rekli su o ljubavi;citati,odlomci....;)

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Ti modri podočnjaci su kao vlažni pesak upijali dremljive talase sjaja po kojima sam njene oči nekad lako pronalazio i u najvećim gužvama pogleda..

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"...Pakovala je svoje stvari.
Pogledala me je preko ramena, i zadrhtala kao košuta, zatečena "in flagranti" sa mojim plavim puloverom prislonjenim na grudi.
Smislio sam hiljadu stvari koje cu joj reći, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam...
Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar.
Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila.
Zadivljujuće jednostavno...
- Samo sam htela da imam nešto tvoje... Zauvek...
Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurdevka.
Sretan sam ja momak...
Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.
Hajde konju...
Reci joj...
Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli.
Želiš nešto moje? Zauvek?
- Da li bi prezime moglo da posluži?
..."

[mok4]

"Ne znam kakva je sad, ja je pamtim po ljepoti. I po izrazu patnje na licu kakvo nikad više nisam vidio, niti sam dugo mogao da ga zaboravim, jer sam tu patnju ja prouzrokovao. Zbog te žene, jedine koju sam volio u životu, nisam se oženio. Zbog nje, izgubljene, zbog nje, otete, postao sam tvrđi i zatvoreniji prema svakome: osjećao sam se poharan, i nisam davao ni drugima što nisam mogao dati njoj. Možda sam se svetio sebi, i ljudima, nehotice, i ne znajući. Boljela me, odsutna."

[Raquel]

Potrebno mi je brzinsko izmirenje s familijom. Bilo je tu svega, kao i u svakoj ljubavnoj priči. Teških riječi, teških djela....
Ljubav nije za nas?
Ljubav je nešto što se gradi, kao što i poštovanje mora biti zasluženo.
Ali ne moraš svakog da voliš, ali možeš svakoga da poštuješ.
Poštovanje skoro pa imamo, ostala je ta ljubav.
Ljubav nije za nas, poštovanje jeste.

[rock'n'rolla]

Ne znaš šta bi joj poklonio? Cveće ili nakit? Kažu da na to sve žene padaju..Ali, prijatelju, ona nije kao sve. Pa ona je tvoja. Šta će joj cveće kada će već sutra biti samo suvo lišće u vazi? I taj skupoceni nakit od srebra i zlata, pa šta će joj to? Ionako će s vremenom izgubiti sjaj. Nemoj je pokušavati kupiti. Učini nešto za nju. Iznenadi je. Kada hodate ulicama grada, zaustavi svakog prolaznika i reci mu:'Ovo je moja devojka!' A onda pogledaj njen osmeh, nije li lepši od onog kojeg ima na licu kada joj kupiš cvet? Odvedi je u park i oteraj decu s ljuljaski kako biste se vas dvoje ljuljali. Probaj iščupati cveće s gradskog trga i pokloniti joj pred svima. Osmeh ne silazi s njenog lica, ha? Kažem ti..sve materijalne stvari koje joj pokloniš proći će, zameniće ih neki bolji pokloni. A ovo, ovo ne prolazi. Svi ti događaji i zajedničke ludosti ostaće večno u njenom pamćenju. I znaš šta? Svaki put kada ih se seti imaće onaj isti osmeh. Osmeh koji se ne može kupiti.

[tomm.987]

m

[Taxman]

"Nikad svoju sreću nisam našao u nečemu što se lako postiže. Sreću sam nalazio u odricanju, u trudu i borbi iza koje sam se osjećao vrijednim jer sam se izborio sa neprijateljem u sebi i neprijateljem spolja."

[mok4]

"Mogu o meni da pricaju sta hoce, da me nazivaju razlicitim imenima, ne marim... Sta oni znaju kako se voli do krajnjih granica i gazi svoj ponos zbog ljubavi... Voljeti ne mozes nauciti... ili to nosis u genima ili ne, treceg nema."

[desert de Lleó]

[mok4]

"'Voliš li ga?' 'Ne' - odgovorila je gledajući u pod. Pokušavala je da ne napravi bilo kakav pokret, bilo kakvu promjenu na njenom licu koja bi je odala. 'Više ga se čak i ne sjetim.' A lagala je, itekako. Ne samo druge ljude, još gore... Lagala je samu sebe."

[Artemis]

"Kada se neko uvuče pod kožu,i postane nesvesno vazduh vašeg bića,džabe vam borbe i sav trud.
Misli su odavno pronašle svoj put."

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Nisam ti govorio, ali lijepa si....(ili bar ne koliko sam trebao.)

I što je čudno, ljepota tvoja nije ono što mi nedostaje..nedostaje mi tvoj glas.

Pitaš li se šta je moglo biti s nama, sada kada postaješ dama?

Izgleda da si jedina znala osjetiti koliko sam prazan iznutra....jadan...Ko te može kriviti za to ?

Moj Bože... Ovo mi je jedno od najtežih putovanja...obgrlio me je samoće val, kao tebe svileni šal...Lijepa si..Bože, lijepa si...

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Mrzim svjetlo tvog osmijeha skriveno u magli sjećanja...mrzim crte tvoga lica... zbog njih nema ljepše od tebe...

Mrzim što nisam dovoljno jak da te spasim svoje bijede...što mi obećanja ni danas ničemu ne vrijede...

[mok4]

"Najzad, sreli smo se.Više nije imala crnu kosu, nego smeđu.Nije nosila kratke majce i nije bila onako mršava.Više nije bila klinka.Sjaj u očima bio je isti, kao prije mnogo godina.I moji osjećaji prema njoj, takođe.Ko kaže da ljubav jednostavno prođe?"

