Najljepsha i najromantichnija ljubawna pisma ...ikad??:)

[Oljce]

Dodirujem ti usta,prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke,kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju,dovoljno je da zazmurim pa da se sve raspline i sve ponovo pocne,svaki put stvaram usta koja pozelim,usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu,usta izabrana od svih mogucihsuverenom slobodom mog sopstvenog izbora da ih svojom rukom iscrtavam na tvom licu a koja se pukom slucajnoscu koju ne nastojim da shvatim,podudaraju bas sa ustima sto se smese ispod ovih koja ti crta moja ruka.
Gledas me,gledas me izbliza,sve blize me gledas,zatim se igramo kiklopa,gledamo se iz sve vece blizine a oci postaju sve vece,priblizavaju se i pretapaju,kiklopi se gledaju i zbunjeno disu a usta se srecu,bore se u toplom,grickaju se usnama,jedva prislanjaju jezik o zube,igraju se po odajama gde tezak vazduh struji donoseci znani miris i tisinu.Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu,lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su namusta puna cveca ili riba,zivih pokreta,tamnih miomirisa.Ako se ujedamo,ta bol je slatka,ako se davimo u kratkom ali stravicnom i istovremenom uzimanju daha,ta trenutna smrt je lepa.I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voca,i ja osecam kako pored mene treperis kao mesec na vodi.

:moon:

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"....Ono što ti nazivaš srećom, ja nazivam bleskom trenutka milosti života, ono što ti nazivaš mržnjom, zapravo je strah od toga da tvoj sopstveni identitet ne podlegne pod omraženim, ono što ti nazivaš ljubavlju, smatraj to jedinom vrlom stvari u slabosti, te je samim tim sama po sebi slabost kojoj se predajemo. Ničeg ne bi bilo da sam ostala. I trajanje prolazi. Onog trenutka kada ga je čovek podredio po sopstvenim prilikama, po sopstvenom trajanju, prestalo je da nadmašuje vremenske granice, da bude ono što jeste, izgubilo je na dugovečnosti, vreme je naposletku potuklo i tu reč – trajanje.

Zamisli da sam kojim slučajem izgubila sjaj iz tvojih očiju, šta bi ostalo? Šta bi se desilo da si prestao da me voliš u jeku moje ljubavi? Šta bi bilo da sam makar pokušala da dozvolim sebi sreću? Priznajem, kajem se. Kajaću se čitavog života, pustila sam te da odeš. Tebe kog volim, zarad sebe koju sam posle svega prezrela. Nije potrajalo. Nadmašila sam bol; prisvojila ga i nadenula mu novo ime – život. A ti moraš da znaš da bol menja svakog čoveka. Ako ga trpimo dovoljno dugo, naš duh, naše telo, na kraju krajeva ono što čini nas, prestaje da postoji. Postaćemo neko drugi; a ti drugi ljudi bolom isklesani u nama, ne moraju da vole one koje smo mi nekada voleli, niti moraju da budu spremni da zarad njih žrtvuju sebe. Tada postajemo stranci i prozirnost i nestanak našeg nekadašnjeg biæa vreða i odbija druge. Razočaraćemo mnoge svojom hladnokrvnošću, rezigniranošću, uopšte promenom na gore i oni će nas prezreti. Da li ti je poznat taj osećaj? Jesi li me zbog učinjenog već prezreo? Biće kasno kada vaskrsnemo i ponovo budemo ono što smo nekada bili… već ćemo izgubiti sve one koje volimo. I premda će i naša ljubav možda vaskrsnuti s nama, u nama će videti samo strance i sami ophrvani bolom koji će vremenom i njih promeniti. Oh, a šta bih ti drugo mogla reći… ljubavi moja jedina… Ti si moj kiprov grozd prelepih enadskih vinograda koji počivaju meðu biblijskim zapisima, najlepši grozd... ti si onaj koji ponižava moje stare i nove ljubavi mojom vernošću tebi a čistotom bića u sebi samom. Ljubavnica sam ti, sestra, prijatelj i zaštitnik. Volim te na bezbroj detinjih, ljudskih i božanskih načina. Vratićeš se njoj, slutim. Reci joj da te čuva, bolje bi joj bilo da te čuva...

Proći ćeš me i ti jednom, preboleću te. Sve što nas razboli, jednom prolazi, po cenu toga da posle duge bolesti budemo jači… ili mrtvi… No nešto će ipak ostati da svedoči da si bio pravi; ostaće sjaj u oku svaki put kada te ugledam i preživeće neokaljani izvori na kojima sam slutila sva tvoja ćutanja... izvori istrajavanja tebe samog duboko u mojoj duši... Da... ti čudnovati izvori sa kojih pijem da utolim žeð za životom..."

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"Juče sam ti savetovao da mi ne pišeš svaki dan,tako još i danas mislim i bilo bi veoma dobro za nas oboje da tako postupiš. I danas ti to još jednom savetujem i naglašavam -samo,molim te Milena,nemoj me poslušati i piši mi svakodnevno,makar i kratko, kraće od današnjih pisama, samo dva retka, samo jednu reč, jer samo uz užasnu patnju mogao bih da se lišim te jedne reci.."

Kafkino pismo Mileni

[the_sacrament]

Deni Didro - Sofiji Volan
3. novembar 1759.

