Atentat u Marselju 1934

[Carski]

Na "večernjim novostima" počeo je novi feljton o kralju Aleksandru I., odnosno o atentatu u Marselju:
...

ATENTAT U MARSELjU 1934. - 1. deo

Kralj kreće lađom

PIŠE: PAVLE LjUMOVIĆ

MEĐUNARODNA situacija i politički odnosi uoči atentata u Marselju bili su veoma složeni. Pobedom fašizma u Italiji, a naročito nacizma u Nemačkoj, izmenila se međunarodna politička klima. Interesi Nemačke i Italije su se sukobljavali u jugoistočnoj Evropi. Hitleru nije mnogo trebalo da shvati šta taj deo Evrope za Nemačku znači, kako politički tako i ekonomski. Plan anšlusa Austrije je pripremao već od jeseni 1933. godine, uprkos tome što je znao da će naići na protivljenje zapadnih sila i zemalja Male Antante.

Posebno je jak otpor dolazio od Musolinijeve Italije, koja je od 1933, pošto je Austrija "odbacila sve demokratske primese svog sistema", održavala bliske odnose sa vladom u Beču. Nacionalistički puč 1934. i ubistvo austrijskog federalnog kancelara Dolfusa zaoštrilo je odnose između Nemačke i Italije gotovo do prekida. Međutim, ovim činom pozicija Nemačke je postala nešto bolja među državama Male Antante. Istina, Čehoslovačka se suprotstavljala svim aktivnostima nacista u Austriji, Rumunija je pokazivala slab ili nikakav interes, a Jugoslavija se u osnovi nije postavljala neprijateljski, jer joj je odgovaralo jačanje nemačkog uticaja u Beču na račun Italije, od koje joj je dolazila najveća pretnja.

Francuska je nastojala da ojača svoje veze sa Malom Antantom, kao i veze unutar zemalja članica. Takođe je nastojala da odnosi između Francuske i Italije postanu bolji, a težila je i smirivanju odnosa između Jugoslavije i Italije. Iz tih razloga njen ministar spoljnih poslova Luj Bartu započinje intenzivnu diplomatsku aktivnost i posećuje Prag, Bukurešt i Beograd, a planira posetu Rimu. Hitler zbog toga optužuje Francusku i njenog ministra Bartua da hoće, zajedno sa svojim saveznicima da "okruže Nemačku kao što su to sile Antante učinile 1914".

Države koje su bile poražene u Prvom svetskom ratu: Austrija, Mađarska i Bugarska, ohrabrene Hitlerovom politikom, tražile su reviziju ugovora u Versaju, jer su izgubile velike prostore na kojima je njihov živalj. Na neki način to je tražila i Italija, koja je bila među pobedničkim državama, pošto je bila nezadovoljna što nije dobila Dalmaciju i ostrva.

JUGOSLAVIJA je u međunarodnim odnosima zauzimala značajno mesto. Ubrzo posle završetka Prvog svetskog rata ona se pridružila Maloj Antanti da bi, sa Čehoslovačkom i Rumunijom zaštitila svoje i savezničke interese pred zahtevom zemalja-gubitnica koje su nagoveštavale reviziju Versajskog ugovora. Pristupanjem Jugoslavije Mala Antanta se pretvorila u jaki politički i vojnički savez kojem su mnoge države pridavale značaj velike sile.

Lični uticaj kralja Aleksandra ogledao se u stvaranju Balkanskog sporazuma, 9. februara 1934. godine, između Jugoslavije, Grčke, Turske i Rumunije. Opterećena težnjom za revizijom Versajskog ugovora nekih svojih političkih stranaka, Bugarska se tom paktu nije pridružila. Kralj Aleksandar je, međutim, sebi stavio u zadatak da izgladi nesporazume sa Bugarskom, ne samo Jugoslavije nego i drugih balkanskih zemalja. Poseta Sofiji, septembra 1934, bila je početak njegovog nastojanja u ostvarenju potpune međusobne saradnje balkanskih država. On je gajio nepokolebljivu veru u "Balkan - balkanskim narodima" i stvaranje buduće federacije koja više ne bi trpela strana uplitanja i koja bi bila značajan faktor u evropskoj politici. Međutim, da bi bila stvarno efikasna i jaka, federacija je trebalo da obuhvati sve balkanske zemlje. Sve dok Bugarska, opsednuta svojim zahtevima u pogledu revizije Versajskog ugovora, od toga ne bi odustala, to nije bilo moguće. Poseta kralja Aleksandra Sofiji, septembra 1934, bila je prvi korak u promeni odnosa Bugarske i pravi trijumf njegove balkanske politike. "Izmirenje između dveju zavađenih sestara sa Balkana, ako se bude pokazalo postojanim, moći će da bude najsnažniji faktor mira na Balkanu. Zasluga za to pripada Aleksandru Prvom Karađorđeviću", piše Klod Elan, 1935. godine.

Putovanje kralja Aleksandra za Francusku zaokupljalo je celokupnu evropsku javnost već duže vreme. Trebalo je da uveri Evropu o postojanju dobrog razumevanja i prijateljstva između Jugoslavije i Francuske, a poseta jugoslovenskog suverena je bila manifestacija tog prijateljstva. Kralj Aleksandar je ministru Bartuu, prilikom njegovog dolaska u Beograd, posle poseta Pragu, Varšavi i Bukureštu, obećao da će doći u Pariz. Datum putovanja je bio određen kasnije, a trebalo je da bude između kraljeve posete Sofiji i Bartuove posete Rimu. Utvrđeno je da to bude 9. septembar 1934. godine.

PREDVIĐENI datum za kraljev polazak u Francusku se približavao i on se intenzivno spremao za put. Bio se, upravo, vratio iz Sofije, gde je odneo jednu sjanu diplomatsku pobedu zbog koje je bio veoma radostan, jer srpsko-bugarsko približavanje bilo je njegovo delo. Prijateljske države su bile ushićene njegovim uspehom, pa sa takvim priznanjem bilo je očito da kralj Aleksandar neće izgledati u Parizu "kao malo đače kome će očitati lekciju". Kralj je želeo da svoj put u Pariz iskoristi da bi nastavio razgovore sa ministrom Bartuom, započete u Beogradu, namenjene učvršćenju mira u Evropi.

Sva svetska štampa pisala je o putu jugoslovenskog kralja u Francusku. Po nekima on je spreman da slepo vodi francusku politiku, dok su ga drugi optuživali da igra dvostruku ulogu, da se okreće prema Nemačkoj. Francuske novine su objavile da im u posetu dolazi iskreni prijatelj Francuske i da se razmišlja da se jugoslovenskom suverenu ponudi fotelja u Akademiji političkih nauka koja je ostala upražnjena smrću belgijskog kralja Alberta Prvog. Aleksandar, koji je, nesumnjivo, među svim suverenima Evrope bio najveći frankofil, povezan sa idejom i kulturom Francuske, bio je sasvim predodređen za takvo nasledstvo. Verovalo se da bi se kraljeva poseta mogla podudariti sa njegovim izborom za člana Akademije Francuske.

Pripreme za put su pri kraju. Kralj odlučuje da u Francusku ne ide preko Beča, a i preko Simplona, već će morem putovati na razaraču "Dubrovnik". Kralj je izabrao da se iskrca u Marselju, radije nego u Tulonu, jer je gajio simpatije prema drugom po veličini gradu u Francuskoj, koji se za vreme Prvog svetskog rata pokazao gostoljubiv prema Srbima. Bilo mu je stalo, da dolazeći na tlo Francuske, najpre poseti groblje gde su sahranjeni Solunci. Dolazeći u Francusku, na ratnom brodu, jugoslovenski suveren je isticao svoju poziciju pomorske sile na koju se mora računati kad su u pitanju prava na Jadranu.

U UNIFORMI ADMIRALA

PRIPREMAJUĆI se za put, kralj je mislio i o takvim detaljima kao što su: koju će obući uniformu i koja će odličja staviti. Kraljica je insistirala da obuče uniformu admirala, ali to je "uniforma koja mi je neudobna, epolete me teraju da istežem vrat", protivio se kralj, jer se ugodno osećao samo u "ratnoj vojničkoj uniformi koju je nosio na Solunskom frontu". Ipak, kralj je prihvatio da putuje u admiralskoj uniformi, koja mu, po rečima kraljice, "stoji kao salivena". Poslednji kraljev zvanični snimak načinjen u Jugoslaviji prikazuje ga u admiralskoj uniformi i to je, po mišljenju svih, jedan od najlepših kraljevih portreta.

(NASTAVLjA SE)

[Carski]

ATENTAT U MARSELJU 1934. - 2. deo

Put dragom prijatelju

Piše: Pavle LJumović

UOČI svog polaska iz Beograda, piše Vladeta Milićević, "kralj je bio nervozan; put u Sofiju bio ga je zamorio, uostalom, njegovo zdravlje nije sasvim dobro, trebalo je da se odmori ili da pođe na banjsko lečenje u neku jugoslovensku banju, čija mu voda pomaže. Imao je samo 49 kilograma; bio je premoren". Jednom svom bliskom rođaku, pred polazak kralj je rekao: "Voleo bih da sam se već vratio!"

U pratnji kraljice, kneza Pavla i kneginje Olge, kralj Aleksandar je sa železničke stanice u Topčideru, vozom otputovao za Kosovsku Mitrovicu. Na topčiderskoj stanici se, pre polaska, pozdravio sa francuskim otpravnikom poslova, gospodinom Knobelom, rekavši mu da je "vrlo radostan što ide u Francusku gde ima nekoliko prijatelja". "Ne nekoliko, ja takvih znam najmanje 42 miliona", odgovorio je Knobel.

Iz Kosovske Mitrovice kralj je nastavio put automobilom da bi se u luci Zelenika ukrcao na "Dubrovnik", razarač Jugoslovenske kraljevske mornarice. Kralj je želeo da u otvorenom automobilu prođe kroz Crnu Goru kako bi svaki Crnogorac na putu mogao da ga vidi. Vreme na putu je bilo užasno loše, naleti vetra i kiše šibali su lica putnika. Uprkos tome, Aleksandar se divio pejzažu i s ponosom govorio o njemu knezu Pavlu i kneginji Olgi, kojima je to bilo prvo putovanje kroz Crnu Goru, dok su prolazili kroz sela i gradove gde su čekali dugi špaliri prolazak kraljevog automobila. Kratko su se zadržali u Rijeci Crnojevića. Tu su se putnici presvukli i ogrejali, jer su bili mokri do gole kože i promrzli od vetra i kiše koja ih je šibala u otvorenom automobilu. Kralj se, kraće vreme, zadržao sa predstavnicima lokalne vlasti, kojima je, na rastanku, obećao da će jednom doći u lov na divlje patke, kojih na Skadarskom jezeru ima u izobilju.

PUTNICI su, praćeni vetrom i kišom, nastavili put i stigli na Cetinje, ukrašeno ćilimovima i zastavama. Zaustavili su se pred kraljevom rodnom kućom, koja je sada bila oficirski dom. Kralj je, s uzbuđenjem pokazivao sobe u kući, obnavljajći uspomene iz najranijeg detinjstva. Posle kratkog zadržavanja na Cetinju, stigli su u Budvu, a zatim u Miločer, gde je kraljica pokazala svoju vilu, koja je tek izgrađena. Iz Miločera su se odvezli do Zelenike i ukrcali na razarač "Dubrovnik", da prenoće i da se odmore pred dug put koji im je predstojao. Posle večere, iako umoran od puta, kralj je razgovarao sa predstavnicima grada i brodskim oficirima, interesujući se za meteorološku prognozu.

Meteorološki izveštaji su najavljivali loše vreme na moru. Kralj je bio loš pomorac, pa mu je knez Pavle savetovao da odustane od putovanja morem i da krene vozom preko Beča ili Simplona. Kralj nije hteo za to ni da čuje, govorio je "šta bi rekli svi ovi brodski oficiri koji su radosni što me vide na brodu. Krenuću sutra 'Dubrovnikom', kako je i predviđeno". Ali, na insistiranje kneza Pavla i knjeginje Olge, kojem se i Aleksandar pridružio, kraljica Marija je odustala da prati muža, ona će putovati vozom. Ministru dvora Antiću, koji je bio zadužen da se brine o kraljici, saopštavajući mu promenu odluke da ona putuje vozom, kraljica je rekla da je "tako gospodar naredio", našta je kralj Aleksandar dodao: "Antiću, jeste li sada zadovoljni?".

Sutradan, u ranim jutarnjim časovima, kralj je prošetao komandnim mostom, susreo se sa zapovednikom broda Pavićem kojem je rekao: "Ovom putovanju je sudbina namenila ulogu da kruniše naše napore u stvari mira i međunarodne saradnje".

PO primeru starih kapetana duge plovidbe iz Boke Kotorske, kralj je želio da u crkvi manastira Savine upali sveću za sebe i sve putnike broda, da se pomoli Bogu da mu bude na pomoći sve do iskrcavanja. Odvezao se sa kraljicom, knezom Pavlom i kneginjom Olgom do manastira Savine. Putnici nađoše zaključanu crkvu. Kralj je dozivao kaluđere, ali niko nije odgovarao. Kralj povuče konapac i neujednačena zvonjava, neuobičajena u tim časovima, trgla je kaluđera iz njegovih molitvi.

U velikoj žurbi stari kaluđer je pritrčao manastirskim vratima, otvorio ih i stao od zaprepašćenja kad je ugledao kralja i kraljicu. Zbunio se, stajao je kao nem. Kralj se izvinio što ga je zvonjavom uznemirio jer hoće da zapali sveće u crkvi za srećan put. Kaluđer je otvorio crkvu i Aleksandar je zapalio sveće, a potom je zatražio da vidi žezlo Svetoga Save, zaštitnika Srbije. Bio je neprijatno iznenađen kada mu je kaluđer rekao da to nije moguće, jer je relikvija dan pre bila odneta i izložena na izložbi u Kotoru.

