ono za šta ja optužujem druge; dok mi je jedna omogućavala da vidim kako je svet divan, druga mi je ukazivala koliko je on ružan i koliko je smešno svako osećanje sreće. Pa eto, bilo je, u svakom slučaju, već kasno da se na Marijinoj duši zaceli otvorena rana (a to mi je gluvo potvrđivalo, kao iz daljine, zadovoljeno zlovoljom moje drugo ja, koje je bilo zaronilo tamo u nekakvu smrdljivu jazbinu), da, bilo je već suviše kasno. Marija se, krajnje umorna, ćutke uspravila, dok je njen pogled (kako sam ga poznavao!) dizao pokretni most koji je pokatkad spuštala među naše duše: bio je to tvrd pogled neprobojnih očiju. Odjednom me je obuzela misao da se taj most digao zauvek, i u iznenadnom naletu očajanja nisam se dvoumio da se podvrgnem najvećim poniženjima: na primer, da joj ljubim noge. Pošlo mi je za rukom da me samo sažaljivo pogleda i da joj se pogled za trenutak omekša. Ali iz sažaljenja, samo iz sažaljenja.
Dok je izlazila iz ateljea, još jednom me je pokušala uveriti da se ne ljuti na mene, i ja sam zaronio u potpuno odsustvo volje. Nisam znao šta da radim, stajao sam nasred ateljea i kao budala gledao u jednu tačku. Dok odjednom nisam shvatio da je trebalo da učinim masu stvari.
Istrčao sam na ulicu, ali Marije već nije nigde bilo. Pojurio sam taksijem ka njenoj kući, jer sam pretpostavljao da ona neće ići pravo kući, pa sam očekivao da ću je sresti prilikom njenog dolaska. Uzalud sam čekao više od jednog sata. Pozvao sam je telefonom iz jedne kafane: kazali su mi da nije kod kuće i da se nije vraćala još od četiri sata (upravo od kada je pošla u moj atelje). Čekao sam još nekoliko sati. Zatim sam opet zvao telefonom: kazali su mi da Marija neće dolaziti kući do noći.
Očajan, izašao sam da je tražim na sve strane, to jest na mestima gde smo se obično sastajali i šetali: Rekoleta, Avenida Sentenario, Trg Francuska, Nova luka. Nisam je nigde video; shvatio sam da je bilo najverovatnije da sada šeta bilo kuda, samo ne na mestima koja su je podsećala na naše najlepše časove. Opet sam odjurio do njene kuće, ali je već bilo vrlo kasno i verovatno se već vratila. Ponovo sam telefonirao: bila se zaista vratila; ali su mi rekli da je legla i da joj je nemoguće da dođe na telefon. A ipak sam dao svoje ime.
Nešto se među nama slomilo.
Bravo Emille..Odavno sam htjela da otvorim ovu temu...
Falila mi je...
““Dosta je”govorio sam sam sebi dok su me noge,koracajuci lijeno po strmoj padini planine,nosile dolje,prema mirnom potocicu;”Dosta je”,ponavljao sam udisuci smolasti miris borova gaja koji je postao narocito jak i prodoran od svjezine veceri koja se spustala;”Dosta je”,rekoh jos jednom posto sam sjeo na humak obrastao mahovinom upravo nad potokom i zagledao se u njegove tamne i spore valove iznad kojih je gusti trschak dizao svoje blijedozelene stabiljke…
“Dosta je” trebam da se ostavim tumaranja i zanosenja,treba da se obuzdam;vrijeme je da stisnem glavu sa obje ruke i naredim srcu da cuti.Necu vise da se predajem slatkom blazenstvu nejasnih,ali zanosnih osjecaja,necu vise da letim za svakim novim oblikom ljepote,necu vise da hvatam svaki treptaj njenih finih i jakih krila…
Sta imam od toga sto se upravo sada vecernje rumenilo sve sire i sve crvenije razlijeva nebom,kao da ga raspaljuje neka strast koja sve pobjedjuje?Sta imam od toga sto je na dva koraka od mene,usred vecernje tisine,sjaja i miline,odjednom zapjevao u rosnoj dubini nepokretna zbuna slavuj,tako carobnim glasom kao da prije njega nije na svijetu bilo slavuja,pa on prvi zapjevao prvu pjesmu o prvoj ljubavi?....Sve je to vec bilo,bilo i ponavljalo se i ponavlja se tisucu puta,pa kad pomislis d ace se sve to nastaviti tako kroz cijelu vjecnost-kao po naredbi,po zakonu-bude ti cak krivo!Da…bude ti krivo!…”
I.Turgenjev
"Tiha voda brijeg roni..."
