Evo neshto slatko i vrlo zanimljivo opisano gledanje na Ljubav! ;)

[Artemis]

MED I SO

Mađioničarski šešir, je li?
Igra za fine ljude?
Misliš, tu ti pomaže
ako si vešt sa kartama
ili sa kockicama?
Misliš, pomaže i to
što umeš da sipaš pošalice,
da budes drugarčina,
da ostavljaš utisak?
Uopšte, kada se sreću
mladić i devojka -
šta tu pomaže?

Sve to pomaže.
Budi opušten, ali ne preterano;
budi uzdržan i tajanstven, ali samo donekle;
a onda zaboravi sve što si ikada čuo o ljubavi,
jer to je samo preplanulost od letnjeg sunca
ili rumenilo od zimskog vetra,
a ona dolazi kao promena vremena, i ti tu ne možeš ništa,
dolazi kao što ti je došlo to tvoje lice, kao što su ti došle noge,
ili to kako hodaš, kako govoriš, kako držiš glavu i ruke -
tu se ništa ne može učiniti – samo se moliš, i čekaš.

Ima li načina da se izmeri ljubav?
Ima, ali tek mnogo kasnije,
kad otkucaji tvog srca odu
miljama daleko, čak u velike brojke.

Da li je ključ za ljubav – strast, mudrost, ili tananost?
Sve troje – uz mesečinu, ruže, i sitne kupovine,
uz ono što se daje i ono što se prašta, uz ono što se dobija i što se zaboravlja,
uz uspomene i račune za sobu
uz biserje sećanja i uz jaja sa šunkom.

Može li ljubav da se zaključa i čuva sakrivena?
Može, a onda skuplja prašinu i plesan
pa se smežurava u polumraku,
sem ako shvati da joj mogu pomoći
sunce i kiša oluje,
ptice u svojim jednosobnim porodičnim gnezdima
šibanim surovim, mahnitim vetrovima.
Sve to pomaže, i zato
ne zaključavaj svoju ljubav, ne skrivaj je.

Kako se javlja prvi znak ljubavi?
U drhtaju, u grašci znoja,
u onom ti-i-ja, mi, nas dvoje,
u paru odgovora,
u ljubičastoj sumaglici na vidiku,
u nizu rezervisanih plesova,
u isprepletanim urezanim inicijalima,
u pet svežih ljubičica izgubljenih u morskoj soli,
u pticama što u velikim, jedinstvenim trenucima
uleću u hiljade prozora i izleću iz njih,
u srebrnom prstenu, u bronzanom odjeku,
u zlatnom gongu gonnngu onngggu,
u ružičastim dverima što se zatvaraju jedna po jedna
pred sumračnim pesmama duž zapada,
u rukunicama i ručkama zvezda,
u prevojima zavesa mesečine,
u klupčanju i raspetljavanju magle.

Koliko ljubav traje?
Koliko i stakleni mehuri ako se na njih pazi,
ili dve orhideje iz staklene bašte na mećavi,
ili jedan čvrsti i nepokretni čelični nakovanj
neumoljivo zavaren -
a opet, ljubav može da traje
kao šest pahuljica, šest šestougaonih pahulja,
šest šestougaonih ljuspi snega što lebde,
ili kao zakletve kiseonika i vodonika u čaši izvorske vode,
ili kao pogled jelena ili srne,
ili kao dve želje što jašu na leđima jutarnjeg zimskog vetra,
ili kao kutak drevnog oltara
što se kao svetinja čuva za prisne molitve,
ili kao prah, da, kao dostojanstvena hrpa prašine
kojom se poigrava nepostojani lahor.
Ima tih svetohranilišta
gde se čuvaju med i so.
A ima i onih koji sve to
prosipaju i traće.
Ima i onih koji to traze i štede.
Ljubav može da bude i potraga
ćutnjom i smirenošću.

Možeš li kupovati ljubav?
Naravno. Svakog dana – novcem, odećom, šećerlemom,
obećanjima, cvećem, krupnim rečima,
smehom, tepanjem i lažima
svakoga dana ljudi i žene kupuju ljubav
i odnose je, pa se nešto dešava,
o njoj se razmišlja,
ali što se više u nju gleda,
to je sve manje ona ljubav koja je bila kupljena:
takva je ljubav samo krivotvorina pod garancijom.

Možeš li prodavati ljubav?
Da, možeš je prodati po svakoj ceni,
pa ćeš da porazmisliš,
da opet zaviriš u cenu,
pa da zaplačeš, da zaplačeš u sebi,
i da se upitaš ko je i šta je to prodavao, i zašto.
Odsjaji večernjih popevki što lebde nad tamnim vodama,
plitak morski rukavac gde se zvezde brčkaju u kadifenim prisencima,
veliki olujni rzaj belih vodenih konja -
za te trenutke nema cene.

