rekli su o ljubavi;citati,odlomci....;)

[Artemis]

Zivimo zivot praveci kompromise izmedju srca i razuma.
Retki su srecnici koji mogu, imaju snage, imaju volje i nacina da zive srce slusajuci.
A razum,ku*va,kada se srce poslusa, hiljadu zamki postavlja, hiljadu nijansi sivog moluje, hiljadu "ako, ali, mozda, naime i medjutim" na put srcopratiocima navaljuje.
Zivimo,dakle, manje ili vise,kanone razuma postujuci,kraduci trenutak da se,njemu iza ledja,srcu namigne.
Zivimo,dakle,po razumu; uceci se da trpimo, i da se navikavamo na to sto srce boli.
A u raskoraku izmedju srca i razuma siri se i produbljuje dusha slovenska, jos jedan sloj fine patine,kao godove,dobijajuci.

[my name is ...]

Ti si jedna stvar koju je volela jedna zena
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolazem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepse reći ali nema razloga
Ti si moja bolest bolescu izlecena
Ti si moje dete ti nista ne razumes
I ja doslovno moram reci da te volim

[my name is ...]

Ja malo zaredjah sa ovim citatima i odlomcima nadam se da moderatorke nece zamjeriti


Znam ljude koji veruju da je ljubav samo za besposlene i za mesečare; i druge koje su ostareli, a nikad nisu bili zaljubljeni, i treće koji su smatrali za nedovoljno poštovanja svoje muškosti da svoju ljubav kažu ili pokažu. Samo ljudi velike uglađenosti i artisti u životu naprave od ljubavi neiscrpni izvor svoje radosti ili svoje tuge.

Lirski pesnik govori o svojoj ljubavi ozbiljno kao o stvorenju sveta. I danas je više na zemlji samoubistava zbog propale ljubavi, nego zbog propalog imanja ili propale časti. Prosečni čovek uvek voli više ženu nego ljubav.

Kod žene je sasvim obratno: retko je kojoj ženi dovoljan samo čovek, i koja ne čezne da bude i voljena.
Istina, mnogo se na svetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svetu održavaju samo žene i pesnici.

Svakako, od svih vaših ljudi, ženama su pesnici najbliži, jer i oni žive u stalnom uzbuđenju i imaju puno ženskog i detinjastog.
Sanjalice i mistici, pesnici svagda nalaze da realni život nije dovoljno velik ni dovoljno lep, i oni grade da bi ga dogradili, i
stvaraju da bi ga dovršili.

Njihove su ljubavi nestalne, ali raskošne.
Žena je blagodarna čoveku i koji je ne voli, ali koji ima izgleda da je voli; ne traži u čoveku herojstvo nego pažnju; veruje i u laži ako su delikatne i nežne, i uživa i u maloj sreći, ako je ništa ne muti.

Čovek voli ljubav i bol, a žena voli ljubav i radost. Za ženu je ljubav blistava sasvim dovoljna.

Žena može otići i u ludilo i u samoubistvo, ako je stalno trujete rečima o dubini ljubavi i lepoti suza; ali po svom instinktu deteta i epikurejca, ona mrzi svaku dubinu i ima užas od velikih suza..."

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"...Ponajčešće ljubav znači rat. Borba u kojoj svako nastoji da ščepa za vrat onog drugog. Sastoji se od ljubomore, posedovanja, pripadanja, čak u odnosima koji izgledaju najširokogrudniji. Kao u svim drugim bitkama i u ovoj padaju žrtve. Uvek postoji jedan koji voli više nego drugi, jedan koji pati, drugi, koji pati zato što nanosi patnju. Na sreću, ne pate uvek jedni te isti, pa odnos može da se preokrene. Ali, postoji i izvesna nežnost koja nam pomaže da prihvatimo onog drugog, a koja se sastoji od poverenja i dostojanstva. No, žalosno je što ljudi uvek nastoje da dobiju na jednoj strani ono što su izgubili na drugoj. Malo ih je koji su zadovoljni položajem i svojim materijalnim stanjem. Oni pokušavaju da to nadoknade na račun drugih u svojim ljubavnim odnosima, jer žele nešto da se ušićari. Dobija se, dok sve ide svojim tokom. Osim toga, u ljubavnim odnosima postoje "smicalice" kojima se možemo poslužiti, te ostaviti partneru da posumnja da li ga uopšte volimo. Meni je to odvratno. Postoji, takođe, jedan prirodan, razuman odnos koji potvrđuje činjenica da ako neko s vama živi, s vam spava i smeje se - s vama, onda vas zacelo i voli, pa onda čemu sumnjati da će prvom prilikom da otprhne..."