"Vec odavno nisam bio ovako sam i slobodan;prazna je soba u kojoj sam zatvoren;dva lezaja za dva putnika koji bdi i nema ni ljubav da uljuljkuje ni snove da sniva…A medjutim koliko zivota osjecam u dubini svoje duse?Nikada,ni onda kad mi je najvatrenija krv strujala iz srca u zile,nisam govorio jezikom strasti sa onom snagom sa kojom bih to sad mogao da ucinim…
Dolazis li mi opet,u posjetu,carobno prividjenje moje mladosti?Da ti nije zao mene?Vidis li,izmenilo mi se samo lice;uvjek himerican,i sada me sazize vatra kojoj nema uzroka niti je ista podhranjuje…"
“Memoari sa one strane groba”
"Eh,dete moje…Ja sam samo stari jelen osedjeo usled mnogih zima;godine moje hoce da preteknu godine gavrana;pa ipak i pored tolikih dana sto su potisnuli moju glavu,i pored toliko zivotnog iskustva,jos nikad nisam sreo covjeka koga nisu obmanuli snovi o sreci,ni srce u kome ne postoji skrivena rana…"
“Atala”
R.Satobrijan
"Tiha voda brijeg roni..."
“Cesto uljuljkujem svoju uzavrelu krv da se smiri:nesto tako primamljivo,tako plaho kao sto je ovo srce nikad nisi video!Ali zar tebi dragi prijatelju treba to da kazem,tebi koji si toliko puta preneo teret gledajuci me kako prelazim iz tuge u raskalasnost,i iz slatke melanhonlije u kobnu strast.Mazim to svoje srdasce kao bolesno dijete;sve sto mu je volja dopusteno mu je.
Nemoj o tome dalje da pricas jer ima ljudi koji bi mi zamjerili…”
“Samo crne oci da joj vidim i vec mi je dobro…Ali ta praznina,ta uzasna praznina koju osjecam ovdje u grudima!-Mislim kad bi jedared mogao da je pritisnem na ovo srce,sva ta praznina bi se ispunila…”
“Stradanja mladog vertera”
J.V.Gete
"Tiha voda brijeg roni..."
…”Jedne noci sverala se kroz prozor,niz ono isto nimovo stablo uz koje je njen otac gajio bodljikavi zbun bugenvilije jos od kad joj je bilo godinu dana,da se ne bi neki muskarac uspeo uz stablo do prozora njegove kceri.Zbun je,kao hranjen njegovim cistim namislima,rastao i rastao dok citavo drvo,obraslo rasplamtjelim cvjetovima,nije postao znamen vidljiv kilometrima naokolo.Ali deda nije racunao s odlucnoscu rodjenog djeteta.
U toj mjesecinom obasjanoj noci trnje joj je poput ogoljelih ocnjaka trgalo tananu odjecu,cupalo kose i zarivalo se duboko u meso,ali je nije zaustavilo.Ispod je bio covjek koga je voljela.Kad je konacno stala pred njega,svaki joj je centimeter koze bridjeo kao u plamenu.Tiha sjena ju je povela,ali sa svakim korakom kao da su joj nozevi sekli stopala,pa je u uzasnom bolu preklinjala da predahnu.Nijemi ljudski obris ju je ponijeo.Bezdjedna u njegovom toplom narucju osvrnula se ka svojoj kuci,velicanstvenoj naspram treperavog nocnog neba,i ugledala krvave otiske sopstvenih stopa kako se udaljavaju od drveta.Otiske njene izdaje.Zaplakala je,znajuci da ce oni najvise povrijediti srce njenog sirotog oca”…
"Mati pirinca"
Rani Manika
"Tiha voda brijeg roni..."
…”Kad mi je bilo devetnaest godina,iz lifta Malezijske banke izjurio je jedan muskarac i rekao mi nesto najludje sta sam ikad cula.Tvrdio je u sali da me je ugledao kroz teleskop i zaljubio se u mene,ali u ocima mu je bilo isto iznenadjenje kakvo sam i ja osjecala.Pomislila sam da je lud i ako ima skupo odijelo,ali svejedno ipak sam mu dopustila da me casti sladoledom.