Nezvana ili zvana? Kako dolazi ljubav?
I zvana i nezvana, kao uljez i sen,
zora što zasenjuje prag,
kao traka svetlosti u plavičastoj magli,
polagano žmirkanje dveju crvenih svetiljki u rečnoj izmaglici,
ili kao gusti dim što se vije nad grbom neke planine,
a onda se taj dim uvlači u nabore tvoje odeće,
pa ti se upliće i u hod, u tvoje šake, u tvoje lice i oči.

Karl Sandberg

[vikky]

Kad bih sve jezike ljudske govorio i anđeoske
a ljubavi ne bih imao
bio bih mjed što ječi
ili cimbal što zveči.
Kad bih imao dar proricanja
i znao sva otajstva
i sve spoznaje
i kad bih imao svu vjeru
da bih i gore premještao
a ljubavi ne bih imao - ništa sam!
...
Ljubav je velikodušna,
dobrostiva je ljubav,
ne zavidi,
ljubav se ne hvasta,
ne nadima se;
nije nepristojna,
ne traži svoje,
nije razdražljiva,
ne pamti zlo;
ne raduje se nepravdi,
a raduje se istini;
sve pokriva, sve vjeruje,
svemu se nada, sve podnosi.
Ljubav nikad ne prestaje.

[Artemis]

Savrsena zena


Studenti počeše da zapitkuju svog profesora:
“Vi ste tako mudri i iskreni. Svi vas poštuju, žele da vas oponašaju i da vas slijede. Ali ipak, sve nas jako zanima jedna stvar, zašto se još uvijek niste oženili?”

Profesor, zatečen ovim pitanjem, u početku se je snebivao, ali ubrzo poče da se otvara i da priča:
“Vidite, ja sam uvijek tražio Savršenu Ženu! I u tom traženju, proputovao sam mnogo zemalja. Jednom sam volio jednu prelijepu djevojku. Bila je nevjerovatno, nevjerovatno lijepa. Nijedan muškarac nije mogao da odoli njenoj ljepoti. Ali nažalost, njena duša nije imala takvu ljepotu, pa smo se nakon izvjesnog vremena i razišli. Poslije toga sam sreo još jednu mladu djevojku. Ona je bila i lijepa i pametna i obrazovana. Ali nažalost, karakteri su nam bili potpuno različiti i morali smo da prekinemo našu vezu.
Vidio sam od tada mnogo predivnih žena, ali ja sam još uvijek tragao za onom svojom Savršenom.”

“I šta se desilo, zar niste nikada sreli takvu?”

“Jesam. Sreo sam je! Jednoga dana pojavila se baš takva: Savršena Žena – pametna, lijepa, očaravajuća, produhovljena, elegantna, dobra…prostim riječima: samo savršenstvo!”

“I tada ste se oženili?!” – oduševljeno i nestrpljivo uglas upitaše studenti.

“Ne! Na moje veliko razočarenje, ispostavilo se da ona traži SAVRŠENOG MUŠKARCA!!!”

[Artemis]

Misli koje je za svoj 70. rođendan, 16. januara 1959. godine, Čarli Čaplin poklonio čovječanstvu.


Kada sam zaista počeo voljeti sebe shvatio sam da su bol i emocionalna patnja samo upozorenja koja mi govore da trenutno živim suprotno od svoje istine. Danas znam da se to zove BITI VJERODOSTOJAN.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, shvatio sam koliko može biti uvrijedljivo kada pokušavam da natjeram nekoga da radi ono što ja hoću, iako znam da trenutak nije pravi i da ta osoba nije spremna za to, pa čak i onda kada sam ta osoba JA. Danas, ja to zovem POŠTOVANJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, prestao sam žudjeti za nekim drugačijim životom i mogao sam vidjeti da je sve što me je okruživalo ustvari bilo poziv da rastem i da se razvijam. Danas, ja to zovem ZRELOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, shvatio sam da sam pod bilo kojim okolnostima uvijek na pravom mjestu, u pravo vrijeme i da se sve događa u tačno pravom trenutku. Tako da sam mogao biti miran. Danas to zovem SAMOPOUZDANJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, prestao sam samom sebi krasti svoje vrijeme, i prestao sam praviti grandiozne projekte za budućnost. Danas radim samo ono što mi donosi radost i sreću. Radim stvari koje volim da radim i koje vesele moje srce i činim to na svoj vlastiti način i u svom vlastitom ritmu. Danas znam da se to zove JEDNOSTAVNOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe oslobodio sam se svega što nije bilo zdravo za mene: od hrane, ljudi, stvari, situacija i svega ostalog što me je vuklo ka dnu a dalje od mene samoga. U početku sam to zvao „zdravi egoizam“, ali danas znam da je to LJUBAV PREMA SAMOME SEBI.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe prestao sam željeti da sam uvijek u pravu, tako sam manje griješio. Danas sam shvatio da se to zove SKROMNOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, odrekao sam se navike da živim i dalje u prošlosti i da se brinem za svoju budućnost. Sada pak živim samo za ovaj trenutak u kojem se SVE dešava. Tako živim svakog dana i zovem to ISPUNJENJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe spoznao sam da me moj um može poremetiti i da se od nekih svojih misli mogu razboljeti. Ali čim sam počeo da koristim svoje srce, moj um je dobio dragocjenog saveznika. Danas ovu vezu zovem MUDROST SRCA.