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"Zašto se ja sjećam samo pet stvari?
Da je južilo toga dana, ja sam mirisala na kišu, ti si stajao u bari, oboje smo se smijali i ja sam shvatila da nikada nisam upoznala nekoga sa očima boje meda."
"Zato što želiš da se toga sjećaš..."
"Zašto si izabrao baš mene?"
"Nisam ja izabrao tebe... nisi ni ti mene... Mi smo se pronašli!"

[Oljce]

Za mene još i sad nema većeg čuda od dvoje koji se vole. Vidim ih na nekom trgu punom automobila i užurbanih prolaznika, na stepenicama, na uglu svoje ulice, na klupi u parku, po kojoj se nahvatala slana. Savršeno odsutni i nepomični oni se grčevito drže jedno drugog, a iznad njih, vidim kako se sama od sebe zida kuća- njihov budući dom: vidim prozore sa zavesama od nežnog tila, dečiju sobu i kuhinju u kojoj se savijaju palačinke sa džemom! Vidim im i oči, ali one me ne primećuju. Sami su u gužvi: koža uz kožu, dah uz dah, usne uz usne. Omamljeni tetrebi, zaljubljeni jeleni, sanjivi galebovi, umorni od ljubavnog leta…Taj prastari prizor uvek je za mene kao nov, poput tek pronađene obale Amerike kad je ugledao onaj pijani mornar sa Kolumbovog broda – oaza u poslovnoj pustinji, čamac na pučini u očima na smrt izmorenog brodolomnika, vatra na Aljasci – uvek je to za mene pravo pravcato čudo! I uvek se pred tim prizorom osećam kao stranac, jer svaki ljubavni par ima svoj tajni jezik, svoj šlager, svoj stih i časovnik ispod kojeg čeka, svoj rukopis, svoj način hoda i svoj zagrljaj u hodu. Zaista je tačno rečeno: “Ljubav je sve ono što se dešava između dvoje koji se vole…”

Za dvoje koji se vole svet je opasan protivnik. Oko njih ratovi, diplomatske peripetije, oko njih poplave i uspesi preko noći, svađe i ruševine, mržnja i ravnodušnost, krunisanje i otkrića, avanture i trke na život i smrt, a oni nepomični ćute i drže se jedno drugog savršeno odsutni u svojoj nevidljivoj kući, zagledani u nepostojeću pucketavu vatru peći, bez reči, bez nadmetanja u duhovitostima, bez zadnjih misli, bez planova, bez ičega, sem tog jednostavnog dodira u tišini. Viknuo bih: gle, čudo nad čudima! Ali prolazim pokraj tog večnog para na klupi u parku, kao lopov koji je upravo ukrao parče sreće; prolazim na prstima da ih ne probudim iz sna i smejem se u sebi onima kojima su za vođenje ljubavi potrebni postelja, svetla pod abažurom, skupa pića i bademi za grickanje, isključeni telefoni i fotografija nagih lepotica za nadraživanje, mirišljava kupatila i organizovano vreme, pa ipak ljubav ne dolazi u te skupe krletke, već dreždi u vetrovitom parku, na klupi sa koje se ljušti boja, pod nebom sa kojeg sipa prljava decembarska susnežica, u večnom strahu da će biti povređena i oterana baterijskom lampom. Podignuto je toliko dosadnih spomenika ljudima koji su činili zlo u ime neizvesnog dobra, toliko spomenika sujeti izlivenoj u bronzu, pogrešnim otkrićima i netalentovanim pesnicima, mrzovoljnim akademicima i lukavim ministrima, a još se niko nije setio da u nekom parku podigne spomenik ljubavnom paru koji je presedeo na jednoj klupi toliko dugo a nije primetio ni kišu, ni vetar ni sneg: začaran sopstvenim čudom na čijim temeljima stoji ovaj stari svet. Pitam se čemu ova nepravda i ubrzo pronalazim odgovor: dvoje koji se vole na jednoj klupi u parku sami su svoj sopstveni spomenik – trijumfalna kapija ljubavi.