. . .Od ranog jutra čujem radnike ispod mog prozora. Tek što se razdani, lopata im je u rukama, kopaju zemlju, guraju kolica; pojedu komad crnog hleba, utole žedj na potoku koji tu teče; u podne odspavaju jedan sat na zemlji, i ubrzo su opet na delu, veseli su; pevaju, razmenjuju dobre grube šale koje ih uveseljavaju. Smeju se; uveče se vraćaju goloj deci oko zadimljenog ognjišta, ružnoj i prljavoj seljanki, i krevetu od suvog lišća, a sudbina im nije ni bolja ni gora od moje. . . Iskusili ste i dobru i zlu sreću: recite mi, da li vam se sadašnje vreme čini težim od prošlog?

Čitavo jutro sam se mučio jureći za jednom idejom koja mi je izmicala; sišao sam tužan; slušao razgovor o javnim nedaćama; seo za bogatu trpezu bez apetita; stomak mi je bio pun sinoćnje hrane; pretrpa sam ga količinom koju sam opet pojeo. Uzeo sam štap i hodao da bi to svario i lakše se osećaoi; vratoo se i seo za kartaški sto da prekratim teške sate.Od prijatelja nisam imao nikakvih vesti. Od prijateljice za kojom sam tugovao bio sam daleko. Jadi na selu; jadi u gradu; jadi svuda. Onoga ko ne zna šta su jadi ne treba ubrajati u čovečiju decu. Sve se potire. . . Dobro zlim, zlo dobrim, a život nije ništa. . .

Možda ćemo otići u grad sutra uveče ili u ponedeljak ujutro. Videću, dakle, prijateljicu, za kojom tugujem; biću ponovo sa ćutljivim prijateljem koji se ne javlja; ali ću ih već sutradan izgubiti; i što moja sreća u njihovom društvu bude veća, to ću više patiti kad se od njih rastanem. Takav je život. Okreni, obrni, uvek s4e nadje neki list uvele ruže da vas rastuži. . . Volkim jednu Sofiju. Nežnost koju prema njoj osećam umanuje u mojim očima svako drugo zanimanje. U prirodi vidim samo jednu moguću nesreću. Ali se ova nesreća umnožava i predočava mi se na stotinu načina. Ako mi jedan dan ne piše, šta je s njom? Je li bolesna? I odmah me užasna prividjenja saleću i muče. Da li mi je pisala? Rdjavo ću protumačiti neku ravnodušnu reč, a na selu sam. Sudbinu čovek ne može učiniti ni boljom ni gorom? Moćna zvezda odredjuje njegovu sreću i nesreću. Što je više predmeta, manje je osetljivosti na svakog od njih. Kad postoji samo jedan, sve se na njega usredsredi. To je blago tvrdice. . .Ali osećam da mi je varenje otežano i da sva ova tužna filozofija dolazi od pretpanog stomaka. Proždrljiv i umeren, setan ili vedar, ja vas, Sofija, volim jednako,samo je boja mog osećanja drukčija. . .

Poslao sam čoveka u Šaranton da vam odnese čitavu svesku od mene aod vas uzme samo jedan redak. U iščekivanju njegovog povratka, gorim od nestrpljenja i proklinjem glasonošinu sposrost. Ljubav i loše varenje. Uzalud sebi govorim: taj mangup je potražio zabavu u nekoj krčmi. Ugledao je venac od bršljana na nekim vratima i morao je da udje. A šta je sa ovim razumom koji ovde stoluje, koga ništa ne može potkupiti, zašto mene optužuje a mog slugu oslobadja krivice? Da li čovek istovremeno može biti i mudar i lud?. . .Danas gotovo ništa nisam uradio. Pfre podne je proletelo ni sam ne znam kako, a večeras vam pišem pisamce da bih samoga sebe doveo u red. Dan mi neće biti izgubljen ako četvrt saata razgovaram sa vama. Zbogom, moja Sofija. Do sutra uveče ili do ponedeljka ujutro, ako vreme bude lepo i ako nešto ne poremeti baronove planove, koji su nhestalniji i od vremena. . .

Zbogom, prijateljice moja. Budite uvek tako mudri. Što se mene tiče, ja sledim savete koje dajem. Često sam vam govorio, i što sam stariji sve bolje osećam da sam vam dobro rekao da za mene na svetu postoji, i da će uvek postojati samo jedna žena. A ko je ta žena? To je moja Sofija. Ona misli na mene, ali mi ne piše jer evo se moj glasonoša vratio iz Šarantona bez pisama.

Loše sam raspoložen. Idem da legnem iz straha da ću bez razloga izgrditi slugu i sam zaslužiti sve pogrdne reči koje bih mu uputio; jer, napokon, nije on kriv što u Parizu ne pišu, i što me to ljuti.

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Ako ti jave da sam pao na razoranim, sledjenim poljima Flandrije, da me je pokosio srapnel - ti nemoj da budes tuzna i nemoj plakati pred svijetom, jer vrlo dobro znas da iz mojih grudi ne mogu da niknu suncokreti niti se moje kapi krvi mogu pretvoriti u makove...