Nema potrebe da se plašimo svađa, suočavanja niti bilo kakvih problema, jer i zvijezde se ponekad sudare pa i iz sudara nastane neki novi svijet. Danas, ja znam: TO SE ZOVE ŽIVOT.

[Artemis]

Ruke - uvijek govore istinu. Jeste li kad vidjeli tužne ruke? Umorne? Zbunjene? One ponizne? Da ne govorim o onim nametljivim, ljutim, rukama koje uvijek žele imati kontrolu i koje su izgubljene u uzaludnim pokušajima služenja nekom razjedinjenom biću.

U rukama je molitva. Stvaranje i -- razaranje.


U rukama je ljubav, tijela s tijelom i duše s drugom dušom. Kroz njih teče energija cijelog Svemira. One opraštaju, ali i opominju. Miluju, igraju se, smiju se. Jeste li ikada vidjeli -- nasmiješene ruke? Pogledajte ruke djeteta. Čiste i nevine, tek krenule u svijet uz iskonsku želju da ga upoznaju i stope se s njim u spontanoj igri dodira.

Ruke služe za univerzalnu komunikaciju sa svime što postoji. S ljudima. Životinjama. Biljkama. Pa čak i stvarima. Energija dodira još dugo blagoslivlja (ili proklinje) ono što su jednom nečije ruke dotaknule.

Priče se pričaju rukama. Samo one mogu ispričati skrivene detalje koji bi se u riječima izgubili ili se učinili nevažnima. Samo ćete pogledom na ruke otkriti ljubav. Ili ravnodušnost. Ne na licu. To «piše» na rukama.

Ruke sade. Njeguju. Beru. I hrane. Ruke liječe. Previjaju rane. Iscjeljuju one tjelesne, ali i rane duše, jer ona je najviše i najjače povezana upravo s rukama.

Ruke su uvijek istinite. Čak i kad lice to nije. Pogledajte svoje ruke. Pratite kako se ponašaju u situacijama kada imate osjećaj da Vi niste Vi, da ste netko drugi tko je bolji od Vas, ili -- lošiji. Vaše će ruke uvijek ostati dosljedne sebi. I Vama. Ma što Vi pokušavali biti, one će uvijek ostati iste, i jednostavne. I ma koliko ih natjerali da budu ljute, ili bijesne, one će uvijek sa zadrškom obavljati «posao», kao nedovoljno plaćen radnik, nemotiviran u služenju svog tvrdoglavog i nemilosrdnog gospodara. A u trenucima mira Vaše će vam ruke reći tko ste doista.

Vjerovali ili ne, rukama se može zagrliti cijeli svijet.
I planeta Zemlja stane samo u jedan jedini dlan.

[vikky]

Nesto cackam po nekim blogovima od blogera na wordpress-u i naidjoh medju njima na ovaj:

U stvari pravo pitanje je da li ima leka za ljubav i samoću pored svih naučnih otkrića i genijalnih ideja još niko ne pronadje nešto za ove dve stvari. Nije da sam ja tu neki genijalac. Kažu tanka je linija izmedju ludila i genijalnosti i ja sam često u nekom derilijumu (tako ga ja zovem) za kojeg bi prosečan čovek rekao da je ludilo. Shodno tome blizu sam genijalnosti zar ne?! ( ovo mu dodje kao neka teorema ).

Ideja je sledeća za te lekove, ustvari ima ih više. Ako bi to bili lekovi i kupovali se u apoteci izgledalo bi u praksi kao:

-Molim vas dajte mi LJUBAV od 500 mg, one od 250 mg nemaju efekta na moj organizam.

-Molim vas dajte mi ČAJ PROTIV SAMOĆE, odličan je, prošli put mi je pomogao.

Možda bi mogli da se konzumiraju kao sva ostala hrana i pića.

U pekari: - Molim vas dajte mi VRUĆU LJUBAV, 2 komada.

U mesari: – Molim vas kilogram LJUBAVI bez kosti.

U restoranu: – DUPLU LJUBAV bez leda.

Na pijaci: – Dve vezice ZELENE LJUBAVI i nemojte mi ubacivati tu uvelu u kesu.

Na pijaci pred zimu: – Dva džaka LJUBAVI.

U slastičarni: – 5 KUGLI LJUBAVI s ukusom meda.