…”Dimpl” isprobao je moje ime na jeziku,a onda mi rekao da ljepota zmije nije u tome sto njen otrov moze da ubije covjeka za nekoliko trenutaka,vec sto je bezruka i beznoga usadila strah od svoje vrste duboko u ljudski rod.Tako duboko u nase gene da ne mozemo da mu pridjemo i radjamo se sa strahom od njih.Nagonski.
Za trenutak sam bila prestravljena.Nagonski.
Nesto u meni je ostudenilo.Kao gromuljica sladoleda od jagode.Bog mi je sapnuo upozorenje,ali Luk se nasmijesio,a osmjeh mu je bio divan i potpuno mu je preobrazio lice.Zaboravila sam na upozorenje.Zaboravila sam kako su mu oci bile hladne i neprozirne dok je govorio.Kao zmijske.
…COVJEKU JE U PRIRODI DA CEZNE ZA TAMNOM MJESECEVOM STRANOM.ZNALA SAM DA MI JE TO USUD.SUDJENO JE DA ME DOBIJE.”OSTANES LI”,GOVORILE SU NJEGOVE OCI,”PRELICU TE U SEBE I VISE TE NECE BITI”.A IPAK NISAM POBJEGLA.MOZDA IZ ISTOG ONOG RAZLOGA IZ KOGA SHEVA PJEVA DOK LETI,PROPADA I PONIRE PROGONJENA KANDZAMA GLADNOG KOPCA.MOZDA SAM ODUVJEK ZELJELA DA BUDEM U NECIJOJ TUDJOJ KOZI”…
"Tiha voda brijeg roni..."
"Jelda je u Avganistanu prva noc mjeseca dzadija,prva noc zime i najduza noc u godini…Od Alija sam naucio predanja jelde,da se prokleti nocni leptiri bacaju na plamen sveca i da se vukovi penju na planine u potrazi za suncem…
Kad sam odrastao,u knjigama poezije citao sam da je jelda noc bez zvijezda u kojoj nesretni ljubavnici bdiju,trpe beskonacnu tamu i cekaju sunce da se digne i donese im voljene.Posto sam upoznao Soraju Taheri svaka noc u nedelji za mene je postala jelda…
Soraja…Jutarnje sunce moje jelde…"
"Postoji samo jedan grijeh, samo jedan. A to je krađa. Svaki drugi grijeh neka je vrsta krađe. Kada ubiješ čovjeka kradeš život,kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj djeci oca. Kada slažeš kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu."
''Lovac na zmajeve''- Khaled Hosseini
P.S.Dosta za sad od mene :twist:
"Tiha voda brijeg roni..."
Zaljubljen u ljubav
Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko griješe kada misle da se prestaju zaljubljivati kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada se prestanu zaljubljivati.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ne bih kazao sve što mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve što kažem. Stvari bih cijenio, ne po onome što vrijede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više. Shvatio sam da svakom minutom koju provedem zatvorenih očiju, gubim šezdeset sekundi svjetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge dok govore,... i kako bih uzivao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo tijelo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao sreće, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da ga zagrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvijezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pjesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osjetio bol od njihovih bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....
Bože moj, kada bih imao jedan komadić zivota... Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih Volim. Uvjeravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živio bih zaljubljen u Ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko griješe kada misle da se prestaju zaljubljivati kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada se prestanu zaljubljivati.
Djeci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče letjeti...
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću vec sa zaboravom...
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svijet želi da živi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreća u nacinu savladjivanja litica.
Shvatio sam da kada tek rodjeno dijete stegne svojom malom šakom svoga oca da ga je steglo zauvijek.
Naučio sam da čovjek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakirali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi umirati...
G. G. Marques (oproštajno pismo)
there is no dark side of the moon. as a matter of fact it's all dark.
MaLI Princ
- Svi ljudi imaju zvezde, ali one svima ne znače isto. Za one koji putuju zvezde su vodiči. Za druge, one su samo male svetiljke. Za naučnike one su problemi. Za mog poslovnog čoveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo gore ćute. Ali ti, ti ćeš imati zvezde kakve niko nema ...
- Šta hoćeš da kažeš ?