Posto sam izbrisala napisano i opomenuta zbog toga ne umem da se setim tacnih reci koje bih vratila, a u glupo je, sad bi bilo kopija, mogu da kazem nesto drugo, vezano za citat gore, da se najvise secam bas takvih veceri, hladnih, klupa, mracnog parka, osecaja drzanja jednog lica sa oba dlana, ispitivanja crta lica, i pricanja bez reci. Nijedno fizicko zadovoljstvo se ne meri s time. Kao da sad mogu da se setim samog osecaja. To je bas trenutak kad zaljubljenost prelazi u ljubav. I bilo ih je vise takvih. I bice ih.

[rock'n'rolla]

Za mene još i sad nema većeg čuda od dvoje koji se vole. Vidim ih na nekom trgu punom automobila i užurbanih prolaznika, na stepenicama, na uglu svoje ulice, na klupi u parku, po kojoj se nahvatala slana. Savršeno odsutni i nepomični oni se grčevito drže jedno drugog, a iznad njih, vidim kako se sama od sebe zida kuća- njihov budući dom: vidim prozore sa zavesama od nežnog tila, dečiju sobu i kuhinju u kojoj se savijaju palačinke sa džemom! Vidim im i oči, ali one me ne primećuju. Sami su u gužvi: koža uz kožu, dah uz dah, usne uz usne. Omamljeni tetrebi, zaljubljeni jeleni, sanjivi galebovi, umorni od ljubavnog leta…Taj prastari prizor uvek je za mene kao nov, poput tek pronađene obale Amerike kad je ugledao onaj pijani mornar sa Kolumbovog broda – oaza u poslovnoj pustinji, čamac na pučini u očima na smrt izmorenog brodolomnika, vatra na Aljasci – uvek je to za mene pravo pravcato čudo! I uvek se pred tim prizorom osećam kao stranac, jer svaki ljubavni par ima svoj tajni jezik, svoj šlager, svoj stih i časovnik ispod kojeg čeka, svoj rukopis, svoj način hoda i svoj zagrljaj u hodu. Zaista je tačno rečeno: “Ljubav je sve ono što se dešava između dvoje koji se vole…”

Za dvoje koji se vole svet je opasan protivnik. Oko njih ratovi, diplomatske peripetije, oko njih poplave i uspesi preko noći, svađe i ruševine, mržnja i ravnodušnost, krunisanje i otkrića, avanture i trke na život i smrt, a oni nepomični ćute i drže se jedno drugog savršeno odsutni u svojoj nevidljivoj kući, zagledani u nepostojeću pucketavu vatru peći, bez reči, bez nadmetanja u duhovitostima, bez zadnjih misli, bez planova, bez ičega, sem tog jednostavnog dodira u tišini. Viknuo bih: gle, čudo nad čudima! Ali prolazim pokraj tog večnog para na klupi u parku, kao lopov koji je upravo ukrao parče sreće; prolazim na prstima da ih ne probudim iz sna i smejem se u sebi onima kojima su za vođenje ljubavi potrebni postelja, svetla pod abažurom, skupa pića i bademi za grickanje, isključeni telefoni i fotografija nagih lepotica za nadraživanje, mirišljava kupatila i organizovano vreme, pa ipak ljubav ne dolazi u te skupe krletke, već dreždi u vetrovitom parku, na klupi sa koje se ljušti boja, pod nebom sa kojeg sipa prljava decembarska susnežica, u večnom strahu da će biti povređena i oterana baterijskom lampom. Podignuto je toliko dosadnih spomenika ljudima koji su činili zlo u ime neizvesnog dobra, toliko spomenika sujeti izlivenoj u bronzu, pogrešnim otkrićima i netalentovanim pesnicima, mrzovoljnim akademicima i lukavim ministrima, a još se niko nije setio da u nekom parku podigne spomenik ljubavnom paru koji je presedeo na jednoj klupi toliko dugo a nije primetio ni kišu, ni vetar ni sneg: začaran sopstvenim čudom na čijim temeljima stoji ovaj stari svet. Pitam se čemu ova nepravda i ubrzo pronalazim odgovor: dvoje koji se vole na jednoj klupi u parku sami su svoj sopstveni spomenik – trijumfalna kapija ljubavi.