Posle povratka iz Savine ponovo su došli na palubu "Dubrovnika", gde su se neko vreme odmarali, a onda se povukli u svoje kabine. Posle izvesnog vremena kralj, kraljica, knez i knjeginja su ponovo izašli na palubu broda gde ih je čekao zapovednik Pavić sa svom posadom. Kralj očito dobro raspoložen stegao je kraljičinu ruku, zagrlio kneginju, a potom pružio ruku knezu Pavlu, u znak pozdrava, koji mu pri tom reče:

"Do skorog viđenja!"

Kralj je odgovorio: "Ko zna?"

Kraljica, knez i kneginja su potom stepenicama sišli na kej. Brodske sirene su oglasile polazak "Dubrovnika". Iz Jadranskog mora brod je kroz Otrantska vrata prvo uplovio u Jonsko, a potom u Sredozemno more.

Nekoliko časova pošto su isplovili iz Zelenike, dve jugoslovenske podmornice koje si isplovile dva dana pre "Dubrovnika" i u tom času plovile u pravcu Bizerte, javile su izuzetno loše vreme i veoma uzburkano more kod Malte. Savetovale su zapovedniku broda "Dubrovnik" Paviću, da koristi Mesinski moreuz. Noć je bila srašna, olujna, niko nije mogao da zaspi. Sutradan, kralj se raspitivao za stanje broda i posade, je li brod oštećen ili neko stradao u oluji? Na kraju je upitao:

"Hoćemo li stići u Marselj u predviđeno vreme?"

Zapovednik Pavić ga je u to uverio. Kralj je ostao na palubi i sa komandnog mosta pratio kretanje broda po moru, koje se najzad smirilo.

KRALJ PIŠE GOVOR

POSLE Rta Bonifacio, kad je trebalo podesiti brzinu i kurs "Durovnika" sa kursom brodova francuske flote koji idu u susret "Dubrovniku", zapovednik Pavić je došao da javi kralju da će se brod zaustaviti. Zatekao ga je za pisaćim stolom, pisao je govor.
Do susreta sa francuskim razaračima došlo je oko podne, pa je "Dubrovnik" u pratnji francuske eskadre nastavio put za Marselj.

(NASTAVLJA SE)

[Carski]

ATENTAT U MARSELJU 1934. - 3. deo

Ustaše kuju zaveru

Piše: Pavle LJumović

UPOREDO sa pripremama preduzetim za putovanje kralja Aleksandra u Francusku, obavljene su i druge tajne pripreme koje će dovesti do drame u Marselju. Ove pripreme je vršila teroristička organizacija, poznatija pod imenom ustaše, koju je predvodio Ante Pavelić, u to vreme emigrant u Italiji. Sve do 1929. godine Ante Pavelić je živeo u Zagrebu kao privatni pravni zastupnik bez klijenata i kao političar bez sledbenika. On je vodio malu grupu hrvatskih separatista, koja je izdavala list "Hrvat" koji je uređivao Pavelićev prijatelj Gustav Perčec. To, zapravo, nije bio list, već žurnalistički pamflet koji je objavljivao otrovne napade protiv Jugoslavije, protiv Beograda i protiv Srba.

"Izvan sumnje je svima i svakome, da mi Hrvati uopšte nemamo dušmanina kao što je Srbin, pa s tom činjenicom treba računati od sada, pa dok bude i jednog Hrvata i jednog Srbina", pisalo je u "Hrvatu".

Ante Pavelić, organizator i predstavnik najreakcionarnijeg separatističkog dela hrvatske buržoazije, pod vidom nacionalizma, a uz pomoć klerofašista, osnova je 1928. godine ilegalnu fašističku organizaciju, koja je od 7. januara 1929. nosi ime Hrvatski ustaški pokret. Posle ukidanja ustavnih sloboda i zavođenja diktature, ukazom kralja Aleksandra od 6. januara 1929. godine, nemilosrdni policijski pritisak, onemogućio je delovanje ustaša. Najveći broj od njih je izbegao u Austriju, Mađarsku i Italiju. Ante Pavelić je emigrirao u Beč, a njegov verni prijatelj Gustav Perčec je pobegao u Mađarsku.

Glavni grad Austrije bio je, u to vreme, centar okupljanja različitih emigrantskih pokreta, kao i stecište mnogih stranih obaveštajnih službi. Između ostalih tu su stalno bili prisutni članovi VMRO i albanske iredentističke organizacije "Kosovari", čiji je cilj bio prisajedinjavanje Kosova Albaniji.

Ante Pavelić se, po odlasku u emigraciju, pored političkih akcija na rušenju Jugoslavije, odlučio na diverzantsko-terorističke akcije uz podršku pojedinih istaknutih ličnosti iz Italije, Mađarske i Bugarske. Neposrednu organizaciju svojih planova počinje odmah po emigriranju u Austriju, 17. januara 1929. godine. U Beču stupa u kontakt sa frankovcima, a pre svih sa bivšim visokim funkcionerima Austrougarske monarhije: general pukovnikom Stjepanom Sarkotićem, pukovnikom Stjepanom Dujićem, zatim Ivanom Frankom i Ivanom Perčevićem.

Istovremeno, Pavelić konsoliduje i učvršćuje svoje veze i kontakte koje, potom, proširuje i u druge zemlje. Prvi saveznik kojeg je uspeo da pronađe bila je VMRO, predvođena Ivanom Mihajlovim. Nastojeći da učvrsti tu saradnju, Pavelić je otputovao za bugarsku, preko Mađarske i Rumunije.

U sedištu VMRO koje se nalazilo u selu Banka, u neposrednoj blizini Sofije, sastao se sa predstavnicima Vrhovističke terorističke organizacije koja je predstavljala desno krilo VMRO-a: Staniševim, Hadžovim, Kondovim i dr. sa kojima je, u ime ustaške organizacije, potpisao deklaraciju o koordinaciji terorističkih akcija protiv Kraljevine Jugoslavije.

Zvanične italijanske obaveštajne službe su već ranije uspostavile delotvornu saradnju sa organizacijom Ivana Mihajlova. Nema sumnje da su Italijani koji su, takođe, imali veliki obaveštajni centar u Beču, procenili da će imati koristi ako separatističku hrvatsku emigraciju privuku na svoju stranu. Preko Mihajlova uspostavljaju kontakt sa Pavelićem. Po savetu Mihajlova Pavelić odlazi u Rim gde ga, posredstvom Mihajlova, najpre prima jedan visoki funkcioner italijanskog ministarstva inostranih poslova, a posle toga i sam Musolini, u vili "Torlonija".

Razgovori koji su usledili bili su toliko uspešni da je Musolini Paveliću odmah stavio na raspolaganje vilu u Bolonji u kojoj je on godinama živeo sa svojom porodicom: ženom, sinom i dve kćerke. U Bolonji je od tada bilo sedište ustaškog Centralnog komiteta, a blagajne ustaške organizacije stalno su se "punile značajnim sumama novca - po naređenju Dučea (Musolinija), zatim šefa italijanske Tajne policije senatora Artura Bokinija i jednog od najboljih i najsposobnijih funkcionera Tajne italijanske službe, generalnog inspektora Erkole Kontija, koji je ujedno bio zadužen za vođenje obaveštajne akcije protiv Jugoslavije".

Stalno se nastanjujući u Bolonji Pavelić je, pod uticajem Erkole Kontija, u drugoj polovini 1929. godine, odlučio da formira ustaške centre, gde god je to moguće. Beč je bio mesto gde je formiran prvi takav centar,kojim su rukovodili Gustav Perčec i Ivan Perčević. Drugi ustaški centar Pavelić, preko svojih veza u fašističkim krugovima Musolinijeve Italije, osniva u Bovenu, u itlaijanskoj provinciji Breši, u drugoj polovini 1931. godine. Osnivanjem ovog centra Pavelić u njemu prebacuje svoj štab, koji je do tada bio u Bolonji. Takođe, u drugoj polovini 1931. godine osniva treći ustaški centar u gradu Serenu, u Belgiji. Iste takve centre osniva u Berlinu, za područej Nemačke i u Zagrebu, za područej Hrvatske.

Svoju mrežu centara Pavelić je nastojao da proširi i van Evrope,pa sredinom 1931. godine šalje dr Branka Jelića u Ameriku da tamo formira ustaške centre. Jelić, koji je u Kraljevini Jugoslaviji formirao organizaciju hrvatskih domobrana i bio na njenom čelu, istu takvu organizaciju formira i u Americi. Taj svoj potez je Paveliću potom obrazložio činjenico da je u Americi nemoguće formirati organizaciju diverzantsko-terorističkog tipa.

Međutim, kasnije su ipak osnovani ustaški centri u San Paolu, Montevideu, Buenos Ajresu i Pitsburgu. Pavelić se sada usemerava na razvijanje svoje mreže u Evropi i osnivanje logora za obuku terorista. Tako u Italiji formira šest, a u mađarskoj dva logora za obuku terorista za terorisitčko-diverzantske akcije.

U Austriji gde je bio formiran prvi ustaški centar dolazi do prvog sukoba sa jugoslovenskom tajnom policijom. To je bio povod da Austrija, plašeći se komplikacija i pogoršanja odnosa sa Kraljevinom Jugoslavijom, otkaže gostoprimstvo ustašama.Gustav Perčec je bio primoran da pređe u Mađarsku, gde pod lažnim imenom Emil Horvat, novcem koji je dobio od italijanskih službi, zakupljuje poljoprivredno dobro Janka Pusta, uz samu jugoslovensku granicu. Janka Pusta ne samo da je bila na desetak kilometara od jugoslovenske granice, nego je bila i idealno mesto za obuku terorista koji bi se, potom, ubacivali u Jugoslaviju.

SUROVA LIKVIDACIJA

UZ veliku pomoć Zvonimira Pospišila logor u Janka Pusti se razvio u jaki teroristički centar kojim je upravljao Perčec, sve do 1933. godine. Naime, Pavleić je tada otkrio da je Perčecova ljubavnica Jelka Pogorelec saradnik tajne jugoslovenske policije, što je ozbiljno uzdrmalo Pavelićevo poverenje u njegovog zamenika Perčeca. Nakon objavljivanja brošure Milke Pogorelac o iskustvima iz Janka Puste, Pavelić je bio potpuno ubeđen da ga je njegov stari prijatelj i saradnik izdao. Pozvao ga je da dođe u Bolonju i odmah ga smestio u zatvor Areco, tamnicu za nepouzdane članove ustaške organizacije. Uz prisustvo Pavelića je podvrgnut ispitivanju i neviđenom mučenju. Kada je mučenju došao kraj, piše Vladeta Milićević, "Perčec je bio samo krvava gomila mesa. Život su mu okončala tri hica iz Pavelićevog pištolja".

[Carski]

ATENTAT U MARSELJU 1934. - 4. deo

Kralj na - nišanu!

