Nietzsche и хришћанство

[ihtus777]

Објављено у Православном мисионару мај/јун 2009.


Ближњи и даљњи


„Браћо моја, не саветујем вам љубав према ближњима:
саветујем вам љубав према најдаљима.“

Фридрих Ниче, „Тако је говорио Заратустра“



„Ко је ближњи мој?“, упита један јеврејски писмознанац Христа, након што је чуо да ће љубављу према Богу и према ближњем испунити Закон и наследити живот вечни (Лк 10, 25-29). Како је тешко то питање, мада многи мисле да на њега имају лак и познат одговор. Да ли је свет, па чак и онај који себе назива хришћанским, спреман да чује истинити одговор на ово питање? Хоће ли се хришћански свет саблазнити тим одговором? Да ли је спреман да за ближњег призна једног, од срца далеког, „Самарјанина“? То је управо Христов одговор на писмознанчево питање: „Самарјанин“ (Лк 10, 30-37).
Ко су, заправо, Самарјани? Асирски цар Саргон ii, након освајања Израиловог (северног) царства, 721. године пре Христа, пише следеће: „Опседах и освојих Самарију и одведох у ропство двадесет и седам хиљада две стотине и деведесет становника…Населих га људима из земаља које освојих…“ Од тих колониста које је у поробљеном Израилу населио асирски цар и од преосталих Израилаца који нису одведени у ропство, настаде народ кога назваху Самарјанима. Јеврејски народ их је презирао, као и Самарјани њих. Ако би неко једног Јеврејина упитао ко му није ближњи и ко му је срцу најдаљи, добио би одговор да је то Самарјанин, „проклети и лукави Самарјанин“. Ипак, Господ даје одговор, једном Јеврејину писмознанцу, да је даљњи Самарјанин управо тај ближњи кога треба волети једнако као Бога.
Чудан је овај господњи одговор писмознанцу, баш као што је чудан и Ничеов савет да не љубимо ближње већ даљње. Имају нешто заједничко ова два говора. И један и други збуњују. Својом неочекиваношћу и изненађењем дрмају из свакодневне уљуљканости и успаваности. Збуњеном човеку остаје да изабере: да ли га саблажњава Бог или га саблажњава човек. Лако ће успавани хришћанин да одбаци мисли једнога Ничеа. Па за Ничеа ионако кажу да је само један „ужасни антихрист“, шта се од њега још може паметно чути. Али, шта ће хришћанин пред речима свог Господа? Гле, па и Он га учи да љуби оне најдаље могуће – своје непријатеље. Ах, како је ова божанска заповест неправедна и саблажњива! Погнуће хришћанин главу, окренуће се од овог питања и наставити да дрема, да у својим сновима љуби „ближње“ своје, мислећи да Богу службу чини. Тек је мало оних који ће се озбиљно тргнути из дрмежа и дати одговор на озбиљно и тешко питање: „Ко је ближњи мој?“
Свете, хришћански свете, јесмо ли спремни да за ближње прихватимо оне најдаље, оне „прљаве и лукаве Самарјане“? Тешко нам је да то прихватимо, зато и имамо све мање ближњих јер смо одбацили оне далеке. Свако од нас има неке своје „Самарјане“. Ко су, заправо, наши ближњи и ко су наши даљњи? Какав смо то расцеп направили те смо све више сами, остављени и саблажњени? Наши аршини којима смо љубав мерили, учинили су нас таквим. Говорили смо да су наши ближњи наши родитељи, наша браћа, наши добри пријатељи. И нисмо ту погрешили, јер нас је и Бог учио да љубимо родитеље своје, „да нам се продуже дани на земљи“. Учио нас је Бог и да љубимо брата и пријатеља свога. Чак нас је толико Бог учио тој љубави да нам је забранио да Му прилазимо ако такве љубави немамо. Ако ли се ко дрзнуо да, мрзећи на брата, Богу ипак приђе и да каже како Бога воли, Бог би га назвао лажовом: „Ако ко рече: Љибим Бога, а мрзи брата својега лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1. Јов 4, 20). Отерао би таквог лажова Господ овим речима: „Остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт 5, 24).
И бивало је да смо се мирили, те тако помирени заједно Богу враћали. Не престајући да нас воли, Бог би нас увек примао назад. И бивало је да смо и Бога мрзели, те да смо се опет кајали и Богу враћали. А Бог, Он није престајао да нас воли, увек и без икаквог разлога, чак и онда када смо били најдаљи од Њега. Волео нас је зато што је хтео, а не зато што смо Га на то својом добротом приморали. Ми смо нашом добротом били даљњи за Бога, али нас је Он увек држао за своје ближње. Није престајао да нас воли, зато што се никада није питао зашто нас воли. Бог никада није знао одговор на то питање. Тај одговор смо ми измислили. Зато, како време одмиче, у другима видимо само даљње, „прљаве и лукаве Самарјане“.
Ми смо, за разлику од Бога, увек знали зашто волимо своје ближње. Родитељи су нам дали постојање, хранили нас и одгајали, те их зато волимо. Браћа и сестре су заједно расли са нама и њих морамо да волимо, јер нас на то приморава чиста биологија. Волимо и своје пријатеље. Како и не би, када су нам толико тога доброг учинили. Давали су нам своје слободно време, обасипали нас пуно пута дивним даровима, дивили се нашим делима и у свему нас подржавали. Забога, па како онда не волети своје пријатеље? Та и таква наша љубав према ближњима снажила је у нама мржњу према даљњима. Ћутали смо и правили се да не чујемо Божији глас: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне.“ (Мт 5, 44). Мислили смо да се то нас не тиче, јер ми имамо кога да волимо, имамо своје ближње.