Savrseno!!!

[my name is ...]

Ljubav nije nešto što te čeka ''tamo negde''. Ona je u tebi. U tvome sopstvenom srcu - u onome što si voljna da daš.
Svi smo sposobni za ljubav, ali nemamo svi hrabrosti da volimo kako treba. Plašimo se da dajemo jer strepimo da nam se neće vratiti.
U braku obično jedno voli više, a drugo manje. Nikad ne odbijaj i ne isključuj ljubav zato što je ne dobijaš od pravog čoveka i u pravo vreme.
Nikada ne omalovažavaj ono što ti nečije srce nudi. Ako te voli, primi njegovu ljubav, zadrži je pa mu je vrati u još većoj meri nego što ti je dao.
Ako je tako budete razmenjivali, srca će vam biti kao zlato, a duše dovoljno snažne da se nose s bolom gubitka. Ako u ljubavi ne misliš na sebe,
nećeš se ni zbog čega ni kajati.

[Oljce]

Ako u ljubavi ne misliš na sebe,
nećeš se ni zbog čega ni kajati.

Svidja mi se.

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Vidiš?
Godine nas obrade različito…
Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi?
Žalim, stara…
Nadam se da smo se ove noći zauvek mimoišli?
Pohitao sam kući, znajući da je to jedino mesto koje mi još može pružiti čvrst alibi pred
Anamariom. Hladnoća je prijatno dezinfikovala grad, i zvezde su te večeri imale jedan doslovno
brilijantan nastup na razvedrenom nebu…
Ponovo sam se zatekao kako brojim korake, što je pomalo šizoidno, kažu, no ovog puta sam
bar imao dobar izgovor da je to sigurno zato što žurim?
Na “sedamsto devetnaest”, uglavnom, bio sam tačno naspram “Carigrada”, niz Bulevar je
kafilerijski klizio vojni džip, vrebajući plen…
Pola pet?
Lepo piše u predvojničkoj za drugi razred gimnazije da Naša Armija nikad ne spava?
Uletevši u stan kao u sklonište, okrenuo sam Njen broj ne čekajući na signal…
Ako zazvoni i treći put, prekidam…
- Halo?
Ipak se javila…
Brzo sam spustio slušalicu i neizdrživi sekund iščekivao da zazvoni i kod mene…
- Zvrrrc!
Ko bi to mogao biti u ovo doba?
- Molim?
Sad je Njena slušalica pala, šifrovana poruka je uzvraćena: Ćao, mila, stigao sam. Stop. Ćao,
mili, dobro da jesi. Stop…
Puls mi se polagano vraćao kući, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još začuli
odjeci njegovih sve tiših i mirnijih koraka.
Legao sam na leđa, široko raširivši ruke, pokušavajući da što ravnomernije rasporedim mehur
praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene,
pomislih, ne mogavši da zamislim koji…
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne…
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine…
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve ređe usuđujem da zaronim u sebe…
Jer tamo zagluvim…
Oči se prepune do vrha…
I suze se začas raspu kao pokidane biserne niske…
Po sobi…
Po meni…
Po čitavom svetu…
I ne mogu ih skupiti do jutra…

[my name is ...]