Na oglasima: – Otkupljujem SAMOĆU za punjenje jastuka, dolazim na kućnu adresu, džakove nosim sa sobom.

Itd. itd..

Ideja je tu samo još da smislimo tehnologiju za proizvodnju.

[vikky]

"Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajući uzalud za malom, najmanjom greškom.Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice za koju sam mislio da umire kad te obuzme i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.Da, želeo sam je, jako sam je želeo...Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u čudni raspored sićušnih mladeža na tilu vitkih leđa...I trgao se.Uplašen...Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim?Ali ne sad.Jednom. Možda......Ja sam momak staromodan. Prevaziđen. Po mojoj religiji, moja želja je samo pola želje...Lepo sanjaj, mali mišu nabareni. Ko zna da li ćeš mi ikad više biti tako blizu? Možda ću se kajati, možda ću morati da se napijem svaki put kad se setim ove noći...Neka...Ako ikad budemo spavali zajedno, to će biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda.I niko neće spavati za vreme tog spavanja... Laku noć, njene pospane oči..." 

[vikky]

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.

[Oljce]

[vikky]

..Slušala je moje srce,naslonivši mi glavu na grudi,kao mali indijanac na zemlju..Pomilovao sam je po kosi,i poljubio joj prstiće,smirene na mom desnom ramenu..- Radi li? Klimnula je glavom,i to je bio prvi pokret koji je učinila posle nekog vremena..Znam da radi,mila,dobro je to srce..Malo kasni,ali kucka tu i tamo..A naročito kucka tu..U tvojoj sobi..

[vikky]

Kad jednom budu govorili o meni,
a govoriće,
neka mi ovo iz grehova izbrišu,
neka zaborave.
Ne priznajem,
da u grehu ljube nam se duše.
Ne kupujem Pakao.
Samo pletem Raj
pre nego ću gore.

[Hari Krisna]

Ako je vjerovati Marku Tvenu Adam je na grobu Eve napisao "Raj je tamo dje si ti". Ako je slagao vala i neka je jer to bas fino zvuci

[vikky]

Ajd da mu vjerujemo

"... Voditi ljubav sa ženom i spavati sa ženom su dvije, ne samo različite, nego gotovo suprotne strasti...
Ljubav se ne izražava kroz čežnju za fizičkim sjedinjenjem ( ta čežnja moze da se odnosi na bezbroj žena), nego kroz čežnju za zajedničkim spavanjem (ta čežnja odnosi se samo na jednu ženu, onu koju volimo)... "

Milan Kundera '' Nepodnošljiva lakoća postojanja''

[Oljce]

Mozda nije najlepse i najljubavnije:
Napravis glupost, mozda drugima izgledas kao ludak, nenormalna osoba, mozda te taj neko, ni prvi, ni drugi, ni sledeci nece ceniti i voleti onako kako zaluzujes ali si osoba koja je sposobna da voli, osoba koja nije hladna i nikada to nece postati i imas ogromne sanse da budes voljen bas takav kakav jesi. Mozda sam radila, rekla budalastina hiljadu zato jer osecam... Nadam se da ces nekada procitati ovo i shvatiti da hladnoca ne dobija nista.

[Oljce]

Heheh, vidi ovo... sta ja sve napisah na forumu

Nego, uh, sta kad neko pocne da ti se svidja ...

"Postoji nekakav spoljašnji izgled žene, koji takozvani ukus malog grada pogrešno tumači kao lepotu. A zatim, postoji stvarna erotska lepota žene. Naravno, nije mala stvar prepoznati takvu lepotu na prvi pogled. To je - umetnost!"

[vikky]

“Ona ne zna za ljubav. Ne zna da se neko moze voleti, zaliti, spasti, izcupati iz tamnice, iz bolesti, pomilovati po glavi, da se moze grlo umotati salom ili, kao u jevandjelu – oprati noge i osusiti ih ih svojom kosom. O ljubavi – bozijem daru coveka – niko joj nije govorio. Citajuci knjige, to je propustila. Dostupna joj je zivotinjska ljubav,to je bar jasno.Zato je uvek onako tugovala u svojim sveskama,uvek sam ih citao,ona je tako bespomocno – mutno shvatala i shvata svet.
Mozda ce jos imati srece da zavoli. I bice joj tesko i divno. Zavidim onome koga, na kraju, zaspe ljubav ovog nesrecnog stvorenja. On ce dobiti mnogo. Mora da se mnogo toga natalozilo u njoj. Ali,pre svega, ona nikad nece osetiti srecu od davanja celog svog bica, svoje duse drugom stvorenju, slatku bol od tog postupka koji je protivprirodan zivotinji kakva je covek.
Na ovom svetu, ima mnogo nesrecnih, kao sto je ona, ali samo iz razloga sto ne umeju da vole, da vole drugo bice. Jadni ste vi,jadni! Edicka je u raspadanju ipak bio srecan, jer u njemu bolesnom postoji LJubav, pozavidite mu gospodo!” Edicka – Jeleni!”