[ihtus777]

Глуви да чујемо ове речи, наша је љубав увек бивала љубав према властитој користи. Ми нисмо никада слободно, безусловно волели. Отуда нам мноштво бивших пријатеља, чак и бивше браће и сестара, па и бивших родитеља. Та лажна љубав престаје оног тренутка када нестане разлог због кога волимо. Наша љубав је лицемерје, јер има разлог за своје постојање, јер има оправдање. Зато и траје док има разлога, док има оправдања. Кад нестане разлога за љубав, онда ближњи постају даљњи, ах, ти далеки, „прљави и лукави Самарјани!“
Таква је „љубав“ људима заклонила Бога. Многи због „хришћана“ и њихове „љубави“ не виде Бога. Несретном Ничеу су такви „хришћани“ и таква „љубав“ заклонили Христа. Нису му дали да Га упозна. Убили су га духовно својим принципима и својим разлозима којима су правдали љубав. А он је знао да љубав нема разлога и зато је презирао њихову „љубав“ према ближњима. Пркосио им је говорећи да не љубе ближње већ даљње. Осудили су га због тога и жигосали као „ужасног антихриста“, иако је многе њихове „хришћанске“ идеале превазишао. Ниче је био девственик који у животу ни мрава згазио није. Љубећи даљње, Ниче је доживео ментални и емотивни шок када је једном угледао кочијаша како бесомучно бије свог коња. Нажалост, „хришћани“, његови западни земљаци, његови ближњи, нису му дали да угледа Христа. Умро је жигосан као „антихрист“, са убеђењем да треба љубити даљње, безусловно и без разлога.
Управо такву љубав, безусловну и безразложну, проповеда Христос, онај Христос Којег Ниче није упознао јер му је био заклоњен. Бог љуби слободно и зато је кадар да љуби и грешника, оног најдаљег. Таквој љубави Бог учи човека и таквом љубављу воли човека. Ко је онда наш ближњи и ко је наш даљњи? Заправо, постоји ли тај расцеп уопште? Не, не постоји и не сме да постоји. Уколико тај расцеп постоји, онда љубав ишчезава и настаје самољубље. Настаје лицемерје и користољубље, сакривено под плаштом љубави. Када се угасе разлози да се тај плашт носи на себи, онда бива огољена сакривена мржња: „Ко ти ископа око?“ – „Брат“ – „Да, зато је тако дубоко.“
Љубав не зна за разлог свог постојања, али не зна ни за логику којом би људски разум хтео да је контролише. Љубав се опире логици, она је превазилази зато што је љубав слобода. Љубав познаје „хоћу“, она не зна за „морам“. То одбацивање логике од стране љубави Господ је показао у својој причи о милостивом Самарјанину. Логика би рекла да ће унесрећеном Јеврејину, кога су разбојници напали и опљачкали и који је беспомоћан лежао на путу, помоћи његови „најближи“. И пролазили су поред њега један свештеник и један левит, управо они које је исповедао као своје ближње. Но, они само прођоше и не пружише му никакву помоћ. На њега се сажали далеки Самарјанин који је туда пролазио и он му милост учини. Зашто се милостиви Самарјанин сажалио на несрећног Јеврејина? Нема одговора. Зато је далеки Самарјанин ближњи његов, јер нема оправдања за своју љубав, она је безразложна и безусловна. „Иди па и ти чини тако“, одговара Господ јеврејском писмознанцу (Лк 10, 37).
То је Божији позив свима који желе са Богом, који желе да се синовима Божијим назову: „Иди и ти чини тако.“ Воли зато што хоћеш а не зато што мораш. Воли без разлога а не са разлогом. Воли безусловно и тада нећеш имати даљње већ само ближње. Упери свој поглед и своје срце у те даљње, у те своје „дужнике“, у духовне „Самарјане“. Покушај да их безразложно заволиш и бићеш достојан пред Богом када у молитви будеш говорио: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.“ „Иди и ти чини тако.“