To je sve jedna obicna literarna konstrukcija, a da ne pricamo o tome sto ja nikad nisam ni vidio Flandriju niti je ona vidjela mene. Ako ti kazu da sam se u svojim posljednjim casovima junacki drzao, da sam neustrasivo gledao smrti u oci, da sam je cak i zacekivao, da sam svog sudiju prezrivo pljunuo, a da sam dzelatu dao kesu dukata uz rijeci: "Dobro obavite svoj posao!", a da sam, potom, sam izmaknuo stolicu ispod vjesala, ti bi morala znati da je to jedna obicna izmisljotina, izmisljotina onih koji ne znaju sta je to zivot a sta smrt znaci. Ti me dobro znas: znas kako ja cesto umirem svakog bogovjetnog dana, kako se trzam na svaki sum, kako mi se celo cesto orosi znojem (reklo bi se bez razloga), znas da se bojim proviriti kroz spijunku na vratima bojeci se ne znam ni sam cega, bojeci se nekoga ko ce mi s nadmocnim osmijehom na licu izrecitirati stihove Marine Cvetajeve:

PREDAJ SE! JOS NIKO NIJE NASAO SPASA OD ONOGA KOJI UZIMA BEZ RUKU!

Sjecas se kako sam se bojao kad si trebala da me predstavis svojim roditeljima, koliko ti je trebalo vremena da me ubijedis da ''nisam bas toliki kreten koliki izgledam, da se ponekad sa mnom moze proci ruku pod ruku kroz prometnu ulicu...

Ja pamtim ono vece kad smo otisli kod jedne tvoje prijateljice koja je slavila rodjendan, sjecam se svakog vica koji sam ispricao i sjecam se pogleda drustva koje je u meni gledalo neku egzoticnu zivotinju, sjecam se kako su se gurkali laktovima kad smo ulazili, kad sam skidao svoje cipele sa pacijim kljunorn (a u modi su bile brukserice), kako sam ispod stola krio onu rupu na ne bas cistim carapama...

Pamtim kako sam to vece, ponesen strahom, popio tri flase "Fruskogorskog bisera", litar i po domace rakije (vise je nije bilo) i zavrsio sa 'Mandarinetom", nekim likerom od mandarina... Od svega toga bi se napilo jedno omanje krdo slonova, ali ja sam bio najtrezniji, bojao sam se da tebi ne napravim neko ****** i to me je drzalo.

Onda smo izasli na Vilsonovo setaliste i ti si se propela na prste i poljubila me evo, bas ovdje, pored uha, a ja sam morao da sjednem na klupu i da pocnem plakati...Prolazila su neka djeca i cuo sam ih kako kazu: "Vidi *****a!!!"

Kao i uvijek, ti si me pitala sta mi je najednom, a ja nisam mogao da ti objasnim da to uopste nije najednom, da je to stalno, da je to neka vrsta mog zastitnog znaka, nesto po cemu bih sebe poznao medju hiljadama meni slicnih, nesto sto se i ne trudim da sakrijem, jedan zlocudni tumor s kojim sam se radio, tumor na mozgu i dusi koji se ne da ukloniti nikakvim operativnim putem ni zracenjem, ni cinjenicom da te volim i da ti volis mene...

Ako ti jave da veceras hodam po kafanama i olajavam tebe i nasu ljubav, da se prodajem za lose vino, da skupljam opuske tudjih simpatija, ljubim ruke necistih konobarica, ispadam budala u svacijim ocima, to je živa istina, ne traži me da provjeriš da li je tako - to je jedna od rijetkih istina u vezi sa mnom.

[Sceko]

http://www.youtube.com/watch?v=l9utpdQ1d30


U životu prolio sam suze koje niko ne razume,
Ljubav dođe, sve mi uzme, pa sa mojim srcem umre,
Dugo bez poljupca usne, željne zagrljaja ruke,
Čekale su samo tvoje da me svakim jutrom bude;
Moj je život bio kocka, a ja gubitnik u startu,
Ljubav gledao k'o igru, izvukao lošu kartu,
Davno izgubio snagu da pratim puteve srca,
Dugo živeo u mraku bez ijednog tračka Sunca;
Tada video sam tebe, izgubljenu u daljini,
Pokrivenu noćnom tamom, kako spavaš u tišini;
Tvoje oči, k'o dva mora obasjana noćnim nebom,
Dale su mi jednu želju, da tebe učinim srećnom;
Znam da ljubav nema cenu, al' već sve sam tebi dao,
Svoje snove, jedan život, al' mi opet nije žao,
I za nju da umrem, vredna, srećo, tvoja je lepota,
Srce bacam ti pred noge, vrediš više od života.

I kad dođe dan da umrem, a ti lezi pored mene,
Budi poslednja mi zora koja vraća uspomene;
Nežno ljubi me do kraja, ne govori da će proći,
Samo želim da te gledam sve dok ne zatvorim oči;

I kad dođe dan da umrem, i poželim sve da vratim,
Budi poslednji zrak Sunca što ću zauvek da pamtim;
Nežno daj mi svoju ruku, ne govori kako boli,
Zadnjim otkucajem srca ću ti reći da te volim.

A ja živim kroz tvoj pogled, meni tvoje srce kuca,
Ti si najsjajnija zvezda što u mraku mi svetluca,
Ti si ono malo vode koju držim na svom dlanu,
Koju ne dam nikom, čuvam kao najsvetiju tajnu;
Samo jedan osmeh tvoj je razlog zbog koga postojim,
Jedna suza tvoja bolela bi k'o hiljadu mojih,
Samo kada se nasmešiš, dušo, srce lupa jače,
Ono puklo bi mi, srećo, kad bih čuo kako plačeš;
Ceo život je pred nama, a ja živeću za tebe,
I do poslednjeg daha, ljubavi, disaću za tebe,
Dok se ne umore usne, znaj, ljubiće samo tebe,
Dok se ne zatvore oči, one paziće na tebe;
Znam da ljubav nema cenu, al' već sve sam tebi dao,
Svoje snove, jedan život, al' mi opet nije žao,
I za nju da umrem, vredna, srećo, tvoja je lepota,
Srce bacam ti pred noge, vrediš više od života.