Piše: Pavle LJumović

SUDBINU Gustava Perčeca doživela je i Jelka Pogorelec, sedam godina kasnije. Ustaše su je pronašle u Sarajevu i sprovele u zatovr u Zagrebu. Zverski je mučena, a zatim, po naređenju Pavelića, ubijena.
U međuvremenu, Janka Pusta je dobila novog upravnika umesto Perčeca, Vjekoslava Servacija koji je neko vreme bio u Italiji sa Pavelićem. Servaci, kao i ranije Perčec, nije na ovom "seoskom posedu" proizvodio pšenicu, kako je glasilo u ugovoru o zakupu, već teroriste, i to one najtežeg oblika.
Saznavši za delatnost Janka Pusta, vlada Kraljevine Jugoslavije je u nekoliko navrata upućivala note protesta Mađarskoj, koje su na kraju i urodile plodom. Mađarske vlasti, 1934. godine, raspuštaju logor Janka Pusta, ali su prećutno dopustile da ustaše svoj teroristički centar smeste u gradić Nađ Kanjižu koji se nalazi nedaleko od Janka Puste. Međutim, to je bilo samo prividno, jer je jedan broj ustaša i dalje ostao u Janka Pusti, gde su u toku septembra obavili poslednje pripreme za atentat.
U logoru su ostali oni sa kojima se izvodila specijalna obuka za atentat, pod kontrolom specijalnih instruktora. jedan od glavnih je bio pripadnik VMRO Vladimir Černozemski, alijas Veličko Kerin. Međutim, većina ustaških terorista iz Janka Puste prelazi u Italiju, gde je bio organizovan veći broj logora duž italijansko-jugoslovenske granice u kojima se prvenstveno obavljala vojna obuka. Posredstvom visokog funkcionera ministarstva unutrašnjih poslova Italije Erkole Kontija oružje i municiju ustaše su dobijale od italijanske vlade.
Ustaše su, u isto vreme, bile aktivne i na teritoriji Jugoslavije gde su izvele mnogobrojne terorističke akcije. Međutim, time se nisu zadovoljile, pa su pokušale i oružani ustanak. Ante Pavelić, Perčec i Servaci su na sastanku u mestu Špitalu, u Austriji, odlučili da se, preko ustaškog centra u Zagrebu, ubaci jedan broj istaknutih ustaša. NJihov zadatak je bio da se povežu sa domaćim ustašama i pokrenu ustanak. Ustaše su se prebacile na Velebit i povezale sa ustaškim centrom u Gospiću u kome su delovali dr Andrija Artuković, advokat iz Gospića, Marko Došen veleposednik iz Gospića i bivši austrougarski oficir Joco Rukavina. Zbog slabe organizacije, do opšteg ustanka nije došlo i sve se svelo na nekoliko diverzija na vojne objekte i sukobe sa žandarmerijom. Najveći broj učesnika je uhvaćen i na suđenju su svi dobili vremenske kazne. Andrija Artuković, Joco Rukavina i Marko Došen, sa nekoliko ubačenih ustaša, pobegli su u Zadar, a odatle preko Rijeke u Bogataro u Italiji, gde se nalazio logor za obuku terorista.
Nakon neuspelog ustanka, Pavelić i njegovi saradnici su, sumirajući rezultate iz prethodnog perioda, zaključili da se takvim terorističkim akcijama postižu samo delimični rezultati. Isto tako, zaključili su da će takvo terorističko delovanje, u dužem periodu, imati negativne posledice i izazvati negativan efekat. Sve bi to moglo da ih diskredituje kod njihovih mentora, u prvom redu Musolinija.
MEĐU najvažnijim tada donetim zaključcima je zaključak da kralj Aleksandar Prvi Karađorđević predstavlja kohezioni elemenat zajednice Srba, Hrvata i Slovenaca čija bi eliminacija dovela do nemira, što bi stvorilo pogodno tle za ostvarivanje njihovih ciljeva - razbijanja Jugoslavije i stvaranje Nezavisne države Hrvatske. Tvrdo ustaško jezgro koje je predvodio Ante Pavelić zastupalo je ideju o ubistvu kralja, kojeg su, inače, zvali "Aleksandar poslednji". Nasuprot ovoj stajala je druga sturja u redovima ustaša koja se tome protivila, smatrajući da se takvim terorističkim akcijama ne dolazi do željenog cilja. U kampanji pokrenutoj preko ilegalnih ustaških listova pobedila je struja Ante Pavelića, koja je ubedila članstvo ustaške organizacija o neophodnosti takve akcije.
Posle odluke o ubistvu, Pavelić je čekao zgodnu priliku za izvršenje atentata na karalja. Prvi put mu se ta prilika ukazala 17. decembra 1933. godine, prilikom dolaska kralja u Zagreb, kako bi tamo proveo svoju porodičnu slavu. Kada je za to saznao, Pavelić formira dve grupe od odabranih terorista. Prvu je predvodio Petar Oreb iz logora Fontekijo u Italiji, a drugu Ivan Herenčić iz Janka Puste, u Mađarskoj.
Dolazak suverena u drugi po značaju grad kraljevstva odvijao bi se po unapred utvrđenom protokolu. Međutim, uoči kraljevog dolaska, u noći između 16. i 17. decembra, zagrebačka policija je upozorena od policije iz Beograda, na osnovu podataka dobijenih od Jelke Pogorelec, da se u predgrađu Zagreba u Ulici Štore broj 34 nalaze teroristi koji spremaju atentat na kralja. Šef zagrebačke policije dr Josip Vragović je tek sutradan u 7 sati ujutru uputio na tu adresu dvojicu agenata Ćurčića i Lečića. Kada su stigli pred naznačenu kuću, dočekala ih je žestoka paljba iz automatskog oružja. Ćurčić je ubijen, a Lečić ranjen, što su teroristi iskoristili i pobegli.
To je, međutim, bila rezervna grupa atentatora, a glavna, koju je predvodio Oreb, već se nalazila u gradu. Čekali su kralja na trgu Zrinjskog kuda je trebalo da prođe na putu od stanice do Gornjeg grada, gde se nalazila njegova palata.
Oreb i dva člana njegove grupe bili su obučeni u skijaška odela. Dva čalan grupe su nosila skije, a Oreb - ništa. Plan je bio vrlo jednostavan: u trenutku nailaska kralja dvojica terorista bi bacili skije ispred kraljevskog automobila, što bi skrenulo pažnju obezbeđenja, a Oreb bi to iskoristio, bacio bombu i dokrajčio posao pištoljem, ako bi bilo potrebno. U predviđeno vreme pojavio se kraljev automobil, a hiljade ljudi se tiskalo napred kako bi bolje videlo kralja i pozdravilo ga. Šofer se kolima jedva probijao kroz masu, a kralj dirnut dočekom sa osmehom je otpozdravljao.
Oreb je zaključio da je došao njegov trenutak, pred njim je bio čovek kojeg su mu predstavili kao krvavog tlačitelja hrvatskog naroda. Međutim, kada bi sada bacio bombu na kraljev automobil, pomislio je, njegove žrtve bi bili i mnogi Hrvati, pokolebao se i odustao.

HAPŠENJE OREBA

KADA je kraljev automobil prošao, dao je znak svojim saučesnicima i svi su se uputili da se pridruže drugim teroristima. Dok se približavao shvatio je da je kuća zauzeta, pa su se sva trojica terorista, svaki svojim putem uputili prema mađarskoj granici. Na putu Oreb se pridružio grupi Cigana i sklonio se u njihov tabor, ali ga je policija pronašla i uhapsila, a ubrzo i drugu dvojicu.

[Carski]

ATENTAT U MARSELJU 1934. - 5. deo

Tri grupe atentatora

Piše: Pavle LJumović

DRUGA grupa terorista, predvođena Herenčićem, koja je u slučaju da prva ne uspe trebalo to da uradi sutradan u katedrali, posle sukoba sa policijom i gubljenja kontakta sa Orebom prešla je u Mađarsku.

Izbor Oreba, "najboljeg ustaše", da ubije kralja u Zagrebu, pokazivao je da to nije osveta nekadašnjih progonjenih zatvorenika, već pokušaj ubistva kojim smišljeno upravlja dobro organizovana zločinačka grupa, podsticana, vrlo verovatno, od nekih velikih sila koje su je štitile i nesumnjivo novčano joj pomagale. Šaljući Oreba u Zagreb, piše Klod Elan, Pavelić mu je kazao: "Učiniti to što ti se kaže; ne boj se ničeg i vrati nam se živ i zdrav, pa ćeš dobiti 500.000 dinara; bio si običan nikogović celog života a posle ovoga moći ćeš da živiš kako hoćeš i gde hoćeš."

Brižljiva policijska istraga koju su preduzeli jugoslovenski istražni organi, nakon hapšenja Oreba, Pogoreleca i Begovića, dovela je do uznemirujućih otkrića, da je u pitanju spremanje tajnog rata protiv Jugoslavije, rata čiji bi glavni cilj bio ubistvo kralja, koje može da povuče za sobom raspad Kraljevine i da zadovolji sve neprijatelje jugoslovenskog jedinstva. Kralju su savetovali, posle ovoga, da povede kampanju koja bi demaskirala ruku koja usmerava oružje, onoga ko naoružava tu ruku, ko zna za zločinačke namere, a ne sprečava ih niti na njih ukazuje.

Aleksandar je to odbio više zabrinut da ne pokvari šanse za smirenje u Evropi, nego iz brige za svoju ličnu sigurnost. Pristao je samo na to da se savezničkim i prijateljskim zemljama, kao i Sekretarijatu Društva naroda, preda iscrpna dokumentacija koja bi im otvorila oči u vezi sa ratnom koji mu je objavljen i koji preko njega preti i Jugoslaviji, a sa njom i njenim saveznicima i miru u svetu.

U TOKU istražnog postupka, utvrđeno je da su optuženi pripadali ustaškoj terorističkoj organiazciji, da su pripremali atentat na kralja i da su novac dobili od Musolinijeve tajne službe. Oreb je bio obdaren čudesnim pamćenjem, frustrirane prirode, ali smele. On je ispričao bez okolišanja i do najmanjih detalja sve priznao, bez ikakvih protivrečnosti kakve se najčešće otkrivaju u priznanjima dobijenim pod policijskim "iznuđivanjem".

Sasvim je drugačiji Begović, drugooptuženi. To je mlad čovek, star dvadesetak godina, tip ogorčenog studenta, opasan proizvod intelektualne sredine. Sve je poricao, pokušavajući na taj način da se odbrani.

Trećeoptuženi Pogorelec je bio, kako je izjavio, samo slučajni saučesnik. Onoga dana koji je bio određen za izvršenje atentata tek je položio zakletvu: pred svećama, bombom i revolverom.

Na procesu pred Sudom za zaštitu države, marta 1934. godine Oreb je osuđen na kaznu smrti, a ostala dvojica na vremenske kazne.

Neuspeh atentata u Zagrebu nije pokolebao Antu Pavelića da priprema novi. Ali na osnovu dosadašnjih iskustava on zaključuje da je angažovanje ustaša iz zemlje veoma rizično, a dalji neuspeh bi rezultirao gubitkom pozicija koje ustaše uživaju u Italiji i Mađarskoj. S toga pristupa taktici pripremanja atentata mnogo detaljnije i sa angažovanjem terorista koji nisu pripadali ustaškoj organizaciji.

Kada su u štampi objavljene vesti o predstojećim posetama kralja Aleksandra Sofiji i Parizu, ustaški Komitet u Bolonji je započeo grozničave pripreme ponovnog atentata na kralja.

Krajem avgusta 1934. godine, na poziv Pavelića, vođa VMRO Ivan (Vančo) Mihajlov je doputovao u Rim kako bi se dogovorili o mestu, danu i času izvršenja atentata. Razgovori su vođeni u hotelu "Kontinental" u kojem je većina terorističkih organizacija sa Balkana održavala svoje sastanke. Razgovoru između Pavelića i Mihajlova prisustvovao je i generalni inspektor tajne službe Italije Erikole Konti. Govorilo se o mogućnosti atentata u Sofiji, čemu se Mihajlov usprotivio, jer se plašio da bi mogao biti ubijen i kralj Boris, kao i da bi atentat u Sofiji mogao dovesti do rata protiv Bugarske. Odlučeno je da to bude Francuska, računajući i na to da međunarodni potresi na koje su teroristi računali mnogo bi bili veći ako se atentat izvrši u Marselju ili u Parizu nego u Sofiji.

VEĆ je tada do poslednjeg detalja bio poznat zvanični program kraljevog boravka u Francuskoj. Pavelić i Mihajlov su se dogovorili da pripreme više grupa radi izvođenja atentata. Prva grupa je trebalo da pokuša da izvrši atentat odmah po kraljevom dolasku u Marselj. Za slučaj da ona ne obavi zadatak, druga je trebalo da pokuša ubistvo bombom u pogodnom trenutku. Treća grupa je bila pripremljena za delovanje u Parizu. U slučaju da nijedna od tri grupe ne uspe da ubije kralja, bila je pripremljena i četvrta grupa za delovanje u Engleskoj koju je kralj, posle zvaničnog boravka u Francuskoj, nameravao posetiti, inkognito, kako bi se susreo sa svojim sinom, krunskim princom Petrom, koji je pohađao koledž u Saseksu.

Svoju odluku Pavelić je propratio snažnom propagandom u emigrantskoj štampi, napadajući kralja i njegovu politiku prema Hrvatima. Regrutuje veliki broj ljudi i upućuje ih u logore koji su već postojali, a osniva i nove gde god je to bilo moguće. Vođa ustaša izdaje deklaraciju kojom između ostalog, osuđuje kralja Aleksandra na smrt. Pavelić deklaraciju šalje svojim poverljivim ljudima u Belgiji, s tim da mu je vrate kao deklaraciju prihvaćenu od celokupnog članstva Hrvatskog saveza. Iako nije ni čitana na skupštini, deklaracija je vraćena Paveliću kao tobože usvojena od celokupnog članstva Hrvatskog saveza i odmah objavljena u listu "Nezavisna država Hrvatska". To je bio signal, i od tad po ustaškim logorima širom Evrope počinju intenzivne pripreme za atentat.

Najintenzivnije su, bez sumnje, one u logoru Janka Pusta i Nađ Kanjiži, gde ustaše za izvršenje atentata obučava instruktor iz VMRO Černozemski. Nakon obimne pripreme između 15 najuspešnijih terorista, čija je odanost ustaškom pokretnu prethodno dobro proverena, kockom su izabrana trojica atenatora. To su poznati teroristi Mijo Kralj, Ivan Rajić i Zvonimir Pospišil. Četvrtog atentatora Černozemskog čije je pravo ime Vlado Georgijev Kerin, Pavelić je sam odabrao na predlog Ivana Mihajlova.


PROFESIONALNI UBICA

ČERNOZEMSKI je u stvari bio Vlado (Veličko) Georgijev Kerin, pripadnik VMRO, rođen u selu Kalemsija, u rodopskom delu Makedonije (po nekima u selu Kamenice u Bugarskoj), bugarski državljanin. Pripadao je terorističkoj organizaciji Ivana (Vanča) Mihajlova i neko vreme bio njegov šofer. Poznat je kao terorista koji je izvršavao smrtne kazne - predavao ih "černoj zemlji", pa otuda Černozemski - nad onima koje je VMRO osudio na smrt. Izvršio je više atentata: utvrđeno je da je 1928. ubio bugarskog poslanika Dimova, a 1932. posalnika Tomglevskog. Oba puta je bio osuđen na smrt, ali je pomilovan i tako izbegao kaznu.

(NASTAVLJA SE)

[Carski]

ATENTAT U MARSELJU 1934. - 6. deo

Uzbuna zbog ustaša

NIJEDAN od odabranih terorista, pripadnika terorističkih grupa, nije bio upoznat sa vremenom i mestom atentata. Mijo Bzik, sekretar Centrale u Bolonji, uz pomoć Vjekoslava Servacija, koji je u međuvremenu postao upravnik Janka Puste, imao je zadatak da teoristima obezbedi lažne identitete i lažne putne isprave, falsifikovane pasoše.

Kralj, Pospišil i Rajić su jedini dobili lažne pasoše od mađarske obaveštajne službe, posredstvom i vezom Ivana Perčevića. NJih trojica su, po naređenju Ante Pavelića, došli u Cirih gde su ih čekali Eugen Kvaternik i Černozemski, koji su došli iz Italije. Kvaternik ih je upoznao sa planom atentata i rezervnom varijantom, koju je izradio zajedno sa Antom Pavelićem.

U isto vreme, Pavelić je u Londonu poslao Andriju Artukovića, a u Brisel Stjepana Perića. "Plavu damu" i Petra je poslao u Pariz, sa lažnim čehoslovačkim ispravama. "Plava dama" je, kao manje sumnjiva, imala zadatak da prenese oružje za teroriste. Po prelasku u Francusku, odsela je u hotelu "Regina" u Avinjonu, pod imenom Mari Vudroš, čehoslovačke državljanke.