Vi ste svakako bili zaljubljeni, zar ne? I to više puta, jesam li u pravu?
Ali još uvek ne znate šta je to ljubav. Ne znate, tvrdim vam!
Desilo vam se da plačete celu noć? I da loše spavate ceo mesec?
Možda ste pisali pesme i pomalo se igrali idejom o samoubistvu?
Naravno, znam kako je to.
Ali to nije ljubav, ljubav je nešto drugo...

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"Prica se kako su se na zemlji nekada davno susrele sve ljudske osobine i osjecaji.
Ipak DOSADA je u tom neobicnom drustvu stalno zijevala. I kad je vec treci put zijevnula, LUDOST je, luda kao i uvijek, predlozila:
"Hajdemo se igrati zmurke!"

SPLETKA je znacajno podigla obrvu, a ZNATIZELJA je, u nemogucnosti da se suzdrzi upitala:"Kakva je to igra?"

"To je igra u kojoj ja pokrijem oci i brojim do hiljadu, dok se vi sakrijete. A kada izbrojim, krecem u potragu. Koji prvi bude pronadjen, zauzece moje mjesto u sljedecoj igri." Objasnila je LUDOST.

ODUSEVLJENJE je poletno zaskakutalo, dok se RADOST, gotovo bezuspjesno, trudila uvjeriti SUMNJU, koja nikome ne vjeruje u igri.

No bilo ih je jos nekoliko koji nisu zeljeli da se igraju....
ISTINA se pitala zasto bi se ona skrivala, kad ce je i onako na kraju pronaci.

OHOLOST je drzala da je igra odvratna (a zapravo ju je ljutilo sto zamisao nije bila njena). KUKAVICLUK nije zelio rizikovati.

"Jedan, dva, tri....." pocela je LUDOST brojati.

LIJENOST se sakrila iza prvog kamena na putu, VJERNOST je potrazila zaklon na nebu, a ZAVIST je chuchnula u sjeni USPJEHA, koji se sopstvenim snagama popeo na najvisi vrh stabla.

VELIKODUSNOST se gotovo nije uspjela sakriti jer joj je svako mjesto koje je pronasla izgledalo prekrasno za nekoga od njenih prijatelja. Kristalno jezero prepustila je LJEPOTI, hlad drveta SRAMEZLJIVOSTI, mekocu leptirovog leta ustupila je OSJECAJNOSTI,kretanje vjetrova SLOBODI...A sebi?!

Ipak, na kraju se i ona sklonila, i to u zraku Sunca.

SEBICNOST je, sto se, naravno, moglo i ocekivati, pronasla najudobnije mjesto na svijetu, idealno samo za nju. LAZ se sakrila na dnu okeana, a zapravo je bila iza duge. STRAST i POZUDA zavukle su se u jedan vulkan, a ZABORAV....Zaboravio je gdje se uopste sakrio, ali nije bitno.

Kad je LUDOST dosla do broja devetsto devedeset i devet, LJUBAV jos nije bila pronasla ni jedno mjesto za sebe, jer joj se svako cinilo zauzeto. Tada je ugledala prekrasan ruzicnjak i zavukla se medju crvene ruze.

Kad je LUDOST ibrojila do hiljadu i pocela traziti, prvo je, naravno, pronasla LIJENOST koja je bila iza najblizeg kamena. Potom je zacula kako VJERNOST na nebu s Bogom razgovara. STRAST i POZUDU osjetila je u podrhtavanju uznemirenog vulkana, a ZAVIST je pronasla cim je ugledala USPJEH.

SEBICNOST nije ni trebala traziti jer se sama otkrila bjezeci iz svoga skrovista, tacnije, iz osinjeg gnijezda. Trazeci dalje, LUDOST je dosla do kristalnog jezera i odmah otkrila LJEPOTU. SUMNJU je vidjela kako sjedi na jednom kamenu, otkrivsi se da ne bi morala nikome govoriti gdje se skrivala.

Doskora su svi bili pronadjeni. DAROVITOST je cucala u svjezoj, mirisnoj travi, TJESKOBA u tamnoj shpilji, LAZ ih je sve uvjeravala da je bila na dnu okeana (a virila je iza duge), ZABORAV je vec zaboravio da se necega uopste igrao....