I kad dođe dan da umrem, a ti lezi pored mene,
Budi poslednja mi zora koja vraća uspomene;
Nežno ljubi me do kraja, ne govori da će proći,
Samo želim da te gledam sve dok ne zatvorim oči;

I kad dođe dan da umrem, i poželim sve da vratim,
Budi poslednji zrak Sunca što ću zauvek da pamtim;
Nežno daj mi svoju ruku, ne govori kako boli,
Zadnjim otkucajem srca ću ti reći da te volim.

Sve što želim - budi srećna, jedina, sa il' bez mene,
Ako zatražiš da odem, dušo, odmah ću da krenem,
Neću ostaviti trag ako ne želiš da me pamtiš,
Neću ispustiti jecaj koji ne možeš da shvatiš;
Jer ja sebi nisam važan koliko ti meni značiš,
Jer ja nisam vredan tebe, ako pored mene patiš,
Ako osetiš ikada da je ljubav prošla, kaži,
Ma koliko da je lepa, neću da živim u laži;
Život bez tvog zagrljaja bio je kao po kazni,
Zato zahvaljujem Bogu što smo se nas dvoje našli,
Samo nebo, i ja znam koliko, Jelena, te volim,
Ako napuste te svi, ja sam ću kraj tebe da stojim;
Jer, znaj, ljubav nema cenu, al' već sve sam tebi dao,
Svoje snove, jedan život, al' mi opet nije žao,
I kad umrem, ljubavi, umreću za tvoju lepotu,
Čekaću te, moja draga, u nekom drugom životu.

I kad dođe dan da umrem, a ti lezi pored mene,
Budi poslednja mi zora koja vraća uspomene;
Nežno ljubi me do kraja, ne govori da će proći,
Samo želim da te gledam sve dok ne zatvorim oči;

I kad dođe dan da umrem, i poželim sve da vratim,
Budi poslednji zrak Sunca što ću zauvek da pamtim;
Nežno daj mi svoju ruku, ne govori kako boli,
Zadnjim otkucajem srca ću ti reći da te volim.

[the_sacrament]

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih „Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik”. Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"...Znaš li da si moju kožu sekla noktima kao najoštrijim žiletima, ostavljajući najužasnije ožiljke na mom telu?!
Zubi ti nisu trnuli, kada si kidala na komade moje meso. Žvakala si ga. Uživala u njemu kao u najsočnijoj poslastici.
Svojim suzama, solila si svaku moju živu ranu koju si otvorila i izjedala.
Kosu si mi čupala. Pekla si mi očima.
Tvoje golo telo hranilo se mojim propadanjem, pripadanjem i predajom moje duše tvojoj.
Kažnjavala si i samu sebe. Gola, nadamnom, igrala si se svećama i kapala vreo, usijani vosak po grudima, čvrstim bradavicama.
Svaki tvoj uzdah, vrisak bio je tvoj ponos.
Umakala si svoje ruke u moju krv i mazala svoje telo, grudi, stomak, butine. Poput prave i jedine Amazonke.
Uzimala si moju dušu koja ti se predala, bez i jedne namere, momenta da ti se odupre.
Ne vidim te. Izgrebala si moje lice. Moje oči, gledaju kroz tvoje. Čujem samo tvoj grohotni osmeh.

Prokleta bila, ljubavi moja. Jedina.
Srce moje više ne kuca. Oči ne vide. Krv ne teče mojim telom. Meso moje pojela si.

San...?!
Ne. Nije ovo san.
Da sam, ovo sanjao, ustao bih i probudio se srećan kraj tebe. Ovo je ipak moja istina.

Pojela si me, prokleta bila. "

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

‎"...Vremenom ćeš navići na rastajanje.
Naučićeš da se sećaš.
A sećanje je
isto kao i susret.
I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni.
Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje
od sebe.
Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli.
Naučićeš da sanjaš.
Da lečiš dodirom.
Da zadaješ mali, da bi ublažila veliki bol..."

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"...Ovo pismo započinjem u ime Vladara Koji duše oživljava i mudrosti utočište pruža. On je Znalac nad svim znanim. On je Taj Koji je na svijetu rastavio svjetlo i tminu, i svakom stvorenju, od ptice na nebu do ribe u vodi, nafaku odredio. Njegovo veličanstvo je bez početka i kraja. On je stvorenjima darovao dušu i svjetlom razuma je prosvjetlio, a potom za oboje ovaj svijet upalio…
…

Šta nam ostaje?! Strpljivost i nada! Šta je život na ovom svijetu?! Samo žurba ka konačistu u kom se kratko zadržavamo. Kako brzo prođu dani između dolaska i odlaska. Ko je mudar taj neće svakom dozvoliti da mu u dušu zaviri. Mudar svoju bol prikriva da se loši od takve hrane ne goje.
Ne gledaj u sijača koji sjeme prosipa, vec razmišljaj o onome što ce jednom iz sjemena proklijati. Gdje danas trnje put obilježava sutra ćeš hurme brati. Pupoljak koji je još danas u boldlji skriven, upućuje na ružu koja će procvjetati…"