Grupa terorista koju je predvodio Kvaternik je iz Ciriha došla u Lozanu, a sutradan je, snabdevena mađarskim pasošima, krenula brodom preko Ženevskog jezera ka francuskoj granici. Jedni su sišli u Toninu, a drugi u Evijanu, s dogovorom da se nađu u vozu za Pariz. Iz voza su izašli u Fontenblou i autobusom stigli u Pariz. Čim su stigli otišli su u bioskop, a da još nisu potražili smeštaj. Usred predstave Kvaternik je dao znak Kralju i Pospišilu da izađu, a onda su otišli u biro za vize gde ih je prijavio kao imaoce čehoslovačkih pasoša, pa im francuska viza nije bila potrebna. Vratio se u bioskop i sa drugom dvojicom uradio isto. Zatim ih je smestio u hotel "Reginu", gde su se prijavili pod češkim prezimenima Suk, Novak, Silni i Beneš. Sam Kvaternik, sada pod imenom Kramer, je otišao u hotel "Belvi", da bi se sutradan premestio u hotel "Komodore". Sve do 6. oktobra, Kvaternik se brine o svojim štićenicima. Menja im hotele skoro svakodnevno, šeta sa njima po Parizu, uči ih da se snalaze u metrou, kupuju najotmeniju garderobu: nove šešire, odela, tašne, satove...

U RANIM jutarnjim časovima, 7. oktobra, Černozemski i Mijo Kralj polaze za Avinjon sa Kvaternikom, gde su se u hotelu "Regina" sreli sa tajanstvenom "Plavom damom", a potom pošli za Eks An Provans, gde su se razdvojili i odseli u dva hotela. Sutradan, 8. oktobra, svi su pošli za Marselj, gde im je Kvaternik dao plan grada i pokazao pogodno mesto odakle bi pucali na kralja. Uveče su se vratili u Eks, gde su prenoćili, sem Kvaternika, koji je to veče otputovao za Montre.

Na dan atentata, 9. oktobra, "Plava dama" predala je atentatorima četiri revolvera, četiri bombe i municiju. Kerin i Kralj su seli u autobus i otišli za Marselj.

Pospišil i Rajić su ostali u Parizu, u rezervi, da stupe u dejstvo ako njihovi saučesnici ne uspeju u Marselju. Pošto je protokol kraljevog boravka predviđao i posetu Versaju, oni su proveli 7. i 8. oktobar u Versaju, gde su odseli u hotelu "Zlatni lav". Proučili su ulice i gradska raskršća kuda mora da prođe kraljeva pratnja, sledeći maršrutu kraljevog puta, koju su dobili od Kvaternika. Izabrali su pogodno mesto i ugao odakle se najbolje može pucati na kralja i vratili se u Pariz da u svom hotelu sačekaju ishod iz Marselja.

Kada je odlučeno da jugoslovenski kralj poseti Francusku, određen je najveći stepen budnosti. Služba francuske Nacionalne bezbednosti, u saradnji sa Ke d’Orsejom, jugoslovenskim poslanstvom u Parizu i jugoslovenskom obaveštajnom službom sastavili su spiskove sumnjivih lica koje su stavili pod prismotru ili ih proterali iz Francuske. Pojačana je kontrola nad strancima u Francuskoj i onih koji tih dana dolaze u Francusku. Cele nedelje uoči kraljevog dolaska u Marselj policajci su se svakodnevno sastajali i utvrđivali pojedinosti svog delovanja. Odlučeno je da kraljev put kroz Marselj osigurava 1.500 pozornika, odred policajaca na konjima i 200 policijskih inspektora u civilu. Dva dana pre kraljevog dolaska, u Marselj je stigao glavni direktor Nacionalne bezbednosti.

JUGOSLOVENSKA obaveštajna služba je neposredno pred kraljev dolazak, preko svojih agenata, doznala da se priprema atentat. Sa svih strana sizali su izveštaji o kretanju Pavelićevih agenata i grupa ustaša koje su neprekidno putovale iz jedne u drugu zemlju. "Moja celokupna obaveštajna mreža bila je u stanju uzbune", piše Vladeta Milićević, stalni jugoslovenski predstavnik u Interpolu. On dalje nastavlja: "Kada sam po naređenju Živojina Lazića, ministra unutrašnjih poslova, stigao u Pariz, znali smo da su teroristi već na francuskoj teritoriji, ali nismo imali preciznije informacije o njihovoj taktici, niti smo mogli da pronađemo makar jedan podatak koji bi nam omogućio da im otkrijemo trag. Tek kada je to bilo isuviše kasno, utvrdili smo da su u Francusku došle dve grupe terorista, kao i da se oni nisu rasporedili u Marselju, gde je bilo predviđeno izvršenje atentata, već u drugim mestima..."

U jutarnjim časovima, 9. oktobra, jugoslovenska obaveštajna služba je dobila izuzetno važne podatke od jednog njenog agenta iz Italije. Ukazano je da će se atentat dogoditi u Marselju, da je određeno troje, četvoro teroriste da ga izvedu i da je druga grupa nastavila ka Parizu, gde bi ponovo pokušala da ubije kralja u slučaju da grupa u Marselju to ne uspe. Svakako, najvažniji podatak koji su tom prilikom dobili jugoslovenski obaveštajci je onaj koji je govorio da će teroristi putovati sa čehoslovačkim pasošima.

O ovom saznanju odmah je upoznat jugoslovenski ambsador u Parizu dr Spalajković, koji je već bio u Marselju i organi francuske bezbednosti. Takođe su zahtevali da se o ovome obavesti kralj lično. Međutim, kada je Spalajković obavestio kralja Aleksandra o pripremi atentata i o zahtevu Milićevića o odustajanju posete Marselju, jedini kraljev komentar je bio: "Sada je za to isuviše kasno. Moramo se držati programa".


POZNATI ZLIKOVCI

MIJO Kralj, drugi odabrani atentator, rođen je 1908. godine u Koprivnici, u Hrvatskoj. Pripadnik je ustaške organizacije od njenog osnivanja, organizator je i izvođač više terorističkih akcija u zemlji.
Zvonimir Pospišil je, takođe, od početka bio član ustaške organizacije i istaknuti terorista. Rođen je 1904. godine u Hrvatskoj, gde je živeo do 1928. godine, kada je, zbog ubistva Tonija Šlegela, direktora vodećeg zagrebačkog dnevnika i dvojice policajaca koji su hteli da ga uhapse, pobegao u inostranstvo. Jugoslovenski sud ga je u odsustvu osudio na smrt.
Ivan Rajić je kao ekonomski emigrant živeo u Brazilu. Tamo je zavrbovan za ustašku organizaciju, a potom upućen na obuku u teroristički logor Janka Pusta, u Mađarskoj.

(NASTAVLJA SE)

[Carski]

ATENTAT U MARSELJU 1934. - 7. deo

Ubica kliče kralju!

Piše: Pavle LJumović

RAZARAČ Jugoslovenske ratne mornarice "Dubrovnik", na kome se nalazio kralj Aleksandar, približavao se Staroj marseljskoj luci, praćen francuskim topovnjačama, na kojima su u susret kralju pošli Pietri, ministar mornarice, i admiral Diboa. Kralj ih je primio u salonu razarača, na otvorenom moru.

Dok je zapovednik Pavić, na komandnom mostu broda, primao ministra i admirala, kralj je u svom salonu, uz pomoć sobara Zečevića doterivao svoju admiralsku uniformu, preko koje je stavio veliku lentu francuske Legije časti. Stari kraljev sobar predložio mu je da stavi ispod uniforme pancir, neku vrstu metalne ploče: "Veličanstvo, to je iz opreza!". Kralj je to odbio ukorivši sobara: "Zar te nije stid Zeko, mi idemo u Francusku, to znači svojima". Kralj je potom primio u svom salonu ministra Piteria i admirala Dibua, koji su došli u pratnji ministra Jevtića. U prijatnom razgovoru nastavili su put ka Marselju, koji je svečano okićen u posebnom svečarskom raspoloženju dočekivao jugoslovenskog kralja.

Kako je Marselj izgledao, tog 9. oktobra 1934. godine, Simon Misirlić, dopisnik "Ilustrasiona" iz Beograda, piše: "Marselj je treptao u opštem veselju, okićen zastavama, trikolorima istih boja - plava, bela i crvena. Poređane vodoravno, boje obeležavaju jugoslovensku trobojnicu, a iste boje ali uspravno stavljene, to je francuska trikolora. NJima su, ne samo ulice u centru grada, već i predgrađa bila ukrašena. Bio je to dan radosti u tipično mediteranskom raspoloženju, svi su bili razdragani. Restorane na glavnoj marseljskoj saobraćajnici, na Aveniji Kanabier, i po okolnim ulicama ispunila je bučna i razdragana masa naroda. A duž celog predviđenog kraljevog puta - od Stare luke do Spomenika ratnicima sa Solunskog fronta - prozori i balkoni ispunjeni su grozdovima ljudi, žena, dece..."

TAČNO u četiri časa posle podne odjeknule su topovske salve. Jugoslovenskir razarač "Dubrovnik" ulazi u marseljsku Staru luku, u pratnji krstarica "Kolber" i "Diken", koje su ga dočekale na otvorenom moru.

Ulazak jugoslovenskog razarača u marseljsku luku, gospođa Simon je opisala ovako: "Svi francuski brodovi koji su se našli u luci, pozdravljaju jugoslovenski razarač. Na domaku luke, u usporenoj plovidbi, površinom mora dominiraju krupne, sive siluete francuskih krstarica koje prate saveznički razarač. Uz kej su ukotvljene podmornice, na njihovim palubama, dugim i tankim kao džinovske cigare, besprekorno su postrojene njihove posade. Mnoštvo barki prekrilo je luku ispod tvrđave Sen Žan. Eskadrile aviona paraju nebo... 'Dubrovnik' je u luci. Gromoglasno 'Ura!' sa svih brodova, radosni usklici građana".

Na pontonu, uz Kej Belgijanaca, zvanične ličnosti sačekuju kraljevski brodić sa razarača "Dubrovnik". Među njima je ministar spoljnih poslova Francuske Luj Bartu, verovatno zadovoljan, jer je ova poseta još jedan uspeh njegove diplomatije.

Kraljevski brodić pristaje uz kej. Vojna muzika intonira jugoslovensku himnu i "Marseljezu". Kralj Aleksandar se iskrcava. On je u uniformi admirala, crni redengot preko grudi preseca lenta Legije časti. O boku mu je pozlaćeni mač, a na glavi dvorogi admiralski šešir. Kralj se srdačno rukuje sa ministrom Bartuom, zatim pozdravlja četu postrojenu u njegovu čast. Pozdravlja se sa grupom francuskih ratnika sa Solunskog fronta koji su želeli da pozdrave jugoslovenskog savezničkog vladara, čim on kroči na francusko tle.

KRALJ u pratnji Bartua i generala Žorža seda u crni otvoren luksuzni "delaž", automobil marseljskog prefekta i, nešto posle 16 časova svečana povorka je krenula. Na čelu su policijska kola u kojima je generalni kontrolor Službe nacionalne bezbednosti Sisteron, određen da prati jugoslovenskog kralja dok je u Francuskoj. Iza je odred trubača, a onda pripadnici Mobilne garde na konjima. Potom, ide automobil u kojem je kralj crni "kupe", čiji je krov, iznad zadnjih sedišta, po zahtevu ministra Bartua bio otvoren. Kralj je sedeo na zadnjem sedištu na desnoj strani, a na levoj je ministar Bartu. Spram Bartua, na pomoćnom sedištu je general Žozef Žorž, član Visokog ratnog saveta, takođe, određen da bude u kraljevoj pratnji na celom putu po Francuskoj. Dva visoka oficira jašu na konjima iza kraljevih kola.

Povorka sporo napreduje Avenijom Kanabier, praćena zvucima "Marseljeze". Sa jedne i druge strane, na trotoaru, stajala je ogromna masa naroda da pozdravi uvaženog gosta. Kolona je polako odmicala i sve je izgledalo kao prijatan i spontan doček, a onda, piše gospođa Simon, "kao udar groma, nastaje tragedija. Kada su kraljeva kola stigla na skver ispred palate Berze, jedan čovek iskočio je iz gomile naroda na trotoaru. Kliče: 'Živeo kralj!' i kreće se ka kraljevim kolima, noseći u desnoj ruci buket cveća. Iznenada je skočio na papučicu automobila, odbacio buket cveća i iz revolvera je ispalio više hitaca u pravcu kralja, ministra Bartua i generala Žorža. Dok je šofer Foasak pokušao da atentatora spreči u njegovoj ubilačkoj nameri, potpukovnik Piole usmerio je svoga konja i dva puta sabljom udario ubicu koji je pao na kolovoz. Atentator je i u padu, i sa zemlje, nastavio da puca - na policajce i na svet duž trotoara.

Gužva na trgu dostiže vrhunac. Puca i policija. Masa hoće da linčuje ubicu koji leži na kolovozu - nepomičan, krvav. Policajac ga sklanja i smešta u obližnji kiosk. Dva sata kasnije završila se njegova agonija, u jednoj od kancelarija marseljske službe bezbednosti".

Kraljeva kola sa francuskim marinskim oficirima i njihovim jugoslovenskim kolegama prevoze kroz okupljeni narod nepokretno kraljevo telo, položeno na okrvavljeno zadnje sedište, ka Prefekturi. Ogromna masa naroda koja je bila pred Prefekturom i čekala kraljev dolazak, kada je videla da kraljeva kola ulaze u zgradu Prefekture velikom brzinom i da je svečana pratnja u haosu, a pogotovu kad su čuli pozive oficira: "Ima li nekog od lekara?" - bilo je jasno da se dogodilo nešto nepredviđeno, tragično.

MARSELJSKA policija proverila je sve hotele, detaljno ispitujući sumnjive, posebno one hrvatskog porekla i one sa čehoslovačkim pasošem. Nije uspela da pronađe teroriste, jer su oni, kako se kasnije iz njihovih iskaza videlo, bili u Eks An Provansu i u Marselj su doputovali autobusom samo dva sata pre atentata, dok su dvojica ostala u Parizu, pa se preselila u Versaj, u hotel "Zlatni lav". Kasnijom istragom je utvrđeno da se ubica Kerin služio lažnim čehoslovačkim pasošem na ime Suk, Mijo Kralj, na ime Silni, Pospišil na ime Novak, a Rajić na ime Beneš.