Александар Милојков,дипломирани теолог

[[kinetic]]

Niče i Hrišćanstvo... mora da se šališ...
Taj teolog (Niče: "Neophodno je reći koga osjećamo kao našu suprotnost - teologe i sve što u tijelu ima krv teologa.") je očigledno želio da nađe neko opravdanje u tome što su mu se svidjela neka Ničeova djela

Izdvojiću bar Ničeov "Zakon protiv hrišćanstva", (iz djela "Antihrist", naravno)


ZAKON PROTIV HRIŠĆANSTVA

Donesen na dan Spasa, prvog dana Prve godine
(30. septembra 1888. prema lažnom kalendaru)


Rat do smrti protiv poroka
Porok je hrišćanstvo


Prvi član. - Porok je sve suprotno prirodi. Najporočnija ljudska vrsta je sveštenik: od podučava u protiv-prirodu. Ne postoje razlozi protiv sveštenika, postoji popravni dom.

Drugi član. - Svako sudelovanje u božjoj službi jeste atentat protiv javnog morala. Biti suroviji prema protestantu nego prema katoliku, suroviji prema liberalnom protestantu nego prema puritancu. Što smo bliže nauci, veći je zločin biti hrišćanin. Zločinac nad zločincima je stoga filozof.

Treći član. - Prokleto mesto na kojem je hrišćanstvo izleglo svoja zmijska jaja, treba odmah zbrisati sa lica zemlje i kao sramno mesto da bude opomena i strah svem potomstvu. Neka se na njemu kote otrovne guje.

Četvrti član. - Propovedanje nevinosti je javno podsticanje na protiv-prirodu. Prezirati polni život, kaljati ga sa pojmom "nečistog", jeste istinski greh prema svetom duhu života.

Peti član. - Jesti za jednim stolom sa sveštenikom nije dozvoljeno; čineći to, baca se kletva na časno društvo. Sveštenik je naš čandala(najniži sloj društva) - on će biti obznanjen, izmoren glađu i prognan u neku vrstu pustinje.

Šesti član. - "Sveta" istorija nazvaće se imenom koje joj odgovara, to jest prokletom istorijom; reči "bog", "spasitelj", "iskupitelj", "svetac", koristiće se da bi se osudili, da bi se obeležili zločinci.

Sedmi član. - Ostalo sledi iz gornjeg.

[ihtus777]

Александар је хтио да покаже да Ничеу никад и није било дато да упозна Христоса и зато је био озлојеђен и зато је бунтовао.
Мислим да је Ниче врло дубок,ја сам ту правио грешку кад бих га критиковао.
Његова дјела треба посматрати временски и мјесно одакле потиче и онда ће се боље разумјети његов јед према наведеном.