[mok4]

"I onda je postala bezosećajna. Išla je redom, lomila ih do srži, bez osvrtanja. U strahu da ne bude opet povređena, rušila je sve oko sebe, želeći samo da zaboravi koliko ga je nekad voljela - jednom za cio život, znala je već tad!"

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Imam cigana u sebi..i veliku šatru….nož srebrni…Imam zvjezdanu noć, mjesec koji pruža ruke…staru gitaru, mladog vranca…
.........
Cigan sam i neka sam..
kako je, ja to najbolje znam !!!
Zebljive su noći, u njima se dugo umire. Svjetlo krijem od potjere. Zvijezde padalice mi nose glas, cvijetna polja spas.... Ono što osta od života daću za proljeće puno propupalih tršanja.....
Možda proklija sjeme nade
iz onog što ruke posade...
Okreni se...okreni me...rješi da ti budem nebo bez oblačka...kristalna igračka. Eh, kad bi mogla ti, mene ljubiti....
Cigan sam i neka sam..
dođi da ti poljubac dam !!!
Dođi, što da budem sam ?!.......

[mok4]

"Ti i ja nikada nećemo biti isti. Iz samo jednog razloga... Ja sam tebe nekada ispustio iz uplašenosti i istinskog straha, straha da se neću snaći u svemu tome kako valja. Ja sam istinski htio, a nisam znao kako. A ti... Ti si mene ispustila potpuno svjesno, iz pukog inata, sujete i ega. Neka ti bude."

[EtoTako]

.. sta god da nas je snaslo, najgore ili najljepse, za mene bi to bila sreca.. samo to.. sve stalo je "shit"..

[mok4]

“Završiću našu priču s jednim moglo je biti, ali nije. I ko zna, kroz par godina kad sretnemo se, pričaćemo o nama kroz šalu, možda, mada ni jednom ni drugom neće biti smešno u dubini duše. A onda jednog jutra shvatićeš, kao i ja, da oni što se bude na drugoj strani kreveta nisu mi..”

[Artemis]

"Dođe trenutak kada se nađeš na ivici. Tada raširiš krila i prepustiš se vjetru. Ako je vjetar povoljan - poletiš, a ako nije - padaš. U oba slučaja imaš dovoljno vremena da sagledaš život: sve promašaje, zablude, uspjehe, nadanja, htjenja. I shvatiš da je sasvim svejedno da li letiš ili padaš, jer ne možeš promjeniti ni prošlost, ni sadašnjost, ni budućnost. Niti se možeš vratiti na ivicu....medjutim.....i u teškim trenucima u čovjeku se budi snaga... onda kada spoznate da ste voljeni i da se zbog tog bića nije vrijedno predati"...

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Umoran sam...umoran je moj grad, moja ljubav...Ostavljam ti dušu pod nogama.
Presahli su izvori, nestali oblaci...slikam prazno nebo...goli kamen...Reci, reci mi: Nedostajem li ti kad si sama?

[chloe]

Između nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da se zaista više neće pojaviti,
a kad je tu, onda je prisutna tako kao da je najprirodnija stvar na svetu i kao da će doveka i bez promene ostati tu.

[puppy]

[Raquel]

Mi vjerujemo da smo povrijeđeni ako nam nije uzvraćena ljubav. Ali to nije ono što nas boli. Bol počinje kada ne dajemo ljubav.
Mi smo rođeni da volimo. Može čak da se kaže da smo mašine za ljubav. Mi istinski postojimo tek kada dajemo ljubav.
Svijet nas tjera da vjerujemo da mi zavisimo od tuđe ljubavi. No to je pogrešno uvjerenje i uzrok većine naših problema.
Istina je da mi zavisimo od toga da li dajemo ljubav. Ne radi se o tome šta dobijamo zauzvrat, nego o tome šta dajemo unaprijed.



Alan Koen

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"..Ne volim što je voda mokra i što ne umem hodati po njoj ali to ne znači da je moram mrzeti. To ustvari ne znači ni da je ne volim, samo nisam dovoljno velika da bih mogla da prihvatim njenu specifičnost I jednostavnost. Nikada se ne mogu uzdići toliko da joj pariram, ma ni da joj budem blizu ali zato mogu uživati u njoj, mogu joj se diviti jer ona sama po sebi objašnjava svoju svrhu i postojanje. Kada je vrhom prsta dotakneš taj dodir se reflektuje po čitavom telu, nezavisno od toga da li je topla ili hladna. Zamisli samo tu snagu koju ona ima.

Prvi osećaj izaziva jezu po čitavom telu I strah od ogromne snage koju voda nad nama ima, od njene sposobnosti da nam uradi stvari koje nam nista drugo na ovom svetu ne može uraditi. Prvi korak je uvek najteži, kasnije ide sve lakse... Kada izadješ iz hladne reke osećaš potpuni mir I staloženost. Osećaš reku I dalje na svim delovima tela. Kapljice nežno klize niz tvoje telo, miluju te I zahvaljuju ti jer si joj dozvolio da te dodirne, da te zagrli, da te obuhvati svojim prostranstvom. Telo se postepeno greje I suši da bi ti dokazalo da to što si dotakao reku ne znači da si ti reka, ne znači da si deo nje. To samo znači da je ona toliko prostrana da te u svakom trenutku može primiti u svoje najpliće I najveće dubine, da je možes, dotaknuti I osetiti njenu struju I snagu, njenu vlažnost I nedostižnost. Šta god ti radio ne možeš uticati na njen tok, ni na njenu posojanost, ne možeš je vratiti ni zaustaviti, svaku će prepreku preći I neće te povredjivati, neće ti se svetiti, samo će pratiti svoju prirodu. Istrajace da bude ono što jeste. Onakva kakva jeste..."