(NASTAVLJA SE)

[Carski]

ATENTAT U MARSELJU 1934. - 8. deo

Tri smrtne rane

Piše: Pavle Ljumović

NA poziv oficira, javio se jedan mlad vojni lekar. Odveli su ga u Prefekturu teško ranjenom kralju, koji je ležao u prefektovoj kancelariji, na trosedu presvučenom zelenim somotom. Ranjeni kralj, lica olovne boje, jedva još daje znake života. Nekoliko minuta posle 17.00 časova kralj je izdahnuo. Lekari su utvrdili da je jedan kuršum pogodio desnu stranu grudi, u predelu jetre, a zatim ušao u toraks. Na telu su bile tri rane: pogođeni su leva ruka, rame i lopatica, na istoj strani. Rane su bile veoma teške i kralj nije mogao biti ni čudom spasen.

Kralj Aleksandar je ležao na trosedu u prefektovoj kancelariji u admiralskoj uniformi, krvavoj, očiju sklopljenih i prekrštenih ruku na balačku mača. Kraljevo telo je do pola bilo prekriveno jugoslovenskom trobojkom. Ubrzo je na odar položeno nekoliko buketa cveća. Kraj mrtvog kralja francuski oficiri, isukanih mačeva, drže počasnu stražu.

Dok je kralj umirao, na drugom kraju grada u operacionoj sali bolnice "Božji dom", ministar Bartu se bližio svom životnom kraju. Umro je u 17.40 časova, tri četvrt sata posle kralja Aleksandra. Bartua je metak pogodio u desnu nadlakticu, a zatim presekao glavnu arteriju. Spora vožnja taksijem zbog gužve i pometnje u gradu i neadekvatno ukazana prva pomoć bili su fatalni za ministra Bartua. On je izgubio mnogo krvi, i kad je stavljen na operacioni sto, već je bio gotovo bez i kapi te životne tečnosti, pa ni transfuzija nije pomogla.

U isto vreme, u bolnici "Mišel Levi" operisali su teško ranjenog generala Žorža. Generala je pogodilo više zrna u grudni koš, obe nadlaktice i stomak. Uspešna operacija i snažna konstrukcija učinili su da je general Žozef Žorž, junak sa Verdena i Solunskog fronta, jedini preživeo.

U KANCELARIJI marseljske službe bezbednosti, pogođen sa više metaka u telo i ranjen udarcima sablje po glavi umro je ubica Kerin, ne izgovorivši nijednu reč. Posedovao je čehoslovački pasoš na ime Petrus Keleman, dva pištolja "mauzer" i "valter", dve bombe, busolu i 1.700 francuskih franaka. Sem pasoša koji je izdao čehoslovački konzulat u Zagrebu, nikakve druge isprave nije imao, ali na desnoj ubicinoj ruci bile su istetovirane mrtvačka glava i dve ukrštene kosti, a iznad četiri slova, ćirilicom VMRO, što je ukazivalo da je ubica pripadao toj terorističkoj organizaciji. Odmah se naslutilo da iza ubice stoji određena grupa ili organizacija i da atentat nije delo pojedinca, ili čoveka poremećena uma, niti nekog nepomirljivog fanatika koga pokreće lična mržnja.

Kraljica Marija je 8. oktobra krenula iz Beograda, preko Austrije i Švajcarske, da bi se sa kraljem susrela u Parizu. Putovala je specijalnim vozom sa ministrom dvora Antićem i svojom pratnjom. Radosna što će ponovo videti Pariz, ali ne i potpuno bezbrižna, jer su joj kasnile vesti o kraljevom dolasku u Marselj. Kraljica nije ništa znala o drami koja se desila u Marselju sve dok voz nije prešao švajcarsko-francusku granicu. U Bezansonu je, po nalogu francuskih vlasti, Pereti Roka, prefekt Departmana Du, obavestio ministra dvora Antića da je kralj ubijen. Bio je slomljen ali i dovoljno priseban. Sačekao je izvesno vreme da zagospodari svojim osećanjima i da se pripremi za ovaj isuviše bolni zadatak. Zatražio je da ga kraljica primi. Ona je bila zbunjena ovom zakasnelom posetom, jedan sat pred ponoć. Saopštio joj je da je njen muž i kralj Jugoslavije ubijen u Marselju. Kraljica je samo upitala: "Je li se mučio?" A onda nastavila:

"Umro je na dužnosti, a to je smrt koje je on dostojan". Zatražila je da neko vreme bude sama u kupe-salonu.

KRALJIČIN vagon je iskopčan iz voza za Pariz i priključen specijalnom vozu koji je krenuo za Marselj. Prefekt Pereti pratio je uzvišenu gošću do Liona. Opraštajući se sa njim kraljica je rekla: "U nesreći koja me je zadesila, postoji izvesna, slaba uteha: kralj je napustio dušu u zemlji koju je, posle svoje, najviše voleo".

Na lionskoj železničkoj stanici kraljicu su dočekali, maršal dvora general Dimitrijević i njegov pomoćnik i zajedno su krenuli iz Liona za Marselj. Bilo je pet časova izjutra kada je voz ušao u marseljsku železničku stanicu Sen Šarl. Na peronu kraljicu su dočekali francuski ministar mornarice Pietri, jugoslovenski poslanik u Francuskoj Spalajković i prefekt Marselja Žuano. Kraljica je izašla iz voza na peron marseljske železničke stanice. Prigušene reči saučešća i kraljica se, potom, upućuje automobilom ka marseljskoj Prefekturi.

U zgradi Prefekture, gde je ležalo beživotno kraljevo telo, "kraljica ulazi, vrata se za njom zatvaraju, ostaje sama, čuje se duboko jecanje, ostaje dugo pored odra svog supruga", zapisao je dopisnik "Ilustrasiona" iz Beograda.

Specijalnim vozom iz Pariza, pet sati posle dolaska kraljice, stigao je u Marselj predsednik Francuske Alber Lebren u pratnji Erioa, Magrea, generala Brakoniea i drugih uglednih ličnosti francuskog političkog vrha. Na peronu železničke stanice Lebren je prišao jugoslovenskom poslaniku u Parizu Spalajkoviću i, uz stisak ruke, izrazio mu svoje duboko saučešće.

Kraljica je primila Lebrena u Crvenom salonu Prefekture. On joj izražava saučešće u svoje ime i u ime cele Francuske. Potom, zajedno odlaze u dvoranu u kojoj su, jedan pored drugog, ležali kralj Aleksandar i Luj Bartu, čije je telo, u rano jutro, iz bolnice "Božji dom", preneseno u Prefekturu. Nasred dvorane su, piše u "Ilustrasionu", "dva kataflaka okružena buktinjama i buketima svežeg cveća, vencima ruža, grančicama zelenila. Na njima su tela kralja Aleksandra i ministra Bartua. Lice kraljevo, čini se, naglo je smršalo, a oštre crte njegovog profila postale su gotovo uglaste i odražavale su snažnu ličnost vojnog suverena, čoveka akcije i od autoriteta. Lice Bartua je smireno, kao da nije osetio približavanje smrti. Život ministrov ugasio se bez patnji... Tela su u toku noći balsamovana, uzete su posmrtne maske - kraljeva i ministrova".

HIMNE U TIŠINI

KRALJ je, na odru, u uniformi pukovnika - sivomaslinastoj - kakvu je nosio na Solunskom frontu: obična sivomaslinasta bluza, sive čakšire sa crvenim lampasima i crne čizme. Odar je do pola prekriven jugoslovenskom zastavom, a ispred je veliki venac predsednika Lebrena i venac od lovora koji je kralj Aleksandar trebao da položi na spomenik francuskim Soluncima, jer su preživeli francuski ratnici sa Solunskog fronta izrazili želju da tim vencem odaju poslednju poštu jugoslovenskom suverenu.

Na drugom odru je telo, bez života, ministra Bartua, obučeno u sivo odelo, do pola prekriveno francuskim trikolorom. U mnoštvu cveća se izdvaja buket sa trakom, na kojoj je pisalo: "Kraljica Marija, gospodinu Bartuu". U dvorani je tiha muzika, naizmenično se čuju jugoslovenska himna "Hej, Sloveni" i francuska "Marseljeza".

[Carski]

ATENTAT U MARSELJU 1934. - 9. deo

Poslednji doček kralju

Piše: Pavle LJumović

U UNUTRAŠNJEM džepu redengota kraljeve admiralske uniforme, na papiru poprskanom krvlju, pronađen je govor koji je jugoslovenski kralj trebalo da održi u Parizu, za vreme svoje zvanične posete Francuskoj. NJegov sadržaj prvi je objavio tadašnji vodeći francuski list "Maten", u broju od 11. oktobra 1934. godine, i on glasi:
"Koliko volimo Francusku, to ceo svet zna. Ta ljubav ima svoj koren u dnu naših bića. Događaji su je mogli samo izneti na vrhunac pristupačan ljudskim osećanjima i učiniti je vidnom za svačije oči.
Moj obožavani otac kralj Petar bio je za sve vreme svog života simbol vernosti naše ljubavi za vašu plemenitu i lepu zemlju. Divljenje Jugoslavije prema Francuskoj ne potiče od juče. U samoj istoriji jugoslovenskog naroda treba tražiti začetak. Vek koji vezuje današnju Jugoslaviju sa Napoleonovom Ilirijom i Karađorđevom Srbijom završio se, po neizbežnoj istorijskoj potrebi, logičnim i prirodnim rezultatom.
Za dalekim događajima, u kojima su bili umešani naši dedovi, došli su događaji bliži nama u kojima smo i sami učestvovali. Mi se divimo Francuskoj ne samo zbog njenog dela koje je izvršila u našoj nacionalnoj sudbini, već i zbog njene univerzalne uloge koju ona neprestano vrši zračenjem svoje misli i svojom delatnošću u svetu.
Mi joj se divimo zbog pravednosti i heroizma njenih postupaka uvek kad treba braniti pravdu protiv samovolje i sile u međunarodnom životu. Isto tako i zbog ogromne istrajnosti njenih napora u laganom i istrajnom teškom izgrađivanju mira među narodima."
ZA manje od dvadeset i četiri časa, preduzete su sve potrebne mere da se kraljevi posmrtni ostaci vrate u Jugoslaviju. Odustalo se od odluke francuske vlade da se duže zadrže posmrtni ostaci kralja Aleksandra na francuskom tlu. Beživotno telo jugoslovenskog vladara položeno je u kovčeg, oko 14 časova, 10. oktobra, uz prisustvo kraljice Marije i oficira kraljeve garde, u zgradi prefekture. Kovčeg je, potom, prenesen u Staru marseljsku luku. Pratio ga je manji odred vojnika pešadije i odred konjice. Iza pogrebnih kola išao je automobil sa kraljicom Marijom i predsednikom Lebrenom. Na kraju povorke su kola sa jugoslovenskim i francuskim zvaničnicima. Ulicom San Fereol i Avenijom Kanebijer povorka je od prefekture došla na Belgijski kej. Kovčeg je spušten na postolje, nasred keja, prekriven jugoslovenskom trobojkom. Vojna muzika intonira jugoslovensku i francusku himnu, a onda se francuski oficiri povlače nekoliko koraka unazad, a njihovo mesto zauzimaju jugoslovenski oficiri.
Uz Belgijski kej pristaje razarač "Dubrovnik" i jugoslovenski oficiri, uz jugoslovensku himnu, unose kovčeg na palubu broda. Razarač, potom lagano isplovljava iz luke praćen brodovima francuske Sredozemne flote: iza je krstarica "Kolber", levo krstarica "Dankan" a sasvim pozadi torpiljer "Žefro". U ovom poretku francuski brodovi su pratili "Dubrovnik" sve do njegovog pristajanja u luku Split.
Kraljica Marija nije pratila posmrtne ostatke svoga muža, savetovano joj je da ide vozom, pa je 11. oktobra posebnim vozom u pratnji predsednika Lebrena, otputovala iz Marselja u Pariz. Tu se sastala sa sinom Petrom, budućim kraljem, koji je neposredno pre nje doputovao iz Engleske.
Najstariji sin kralja Aleksandra, prestolonaslednik Petar bio je na školovanju u koledžu grada Kobhema, u engleskoj pokrajini Saseks. Neočekivano, 10. oktobra, u koledž je došla prestolonaslednikova baba po majci, rumunska kraljica Marija, koja je tih dana boravila u Londonu. Došla je da bi dopratila svog unuka do Pariza, gde je trebalo da se sastane sa svojom majkom. Rekla mu je da je njegov otac stradao u saobraćajnoj nesreći, u Francuskoj, i da želi da ga vidi.
RUMUNSKA kraljica je, sa svojim unukom, krenula u Pariz, i na putu naročito pri ukrcavanju i iskrcavanju na Lamanšu, njima su ukazivane posebne počasti. Sve je to bilo čudno mladom prestolonasledniku. Na pitanje zašto je to tako, baba mu je odgovorila i objasnila da je uvek tako kad ona putuje. Međutim, to ga nije zadovoljilo, pa je počeo da postavlja mnoga pitanja, posle kojih mu je morala reći istinu, nije mogla više da taji surovu stvarnost.
Posebnim vozom približavali su se Parizu. Rumunska kraljica Marija, poznata kao energična osoba, zatražila je da se voz zaustavi na stanici Gones, nadomak Pariza. Tu je uzela taksi i odvezla se, sa unukom u Pariz, pravo u jugoslovensko poslanstvo. Tako je izbegla, namerno, doček koji je njoj i, sada već mladom kralju, bio organizovan na pariskoj Severnoj stanici. U jugoslovenskom poslanstvu su i prenoćili, a sutradan im se pridružila i jugoslovenska kraljica Marija, koja je stigla specijalnim vozom iz Marselja. Uveče, istog dana, otputovali su vozom preko Švajcarske i Austrije za Beograd.
Razarač "Dubrovnik" sa posmrtnim ostacima jugoslovenskog kralja, u pratnji francuskih brodova, plovio je Sredozemnim morem, na putu za Jugoslaviju. U svojim vodama, Italijanska eskadra prati razarač.
Brod ulazi u jugoslovenske vode, plovi duž dalmatinske obale. Prolazi pored Dubrovnika, noću. Sačekuju ga na stotine barki, osvetljavaju mu prolaz. U ranim jutarnjim časovima, razarač "Dubrovnik" pristaje u luku Split, svoje krajnje odredište. Jugoslovenski oficiri sa palube broda iznose kovčeg sa posmrtnim ostacima kralja Aleksandra, uz salve sa francuskih brodova koji su pratili razarač sve do splitske luke. U Splitu i Zagrebu gde je kovčeg bio izložen, ogromne mase naroda odaju poslednju počast kralju.
Od Splita preko Zagreba, kraljevi posmrti ostaci su specijalnim vozom stigli u Beograd, 17. oktobra. Svi zvaničnici čekaju na Beogradsku železničku stanicu dolazak kraljevog voza: knez Pavle, predsednik vlade Uzunović, patrijarh srpski Varnava, gradonačelnik Beograda Nešić, namesnici senator dr Radenko Stanković i ban Savske banovine Ivo Perović i drugi. Iza njih je dvostruki špalir postrojene garde, sokola i patriotskih udruženja... Trotoare oko Železničke stanice, trg i okolne ulice ispunilo je više od 100.000 Beograđana.

