Ko je srušio Njegoševu kapelu ?

[draganr.]

TVTI-
Meštrović je za monumentalnu Njegoševu bistu naplatio grudu njeguškog sira i pršutu!Mauzolej je radila beogradsko preduzeće bez honorara !?

[Ćipur]

Kralj Aleksandar je htio Njegošu na Lovćenu da podigne mauzolej, napravljeni su i nacrti mauzoleja, ali nije imao sredstava za takav graditeljski poduhvat.
Tekst i crteži su objavljeni u časopisu Nova Evropa, 1. januara 1925. godine.
Nacrte za mauzolej koji je planirao da sagradi kralj Aleksandar Karađorđević, uradio je Ivan Meštrović.

[Ćipur]

12. septembar 1925.

Osvećena je nova Njegoševa kapela na Lovćenu. Osvećenje je obavio Njegovo visokopreosveštenstvo mitropolit crnogorsko-primorski Gavrilo Dožić uz asistenciju četvorice svještenika.
Nova kapela nije bila posvećena Svetome Petru Cetinjskom, kako je Njegoš bio odredio, nego prestolonasljedniku Petru Karađorđeviću.

[Ćipur]

Његошев број „Политике”




Потез без преседана у својој историји, „Политика” је учинила 18. септембра 1925. године, објављујући изнад свог заглавља – „ЊЕГОШЕВ БРОЈ”.


Била је то нека врста увода у оно што ће се догодити 21. септембра, када су пре 75 година, 21. септембра, на Цетињу свечано пренете Његошеве кости из Цетињског манастира у новосаграђену капелу на Ловћену.
„Политика” је из дана у дан, две недеље пре и после тог догађаја, објавила низ текстова посвећених Његошу, дајући велики простор, па и по неколико страна, низу аутора који су из различитих углова осветљавали животни пут, владичанско и државничко дело Његошево и његов колосални поетски опус.
У неколико наставака објављена су сећања Матије Бана, сећања лорда Кларенса Паџета, односно његова два официра, о мисији коју су имали на Цетињу 1848. године, текстови Вука Караџића, др Алексе Ивића, др Николаја Велимировића, Љубе Ненадовића, Вука Поповића, Иве Андрића и низа других аутора.
Од сарадника „Политике”, тих дана су интензивно писали Григорије Божовић, а Добрица Кузмић и Живко Милићевић били су извештачи.
Кузмић је пратио пут краља Александра који је са краљицом Маријом и свитом тих дана био у својој првој и последњој званичној посети Црној Гори. Путовали су преко Охрида, Скопља, Призрена, Косовске Митровице, Пећке патријаршије и Дечана, да би се потом преко Чакора спустили до јадранске обале, а онда отишли на Цетиње.
Учествовали су у централном догађају преношења Његошевих посмртних остатака у капелу која је, у ствари, била задужбинско здање краља Александра. Он је одлуку о њеној градњи донео у јулу 1925, када је одустао од скупог пројекта Ивана Мештровића за подизање Његошевог маузолеја.
Одлуку да на Језерском врху на Ловћену подигне црквицу и да у њој буде сахрањен, Његош је донео за живота, а градња је започета у јуну 1845. године. Тек 27. августа 1855, четири године после његове смрти, Његошеви остаци пренети су из цетињске цркве у цркву светог Петра на Ловћену.
Почивали су у миру на том „Гибралтару Адријатика” доноћи 12. августа 1916. када су по налогу с највишег места из Беча, аустријски окупатори девастирали црквицу и Његошеве кости поново пренели на Цетиње.
У царском Бечу, пад Ловћена био је виђен као највећи успех Аустро-Угарске у Првом светском рату, због чега су и хтели да уместо Његошеве капеле подигну грандиозни споменик који представља „генија победе и славе”, односно Аустрију и њеног цара Фрању Јосифа, јер је Његошева капела, као неки „барјак пободен у стену Црне Горе изазивао монархију”.
План се изјаловио, Аустро-Угарска је збрисана у рату са светске политичке мапе, а после стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, краљ Александар је одлучио да се Његошеви посмртни остаци врате тамо где су и били, сада у краљеву задужбину на врху Ловћена.
Много деценија касније, девастирано је и то здање, после деценије жустрих полемика, да би на врху Ловћена био подигнут Његошев маузолеј, по пројекту Ивана Мештровића.
Замена Његошеве црквице маузолејоми јавна дебата вођена тим поводом током шездесетих година минулог века, потврдили су да подизање споменика личностима које су оличење највиших, најдубљих трагова у судбини свога народа, може покренути основна питања не само естетске већ и расправу о најбитнијим историјским, моралним идуховним питањима времена.
Сасвим разумљиво, пошто је реч о државничком, дипломатском, духовном, естетском и културолошком врху који је достигао Његош својим делом, а нашта је графичком метафором, симболички, указала и „Политика” 18. септембра 1925. штампајући изнад свог заглавља путоказ – „ЊЕГОШЕВ БРОЈ”.


Слободан Кљакић
објављено: 27/09/2010

http://www.politika.rs/rubrike/Drust...litike.sr.html

[redimontenegro]

Gospodo forumasi
Evo sada nema ni Austrije ni Lovcenberga Sarkotica ni kralja Aleksandra ni Tita i njegovih poslusnika koji srusise Njegosevu kapeku i postavise onaj zindan na Lovcenupa dajte da se nekako slozimo i po4nemo kampanju za povratak Kapele na Lovcen- ali onakve kakvom je napravi najveci um Crne Gore -NJEGOS.Da se zauzmemo da se ona posveti Sv.Petru Cetinjskom i da zasja na vrhu Lovcena.Neka se oni koji mogu zauzmu kod Vlade CG, koji mogu kod crkve pa da se jednom slozno krene jer smatram da kada se okupimo oko ove svetinje necemo se svadjati ni ko je Crnogorac ni ko je Srbin kao sto se ni nasi preci nijesu svadjali oko toga.
Dosta nam je vise podjela i svadje ko je ko a samo vodje od toga imaju koristi.

[FORMICA]

Ja bih se složi nego koliko bi to koštalo?

[Ćipur]

Rajko Cerović: Uzaludni tridesetogodišnji juriši