LUDOST nikako nije mogla pronaci LJUBAV. Trazila ju je po cijelome svijetu,iza svakoga stabla, grma, cvijeta, na dnu svakoga potoka i na vrhu svake planine, a kad je vec skoro odustala pogled joj zastade na prekrasni ruzicnjak. Uzela je stap i poce razmicati ruze.

Odjednom je zacula bolan vrisak. Trnje se zabolo LJUBAVI u oci i silno je povrijedilo. LUDOST nije znala sto bi od jada. Izvinjavala se, plakala, molila da joj dopusti ida joj to nekako nadoknadi, a onda se sjetila......

Obecala je LJUBAVI da ce od tog trenutka zauvijek ostati sa njom.

I tako, odkad se igra skrivanja prvi puta igrala na Zemlji, LJUBAV je slijepa, a LUDOST joj je vjerna prijateljica."

Meksicka narodna prica.

[Oljce]

Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav. Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje izmedju sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada. Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće. Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda. Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo. Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima.

[rock'n'rolla]

Novembar je daleko odmakao, svakim danom je sve hladnije, uskoro ce i snijeg. Meni se baš i neda iz kuće izaći nigdje. Kao i obično sjedim pored prozora, gledam na ulicu, čekam hoćeš li se odnekud pojaviti...a duboko u sebi znam, da više nikada doći nećeš. Prođe tek poneka osoba, ili poneki zaljubljen par. Evo baš dok ovo pišem, gledam zagrljen i nasmijan par. Nježno se ljube, kao što smo i mi nekada. Srce mi se cijepa....slike nase prošlosti listaju se jedna za drugom, a u glavi odzvanjaju tvoje nježne riječi koje si mi često govorila. Da li su bile iskrene... u to nažalost više i nisam siguran, ali su bile nježne i slatke. Počinju se buditi uspomene na nas, naše sretne dane...a obruč tuge sve više se steže oko moje prazne duše. Suza mi se u oku sprema, ali je neću pustiti...neću pokazati nikome koliko patim. I samo da znaš, ovdje, još uvjek isto je sve...zapravo mnogo toga isto nije....
Naše ulice su zadržale svoj stari izgled. Još uvjek u svom zagrljaju pod okriljem noći skrivaju sretne i zaljubljene, kao što su skrivale mene i tebe.
Još uvjek postoji i ona naša klupa, pod starom debelom vrbom, na kojoj smo urezali naša imena.
I ona još uvjek postoji, samo mene i tebe tamo više nema. Ni moji osjećaji se promjenili nisu... još uvjek te volim kao nekada. Srce mi ubrzano zalupa kada neko izgovori tvoje ime, ili kada čujem neku od naših pjesama. Samo ja, ja više nisam isti. Mlad sam počeo stariti. Svakim novim danom jedna nova bora na mom licu i sve manje vjerujem u ljude, život i snove. Ali ko zna, ... možda će se vremenom promjeniti sve... izgled naših ulica, možda će isjeći staru vrbu, isčupati našu klupu koja čuva uspomene na nas i našu ljubav.... Jednu veliku ljubav koja je doživjela tužan kraj. I mi ćemo se promjeniti... Samo jedno se promjeniti nikada neće, a to je moja ljubav koju osjećam prema tebi i sjećanja na naše sretne dane. Ne znam ti više adresu ni broj, da bih ti ovo pismo poslao, ali ću ga pročitati vjetru...ko zna...možda ti i donese ove moje riječi pisane perom bola...

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"To je ljubav. Pokušacu da se sakrijem ili pobegnem.Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošcu, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usudjujem da prodjem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu."

(H.L.Borhes)

[my name is ...]