KOVČEG U DVORU

U SVEČANOJ sali presvučenoj crninom u Starom dvoru izložen je kraljev kovčeg, napola pokriven jugoslovenskom zastavom. Ogromna masa naroda čeka da se oprosti od svog kralja.

[Carski]

ATENTAT U MARSELJU 1934. - 10. deo

Suze cele nacije

Piše: Pavle LJumović

NA dan sahrane, 18. oktobra, održano je opelo u Sabornoj crkvi, a onda se povorka uputila ka železničkoj stanici. U povorci su pripadnici 250. puka sa Verdena, pitomci sa Sen Sira, u jednom redu engleski mornari, francuski vojnici, Rumuni, Grci, Čehoslovaci, naš Gvozdeni puk, nosioci "Karađorđeve zvezde", dva oficira garde vode kraljevog konja, 21. oklopno vozilo prenosi 15.000 venaca, pravoslavno sveštenstvo sa patrijarhom, zastavnici i zastave oborene, pa lafet sa kraljevim kovčegom. Za lafetom je kraljica sa crnim velom preko lica, uz nju mladi kralj u sokolskoj uniformi, knez Pavle, kneginja Olga, vojvoda od Kenta - venčani kum kraljeva, predsednik Francuske Legren, maršal Peten, bugarski princ Karol, rumunski princ Nikola, general Gering, vojvoda od Spoleta...

Na Oplencu, kraljev kovčeg seljaci - stari ratnici unose u kriptu Mauzoleja dinastije Karađorđević. Posle opela kraljevo telo spuštaju u grobnu raku. Zvona snažno odjekuju, sa svih crkava u okolini. Sivo nebo iznad Oplenca paraju avioni u niskom letu.

Neposredno posle atentata, glavni direktor Nacionalne bezbednosti Francuske Pjer Mondane naredio je da se, bez odlaganja, započne u Francuskoj i inostranstvu najšira istraga u cilju otkrivanja saučesnika ubice. Sve policijske stanice su stavljene u stanje uzbune. Specijalni komesarijat u Anmasu za oblast Visokih Savoja, na granici prema Švajcarskoj i Italiji, kojim je rukovodio Pol Peti, dao je hitne instrukcije svim graničnim prelazima, policijskim i žandarmerijskim stanicama da uhapse svaku sumnjivu sobou i da proveravaju sve detalje o strancima koji izlaze ili ulaze u Francusku. Obaveštene su, takođe i sve inostrane policijske komande koje su sarađivale sa Interpolom.

NA osnovu ovih instrukcija, policijski komesar iz Tontona uhapsio je dve sumnjive osobe sa čehoslovačkim pasošima na ime Beneš i Novak. Posle ispitivanja ustanovljeno je da je Novak u stvari Zvonimir Pospišil, a Beneš Ivaj Rajić i da su u Francusku došli da zajedno sa Kelemanom izvrše atentat na kralja Aleksandra.

Treći saučesnik, koji je imao pasoš na ime čehoslovačkog građanina Silvestera Malnija, bio je Mijo Kralj. Zahvaćen panikom, on je posle atentata napustio Marselj i otišao u Eks an Provans. Tu je u hotelu "Modern" ostao četiri sata, zatim se taksijem odvezao u Avinjon da bi uhvatio voz za Pariz, gde je očekivao da će zateći Rajića i Pospišila. Kada je pre ulaska u voz, policajac počeo da pregleda njegov pasoš, Kralj je počeo da beži i uz pomoć noći uspeo da se domogne obližnje šume. Za njim je odmah organizovana potera i raspisana poternica, na osnovu pasoša koji je ostao kod policajca. Posle četiri dana provedena u šumi, on je iznuren glađu i umoran od stalnog bežanja došao u jednu krčmu, na putu za Korbel. Tu je uhvaćen dok je poručivao jelo, zahvaljujući poternici. Komesaru Udonu, koji ga je ispitivao, prizano je svoj pravi identitet. Rekao je da on nije Silvester Malni, već Mijo Kralj, hrvatski državljanin.

Zvonimir Pospišil, Milan Rajić i Mijo Kralj odvedeni su u zatvor Šave u Marselju. Istragu je vodio istražni sudija Dik de Sen Pol. Na početku istrage atentatori su otkrili po čijem su nalogu radili. Otkrili su i podatke o mreži ustaških diverzantsko-terorističkih logora u Italiji i Mađarskoj.

Iskazi atentatora otkrili su nesumnjivu odgovornost Ante Pavelića za atentat. Istražni sudija je izdao službeni nalog za njegovo hapšenje, kojem je priključo i nalog za hapšenje Eugena Kvaternika. Nakon toga, vlada Francuske je od Italije zatražila izručenje dva prva čoveka ustaške organizacije: Ante Pavelića i Eugena Kvaternika. Musolini je to u prvi mah odbio, navodeći da je to ubistvo iz političkih pobuda. Ali francuska vlada je bila uporna u iznošenju nepobitnih činjenica o krivici Pavelića i Kvaternika za atentat. Stoga Musolini, da bi otklonio moguće komplikacije u odnosima sa Francuskom, hapsi Pavelića i Kvaternika, 17. oktobra 1934. godine.

ANTE Pavelić je uhapšen u Torinu, gde je živeo pod lažnim imenom Đovani Sucikent. Svoje hapšenje je propratio protestom: "Ne čudi me što je jugoslovenska policija montirala optužbe protiv mene. One su bez osnova, smatram se uvređenim i neću odgovarati ni na jedno pitanje." Pavelićevo zatvaranje u Torinu, o čemu su publikovani široki izveštaji u cilju neutralisanja reakcija javnog mnjenja, bila je najobičnija farsa. Pavelić je, inače, živeo u jednom hotelu blizu zatvora. Uskoro je torinska policija izdala saopštenje. "Služba kontrole stranaca ne smatra Antu Pavelića opasnim strancem. On živi od svojih prihoda, baveći se proučavanjem pravnih nauka... Pavelić nije pružio povod za ozbiljnu sumnju u pogledu svog ponašanja." Posle ovoga Pavelić je pušten na slobodu.

Eugen Kvaternik je, takođe, uhapšen u Torinu, gde je došao iz Marselja neposredno pred atentat. U zatvoru je proveo tri meseca, a onda je pušten na slobodu. Jasno je bilo da su oba ova hapšenja bila provizorija radi, jer do izručenja pravih organizatora atentata Pavelića i Kvaternika sudu u Francuskoj nikada nije došlo. Musolini je to 28. novembra 1934. godine kategorički odbio.

Kraljica Marija je, u početku, verovala u vladu Francuske i francusko pravosuđe da će na sud izvesti glavne vinovnike zločina Pavelića i Kvaternika. Međutim, kad je shvatila da od toga neće biti ništa, angažuje Pola Bonkura, advokata i bivšeg premijera Francuske i pokreće privatnu tužbu, ali je, videćemo to kasnije, od nje morala da odustane pod pritiskom francuske vlade. Francuzi nisu želeli javno kompromitovanje Musolinija sa kojim su, u to vreme, intenzivno pregovarali o uspostavljanju prijateljskih odnosa i produženje veza između Francuske i Italije.

Policijska i sudska istraga o atentatu u Marselju okončana je novembra 1934. godine, a onda je dokazni materijal predat sudu u Eks an Provansu koji je bio nadležan za suđenje atentatorima.

ATENTATORI NA KLUPI

PRED sud u Eks an Provansu su izvedeni samo Kralj, Pospišil i Rajić, a na osnovu optužnice koju je protiv njih podigao državni tužilac. Optužnica ih je teretila za saučesništvo u ubistvu kralja Aleksandra, ministra Bartua, jednog policajca i troje građana. Pored ovoga optužnica je sadržavala još tri krivična dela: pokušaj atentata, posedovanje lažnih isprava i pripadništvo ilegalnoj terorističkoj organizaciji.

U toku istrage su dokazana sva četiri krivična dela za koje su Kralj, Pospišil i Rajić optuženi. Dokazano je da su sva trojica optuženih učestvovala u samom atentatu, jer su "u momentu Kerinovog skakanja na papučicu kola i pucnja na kralja i ministra, oni sami pucali u pravcu automobila".

[Carski]

ATENTAT U MARSELJU 1934. - 11. deo

Ubice pred - pravdom

Piše: Pavle LJumović

SAUČESNIŠTVO u ubistvu dokazano je potpuno. Sva trojica su priznali da su imali zadatak da pomažu Kerinu prilikom izvršenja atentata. Saučesnici u ubistvu, prema francuskim zakonima, krivi su isto onoliko koliko i sami izvršioci ubistva.

Posedovanje lažnih dokumenata dokazano je time što su optuženi za dolazak u Francusku koristili lažne putne isprave, tj. lažne pasoše na ime čehoslovačkih državljana.

Najzad, svu trojicu sud je optužio za pripadništvo međunarodnoj terorističkoj organizaciji. Optužnica za ovo se zasnivala na tome što je Francuska, na osnovu međunarodnih konvencija, bila obavezna da putem najstrožeg kažnjavanja suzbije međunarodni terorizam. Za učesništvo i saučesništvo u atentatu, prema francuskim zakonima, predviđena je smrtna kazna giljotinom. Kako je međunarodna teroristička organizacija kojoj su pripadali, uglavnom, inspirisana anarhizmom, predviđena je smrtna kazna i za ovu vrstu krivičnog dela. Za posedovanje lažnih isprava, franuski zakon je predviđao prinudni rad.

SUĐENJE teroristima je izazvalo ogromnu pažnju javnosti, pa su svi francuski listovi nekoliko dana pre suđenja pisali o predstojećem događaju, zaključujući da će se na suđenju obelodaniti zakulisne radnje i akcije međunarodnog terorizma čiji su glavni ciljevi ubistva, atentati i stvaranje anarhije. Tako je marseljska štampa donela mnoštvo napisa o događajima iz 1934. godine, koji su prethodili atentatu. Pisala je o tome kako je "na mučki način ubijen vladar naroda koji je pokazao veliku ljubav prema Francuskoj". Svi listovi su osuđivali ovaj teroristički čin kojim je lišen života vladar, osvedočeni prijatelj francuskog naroda i Francuske.

Suđenje je počelo pod opsežnim merama predostrožnosti koje su francuske vlasti preduzele. Optuženi su nekoliko dana ranije prebačeni iz Marselja u Eks an Provans, pod jakom stražom, gde će se održati suđenje, jer su u tom mestu izvršioci zločina imali boravište, 9. oktobra 1934. godine. Suđenje je pratio veliki broj francuskih i stranih novinara, među kojima je bilo naročito zapaženo prisustvo novinara iz Amerike i Jugoslavije. Za njihove potrebe u sudskoj zgradi je instalirano preko 40 telefonskih aparata, a za jugoslovenske novinare rezervisane su dve direktne linije sa Beogradom.

Suđenje je počelo 18. novembra 1935. godine, a vodio ga je prvi predsednik Apelacionog suda u Eks an Provansu De la Broas koji je, nevičan u raspravama pred porotnim sudom, sa sobom kao pomoćnike imao dva iskusna savetnika - Kana i Perucija.

Okrivljene je zastupao poznati advokat iz Pariza Žorž Desbon, kojeg je angažovalo udruženje hrvatskih emigranata iz Pitsburga (SAD), a plaćale su ga ustaše iz Južne Amerike. Od samog početka procesa, Desbon je nastojao da izazove incident. Tako je, tek što je predsednik suda otvorio raspravu, ukazao na žurbu kojom je istražni sudija uputio predmet sudu, a onda se uvredljivim rečima obratio istražnom sudiji: "Dozvolite da vam čestitam, gospodine sudijo, francusko pravosuđe, koje se predstavlja kao sporo, za koje se čak kaže da ćopa, sada kreće ubrzanim korakom".

Istražni sudija Duko de Santis oštro je reagovao na primedbu advokata, rekavši da je "samo sledio uputstva dvojice ministara pravde Žorža Pernota i Lenona Bernarda".

DESBON je, potom, nastavio svoje izlaganje osvrnuvši se na privatnu tužbu kraljice Marije, koju je ona podnela preko svog advokata Pola Bonkura. Zaključio je svoje izlaganje rečima: "Ne mogu prihvatiti da se u jednom ovakvom procesu prihvati takva, privatna tužba, jer bi to značilo uplitanje u stvari Francuske". Dalje, on je ukazao na niz nepravilnosti u istražnom postupku, koji je saopštio tonom za koji je sudija Broas rekao da je izrazito uvredljiv. Međutim, Desbon je nastavio, tvrdeći da je "istražni sudija ometao slobodno vršenje odbrane, dozvolio je da mu jugoslovenska služba bezbedosti nametne tumača i da pod pritiscima tih ljudi namerno prikrije dokumenta kojih nema u predmetu".

Prema njegovom tvrđenju, oko 2.500 dokumenata nije priloženo sudskom predmetu, pa su ta dokumenta ostala tajna i odbrana nije mogla s njima da se upozna. Nakon toga, nastao je verbalni duel između njega i sudije koji je zahtevao od Desbona da povuče izjavu, ali je ovaj odbio da povuče bilo šta od onoga što je rekao. Suđenje je tada prekinuto, sudije su napustile sudnicu, a suđenje je odloženo za sledeći dan.

