Побрежје Наставак есеја: Моја Подгорица

[pobrezje]

Побрежје

Овдје сам рођен, прву ријеч сам овдје изговорио, на велику радост поносне фамилије. Сад избацујем читаве рафале, али ме нико не слуша. Овдје сам и прве кораке начинио, а пажња коју сам изазвао бијаше примјерена обарању олимпијског рекорда у троскоку. Сад ходим од немила до недрага, и све сам свјеснији да ћу привући пажњу једино ако поново почнем да пузим... Али, авај... Моја бандоглава личка и подгоричка нарав, тјера ме да ходам усправно
и по цијену да сваки Божији дан платим новом чворугом( или по Подгорички: чомигом)
Прође година од мог последњег виђења са Милом( читај Мујом) и његовог тврдог обећања да ће ми причати о Побрежју. Жеља да се што обимнијим описом, достојно одужим том( за мене) светом парчету земље, натјерала ме да посегнем за туђим искуством, туђим дјетињством, сјећањем, емоцијом... али ме Господ као и толико пута раније уразумио, а Мујов необуздани темперамент, натјерао да се окренем себи и својој Подгорици.
Знам да је моје памћење сиромашно и мањкаво, али је моје. Ових пар магловитих слика, које сам сачувао, неће фасцинирати никога, али су довољне да натјерају сузе у моје пресахле очи. Па зар то није довољан разлог да пишем? Овдје ће се они који сачувају довољно стрпљења да остану и након овог неспретног увода, сусрести са градом кога више нема, овдје ће оживјети једно вријеме за којим сви, макар потајно, чезнемо... Вријеме у којем нам је комшија био ближи од рођеног брата, а брат важнији од очњега вида. Подсјетиће нас дана када смо сузе брисали осмјесима, а осмјехе чували у очима својих суграђана, а не у тврдим и хладним банкарским сефовима. Натјераћу Вас да се сјетите дана када нијесмо мјерили величину нашега града бројећи спратове хладних, стаклених грдосија, беспутних булевара и екрана који нас спречавају да гледамо једни друге у очи, дане када смо мазили нашу љепотицу бројећи скокове са пећина морачких, шале на рачун, прво властити па онда туђи, бројећи звијезде изнад, августовском жегом омамљених Горице и Љубовића, оне исте звијезде које данас једва назиремо од сателитских антена, фабричких димњака и тамних наочара, које су некад само „ћори“ носили. Натјераћу нас се сјетимо студеног подгоричког сјевера и бескрајних октобарских киша, који су нас тјерали да се привијемо ближе једни уз друге, под вјетровку или сломљени кишобран...

[pobrezje]

Упуштам се у толико сањану авантуру, крећем на пут чије је одредиште тако близу, а тако далеко. И почетак и крај те свете стазе су у мени. Старт је у моме срцу, а циљ у души мојој. Ваља на том путу прокрчити наслаге које сам сатворио варајући моју љубљену са неким другим, Ње недостојним, временима и просторима. Ваља смоћи снаге да се суочим са Њом и са собом, али увјеран сам да ћу истрајати у науму, јер знам да је моја љубав снажнија од мојег безумља.
Писаћу овдје о обичним људима, за већину од њих никада нијесте чули, писаћу о неважним догађајима, провешћу Вас давно заборављеним стазама...
Понудићу Вам коцкице које Вам самостално неће значити ништа, али ко буде имао стрпљења да остане до краја, угледаће мозаик са којега ће заблистати наша Подгорица, једним од милион својих прекрасних лица, и сваки ће Подгоричанин, макар на тренутак, помислити да је баш то лице, оно које се неизбрисиво утиснуло у његову душу... Јер, колико год да смо различити, колико год да смо путева уских и широких прокрчили играјући се жмурке са овим немилосрдним свијетом, сви смо са истог мјеста кренули, и сви жудимо да се на исто мјесто вратимо. Све нас је иста мајка подојила, и све нас на ноге несигурне поставила. Ако моје ходочашће измами макар један сјетни уздах, макар један осмјех, макар једну сузу... нијесам узалуд на пут кретао. [/font][/size]
Подгорице мајко... ево ме.

[zvoncica]

Meni izmami vala i uzdah i sjetu...suze ocekujem ako zabrazdis tijem putem kojim si krenuo...cekam
p.s. ocekujem da cujem nesto o nekima koje poznajem, ipak sam ja odrasla na Zabjelo ...davno...:mrgreen:

zaboravih da dodam da sam prvih 10 godina provela na Pobrezju i osnovnu tamo zavrsila...a Zabjelo je bio nastavak price

[N-I-K-O]

Meni si izmamio sve shto se moze izmamit i vishe od toga.
Podsjetio si me da nikad ne zaboravim na svoje najrodjenije, svoja najsvetija vjerovanja
kao chovjek, na sve lijepo shto je predamnom i da sve lijepo shto je iza mene najnjeznije
chuvam od zaborava.
Podgorice volim te zbog svega shto sam nauchio kroz moje odrastanje,
kroz moje patrijahalno vaspitanje staropodgorichkih roditelja i hvala ti shto si me nauchila
da chuvam svoj OBRAZ i svoju RIJECH, jer bez tebe i staropodgorichana
te dvije rijechi nebi ni postojale u mom zivotu.