[vikky]

Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osećam da nije slučajno stala na moj put: nešto će se desiti među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo. I uvek sve odgađamo, kao u strahu od rešenja. Ovako je mogućnost, cvetanje, prostranstvo želje. Sve je tu moguće, sve je pred nama.
A kad pređemo tu granicu, naći ćemo se na čvrstom tlu tačno određenog odnosa i obaveza kojih se bojim. Samo ona i ja, u uskom kavezu moguće ali nedovoljne nježnosti, omeđeni sobom i osećanjima koja bi se mogla zaviti, ili koja bismo pokazivali da ne bude sasvim mučno. Samo ona i ja, bez svetla, bez neomeđenih širina, koje nas draže kao mogućnost…
I ne znam šta je jače, šta je važnije, i zato se ispitujemo i čekamo. Bez ikakve logike, dirnut sam što osećam da sam joj potreban i što me gleda drukčije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim. Žao bi mi bilo da joj nanesem bol, a sigurno bi tako bilo. Ili vrlo verovatno. Užasavaju me obaveze, mogle bi da budu mučne, a privlači me što ih ona nudi. To rađa nadmoćnost, koja može da bude surova, ali i velikodušna: cuvam se i jednog i drugog…

[slana_cokolada]

Usne su moje…
- ali Riječi koje izgovaraju – si TI!

Oči su moje…
- ali Sjaj u njima – si TI!

Koža je moja…
- ali Drhtaj, od kojeg se naježi – si TI!

Dodir je moj…
- ali Trag koji ostaje – si TI!

Srce je moje…
- ali Ljubav u njemu – si TI!

[slana_cokolada]

“ČIST RAČUN – DUGA LJUBAV”


Jovan je već dugo sjedio za kuhinjskim stolom i pisao. Domaći zadatak je odavno završio.

“Šta pišeš tako marljivo?”, upita ga majka.

“Nešto za tebe”, odgovori Jovan, prikrivajući list na kojem je pisao.

“Da znaš da sam radoznala”, uzvrati majka.

Jovan ubrzo završi i uzdahnu: “Konačno!”

Ono što je pisao, triput je prepisivao. Svaki bi put nešto dodavao. Onda brižno savi papirić, stavi ga u koverat i ostavi na maminom radnom stolu. Tog dana je majka uzela pismo i otvorila ga.
Evo što je u njemu pisalo:

Račun majčinih dugova Jovanu:
1. Šest puta odnio smeće………..…………………60 dinara
2. Tri puta donio hljeb……………………………..….15 dinara
3. Četiri puta obrisao sudove………………..…………20 dinara
4. Jedanaest puta donio drva iz podruma…….55 dinara
5. Prašina, cvijeće i druge sitnice…………….…….50 dinara
_______________________________________________
Svega………………………………………………………..…..200 dinara

Majka je klimnula glavom, uzela novčanik i rekla:
“Da, u pravu si sine, odmah ću ti to isplatiti. Zaista si mi mnogo pomagao.”

Jovan se obradovao zasluženom novcu. Odmah požuri u park. Tamo je za jednu kružnu vožnju električnim autićem trebalo platiti 5 dinara. S novcem što ga je upravo dobio od majke mogao se provozati nekoliko puta i još malo povećati svoj imetak u štednoj kasici.
Kad se vratio kući, na krevetu ga je čekalo pismo.
Brzo ga otvori i pročita:

Račun Jovanovih dugova majci:
1. Devet godina za njega kuvala…………….……….0,00 dinara
2. Devet godina za njega prala………………………..0,00 dinara
3. Preko 3000 puta ga okupala i očešljala………….……0,00 dinara
4. Preko 300 puta okrpila košulje i pantalone………………..…0,00 dinara
5. Preko 100 noći probdjela kad je bio bolestan…..…….0,00 dinara
_______________________________________________
Svega …………………………..……………………………………..0,00 dinara

Još iste večeri majka je na svom radnom stolu našla tačno 200 dinara. Jovanova štedna kasica ostala je prazna. ))