Sutradan, 19. novembra, već od samog početka nastavka suđenja, advokat Desbon je nastavio uvredljivim tonom. Napao je sudske tumače, jer mu se njihov izbor nije dopadao, pa je tumač Hadži Ilić, Jugosloven, zamenjen francuskim tumačem Gastonom Kasteronom. Desbon, dalje, podnosi pismeni prigovor na uslov pod kojim je svedočio lekar psihijatar. Tome se usprotivio državni tužilac Rol, koji zahteva od Desbona da pročita svoj prigovor. "Ne, ja to neću! Ako želite da se s tim upoznate, treba samo da brljate po predmetu, na šta ste navikli", odgovorio je drsko Desbon.

Nastao je, potom, podugačak verbalni duel između Desbona i Rola. Javni tužilac je protestovao protiv takvih metoda. Desbon ga je prekinuo ne dozvolivši mu da završi, rečima: "Ne dozvoljavam vam da delite lekcije. Opominjem vas i pored vaših upornih nastojanja, nećete dobiti ove tri glave - ni vi, ni vaš zamenik dželat", pokazujući pri tom rukom na Pospišila, Kralja i Rajića.

Reagovao je državni tužilac Rol na postupak advokata Desbona, nečuven u francuskoj sudskoj praksi. Međutim, Desbona nije moglo ništa da zaustavi, nastavio je u svom stilu. Predsednik suda De la Broas nije znao kako da reaguje. Pokušavao je da urazumi i zaustavi Desbona, ali nije uspeo i Desbon je i dalje nastavio da vređa javnog tužioca rečima: "Da li je to francuska pravda", aludirajući na aferu "Stravinski".

ODBRANA PRETI

PREDSEDNIK suda De la Broas je od Desbona tražio da povuče ono što je rekao. To je još više razbesnelo advokata Desbona, da je sišao u sudnicu i sa advokatskog mesta, preteći rukom, obratio se javnom tužiocu rečima: "Mogao sam da se kandidujem za poslanika. Kao takav uživao bih poštovanje sudija. Mogao bih kao i vi da budem sudija, ali to nisam hteo. Ne volim da zvonim".

[Carski]

ATENTAT U MARSELJU 1934. - 12. deo

Kraljica povlači tužbu

Piše: Pavle LJumović

NASTAO je pravi skandal u sudnici. Javni tužilac, uvređen, zatražio je da se Desbon briše sa advokatske liste Francuske. NJemu su se pridružili i članovi sudskog veća i izrekli kaznu doživotnog brisanja Desbonovog imena sa spiska ovlašćenih advokata Francuske. Nakon toga, predsednik suda De la Broas je zahtevao od Desbona da napusti sudnicu, a ovaj mu je, bez sumnje inspirisan velikim Miraboom, na to odgovorio: "Ne, ako želite da odem, naredite da me izbace silom". Predsednik suda je potom naredio obezbeđenju da Desbona udalji iz sudske dvorane. Desbon je malo oklevao, a zatim pokupio svoje papire i izašao.

Da bi se obezbedio nastavak suđenja, predsednik suda je odredio, da po službenoj dužnosti, odbranu optuženih ustaša preuzme predsednik advokatske komore Pariza Sovino. Optuženi kralj, Pospišil i Rajić na to nisu pristali, ali sud to nije uvažio i Sovino je preuzeo odbranu. Međutim, Sovino je u nastavku suđenja obavestio sud da nije u stanju da kao branilac učestvuje u jednom tako važnom suđenju, bez prethodnog dužeg proučavanja predmeta. Sud u Eksu je bio prinuđen da suđenje odloži na neodređeno vreme.

NA neuspeh suda, koji je bio evidentan, reagovala je i vlada Francuske. Ona je ocenila da su prva četiri dana suđenja učinili smešnim francusko pravosuđe. Predsednik suda De la Broas proglašen je glavnim krivcem za tok kojim je krenulo suđenje, pa je penzionisan. Umesto njega, za predsednika suda je postavljen Fransoa Loazon, sudija s velikim iskustvom i reputacijom. Postavljanjem Loazona Francuska vlada je, očigledno, želela da se proces što uspešnije privede kraju, kako bi se izbrisao i popravio veoma nepovoljan utisak koji je na javno mnjenje ostavio početak suđenja u Eksu.

Odbranu optuženih su, po izboru predsednika advokatske komore Sovina, preuzela trojica mladih i veoma ambicioznih pariskih advokata: Kabaso, Noel i Boneli. Optuženi se nisu složili s izborom advokata i dalje su zahtevali da ih brani Desbon, što je bilo nemoguće, on je brisan sa spiska advokata. Desbon ih je savetovao da za advokata uzmu predsednika advokatske komore Pariza Emil de Sent-Obana, koji mu je u toku suđenja pomagao i njegovog nećaka Rene de Vesin-Loru.

U pauzi između dva suđenja, od novembra 1935. do februara 1936. godine, mnogo se toga promenilo u međunarodnim odnosima. Nastavio se rat u Abisiniji, dok je u susednoj Španiji na pomolu bio građanski rat, a u Francuskoj je vlast preuzeo budući kolaboracionista Pjer Laval. Sve je to uticalo da se promeni stav Francuske prema procesu u Eksu. Francuska diplomatija je radila na zbližavanju s Italijom i na svaki način nastojala da ublaži negativne posledice atentata i suđenja atentatorima u javnom mnjenju. Vršila je pritisak na Jugoslaviju da bude umerena i razumna u svojim zahtevima i da ne insistira na vezu ustaške organizacije sa Italijom, Nemačkom i Mađarskom i na njihovom mentorstvu nad ustašama.

U takvoj situaciji, kraljici Mariji je njen advokat uvaženi Pol Bonkur, bivši predsednik Francuske i proslavljeni član Advokatske komore Pariza, savetovao da odustane od optužbe, navodeći pri tom stav francuske vlade da će im se "suditi kao običnim kriminalcima da bi se izbeglo pominjanje njihovih zaštitnika". Kraljica Marija je, pod pritiskom, pristala da odustane od tužbe, iako to nije bilo u skladu sa njenim istinskim osećanjima. Sudu je, preko svog advokata Bonkura, uputila pismo u kojem, između ostalog, stoji:

"Verujem u potpunosti u francusku pravdu i moje interese stavljam u ruke njenih predstavnika, tako da mogu biti sasvim uvereni da se moja izjava ne može tumačiti na način koji bi bio suprotan interesima Francuske."

Izvesno je, kraljica Marija je odustala zbog toga što je francuska vlada izršila snažan pritisak na Jugoslaviju radi sprečavanja kraljice da se pojavi na sudu. Francusko ministarstvo inostranih poslova je strahovalo da bi njeno pojavljivanje na sudu nepovoljno uticalo na francusko-italijanske odnose, jer je kraljičin advokat Pol Bonkur nameravao da pred sudom iznese istražni materijal kojim se dokazivalo da su italijanske vlasti pomagale teroristima i usmeravale ih, a posebno da su Musolini i Pavelić bili u dosluhu.

Bilo je savršeno jasno da je za italijansku vladu sudski proces u Eksu bio krajnje neprijatan jer su se mogli otkriti duhovni inicijatori, bez ozbira na to što oni nisu direktno učestvovali, pa je Italiju po svaku cenu trebalo poštedeti bilo kakvih optužbi u vezi sa atentatom. Na sudu su samo razmatrani oni dokazi koje je prezentovao javni tužilac Francuske Rol, koji se, naravno, nisu odnosili na Italiju, već samo na Mađarsku. S druge strane, ovim je advokatima optuženih koji su sada odricali sve što su u istrazi priznali, pružena prilika da na najcrnji način napadaju Jugoslaviju i njenog ubijenog kralja, što su oni obilato koristili.

Odustajanje kraljice Marije od privatne tužbe, zapravo je omogućilo da se pravdi ne privedu duhovni inicijatori atentata i celi jedan podzemni pokret stvoren za izazivanje nemira i raspada Jugoslavije. Kada se to nije desilo, piše Vladeta Milićević, "Musolini je bio veoma razočaran rezultatom, tako da je Pavelić imao velikih teškoća da ga smiri... Atentat je jednostavno šokirao narode Jugoslavije, pa vest o njemu nije izazvala bilo kakve nemire, a skoro da nije bilo građanina koji nije tražio kažnjavanje Musolinija, pravog ubice".

Za povlačenje tužbe kraljice Marije, čije su posledice tokom suđenja postale očigledne, krivica je pala na francusku vladu, a posebno na predsednika Lavala, jer je činjenica da ju je Francuska to savetovala. O tome Pol Bonkur u svojim memoarima piše: "Bilo nam je oprošteno što nismo uspeli da sprečimo atentat, ali nije nam oprošteno što nismo ponudili bolju odbranu i kažnjavanje pravih ubica. Niko posle ovoga neće biti iznenađen činjenicom da ovakav postupak Francuske nije služio jačanju poverenja Jugoslavije u nas".

NA RUKU OKRIVLJENIMA

USTAŠE Pospišil, Kralj i Rajić nisu računali na ovakav splet događaja koji im je išao u korist. NJima je odgovaralo da im se sudi kao običnim kriminalcima, a ne kao teroristima.

Suđenje je nastavljeno, 5. februara 1936. godine, pred porotnim sudom kojem je predsedavao novi predsednik Fransoa Loazon. Porotu su sačinjavali 12 porotnika i četiri zamenika, čija su imena određena kockom. Angažovani su novi prevodioci: poručnik Šarl Folije, Žarko Petrović, zakleti tumač iz Pariza i Jozef Tenije, prevodilac sa Internacionalne škole živih jezika u Parizu. Odbranu su, po preporuci Desbona, preuzeli pariski advokati Emil de Sent-Oben i Rene de Vesin-Lora.

[Carski]

ATENTAT U MARSELJU 1934. - 13. deo

Ubistvo nije zločin


GLAVNI advokat Oben je tražio od predsednika suda da se tumač Jozef Tenije, koji je izjavio da je po narodnosti Bosanac, izjasni da li je pravoslavac ili katolik, što je sud odbio. Optuženi Ivan Rajić je odbio da mu prevodioci budu Folije i Petrović, a Mijo Kralj da njegove odgovore prevodi Folije, što je sud, takođe, odbio.

Odbrana, po savetu Desbona, koji je nastavio saradnju sa njima, a i sami optuženi nastojali su da izazovu zbrku i konfuziju u samom suđenju. Vrhunac su izazvale teškoće oko izvođenja svedoka, jer su neki odbili da svedoče. Odbrana je, međutim, insistirala na njihovom svedočenju. Gals, rukovodilac službe bezbednosti u Marselju za vreme atentata, jedan do najvažnijih svedoka, uspeo je da izbegne svedočenje, a Gase Žan i Žan Gustavo podneli su lekarska uverenja da ne mogu da svedoče. Sud je odlučio da njihovo prisustvo nije neophodno i prihvatio razloge njihovog odsustvovanja. Odbrana i Pospišil u ime optuženih su insistirali da trojica svedoka u ime utvrđivanja istine budu saslušani, a posebno Gals čije je svedočenje odbrana smatrala neophodnim. Sud je ponovo odlučio da njihovo prisustvo nije neophodno i da se njihovi iskazi iz istrage mogu prihvatiti.

MIJO Kralj, koji je prvi saslušan, izjavljuje pred sudom da je putovao sa čehoslovačkim pasošem, jer Hrvati u Jugoslaviji ne mogu da dobiju pasoš. Priznao je da je kao zatvorenik u Celovcu pristupio ustaškoj organizaciji. Na pitanje sudije: da li ga je u zatvoru posetio Perčec, Kralj je negirao izjavljujući da se ne seća da ga je Perčec posećivao i da mu je omogućio izlazak iz zatvora i odlazak u Mađarsku, iako je to u istrazi priznao. Iskaz je nastavio pričom o logoru u Janka Pusti i, pri tom, je negirao sve što bi ga teretilo kao ustašu. Prikazivao je sebe kao Hrvata patriotu, tvrdeći da bi tako kao i on postupio svaki pravi Hrvat.

Izjavio je da Pospišil i Rajić nisu određeni kockom da ubiju kralja Aleksandra, već da su to izmisili prevodioci i porekao da je prilikom saslušanja potpisao izjavu da su atentatori određivani kockom. Isto je rekao da se ne seća što je potpisivao u istrazi. Dalje je govorio o putovanju atentatora do Marselja. Oni su preko Budimpešte i Ciriha došli do Lozane, gde je rukovođenje od Pospišila preuzeo Dido Kvaternik sa kojim je bio Kerin. Iz Lozane su, zatim, podeljeni u dve grupe, došli u Tonino, a potom se, u Fernanu, ukrcali u voz za Pariz.

Po dolasku u Pariz promenili su pasoše, dobili su čehoslovački, kupili nova odela. Kvaternik ih je podelio u dve grupe i odseli su u hotelima, pod lažnim imenima. Na pitanje porotnika: koje je ime tada imao, Kralj je odgovorio da je imao toliko imena i ne zna koje je tada koristio.
- Pospišil i Rajić - nastavio je Kralj - ostali su u Parizu, jer su imali zadatak da u slučaju neuspeha atentata u Marselju ubiju kralja u Versaju, gde je trebalo da bude po protokolu 11. oktobra. Kvaternik je Kerina i mene 7. oktobra poveo u Eks an Provans, gde su se, takođe podelili u dve grupe i odseli u odvojenim sobama. Kvaternik, jedini od njih koji je govorio francuski, prijavio ih je pod lažnim imenima: sebe pod imenom Egon Kramer, biznsimen iz Praga, Miju Kralja pod imenom Silvester Malni, a Kerina pod imenom Petrus Keleman.

U jednom hotelu su odseli, ali u različitim sobama. Kerin i Mijo Kralj su bili u jednoj, a Kvaternik u drugoj sa "tajanstvenom plavušom" o kojoj se tokom istrage mnogo govorilo, i za koju je Kralj nekoliko puta u toku suđenja rekao:
- Ne znam ko je ta žena, ona je Kvaternikov saradnik.