Hvala brate moj na ovom lijepom topicu i zivio mi!

[DzoniS]

ja pik samo jos dodao ko se Boze Kod Stetnog nije napio,taj podgoricanin nije

[pobrezje]

Десанка Ратковић

Недјеља 3. мај. Напокон мало сунца. Питам се све чешће, постајем ли то мрзовољни чича, којему све смета, који у свему види само лошију страну,
или толико призивано и ишчекивано ново доба, заиста успијева избрисати величанствену икону вјековима осликавану, својом савршено дизајнираном, неумољиво хладном гумицом.
Ваљда и природа негодује, ваљда хоће да нас опомене и сјети бесмртних , пророчких ријечи Митра Тарабића: „ Кад мирис напусти пољско цвијеће, а милост душе људске, тада ће наступити потпњљ времена.“ И стварно... Мај
мјесец, а не чујем птице, не видим лептире, нигдје гуштера да ме сјети подгоричке врелине и несташлука дјетињих.
Пођох синоћ код комшије да пркосим новоуспостављеним адетима, који нам залупише врата, и сопствена и туђа, који нас натјераше да се закључавамо и робујемо без кривице... Уђох и онако са врата заподјенух разговор. Причам ја тако, а све ми нешто чудно, необично. Толика чељад, помислих, а само се ја чујем. Осмотрих пажљивије моје домаћине, а они искривили вратове, у уво се претворили, али предмет њ. пажње није моја бесједа, већ шпанска серија...
1300. и нека епизода. Па штета да се прескочи...
„ Што мислиш комшо...“, уграбих рекламе да прозборим, „кад би твој покојни ђедо бануо сад на ова врата, ко би се од кога више препао, ми од њега или он од нас?“
Гледа ме зачуђено, ваљда још под утиском бриљантне латиноамеричке глуме.
„Он од нас, кунем ти се. Замисли да нас види како блејимо као омађијани у ову кутију, неспособни да се у очи погледамо, а камо ли крштено слово размијенимо.“
Кад боље размислим, можда ни ове писаније не би било кад бих имао са киме људски попричати, овако... што ми друго остаје н`о да диваним са самим собом... И са својом Подгорицом у себи. А како се Подгорица радовала мају, и мај Подгорици. Пробехара дрвеће и обијели попут тек опраних пелена, замирише град љепотом, срца нам залупају снажније од чудног узбуђења, обузме нас неки неописиви осјећај, некаква трема коју ето ни после толико година не умијем објаснити. Па се спустимо степеништем поред старе штампарије, до старог купатила, докопамо се млина и Рибнице... И уронимо нестрпљиво у вољену ријеку, у најљепши мај на свијету, у Подгорицу... Нашу Подгорицу... И Подгорица урони у нас... И тако редом... Пна у нама тада, и сада, и док смо живи... а ми ћемо кад дође вријеме, последњи пут уронити у њену свету земљу. Најсрећнији међу нама ће то урадити баш једног оваквог
мајског дана, стопиће се са бесмртном Подгорицом и постати напокон Подгорица, баш као и толики наши другари који нијесу имали стрпљења да нас чекају.
А стрпљење није јача страна нас Подгоричана. Ево и ја потрчах... Прескочих и увод и разраду жељан букова рибничких. Како би ме сад прекорила Деса Ратковић, моја наставница српског. А ја ову причу насловио баш Њеним часним именом.
Па хајде да се вратимо у ово прохладно и хладно мајско јутро које ће наградити моју љубав и приврженост родноме граду, и обасјати моју самоћу зрачком Подгорице и дјетињства.
„ Кад смо последњи пут изишли да прошетамо као права породица?“, упитах жену и дјецу.
„ Хајде, спремите се“, рекох, „ направићемо пар кругова обалом, тек толико да се макнемо из куће.“
За дивно чудо, послушали су ме без поговора и већ за десетак минута обрели смо се на шушањском шетачишту, ако се ова неуређена, раскопана улица, израњавана рупама, поломљеним свјетиљкама и грађевинским отпадом, може тако назвати.

[zvoncica]

U moje pero je Desa Ratkovic bila uciteljica u M.M. Burzan...je li to ista Desa Ratkovic?