Ljubav je van svih tekstova, svih poema ikad napisanih, van kemijskih procesa koji je prate na materijalnom planu, van svih mogućih i nemogućih predodžbi s kojima su ljudi, od kad je svijeta i vijeka, pokušali dokučiti istinu o tom veličanstvenom osjećaju.
U stvari, to čak nije ni osjećaj, već stanje svijesti.
Ljudi su ograničili i skučili Ljubav na pravila, moral, običaje, pripadnost, zajednice, brakove, odnose, vrste, sklonosti, navike, epitete, kategorije ... zatočili su je u sve moguće i nemoguće definicije, ladice.
Oh da, ljudi se plaše svega onoga što ne pripada u određenu ladicu, ljudi su takvi, vole kontrolu. A kako ćeš kontrolirati nešto tako eterično, ali moćno poput Ljubavi? Čak je i pojam Bezuvjetna Ljubav ipak samo pojam, i nečije definicije koje se razlikuju.
Zbog silne kontrole, toliko je malo Ljubavi među ljudima. Jasno, i zbog straha. Koje li ironije - zbog straha od te iste Ljubavi.
Ja jednostavno volim, i više od toga nemam što reći. Volim puno ljudi. Ljubomora mi je stran pojam. Ne razumijem
ga. To je kao da mi netko kaže - ne smiješ i njega/nju voljeti - kao da će za tebe manje ostati? Kao da je to ograničena količina koju posjedujemo, pa da njoj treba štedjeti? Ako dam još nekom, zar će manje ostati za tebe?
Kao da još nekome dajem nešto što pripada samo i isključivo tebi? Zaista to ne razumijem. Ni mojih poljubaca neće
biti manje, ni zagrljaja, ni lijepih riječi, ni pjesama koje izviru u mom srcu.
Volim pisati i pjesme i priče ljudima koje volim. I o ljudima koje volim. Kad se s nekim dotaknem u duhu ljubavi to je
veličanstvo života. Život sam. Čista radost. I kako to ograničiti?

[Artemis]

Kad smo zaljubljeni, otvaramo se sa strašću, uzbuđenjem i prihvatanjem prema svemu što život može ponuditi.

Dz.Lenon

[voland]

- Ko si ti? - upita je on ponovo.
- Ko sam ja? Zovem se Jerisena Tenecki. Ali, sve manje mi je jasno ko sam i sve više se čudim samoj sebi, onome što činim i onome što postajem. Umesto sve bolje ja sve manje poznajem sebe. Postajem stranac u sopstvenom životu. I tome se radujem... A ko si ti?
- Ima trenutaka na reci predveče, kada na istu mušicu nasrću i ptica i riba. Ja sam takva mušica, a ovo je trenutak nad rekom. No nemoj misliti da je svejedno ko će me prožderati. Ti, ili neko drugi.
Kada to izreče, Sofronije oseti kako celo njeno telo ponovo zamirisa na breskve i poljubi je.
- Šta to imaš pod jezikom? - trže se ona - kamen?
- Da, tu čuvam tajnu.
- Daj mi je, daj mi svoju tajnu! - reče ona i u novom poljupcu kamen zameni usta, osta u njenim. Jerisena tad reče preko kamena:
- Svake večeri moju dušu anđeo izvlači iz mog života i iz mog tela kao ogromnu mrežu punu lovine. Sinoć je tom mrežom izvukao novi ulov. Mojom dušom ulovio je tvoju dušu.
Potom on otkri da ona istom bojom maže u usne i bradavice na sisama i baš kada poče izbijati ponoć, on u nju izbaci seme u dvanaest mlazeva, tačno kako je sat na tornju izbijao.
Tako poče jedna velika ljubav. A od velikih ljubavi brzo se stari. Od velikih ljubavi stari se brže nego od dugog, teškog i nesrećnog života. Jerisena je daleko jahala kroz nepoznate predele na svom konjaniku i vraćala se umorna, radosna i zadihana od dugoga puta.A njena utroba otada se odazivala na udare zvona.Od ljubavi nije imala kada da jede.Ponekad je prostirala večernji doručak na prsa svog ljubavnika i jela, hraneći ga istovremeno ljubavlju i papulom.Bili su srećni usred opste nesreće, bili su uspešni usred opšteg poraza i to im nikada neće biti oprošteno.
M. Pavić

[Artemis]

I znaš šta dušo, mrzim što ti to moram reći, ali većina njih – zapravo skoro svi oni – će ti slomiti srce, ali ne možeš prosto odustati jer ako udustaneš, nikad nećeš naći svoju sličnu dušu. Nikad nećeš naći onu polovinu koja te čini potpunom i koja će biti s tobom zauvijek.