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"...Pođimo, Ciganko moja, crna ljubavi moja; potamnjela je put tvoja i oči su tvoje crne; noge su ti išarane i masna je kosa tvoja; sva si crna, sva si divlja, o crna ljubavi moja.
Ljubim krik iz očiju tvojih i ljubim krik iz grudiju tvojih; u njemu je ljubav naša i u boli se ljubi žena i bol rađa djecu, o gola ljubavi moja. Velika si u slobodi i veća je ljubav naša, naša je ljubav tamna ko šuma i krvava ko božanstvo; žena je moja prva od žena: crna ko noć, tajanstvena ko oblak, divlja ko cjelov moj i prevratna ko stihovi moji.
Naša će ljubav biti kaos: mutna i izmiješana i ljudi joj ne nađoše dolične riječi; mi ćemo se cjelivati goli i topli i štipaj će biti krvava pjesma naša, čupat ću ti kose, a ti ćeš tiskati oči svoje u dušu moju i bijes će biti prokleta pjesma naša; svijat ćemo se ko zmija i plaziti ko ideal - i tragika će biti očajna pjesma naša; zatravit će nas ljubav naša - šibat će nas strahotom i bol će biti grozna pjesma naša; šuma će biti hram naš i trava postelja naša - kaos božanstvo naše, a duše naša žrtva. Iz kaosa će se izviti dijete, naše dijete - o nezakonska ženo moja i nezakonska ljubavi moja; i njegovo će ime biti: nezakonsko dijete; i gacati će svijetom gladno ko strast naša, prokleto ko pjesma naša i krvavo ko ljubav naša; i lomit će se kletva na nj i neće imati među ljudima mjesta; proklinjat će i oca i majku i ljubav njihovu, a psovku će dizati od ljudi do boga; čemer će i groza drhtati kuda prođe noga njegova i neće imati mrve suhoga kruha; hvatat će ga i vezati, i zločin će biti hrana njegova. Mrtav je svijet, ljubavi moja, i crno je u dosadi njegovoj; mrtav je narod, ljubavi moja, i sanljiva je pjesma njegova; suluda je šutnja, ljubavi moja, a šutnja je govor njihov; gle, pospani su i zijev im je glazba dana; njihova je duša prazna ko smijeh bludnica, a smijeh beživotan ko slovo zakona; zakoni su njihovi ko bog njihov - o nema srca božanstvo njihovo; jednolična je žrtva njihova ko dim cigara i miris njezin ko miris strvine; nema zvijezda na nebištu njihovom i oblaci su drugi; njihovo je sunce blijedo ko mrtvačka svijeća i zidovi su šuma njihova; pusto je, crno, ljubavi moja, i dani su im jednaki ko misli; nema nemira u njihovome oku i njihovo je oko ko oko krmače; nema bune u kretnjama njihovim i njihove su kretnje ko kretnje volova; nema krvi u tijelu njihovom i prazna je duša njihova ko bog. Tamo ćemo baciti dijete naše, o crna ljubavi moja; onuda će gacati noge njegove i bljeskati psovka njegova; tamo će drhtati plamen duše njegove: misao prevrata, kretnja bune i dah srdžbe; on će biti onaj koji će buditi zaspale i uskrisivati mrtve; i okovi će biti vjerenica njegova. Nezakonsko dijete naše, o nezakonska majko njegova - bezimeno ko zločin i osamljeno ko glad! I klicat ćemo glasom cjelova naših i punoćom krvi naše: O bezimeni, naše si dijete! I naš će klik biti klik zanosa i drskosti: ogroman ko vječnost, strastven ko štipaji i zamaman ko žena u mraku šumskome. Pođimo, Ciganko moja, crna ljubavi moja; ljubit ćemo se u kaosu, a iz kaosa će nicati dijete, dijete krvi naše, dijete duša naših, dijete života našega. Pođimo, Ciganko moja, gola ljubavi moja; i rodit ćemo dijete, bezimeno dijete; i nadjest ćemo mu ime, najljepše ime od lijepih: Prevrat će biti ime njegovo, o nezakonska ljubavi naša! .."

Janko Kamov

[yoma.m]

Miroslav Antic-KROJ

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.


Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.


Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.


Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

[yoma.m]

MIlan Rakic-DALIDA

Ko pecat sam te metnuo na srce
I kao pecat na misicu svoju;
I sve sam dao, i, po ljutom boju,
Hladnokrvno sam pokopao mrce.


I dusa moja nije htela znati
Za tajnu grizu i osecaj stida,
Ni da l' ces biti dobra kao mati,
Ili si stara, vecita Dalida.


Vladaj nad mojom dusom, mocno dete,
Sa rascvetanim ruzama u kosi,
I vlast nek tvoju nista ne omete,
Ni bol, ni plac, ni rec sto milost prosi.


U mojoj dusi uvek mesta ima
Za pun zaborav, za sve sto ce redom
Navaliti na mene kao plima,
I sve, zbog tebe, zameniti bedom.


Pa sto se plasis i ustezes? Znam te!
Caruj ko uvek, caruj prema sebi,
Ti, despotice, sto te vecno pamte;
Da nisi takva- voleo te ne bi'!