[pobrezje]

Нигдје живе душе. Као да није мај, као да није недјеља... На обали пустош.
Оно мало кафића и ресторана са терасама, зналачки уклопљеним у несвакодашњу слику плаже благословене предивним боровим шумарком,
Општинари уклонили ради уређења простора. Баш су нас уредили, помислих
посматрајући гломазне водоводне цијеви које су( ваљда опет у циљу уређења) потиснуле клупе и пјешачке стазе. И како то обично бива, када сам већ гунђајући одлучио да предложим жени и дјеци да пођемо не неко друго мјесто,
налетјех на комшије Ђикановиће, који су очито приводили радове на маленом, али са пуно укуса и љубави осмишљеном плажном кафеу.
Радо прихватисмо позив на кафу и са уздахом олакшања одабрасмо мјесто са кога се пружао умирујући поглед на безграничну морску пучину. Уствари, сједоше Љиља и дјеца, а мен у тој намјери спријечи због којега ме Господ довео баш сада, баш овдје и увјерио по ко зна који пут да ни длака са главе не може пасти, ако то није Воља Његова. Стајао сам пар тренутака као омамљен,
несвјестан зачуђених погледа својих најмилијих. Ваљда је тих неколико секунди било потребно да се преморени, мрзовољни четрдесетпетогодишњак.
претвори у незрелог и свијетом неокрњеног десетогодишњака. Који са неизбјежним страхопоштовањем и тремом, али и са непроцјењивом радошћу,
трчи својој учитељици у сусрет.
Стао сам пред њи ћутећи, са осмјехом човјека који је одбацио претешко бреме година отежалих свакојаким невољама које живот носи, бригама, разочарењима, ударцима, тугом, али понајвише спознајом да је немогуће дотаћи оне божанствене дјетиње маштарије, од којих нам је дах застајао, а крв јурила попут најдивљих морачких вирова. Стајао је тако пред њом збуњени, стидљиви школарац, и могу мислити како сам глупаво изгледао... али била је ту моја учитељица да поправи ствар, Знам сада да је и она пред собом видјела свог ученика, не бившег, не маторог и чангризавог, већ баш онаквог каквог је прије тридесетак година благословила и препустила немилосрдној бујици живота.
„Ти си Невене“, рече као да сам одсуствовао из школе тек неколико дана,
Као да се спрема да ми тражи љекарско оправдање.
„Како си злато?“, упита гласом који је лијечио, гласом који је спирао попут свете водице деценијама таложену горчини, гласом који ме враћао кући попут блуднога сина...
„Ово је мој ђак... Писац...“, представи ме својој кћерки с нескривеним поносом.
„Хајде да ме упознаш са снахом и дјечицом“, заповиједи упутивши се одлучни ка нашем столу, а ја кренух за њом попут послушног дјечачића.
Како сам био срећан тих пар сати који су пролетјели попут малог школског одмора.Нисмо били на морској обали, него у дворишту школе: „ Милорад Муса Бурзан“... Па смо као некада ишли у шетњу на Љубовић, држали час у хладу трафостанице на старом турском гробљу...
Придружио нам се и мој добри Вукашин Павићевић. Мој први учитељ.
Како сам га волио... Како Га и данас волим. Замишљао сам тада, онако чист и наиван, да Бог тако изгледа, ако Га има. Ако ми је вријеме ишта добро донијело, онда је то тврда вјера да Га заиста има, и да нисам огријешио душу поредећи Га са Вукашином,( не сјећам се због чега, али ја сам га звао: „Колашин“), јер Бог је Љубав, и само онај ко је сличан Њему, може и после
Толико деценија бити тако вољен, само такав може у једном огрубљелом и охладњелом срцу, након толико времена разгорјети небеску топлину и сјету.
Читао сам јој своје стихове, формирао реченице са трепетом да не погријешим... Као на часу... као за оцјену... А она ме гледала благо као да говори:“ Не брини Невене, па знаш да си на крају увијек добијао петицу...
Добро је, помислих... Добро је... Нисам све протраћио...Остала ми је Деса... И Вукашин... И побрежје... Остала ми је Подгорица! И сад знам да ћу написати књигу. Ништа ме више не може спријечити. Па то ми је сада домаћи задатак...[/font][/size]
[size=3]А ја сам сваки домаћи урадио. И није ме брига што ће рећи књижевни критичари, учени људи... нећу се трудити да задовољим њихове високе стандарде, писаћу можда неповезано... али знам да ће ме моји Подгоричани разумјети... да ће се њима свидјети... Само то је важно. Па и Деси се свидјело...
Она је моја наставница Српскога, она ваљда зна најбоље.
Кад смо се растајали, рекла ми је: [/size]
„Ово је за мене била симфонија.“[/font][/size]
Можда се деси да и ја за свој рад добијем неко признање, па и грђи од мене су их добијали... али запамтите једно: Нема те награде, те почасти... коју бих мијењао за ових шест ријечи:
ОВО ЈЕ ЗА МЕНЕ БИЛА СИМФОНИЈА.