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Vjetar se poigravao sa lišćem na posljednjim dašcima sunca tog lijepog jesenjskog dana. Sve je djelovalo tako mirno i opuštajuće. Prolaznici su gazili dukate jeseni prosute niz staze gradskog parka. Oni su odlazili i dolazili, a njih dvije su ih pratile pogledom sa posljednje klupe u parku.
Ko god je prošao tim parkom zapazio je samo jednu od njih. Duge, smeđe kose i očiju punih bijesa i mržnje sjedila je i samo slušala. Na kratke pauze svoje sagovornice, kojima je pokušavala izmamiti odgovor, nije obraćala pažnju. Samo je gledala u jednu tačku u daljini već satima. To se ne može opisati. Gorak ukus života je sjedio pored nje.
Druga je i dalje pričala i pokušavala.. "Ti samo moraš vjerovati. Nikad te nisam iznevjerila. Odlučila si da ti ne uspije i tako će biti sve dok ti ne promjeniš stav. Sa mnom je tako, razumiješ? Ja sam u suštini poklon. Ti me, srcem, moraš pokloniti nekome.. Toliko griješiš, djevojče.A ipak.."
Tad nit puče. I djevojka napokon progovori :" Griješim, je li? Ja griješim?!"- povisi ton. "Hoćeš da znaš kad sam pogriješila? Onog dana kad sam odlučila razmišljati srcem, a ne glavom. Kad sam pomislila da mi TI možeš pomoći. Čuj, ljubav mi može pomoći? A onda, gdje je bio on u najgorim danima? Kad je znao da sam mu svijet pod noge stavila i da je on jedino što mi je potrebno. Gdje je bio on kad je meni trebala njegova ljubav, kad mi je trebao čvrst stisak ruke i riječi podrške u najgorim trenutcima?

On je samo nestao kad je meni bila potrebna njegova ljubav. I eto gdje sam pogriješila - onda kad sam odlučila krenuti tvojim putem. Mnogo mi je bolje zbog toga danas, zar ne?! Baš. Samo sam i razum i srce izgubila. Pusti i shvati.. meni se nećeš vratiti. Ja ne vjerujem u tvoju moć. Ti si apstraktna imenica na koju sam ogorčena. Ne želim te, pomiri se sa tim!"
Nastade tišina..
"Bez riječi, a? Takva sam i ja bila kad ste me ti i on iznevjerili. Sama i izubljena".
Ustade i krenu stazom koja vodi iz parka. Oči su svjetlucale, bile su pune suza.

Šta god da se desi, nije lako natjerati nju da nestane.

Ali ipak tog dana gospođa Ljubav, veličanstveno obučena u crveno, ostade sama na klupi. Nijema. Bez riječi. Tada je priznala sama sebi. Ovo je njen prvi poraz.

[Artemis]

Tako se desi.
Sretneš nekoga. Slučajno ili namjerno.
I zavoliš. Opet, neko gore nađe razloge za to.
Misliš, ne znam o tebi ništa.
Ni ti o meni.
Mi smo potpuni stranci.
Ljudi jesu jedni drugima stranci u ovom svijetu.
Ljudi o ljudima ne znaju ništa, a mogli bi da znaju sve.
Ne moramo da se srećemo i razgovaramo godinama.
Ne moramo ni da budemo sasvim bliski prijatelji da bi znali nešto o ovom drugom.
Ne možemo naći dovoljno dobre maske da bi skrili sami sebe.
Samim tim ako pokušamo staviti masku, dosta govorimo o sebi.
Ne umijemo mi ljudi da budemo toliko misteriozni i nepoznati, koliko nas pogled ili osmijeh može odati.
Zato, ne budi siguran da ne znam ništa o tebi.
Ne znam ko su ti roditelji,
imaš li braće i sestara,
sa koliko si godina prohodao,
ko ti je najbolji prijatelj iz djetinjstva,
koju hranu ili muziku najviše voliš,
ali ipak znam neke stvari.
Neko si srcu drag.
Ne znam ni da li si tvrdoglav,
uporan ili lako odustaješ,
da li si takmičarskog duha
i da li se lako iznerviraš.
Ne znam koje stvari te mogu povrijediti
i ne znam koliko ti teško te stvari prihvataš.
Ali znam da niko od nas nije savršen.
Nisam suviše dobra osoba da samo gledam dobre strane u čovjeku, a nisam ni suviše loša da gledam samo loše strane.
Samo sam neko ko zna i jedno i drugo da prihvati bezuslovno i neko ko želi iznad svega da bude tvoj prijatelj.
Priznajem, većina dijeli ljude na dobre i loše, ako se ljudi mogu tako dijeliti.
Ali je činjenica da svi trebaju prijatelje.
Pogotovo loši ljudi.
Oni trebaju nekoga ko će ih usmjeriti na pravi put,
a dobri trebaju ljude koji im nikad neće dati da skrenu sa pravog puta.
Kako god, biti nečiji prijatelj i biti nekome prijatelj mislim da je nešto najuzvišenije što se desi u životu.
Prihvatiti i voljeti ljude onakve kakvi jesu.
Jer i ljubav koja nije potkrijepljena prijateljstvom nije ljubav, a prijateljstvo bez ljubavi ne postoji.
A ja sam, kao nikad u životu, spremna da volim. Tebe. Takvog kakav jesi.

Danica Radović

[my name is ...]