- Kada budeš noću gledao u nebo, budući da ću ja živeti na jednoj od njih, budući da ću se ja smejati na jednoj od njih, tebi će se činiti kao da se sve zvezde smeju!
I on ponovo prsnu u smeh.
- A kada se utešiš jer čovek se uvek uteši, bićeš srećan što si me upoznao. Uvek ćeš mi biti prijatelj. Želećeš da se smeješ sa mnom. I ponekad ćeš otvoriti svoj prozor, tako, iz pukog zadovoljstva ... A tvoji prijatelji će se čudom čuditi kada vide kako se smeješ gledajući u nebo. Tada ćeš im reći:
- ''Da, zvezde me uvek uveseljavaju!''
A oni će smatrati da si lud. Uvaljivaću te u grdne neprilike ...
I on se ponovo nasmeja.
- To će biti kao da sam ti, umesto zvezda, poklonio hrpu malih praporaca koji umeju da se smeju ...
- Most preko večnosti (R. Bah) -
Ponekad nam se čini da više nema zmajeva na zemlji, da više nema vitezova, i da više nijedna princeza ne luta tajanstvenim šumama i svojim osmehom očarava jelene i leptire.
Ponekad pomislimo da živimo u vremenu bez granica, bez pustolovina; da je sudbina negde daleko, s one strane obzorja i da su sjajne utvare odavno odjahale, da se više nikada ne vrate.
Veoma mi je drago sto nismo u pravu. Ne samo da su princeze, vitezovi, čarobnjaci i zmajevi, tajne i pustolovine svuda oko nas, već predstavljaju jedinu istinsku stvarnost ovoga sveta!
Tokom ovog stoleća, naravno, promenio se način odevanja. Zmajevi danas nose uniforme vladinih činovnika, isledničku odeću i opremu za uništavanje. Grozni demoni društva će se, uz jezivi urlik, stuštiti na nas ako samo podignemo pogled ili skrenemo desno na uglu ulice gde su nam rekli da je dozvoljeno isključivo skretanje ulevo. Princeze i vitezovi su se toliko izveštili u prerušavanju da više nisu u stanju da prepoznaju jedni druge, pa čak više ne prepoznaju ni sami sebe.
Ipak, gospodari stvarnosti nas još uvek posećuju u snovima govoreći nam da nismo izgubili štit koji nas brani od zmajeva i da još uvek posedujemo ogromnu snagu munje koja nam omogućava da menjamo svet kad god to poželimo. Intuicija nam šapuće da nismo prah; mi posedujemo magiju!
" čini se da iz rana raste cvijeće... "
bravo emile
ja krenuh da napisem nesto no mi suze krenuse, uh, jace je od mene, prastajte...
Ivo Andric-Znakovi pored puta
"Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočarenjem, pa ma kako teško ono bilo"
"Ima ljudi ciji je zivot trag u vodi. Nevidljivi su, necujni, nestvarni, bez otisaka u pescanoj pustinji covecnosti. Ne znamo odakle su medju nas dosli, a kad odu, zasto su i kuda otisli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustise, od njihove moci ljudi nasledise jedino sposobnost da zive, ali ne da budu."
Ivo Andric-Ex ponto
''Mirne jutarnje misli.
Sad uviđam: gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi žalost i suze; i dok god možemo na preostalom mjeriti veličinu izgubljenog, teško nam je, ali kad jednom izgubimo sve, onda osjetimo lakoću za koju nema imena, jer to je lakoća prevelikog bola. - Lagan sam, lagan da poletim!
Sve izgubljeno je u mojoj svijesti, samo bez težine i gorkosti zemaljskih stvari; ja imam opet sve što izgubih, preobraženo i uljepšano - u sjećanju. I još: ja imam veliku slobodu onog koji ništa nema i mir onog koji je prežalio i konačno se rastao.'
" čini se da iz rana raste cvijeće... "
Ako sam neko vreme proveo bez naslade i bola, udišući mlaku, bljutavu smešu takozvanih dobrih dana, tada u svojoj detinjastoj duši osećam razmetljiv i kukavan jad, tako da liru zahvalnosti bacam sanjivom bogu zadovoljstva u sanjivo lice, i više volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura.