M.Monro



"Ti se ne plašiš ljubavi.
Plašiš se da nećeš biti voljena."

[Raquel]

Postoji vrijeme za zaljubljenost, postoji vrijeme za vođenje ljubavi i postoji vrijeme da se prestane.
Timon

[Raquel]

The Taste of Morning


Time's knife slides from the sheath,

as fish from where it swims.

Being closer and closer is the desire

of the body. Don't wish for union!

There's a closeness beyond that. Why

would God want a second God? Fall in

love in such a way that it frees you

from any connecting. Love is the soul's

light, the taste of morning, no me, no

we, no claim of being. These words

are the smoke the fire gives off as it

absolves its defects, as eyes in silence,

tears, face. Love cannot be said.

[dolazimZa5minuta]

" Svi ti alhemicari koji vjekovima pokusavaju da proniknu u zensku dusu, svi ti donzuani koji pretvaraju olovo u zlato i strast u ljubav, svi ti djecaci koji medju zenskim bedrima traze eliksir mladosti, svi oni pokrenuti samo jednom mislju 'sta zene zele?' . I svi oni zivotima, vjekovima traze odgovor. A tako je prosto. Razvrat i njeznost. Sve sto zene zele."

[Artemis]

"Ja sam zudjela za ljubavlju,neobicnom,silnom,dramaticnom.Sanjala sam o prozimanju dusa,o istovjetnosti misli,o potpunom razumijevanju,
kada su dvoje jedno.Dva obraza istog.Momci koje sam sretala bili su nalik jedan na drugoga,beznadezno obicni i nepromjenljivo drugaciji
od mene.Zaljubljujuci se ja nikad nisam stizala dalje od mogucnosti jos jedne iznevjerene nade.I mada stvarno nista nisam znala o zaljubljivanju,
naslucivala sam istinu:Biti fizicki s nekim,a ostajati sam,najgora je,najbolnija,najporaznija usamljenost."

[Artemis]

Ono što me je snažno privlačilo nije neka spoljna lepota koja se može meriti opštim kriterijumima ili količinom, već ono nepromenljivo, što se nalazi duboko unutra. Kao što neki ljudi potajno vole oluje, zemljotrese ili nestanak struje, tako ja volim to nešto neopipljivo što mi upućuju pripadnice suprotnog pola. Nazovimo to magnetizmom. To je sila koja te hteo ne hteo, ščepa i usisa. Ta sila bi se najpre mogla uporediti sa mirisom parfema. Možda čak ni onaj koji se bavi spravljanjem parfema ne bi mogao da objasni kako se stvara miris koji poseduje takav magnetizam. Ni nauka ne može to da objasni. Jedan miris privlači možda pedeset od sto ljudi, a neki drugi miris verovatno privlači onih preostalih pedeset. Ipak, na svetu postoje i mirisi koji silovito privlače samo jednog ili dva čoveka. To su posebni mirisi, a ja sam imao moć da ih iz daljine jasno namirišem. Znao sam da su mi sudjeni. Tim devojkama sam hteo ovo da kažem: Slušaj, ja znam! Možda niko drugi nije shvatio, ali ja – jesam!


H.Murakami

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"Odjekuju metalni horizonti
kroz dvore neuhvatljivih sjena,
jezde tratinom neba
zlatne legije zvijezda,
šume šapuću šumama;
praznina
razmrvljena,
popucala od čuđenja
klizne duž kralježaka.
Nadolazi krv kao plima,
punim se i praznim,
praznim se i punim
svježim osmjesima jutarnjim.
Tišina hoda uz mene, kupa se u svojoj postojanosti. Stješnjena između dva doba putujem alejama osmjeha što plamsaju u slapovima.
Vremenski krug iscrtavam samom sobom, dajem mu oblik, dubinu, boju, jakost.
Ja sam žena salivena od snova, stvorena u odsjaju pogleda.
Na kraju čarolije ne prestajem sanjati."