Ljubav je kada premostiš sve razlike, zaboraviš na godine, srušiš sve zidove, trpiš sve udarce. Kada ti suza krene niz lice, kada ti bol zida srce, kada te voljena osoba ubija polako. Kada ne poželiš da daješ deo sebe svakom, kada ne vidiš druge oko sebe. Kada voliš, kada patiš, kada poželiš vreme da vratiš, kada poželiš da trenutak postane večnost, kada te obasja nevidljiva svetlost, kada poželiš da nikada ne prestane,a plašiš se da neko ne nestane…


Ljubav je i kad osoba koju volis zeli da ode od tebe, a ti to prihvatis s duboko skrivenim bolom u dusi, ali mirno, bez bura i oluja i svadje, jer zelis da ta osoba bude srecna, bas zato sto je volis. Prava ljubav ne trpi sebicluk.
Bas zato sto je volis zelis joj sve najbolje, pa makar ne bila s tobom. Ako ona nije srecna vise sa tobom, kako ti mozes biti srecan?

[vikky]

Sporo, pomalo oklevajući, zalazi sunce još jednog mog dana. Omekša vazduh, vetar se uznemiri i utihnu koraci. Izbacim misli iz brzine. Zamešam sebi koktel za ovu noć ; malo muzike, malo smeha, poneki san i pomalo ti, sasvim malo, samo zbog arome. Zavalim se u moj oblak i pijuckam. Vreme me uči strpljenju. Gradim visoku kulu, pažljivo biram svaki kamen za nju. Polako slažem svoj šareni mozaik i strpljivo čekam dan svog trijumfa. Verujem u jedan zagrljaj. Verujem u smisao svakog proteklog trenutka. Verujem u heroje svog vremena, jedna od tih heroja me je rodila. Verujem i u najmanje zrno dobrote koje svako krije negde u sebi. Ne žurim, iako se to očekuje. Davno sam odredila svoj tempo kojim pobeđujem, podmažem krila i letim.
Ne priznajem naivnost koju neki vide u mom pogledu, nije to to. Previše sam gubila da bih bila naivna. Poznajem zlo, poznajem bol, poznajem gubitak. Poznajem, al ne odustajem.
Tu u mom stomaku stanuju leptirovi koji zaigraju kad si tu. Znam da čuvaš nekog leptira u sebi i nadam se da i on zaigra u isto vreme.
Ne umem objasniti gomilu ubeđenja koja me vode, ne umem pronaći reči za osećanja koja se jave, ne umem biti drugačija nego što jesam. Ne umem niti pokušavam.
Najteže odluke prepustim onoj smešnoj devojčici sa kikicama koju snažno čuvam u sebi. Ne postoji ta planina koju ona ne bi preskočila jednim HOP. Devedesete je nisu uspele naterati da odraste. Promenila je gomilu igrališta, ali ipak sačuvala magičnu prašinu u svojim džepovima. Još uvek igra žmurke između zgrada. Uzdam se u nju da će i iz ove igre izaći kao pobednik, sa najviše klikera.
Blesave misli mi šetaju glavom; smišljam pakleni plan da te izvučem iz te pećine i na prevaru parkiram na oblak pored sebe. Blesave misli ... hm ... vredi pokušati.
Ispijam poslednje kapi koktela za ovu noć, možda ću prošetati starim ulicama detinjstva, malo preleteti oko zgrada i sleteti u tvoj zagrljaj. Možda ću izvrnuti svet naglavačke, izmešati sve boje i nacrtati smešak na suncu. Možda ćeš se iznenaditi kad otvoriš oči. A možda se neću pomeriti sa mog plišanog oblaka, a ti strepi...

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Ako umrem, kako ceš ostati sam?
- Ako umrem, hoceš li misliti na mene?
- Ako umrem, hoceš li se ozeniti? Ozenio bi se, sigurno. Bol za zenom je kao udarac u lakat, bol je zestok ali kratak. Svi se zene.
- Ostavi se takvih razgovora, molim te - pokušavao sam da je umirim.
- Hoceš li se ozeniti ako umrem?
- Necu se ozeniti - odgovarao sam, primoran, iako mi je smiješno.
- Zar si toliko nesrecan sa mnom da se više ne bi zenio?
- Umro bih od tuge, toliko te volim.
- Ne, opekao si se jednom, ne bi i drugi put. A mozda i bi, ne bi ni mnogo prošlo od moje smrti.
- A da li bi se ti udala ako ja umrem? - okretao sam na šalu.
- Molim te, ne šali se time! (Lice joj je samrtno ozbiljno.)
- Zašto? Ista je mogucnost i za tebe i za mene. Ali, pusti to. Zašto da mislimo o onome što ce biti kroz pedeset godina?
- Bice prije, mnogo prije. Predosjecam to. I bojim se.