Tada u meni gori divlja želja za snažnim osećanjima, za doživljajima, gori srdžba prema ovom ufitiljenom, plitkom, normalnom i sterilizovanom životu i besomučni prohtev da nešto razbijem u paramparčad, kao na primer neku veliku trgovačku kuću, ili katedralu, ili samoga sebe; da počinim neku smelu glupost, da nekim poštovanim idolima zderem vlasulje, da neke buntovničke đake snabdem priželjkivanom voznom kartom za Hamburg, da zavedem neku devojčicu ili da nekolicini predstavnika građanskog poretka u svetu zavrnem šiju.
Jer od svega sam ipak najviše mrzeo, najviše se gnušao i proklinjao to stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani optimizam građanina, to obilno i uspješno odgajivanje osrednjeg, normalnog, prosečnog.
Last edited by Mojsije; 19-01-10 at 19:32.
"Trebao bi vidjeti kako glupim se činim kada se u društvu govori o njoj! A kada me još i pitaju kako mi se ona sviđa! Sviđa! Smrtno mrzim tu riječ. Kakav bi morao biti čovjek komu bi se Lotta samo sviđala, komu ne ispunjavala sve misli, sve osjećaje! Sviđa!
Ne ja ne mogu bez nje živjeti, a ipak moram..."
Patnje mladog Werthera- Johan Wolfgang Gete
"Prepoznaćeš me po ćutanju.Večni ne razgovaraju."
"Cutali smo. Izasli smo na bulevar i usli u dragstor. Kupili smo gomilu zvaka i strpali ih u usta. Cela je brinuo da ce keva da ga provali, ja nisam nizasta brinuo. Seli smo na klupu u parkicu i zvakali zvake. A onda pomislih: eto, otkrio sam nesto, nesto sto ce mi pomoci u dugom, dugom vremenu koje dolazi. Trava u parkicu cinila se zelenija, klupe su bolje izgledale, a i cvece kao da je zivnulo. Mozda ta stvar ne valja za hirurge, ali mora da vec u startu nesto fali ljudima koji zele da budu hirurzi."
BLUDNI SIN - Carls Bukovski
Dosta njih voli i kokain da se ne lazemo
"Žena koju želi neko drugi, pa ma to bio i kakav majstor za mrtvačke sanduke, smesta biva draža nego ranije. Čovek, šta da se radi, živi mnogo više od relativne nego od apsolutne istine."
If at first you don't succeed, skydiving is not for you.
Zbog čega ti iznad mene nemaš običaj da napišeš odakle citiraš nešto? ;D
Najteže je, nastavi on, što se svaka ljubav uvek ružno svršava, utoliko ružnije ukoliko je bila božanskija, krilatija u svome početku. Nema sna, ma kako idealan bio, koji se ne završi proždrljivim drekavčićem na dojci; nema utočišta, kućice nema tako divne i tako snevane koju pijuk ne poruši. Nego, to je još razaranje materijalno; no postoji još jedno nemilosrdnije i potajnije koje se obara na stvari nevidljive: Zamislite kako se u trenutku kad se oslanjate na biće koje ste odabrali, i kad mu govorite : "Uzletimo zajedno i potražimo dno neba!" - neki se glas neumoljiv i turoban nadnosi nad vaše uho da bi vam rekao da su naše strasti lažljivice, da nam se u kratkovidosti našoj pričinjavaju lepa lica a u našem neznanju krasne duše, i da nužno dolazi dan u koji idol, pred bistrijim pogledom, postaje tek samo predmet, ne mržnje, nego prezira i čuđenja!
Samo oni koji se usude uvelike podbaciti, mogu uspjeti u velikoj mjeri.
Tako radi i zivi vecina ljudi, iz dana u dan, iz casa u cas, silom, ne zeleci to u stvari.
Oni se posecuju, vode razgovore, sede odredjen broj casova u svojoj kancelariji, sve to silom, mehanicki, bez volje, a sve to bi mogle da obave i masine, ili da se uopste izostavi.
A bas ta mehanicnost, ciji tok ne prestaje, bas ona ih sprecava da , kao ja, podvrgnu kritici sopstveni zivot, svu njegovu glupost i plitkost, beznadeznu tugu i prazninu.
Oh, u pravu se ljudi, bezgranicno su u pravu sto tako zive, sto igraju svoje igre i jure pridajuci im vaznost, umesto da se brane od ove zalosne mehanizacije i da ocajnicki pilje u prazno, kao sto to cinim ja, covek izbacen iz koloseka...
".. Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepshe nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuche se medju njegove isprepletene grane i pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najoshtriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepshu od pesme slavuja ili sheve. Cena te predivne pesme je zivot, ali chitav svet zastaje da slusha, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje shto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze..."
Ptice umiru pevajuci, Kolin Mekalou
KRISTIJAN GRENDAL - TISHINA U OKTOBRU
Vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih le?a, da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kad iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna uskla?enost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabana sećanja, koja više ne prave razliku izme?u sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili...
" čini se da iz rana raste cvijeće... "
Ovo ’građansko’, kao stalno postojeće stanje svega čovečnoga, nije bilo ništa drugo nego pokušaj izmirenja, težnje za ujednačenom sredinom između bezbrojnih ekstrema i dvojnih suprotnosti čovječjih postupaka.
Uzmimo za primer jednu od ovih dvojnih suprotnosti čovječjih postupaka, recimo, sveca i razvranika, pa će nam poređenje uskoro biti razumljivo. Čoveku se pruža mogućnost da se potpuno preda duhovnom životu, da pokuša da se približi idealu sveca. I obrnuto, pruža mu se mogućnost da se potpuno preda svojim nagonima, prohtevima svojih čula i da sva svoja stremljenja usredsredi na sticanje trenutnih naslada. Prvi od ovih puteva vodi do sveca, do mučenika duše, do samopredaje bogu. Drugi vodi do razvratnika, do mučenika nagona, do samopredaje truleži. Građanin pokušava da živi u prijatno temperiranoj sredini između ova dva puta. On se nikada neće predati niti podati zanosu ni askezi, nikada neće postati mučenik, nikada pristati da bude uništen- naprotiv, njegov ideal nije da se preda, već da održava sopstveno Ja, njegova stremljenja nisu uperena ni prema svetlosti ni prema njenoj suprotnosti, sve što je bezuslovno njemu je nesnosno, on hoće da služi bogu, ali i zanosu, hoće da ima vrline, ali i da mu je dobro i udobno na zemlji. Ukratko, on pokušava da se naseli u sredini između krajnosti u umerenoj i povoljnoj zoni bez žestokih bura i oluja, u čemu i uspeva, ali na račun onog životnog i osećajnog intenziteta koji pruža život usmeren prema bezuslovnosti i prema krajnostima.
Intenzivno se može živeti samo na račun sopstvenog Ja, a građanin ništa više ne ceni nego svoje Ja(koje je, doduše, razvijeno samo rudimentalno), i prema kome postiže samoodržanje i sigurnost na račun intenziteta. Umesto da sumanuto bude opsednut bogom- stiče mirnu savest, umesto naslade- prijatnost, umesto slobode-udobnost, a umesto smrtne vatre- ugodnu temperaturu.
Zbog toga je građanin, po svom biću, stvorenje sa slabim životnim pogonom, plašljivo, te je lako upravljati njime, jer se boji davanja samog sebe. Zato je on namesto moći postavio većinu, namesto sile zakon, namesto odgovornosti, glasanje.
Malo je duze pa je za strpljive...
"Pitaju me ponekad sta sam mogao da uradim da bih izazvao manje bola i omogucio ljubavi da zivi,umjesto sto sam je unistavao,
kao i one koje su tu ljubav prema meni gajile.Neki prijatelji misle da ce me spasiti od odgovora na to pitanje nalazeci mi izgovor u baksuzluku:
to je,kazu oni,zato sto mi izabrana zena nije odgovarala,zato sto je u sebi imala nesto nepodnosljivo za mene,i da mi preostaje da,
bez zaljenja i bez stida,cekam da sretnem onu koju cu voljeti i koja ce me ispuniti.Oni hvale jasnocu moje inteligencije,prefinjenost mojih analiza i
ne sumnjaju da ce te kvalitete jednog dana prepoznati neka zena,koju necu povrijediti i koja nece mene povrijediti,zena sposobna da upotpuni moju dusu...