[the_sacrament]

Za Anu Bolen,
moju gospodaricu i prijateljicu:

Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti umanjena odsustvom jer bi to samo osnažilo bol koji mi mori dušu, što bi bio pravi greh jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego što sam ikada mogao da zamislim. To me neminovno tera da se prisetim jedne astronomske činjenice. Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas, ali žar naših srca uprkos tome raste – bar što se mene tiče. Nadam se da isto važi i za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju bezgraničnu i neprolaznu naklonost. Kako bih te podsetio na to, i pošto telom ne mogu da budem s tobom, šaljem ti stvar koja će ti u najvećoj mogućoj meri zameniti moje prisustvo – tačnije, moju sliku – kao i poklon koji sam ti ranije pomenuo, sa nadom da ću, kad ti to
poželiš, zauzeti njihovo mesto.

Svojeručno,
Tvoj sluga i prijatelj,

Henri Osmi

***
Ričard Stil
(1672-1729)

Za gospođicu Meri Skarlok

Gospo,

Kakvim bih jezikom trebalo da se obratim svojoj ljupkoj dragani da bih
joj predočio osjećanja koja bujaju u srcu koje ona toliko voli da kinji?
Kad mi niste pred očima, ne mogu da pronađem ni trenutka mira, a kad sam
sam sa vama, držite me na tako ledenom rastojanju da mi se čini da sam i
dalje odsutan, mučen pogledom na draži kojima nemam pristupa. Jednom rečju,
morate mi dati ili lepezu ili masku ili rukavicu koju ste nosili prilikom
našeg susreta ili neću moći da preživim. Ili da, u suprotnom, očekujete
da vam poljubim ruku i da, kad sednem pored vas, ukradem vašu maramicu.
Vi ste za mene tako darežljiv plen da vas ne smem zgrabiti naprečac.
Stoga moram naterati sebe da vam se prikadem korak po korak, kako me slatka
žudnja ne bi navela na neki nepromišljen gest i ostavila me praznih šaka.
Draga gospođice Skarlok, već mi je dojadilo da vas tako oslovljavam.
Stoga vas, mila moja gospo, smerno molim da nevedete dan kada ćete uslišiti
molitve svog poslušnog, odanog, poniznog sluge.

Rič. Stil


Avgust, 1707. (dve nedelje uoči venčanja)

Gospo,

vjerujte da nema ničeg težeg na svetu nego kad je čovek zaljubljen a mora
da se bavi svojim redovnim poslovima. Ko god pokuša da razgovora sa mnom,
neminovno otkriva da uopšte nisam tu, tako da se sve češće nosim pomišlju
da se zaključam u kuću i pobegnem od sveta kako drugi ne bi posumnjali u
moju razboritost i spakovali me na neko još grđe mesto. Jedan gospodin me
jutros upitao "Kakve su vesti iz Lisabona?", a ja sam mu odgovorio, "Ah,
da samo znaš kako je lepa." Drugog je zanimalo kad sam poslednji put bio
u Hempton kortu, a ja sam mu odgovorio "Pa, mislim narednog utorka."
Lepa moja, dopustite mi da vam bar poljubim ruku pre nego što ne svane
taj blaženi dan, inače ću potpuno sići s uma.
O, ljubavi !
Na kakve sam muke stavljen!
A opet, ko bi želeo da živi lišen vaše milosti?
Mislim da bih vam mogao napisati čitavu knjigu, ali vam sve reči sveta
ne bi mogle iskazati koliko sam strasno i nesebično vaš -

Rič. Stil


7.oktobar, 1707.

Moje najvoljenije stvorenje,

Pišem ti ovo samo da bih ti poželeo laku noć i uverio te da sam se svesno
latio stvari o kojoj smo pričali.

Budi uverena da te cenim i poštujem u skladu s tvojim zaslugama, što znači
da si mi zarobila srce neraskidivim sponama lepote, vrline, dobrostivosti i
prijateljstva. Na osnovu onoga što sam večeras uradio, mogu da procenim da
ću završiti posao u roku od dva dana. Napiši mi da si vesela i dobro raspoložena
jer za tvog smernog i odanog supruga nema lepše nagrade i većeg zadovoljstva od toga.

Rič. Stil

[Cika_Nemanja]

Mozda nije najromanticnija, ali definitivno najiskrenija i najposvecenija koju sam ikada procitao.



Pesma u cast dame ipo

Neki od kerova sto spavaju nocas
mora da sanjaju o kostima.
I ja pamtim tvoje kosti
u mesu
a najbolje
u onoj tamnozelenoj haljini
i onim blistavim crnim cipelama
s visokom stiklom,
vecito si psovala kad
pijes,
kosa ti je opadala a ti
htela da eksplodiras od onog
sto te mucilo,
od trulih uspomena na
trulu
proslost, i
na kraju si pobegla od njih
u smrt,
ostavivsi me sa
trulom
sadasnjicom.Mrtva si vec
28 godina
a ipak te bolje
pamtim
nego ma koju drugu.Bila si jedina
koja je shvatila
uzaludnost
naseg zivota.
Sve druge bile su samo
nezadovoljne
trivijalnim sitnicama
besmisleno se zdrale
zbog
besmislica. Dzejn, tebe je
ubilo to
sto si previse znala.
Dizem pice
za tvoje kosti
o kojima
ovaj ker
jos uvek sanja.

Carls Bukovski

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Lijepo. Vrlo.