Mesa Selimovic, Tvrdjava (14. Moc ljubavi)

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

ne znma dje ovo da smjestim...a mnogo mi se dopalo...pa.... vidite da prebacite....ako mu tu nije mjesto

"Ljubavna pisma.Divno ih je dobijati.Ona su najlepsi pokloni.Tesko,a slatko ih je pisati.Uzbudljivo je citati tudja.Roniti kroz nepoznate intimne zivote predaka ili potpuno nepoznatih ljudi.Poruke zaljubljenih su citav jedan svemir u virtualnoj ljubavi razdvojenih osoba.
Nekada davno postojali su takozvani epistolari.Obrasci pisama nepoznatim osobama,pretpostavljenima,administrativnim celnicima,porodici,prijateljima i naravno,voljenim osobama."Duso moja slatka","Lane moje","Grlice bela","Sudbino moja",nezno-slatki su poceci tih ceznjivih stiva.
Pozutela hartija sa izbledelim mastilom plave ili zelene boje,tragovi suza na razlivenim slovima,miris drvenih fioka,kutija od ruzinog drveta,miris skrivenih tamnih prostora gde su cuvana.Pohabave satenske masnice kojima su sveznjevi povezivani.Energija ljubavi vezana u cvor.
Caroban je prateci pribor ljubavnih pisama.Divne kutije sa finim papirom,nazubljenim kovertama,hrapavim kartoncicima za poruke,mastovite mastionice,drzalje s perima,vosak i pecati sa utisnutim grbovima ili monogramima za zatvaranje pisama,puderasti prah koji se pospe da bi brzo upio mastilo,parfemi u bocicama od biljurnog stakla sto daju aromaticnu notu otposlatom pismu...
Nasledila sam od jedne rodjake pisaci sto njenog muza.Sav od punog drveta,pripada stilu ranih cetrdesetih proslog veka.Ruzan je spolja.Solidan cetvrtasti komad bez ukrasa govori o epohi u kojoj je izradjen.Nema skrivenih pretinaca,niti dvostrukog dna,vec je bilo doslo vreme otvorenosti,vreme bez dubokih tajni.Sto ipak ima kljucice za fioke i pregrade.Sve brave su obijene.Nesuptilno.Nasilno.Prica se da je moja rodjaka,lepa gospodja ali bez poroda u trenutku strahovite ljubomore na svog takodje lepog muza,predratnog profesora univerziteta,obila njegov sto trazeci ljubavna pisma druge zene.Posle rodjakine smrti,a ona je pozivela jos nekoliko godina po muzevljevom odlasku s ovog sveta,morala sam kao naslednica da preturam po njihovim stvarima,po njihovom zivotu.Ni ja nisam nasla njegova pisma.Nasla sam njena.Zapravo,njenog ljubavnika.Bila su sakrivena u raskosnu ruzicastu cipkanu suknju italijanske lutke.Onu koja se nekada stavljala kao ukras na sredinu bracnog kreveta.
Lutku sa ljubavnim pismima pronasla sam u pozuteloj kartonskoj kutiji na vrhu kuhinjskog ormarica.Ispod nje su bile kutije sa prvim tipom plehanog elektricnog rostilja i jedne sprave za pecenje galeta.Cipka na lutkinoj suknji je vec pocela da se raspada i truli,pisma su bila neverovatno cedna i ja sam mnogo plakala citajuci ih.Ne toliko zbog njihovog sadrzaja,nego zbog cele price,zbog toga sto mi se desilo da bas ja buem ta koja ce razdeviciti proslost ove zene posle njene smrti.
Svoja ljubavna pisma cuvam u kutiji od cigarilosa koje je pusio moj muz dok mi jos nije bio muz.Ona ima majusnu mesinganu kopcu,kitnjastu markicu zemlje porekla i utisnut crtez palmi,mora i crnkinja koje plesu,na poklopcu.Unutra sam,osim pisama,stavila mirisnu uspomenu-njegovu maramicu natopljenu parfemom koji je tada koristio.Kada u setnim trenucima otvorim svoju skrinjicu ljubavnih secanja,preplavi me izmaglica mirisa,vracajuci me u proslost.Tada procitam nasumice neko pismo i lekoviti ritual povratka u nekadasnju ljubavnu opnu okrepi me donekle.Na dnu tih secanja je ipak tuga.Melanholicna,setna,ovlasna tuga.Pramen minulih vremena.
Danas se pisma cuvaju u kompjuterskim folderima.Posiljalac koji poseduje personalni folder,te nije strpan u opsti inbox,dobro je prosao.Ima sopstvenu "kutiju".Ljubavne sms poruke cuvaju se i u boljim mobilnim telefonima koji imaju memoriju za arhiviranje.U protivnom,moraju da se bace.Delete-lepa engleska rec za brisanje,unistavanje,odbacivanje..."

Jasmina Mihajlovic - "Ljubav sa recnikom nepoznatog"