Ti,prijatelji grijese,osim u jednom:imam dovoljno duha,uistinu,da bih izmjerio svu velicinu svoje nesrece,i ponore svog srca.Sav razum kojim raspolazem me razrjesava jedne jedine lekcije;a to je da taj razum,na koji smo toliko ponosni,ne sluzi ni tome da pronadjemo srecu niti da je dajemo.Snaga osjecanja je poklon koji treba traziti od nebesa,cak ni najpronicljivija metafizika ne opravdava covjeka koji zato sto ga nema,kida srce koje je njega voljelo.Mrzim stu slabost da se uvjek okrivljuju drugi zbog sopstvene nemoci,i koja ne vidi da se zlo ne nalazi okolo vec u njoj samoj.Mrzim tu sujetu koja uvjek razocarana u one koje je osvojila,njima pripisuje svu krivicu,a sama neunistiva lebdi nad rusevinama.Mozemo,kao sto to cine moji prijatelji,navesti hiljadu razloga za neuspjeh ljubavi u mom zivotu.Ali okolnosti su tako malo bitne,sve je u karakteru:uzaludno prekidamo s predmetima i bicima koja su izvan nas;ne znamo da prekinemo samo sa sobom.Mijenjamo okolnosti,zaljubljujemo se u drugu zenu,ali prenosimo u svaku od njih nemir od koga smo mislili da cemo se osloboditi,a kako se ne mozemo promijeniti jednostavnim premjestanjem,shvatamo da smo uspjeli samo da dodamo jos nemira na kajanja i jos gresaka patnjama...
Muskarci koji se prema tom osjecaju odnose s vise ili manje odgovornosti,zbog drugih neodlozenih obaveza,naviknutiji da sami budu centar onome sto ih okruzuje,nemaju u istoj mjeri koliko zena plemenitu i opasnu sposobnost da zive u drugome i za drugog.Ali kod pojedinaca,ta pribliznost je ravna nuli.Takvi muskarci,medjutim,nisu cudovista.Cak i kad se obavijaju laznom ravnodusnocu i izvjestacenom bezbiznoscu,odbacuju bol kojoj su sami uzrok,priroda se munjevito vraca u njih i bol se onda penje poput suza: osjecaju da su se njihova srca,za koja nisu vjerovali da su u to upletena,uvukli korijeni osjecanja koja su sami izazvali.Pokusaju da ih odatle iscupaju i to im i uspijeva;
ali rezultat tome je da im jedan dio duse umire.Znaju da je bice koje pati zato sto voli svetinja i oni pate zato sto mogu samo na trenutak da osjete tu bol,sto osjecaju tek na trenutak te besknacne kretnje srca,i sto su tako u svijetu,poput nepomicne stijene usred talasa...
Da li bi moglo biti drugacije?Ne znam.Hoce li bogalj ikad prohodati?Poznato mi je bolno cudjenje zene kada shvati da vise nije voljena,
strah koji je scepa kada je ostavi onaj koji je obecavao da ce je vjecno obozavati;poznajem to iznenadno potisnuto samopostovanje,kad ne zna kud da se dene,to podozrenje koje zamjenjuje ono potpuno povjerenje i koje,prisiljeno da se okrene protiv bica koje je sama podigla na pijedestal,pocinje da se siri na cio svijet.
Sta joj se moze reci kad se ona pita koja se to rijec,koji se pokret oglusio o srecu?
Sta joj odgovoriti kada jos trazi nacin da je dosegne,i kada od mene ocekuje znak koji necu dati?
Svjetlost je ono sto dodirujem,crnilo ostavljam.Nista se ne moze uciniti za zivotnu srecu s muskarcima poput mene:
Njih ne treba srijetati"...
Kamij Lorans "Ni ti ni ja"
Last edited by Artemis; 05-02-10 at 18:18.
"Tiha voda brijeg roni..."
kao veliki ljubitelj germanistike trenutno izdvajam ovaj :
"Nasa lepa Nemacka je jedna velika kasarna, sigurna. Ali iza toga se krije mnogo stosta valjano, i ja ne bih menjao nasu solidnost za uctivost drugih. Sta ce mi sva uctivost, ako me sa svih strana varaju?" - Tomas Man
to za mnoge nacije i mentalitete nece moci nikad da se kaze.
Last edited by SimonaS; 06-02-10 at 20:36.
... Kada covek dublje zagleda u dushu svijeta lako shvati da na svijetu uvijek postoji jedna osoba koja ceka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada...I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva proslost i sva buducnost gube svaki znacaj...i samo postoji taj trenutak...
Slazem se.
There are currently 1 users browsing this thread. (0 members and 1 guests)
Bookmarks