"Sanjam te. Gledam te ravno u zjenice. Tmurne, jesenje noći podsjećaju na tvoj pogled.
Plašim se njegove crnine.
Prepun je gnjeva...Mržnje...Prepun hladnoće. Mrziš me toliko da mi želiš smrt.
Ipak,toliko me voliš.
Oči govore. Pokušavaš ubiti moju ljubav. Sasvim lagano. Tako najviše boli.
Uspijevaš u tome.
Kriknuh. Od suza te nisam ni pogledala. Odlazim. Onako se ne bih probudila."

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"Mirisna,

Tako te nazvah, da… jer mirišeš na jutarnje cveće, kad se budim i osećam dan koji me čeka s kapljicama ljubavi na mojim usnama. A ti, u svakom uglu mojih misli, pratiš me i ulivaš kvante snage. Vedar je moj put jer prati me osmeh tvoj, osmeh odavno poklonjen meni i ovom srcu što beskrajno kuca za tebe.
Opet ti pišem, najdraža, da osetiš kako sam ti blizu i kako si ovom srcu poklonila veliki mir i prelepe trenutke stvarnosti. Pratim Mesec dok putuje nebom i kao tvoje oči gleda me i namigujući mi osvežava dah. Voleti, kao da šapuće, voleti znači disati… i zato diši pod ovim nebom što beskrajni Svemir poklanja ti u ovom trenutku…
I dok dišem, mislim na tebe, tebi pišem. Tebe volim. I ti to znaš. Ti sve znaš. Jer u svakom mom koraku i tvoj je korak. U svakoj mojoj reči skriva se ime tvoje. ....
Ti si u mom sada, ti su u mojem sutra, ti si u svakom mom osmehu i udisaju što mi podržava život. Nemoguće je da budem ja, a da u meni nisi ti......
Bez tebe nisam ja. A s tobom sam sve što trebam biti…

Znam da možda i nisu nešto, ali lepo je deliti ove reči s tobom. Lepo je biti u tvom srcu i osetiti otkucaj taj. Otkucaj meni tako znan. Ponekad osećam kao da sam u tebi, šetam tvojim snovima, crtam po vrtovima tvoje duše. Ti mi se smešiš i šapućeš slatke istine našeg postojanja. A ja se prepustim svemu čemu me izlažeš. Jer to je tako slatko i beskrajno me čini sretnim. I tim više kad u tvojim očima vidim radost mog postojanja…
......
Još jedan dan s tobom započinjem. Sunce mi pokazuje put kojim da uputim korake. A to su koraci do tvoje duše, jer i danas znam da mi imaš reći te čarobne reči što čuvaš ih za mene. I u tišini sna, gde sam te pronašao, i gde sam ti rekao da večno sam tvoj, zakopano je blago naše ljubavi. Čuvam ga za tebe. Čuvaš ga za mene. I nebo će spojiti naše korake kad vreme za to bude. I zato ti šapućem Volim te, da ti kroz san doputuju reči te. I dok me osećaš u sebi, osećaš i njih, kao trajni pečat onog što jesam za tebe.

Ljubim te, Mirisna. Beskrajno te ljubim.
I čuvam svojim poljupcima.

Tvoj."

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"...Oprosti, ali ja ne zaboravljam.Oktobarske kiše i novembarske tuge.Daleke puteve i izgubljene tragove.Dane čekanja, noći nadanja i susrete…

Ne zaboravi, ja opraštam. Sve zaboravljene trenutke. Priču nastalu poslije one tišine,koja je vrijedila više od naših života zajedno.

Pamti, vrijedilo je. Makar to bila samo izmišljotina u moru jasnih i nerazjašnjenih činjenica kojih se nismo odricali u tom vremenu.

Vrijedi pamtiti.

Bar jedan dan više nositi tu tajnu i opravdavati trenutke nenadanihi neiskrenih zanosa kada vrijeme više nije mnogo značilo.

Sjeti se, voljeli smo.

Makar tog oktobra. Makar i tren. Makar samo toliko da niko nije ni uspio to prepoznati.

Voli, a biće sjećanja…Valjda preživi i neko od ovih naših u začaranim krugovima sadašnjice, kojima smo nekad odolijevali,milo moje. Znaš da jesmo."

[moonchie]

Iz jednog pisma, jednoj Sofiji:

' Ako je moje srce bilo toliko nedostojno da voli, a da za uzvrat ne bude voljeno, iskidaću ga na komadiće.'

[Artemis]

"Tražiti te ne znači živjeti već slijep moliti gluhe ove predjele da se tobom napune.
Vidjeti te ne znači umirati već hrvati se sa sjenama mutnoga sna u kome ti iščezavaš
Imati te ne znači hraniti se već gladnim grlom tamaniti voće i žednim grudima presušivati izvore
Izgubiti te ne znači osiromašiti već bojati se pustoši i naslućivati bijedu koju za sobom ostavljaš...
Okrećem se prema odlasku i prema siromaštvu na granicama Stvaranja i Umiranja.
Pristup tebi značio bi približavanje veličanstvu hrama koji obasjava u sebi samo mrtve
Nestvarna ali stvorena od mene gdje je sunce zaronilo u more kad je čovjek ostao sam i gdje je bog od imena postao stvarnost
što bih mogao učiniti da te spasim (ali da ne priznam smrt) osim da te u sebi ubijem."

J.P.

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"..Zivim sa prašinom na srcu.Drugačije bih to teško opisao.Bilo je zena prije tebe,nekoliko njih,a ni jedna poslije.Nisam se svijesno obavezao na celibat,jednostavno nisam zainteresiran.
Za maglovitih jutara ili poslijepodneva,kad se sunce na sjeverozapadu odbija od mora,pokushavam sebi predočiti,gdje si ti upravo u svom zivotu i šta radiš dok mislim na tebe.Ništa zamršeno - odlaziš u svoj vrt,sjediš na njihaljci, na prednjoj verandi,stojiš kod sudopera i tome slično.
Sjećam se svega.Tvog mirisa sa okusom ljeta.Dodira tvog tijela o moje,tvog šaptanja dok sam te ljubio.
....
Ne volim zaliti sam sebe.Strano mi je to.Uglavnom se tako i ne osjećam.Zahvalan sam što sam te uopće i našao.Mogli smo projuriti jedno pokraj drugog kao dva zrnca svemirske prašine...
Bog,svemir ili kako odlučili nazvati te velike sustave harmonije i reda ne priznaju zemaljsko vrijeme.Za svemir se 4 dana ne razlikuju nimalo od 4 milijarde svijetlosnih godina.Nastojim to uvijek imati na umu!!!!
Ipak samo sam čovjek, a sva ta filozofska racionaliziranja koja se mogu smisliti ,ne sprečavaju me da te zelim svakog dana,svakog trenutka,kao što ne mogu spriječiti ni nemilosrdni vapaj vremena,vremena koje ne mogu provesti s tobom. U svojoj glavi,volim te duboko i beskrajno.
I uvijek ću te voljeti..."

Robert Jams Waller 'Mostovi okruga Madison'

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"...Jedne noći zamagliće ti se pogled u nekoj zadimljenoj birtiji ... čvrsto ćeš stisnuti čašu, ispijati vino kao njene usne ...

Tražićeš pogledom sve one što na nju liče ... prevrnućeš svaki kutak svog sjećanja ... davićeš se u sopstvenom negiranju i ćutati ...

Njen lik ćeš naslutiti na dnu ... nestvaran i tako dalek ...
Osjetićeš njen dah na svom ramenu, prste u kosi i lagaćeš da je zbog vina ... vino je krivo što sad nemožeš da je dodirneš ... riječi su bile lažljive i one su krive što ti sad tako prokleto nedostaje ...
Krivo je nebo što je ćutalo a znalo je ... kad jednom ode ništa je više neće vratiti .

Stavićeš ruke u džepove i prizvati neke davne kiše .
Stajaćeš mokar u jednoj ulici koju si nekad volio i gledati u njene prozore ...

...tišinom ćeš joj reći sve ono što se nikad usudio nisi ... sve tajne ćeš odati ... i tek tada ćeš znati da nijesi izgubio nju ... izgubio si sebe i sve ono što je ona u tebi probudila ... u neka jutra daleka i snena ..."

[moonchie]

'...moja duša još nikad nije bila tako potpuno i nesebično predana bilo kome ili bilo čemu kao tebi..'

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"...Dragi Djeda Mraze,

Dugo sam vjerovala da postoji pošta snova. Danas mislim da pošta snova štrajkuje, ili da snovi više ne šalju pisma. Snovi ne pišu, ali oni žele da budu zapisani.


Odozgo, sa visine, iz svojih oblaka, čitaćete ove stranice. Obećavam Vam da ću biti pametna. Nije važno da l’ ste pravi ili lažni. Ja vjerujem u ono što imam - a imam jedan mali san. San, koji ce sanjam jednog dana biti moja stvarnost. Ovlašćujem samu sebe da Vam govorim „Ti“. Znam da Vi razumijete sve, ali da Ti možeš da oprostiš vise.


Moj vragolasti mali prst, šaputao je mom uhu da bismo mogli da dobijemo Tvoje novosti povodom praznika. Moj mali prst se nikad ne vara. U koje drugo vrijeme bi mogao da se pojaviš? Ti tradicionalno prolaziš kroz dimnjake na Bozic, noću.

Znam da si darežljiv i da nosiš crveno odijelo, da se ne urekne posao. E, pa, slušaj me dobro!... Ili, bolje rečeno, čitaj pažljivo!


Dugo sam vjerovala da je stvarno zaista stvarno, zatim da je stvarno zapravo lažno, a zatim da je lažno - lažno. Šta mari ova neizvesnost u kojoj se niko ne pronalazi?

Bez obzira da l’ si pravi ili lažan, Ti ćeš napraviti dobar posao. Svako treba da ima svog Deda Mraza. Dakle, ja ne popuštam.

Tog posebnog dana, željela bih da mi posaljes nekog ko ce jednostavno razumjeti uloge: da je on moj, a ja njegova. Da budemo mehanizam koji radi bez greshke samo u dvoje. Da mi posaljes onoga koji ce me podrzati kad budem napadala vjetrenjace, ili plivala uzvodno, i svakako kad ne budem zheljela pokleknuti u masi.... Je l da da ne trazim mnogo?


Znam, znam da ti ova moja zhelja otezhava situaciju...buduci da ne trazim vozic ili lutku, a pritom bih te zamolila da ne bude snijega kad mi zhelju budesh ispunjavao.... Ah, ja sanjarim, to je istina. ALi....Hajde da se malo potrudimo! Možeš li da se odrekneš snijega? Možeš li da dođeš sa NJIM, ali bez njega?!?

Eto! Zapisala sam ovaj san koji ti šaljem preko novina, jer nemam Tvoju adresu.

Mali Deda Mraze
Kada budeš silazio sa neba
Zaboravi moju čizmicu,
Ali ne zaboravi moju želju...."

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11"