KVATERNIK je, dan u oči atentata, otišao sa Kerinom iz Eksa u Marselj, gde su odabrali mesto atentata, a onda uveče napustio Eks. Na pitanje predsednika suda, da li je i on bio sa Kerinom i da li mu je pomogao, Kralj je odgovorio da je za vreme atentata bio u Eksu u koji se iz Marselja vratio oko 16.30 časova. Bio je to njegov pokušaj stvaranja alibija, ali je on ubrzo propao. Vlasnica hotela, u kojem su bili odseli atenatori, Marija Ober u svom svedočenju je potvrdila da su Keleman i Kralj napustili hotel oko 12.45 časova, a da se samo Kralj (Malni) vratio oko 18.30 časova. Zadržao se u restoranu, gde je prisutnom osoblju stavio do znanja da čeka prijatelja, a potom oko 19.00 časova napustio hotel.

Kada je video da mu je propao pokušaj stvaranja alibija, Mijo Kralj je uzeo drugu taktiku, i izjavljuje:
- Nisam hteo da izvršim atentat jer sam se nalazio usred gomile nedužnih ljudi, žena i dece. To me je sprečilo da likvidiram kralja Aleksandra. Da sam bio bliže, i ja bih pucao. Nisam izvršio povereni mi zadatak. Nijedna ustaša ne bi ugrozio nevine ljude. Ustaška organizacija osuđuje sve one koji napadaju nevine...

Sutradan, u nastavku suđenja, Kralj je ponovo tvrdio da nije učestvovao u atentatu i da se u hotel u Eksu vratio u 16.45 časova i da je vlasnica hotela potkupljena i ne govori istinu. Potom je saslušan taksista Damas iz Marselja. Damas je vozio Kralja od Marselja do Eksa i potvrdio da su ispred hotela u Eksu stigli oko 18.30 časova. Ako je atentat izvršen u 16.20 časova onda je Kralj imao dovoljno vremena da iz Marselja stigne u Eks posle atentata, konstatovao je predsednik suda Loazon.

Još jedan pokušaj stvaranja alibija je propao, i Kralj je ponovo promenio taktiku. Predstavlja sebe kao borca za slobodu svog naroda, i izjavljuje:
- Kada se jedan narod bori za svoju slobodu, onda to nije zločin. Organizacija kao ustaška nije udruženje zločinaca, već patriotsko udruženje koje se bori za slobodu.
U daljem iskazu, uporno je tvrdio da atentat u Marselju nije bio uperen protiv Srba, već protiv srspkog kralja koji je bio protivnik Hrvata i ubijao Hrvate.

Na primedbu porotnika da je pored kralja Aleksandra ubijen i francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu, Mijo Kralj je izjavio da žali što je ubijen francuski ministar, jer oni to nisu hteli. Tvrdio je da je Bartu ubijen u obračunu sa srpskim policajcima koje je on video da pucaju na ulicama Marselja. Uključujući se u raspravu, advokat Sent Oben je rekao da je uveren da smrt ministra Bartua bila slučajna i da za razliku od ubistva kralja Aleksandra koje je bilo očigledni zločin, ubistvo Bartua nije bio zločin. Time je odbrana pokušala da umanji odgovornost optuženih za smrt francuskog ministra i troje nedužnih građana.

KRIV - PREVOD

SUTRADAN, 6. februara, suđenje je nastavljeno saslušanjem Ivana Rajića i Zvonimira Pospišila. Međutim, na samom početku rasprave, odbrana je pokrenula pitanje prevođenja. Optuženi su tvrdili da se njihove reči ni u istrazi, a ni sada na suđenju ne prevode adekvatno. Odbrana je tražila od predsednika suda, sudija i porotnika da ne postavljaju suviše dugačka pitanja, već kratka kako bi prevodioci bez mnogo napora preveli uz suštinu i nijanse pitanja i odgovora.

[Carski]

ATENTAT U MARSELJU 1934. - 14. deo

U odbrani vere!

Piše: Pavle LJumović

ZAPOČELO je saslušanje Ivana Rajića, čitanjem njegovih generalija: Ivan Rajić, rođen u Hrvatskoj, po profesiji zemljoradnik, napustio Jugoslaviju 1928. kao ekonomski emigrant, otputovao u Južnu Ameriku, de je 1932. godine zavrbovan od dr Jelića, stupio u ustašku organizaciju...

U svom iskazu Rajić je, već na početku, tvrdio da to nije bila ustaška organizacija već Hrvatska revolucionarna organizacija. Zatim je na pitanje predsednika Loazona: da li je bio u logoru Janka Pusta i šta je tamo radio, Rajić odgovorio, da je bio tokom 1933, ali se bavio isključivo poljoprivredom. Tvrdio je da je Janka Pusta bila obično poljoprivredno dobro.

Optuženi, a i odbrana, nastojali su da svaku tvrdnju da Janka Pusta nije bila poljoprivredno dobro već poligon za obuku terorista opovrgnu. Odbrana je nastojala da sve što se govori o logoru Janka Pusta pripiše jugoslovenskim izvorima, pri tom je navela da je Mađarska sve dematnovala u Društvu naroda. Predsednik suda Loazon je odgovorio, da se nijednog trenutka nije služio onim što je jugoslovenska vlada dostavila, već samo izjavama optuženih u istrazi. Advokat odbrane Sent Oben je na to rekao da izjave optuženih ne mogu biti valjani dokazi, jer je komesar Peti Rajića saslušavao bez prevodioca, i da prevođenje kod istražnog sudije nije bilo odgovarajuće. Takođe je odbio sve navode o logoru Janka Pusta, tvrdeći da su to podmetanja jugoslovenske tajne službe.

KOMESAR policije u Anemsu, koji je nakon ovog saslušan, izjavio je: "Prvog dana saslušanja posle hapšenja Rajića i Pospišila prisustvovala je samo francuska policija, a tek drugog dana se pojavio jugoslovenski predstavnik Milićević koji je ujedno i prevodio. Treće saslušanje bilo je na nemačkom jeziku koje je obavio komesar Tuson, koji je tečno govorio nemački." Peti je dalje izjavio da su optuženi jedino taj zapisnik pristali da potpišu bez protesta. Na to je Rajić izjavio: "Imali smo različite prevodioce. Ne znam šta su oni sve prevodili, ali kada smo pročitali prevod, konstatovali smo da su prevodi netačni, da ne odgovaraju našim izjavama." Optuženi Rajić je u daljem iskazu potvrdio ono što je i Kralj tvrdio, da atentatori nisu kockom izvlačeni i da je to izmislio prevodilac.

Zvonimir Pospišil je tražio da da pre saslušanja prethodnu izjavu. Nastao je verbalni duel između predsednika suda i odbrane oko toga da li treba Pospišilu dozvoliti davanje izjave. Odbrana je svoj zahtev temeljila na tradiciji koja postoji pred porotnim sudovima u Francuskoj, ali je u isto vreme priznala da tako nešto nije predviđeno zakonom, već da je to diskreciono pravo predsednika suda. Konačno, Pospišilu je dozvoljeno da da izjavu.

"Toga popodneva, kad smo uhapšeni u policijskom komesarijatu u Anemsu, pojavio se predstavnik strane obaveštajne službe Milićević", rekao je Pospišil. Tu ga je predsednik Loazon prekinuo, nije mu dozvolio da nastavi, jer je to razrešeno svedočenjem komesara Petija da Milićević nije prvog dana prisustvovao njihovom saslušanju u Anemsu.

Pospišil je reagovao tako što je izjavio: "Pošto mi sud ne dozvoljava da dam prethodnu izjavu i pošto ne mogu da navedem razloge za takav postupak, na postavljena pitanja neću odgovarati." Posle toga, Loazon je završio prepodnevnu raspravu.

Na početku poslepodnevne rasprave, Pospišil ponovo insistira da mu se dozvoli prethodna izjava, ali je sud odbio. Potom, Pospišil nije hteo da odgovori na pitanje: da li je učestvovao u ubistvu Tonija Šlegela, direktora lista "Zagrebačke novosti", s obrazloženjem da mu se uskraćuje pravo na odbranu. Ovakvim ponašanjem Pospišila, suđenje je ponovo zapalo u ćorsokak. Nastala je žučna polemika između odbrane i suda. Odbrana je dokazivala pravo Pospišila da da izjavu, a sud osporavao. Ali, da se ne bi to produžilo u nedogled, Pospišil je dobio priliku da, pre saslušanja, pred sudom da izjavu, što je i učinio.

"Jedanaestog oktobra 1934. godine uhapšen sam zajedno sa Rajićem i odveden u Anems. Kad smo stigli u komesarijat tamo nas je već čekao agent srpske tajne policije Milićević. On nam je dao papir i tražio da ga potpišemo. Ja sam odbio, ali je Milićević pokušao da me navede da se složim i da potpišem već pripremljenu izjavu. Tražio je od mene da se stavim na raspolaganje jugoslovenskim vlastima. Tražio je da se saglasim sa njim, da odem u Italiju, pronađem Antu Pavelića i da ga ubijem. Odgovorio sam mu da nijedan ustaša nikada tako nešto ne bi uradio", kazao je on i nastavio tvrdeći da mu je Milićević pretio da će mu, ako ne prihvati ono što mu se nudi, stradati porodica.

U toku izjave, predsednik suda Loazon ga je upitao da li je saslušanju o kojem govori prisustvovao i komesar Peti? Pospišil je rekao da se on nalazio u komesarijatu, kao i drugi policajci, ali da oni nisu mogli sa njima da kontaktiraju, jer je Milićević bio stalno prisutan.

A, evo šta Milićević o tom saslušanju piše: "Ispitivanje sam vršio u prisustvu komesara Petija i njegovog zamenika Marabutoa. Pospišil je priznao sve o svojoj misiji. Imao je da rukovodi grupom terorista koja je u Parizu trebalo da ubije kralja u slučaju neuspeha atentata u Marselju...

U nastupu ljutnje, vikao je da mu je žao što je uspeo atentat u Marselju, jer da nije tako bilo, on bi lično 'imao čast da dokrajči kralja u Parizu'. Na kraju istrage rekao sam francuskim islednicima da je reč o jednom od najopasnijih Pavelićevih terorista, kao i da je on ubio, zajedno sa Mijom Kraljem, zagrebačkog novinara Šlegela, a da verovatno stoji iza još nekih drugih ubistava."

U svom daljem iskazu, Pospišil je govorio o tome kako ga je u pritvoru posetio i šef srpske državne bezbednosti Simonović, i dodao: "Rekao sam mu da sam član ustaške organizacije, da sam branio katoličku veru i hrvatski narod. Srbi su pravoslavci i čine sve što mogu da naškode katoličkoj veri u Hrvatskoj. Ako smo se latili oružja, to je zato što su oni bili spremni u nas da pucaju."

USTAŠKA ZAKLETVA

NA zahtev suda pročitan je integralni tekst ustaške zakletve u kome, između ostalog piše: "Pripadnik organizacije mora izvršiti sve naloge vrhovnika, a ako pogazi zakletvu, saglasno ustaškim pravilima, biće kažnjen smrću".Na pitanje predsednika Loazona da li su osim kralja imali nalog da ubiju i francuskog ministra Bartua, on je ponovio reči iz izjave Mije Kralja, da oni to nisu hteli. Advokat odbrane Sent Oben je opet tvrdio da je Bartu ubijen slučajno.

[Carski]

ATENTAT U MARSELJU 1934. - 15. deo

Žal zbog bartua

Piše: Pavle LJumović

NA zahtev odbrane, pročitan je i Apel upućen s Petog kongresa ustaške organizacije održanog u Južnoj Americi, koji glasi: "Neka nam bude dozvoljeno da u svoje ime, kao i u ime hrvatskog naroda, izrazimo svoj bol zbog smrti francuskog ministra inostranih poslova, eminentnog državnika Luja Bartua, žrtve događaja u Marselju. Uveravamo vas da čitava Hrvatska žali smrt slavnog francuskog sina, do koje je došlo nesrećnom fatalnošću. I sud i francuska javnost će se uveriti da su meci bili isključivo namenjeni Aleksandru Karađorđeviću".

Odbrana je, pozivajući se na apel, u potpunosti negirala zaključak predsednika suda da je i Luj Bartu bio označen kao meta u Marselju. No, predsednik suda je i dalje tvrdio da Bartu nije ubijen slučajno i da je ovaj apel jasni pokazatelj namere ustaške organizacije da direktno utiče na tok suđenja, kao i da pokrene francusko javno mnjenje u svoju korist.

Nakon žustrog duela odbrane i predsednika suda, pročitana je i Odluka Saveta Društva naroda doneta po žalbi koju je uputila Jugoslavija, u kojoj stoji: "Savet Društva naroda, ubeđen da tumači osećanja Društva, jednodušno osuđuje atentat koji je stajao života viteškog kralja Aleksandra Ujedinitelja i Luja Bartua. Osuđujemo ovaj gnusni zločin i pridružujemo se bolu naroda Jugoslavije i Francuske i tražimo da svi krivci budu kažnjeni".

SUĐENJE je nastavljeno saslušanjem svedoka. Prvi je svedočio dr Merlen, koji je, na zahtev istražnog sudije, dao iskaz o mentalnom zdravlju optuženog Mija Kralja. Dr Merlen izjavljuje: "Pregledao sam optuženog pet puta. Pregledu je bio prisutan i prevodilac Milutinović. To je bilo 1. januara 1935. Tada sam konstatovao da optuženi ima akutan halucinantni delirijum. Čuje glasove koje na jugoslovenskom jeziku ponavlja jedne za drugim. Misli koje mu padaju na um, stalno ponavlja. Bio je miran, osim tih halucinacija. NJegova inteligencija je bila netaknuta, tj. netaknuti su bili njegovo pamćenje, njegovo mišljenje i njegova osećanja, kao i sve njegove intelektualne sposobnosti".

Na pitanje predsednika suda Loazona, da li to stanje datira od 8. oktobra 1934. godine, dr Merlen je izjavio da je to stanje odnedavno, verovatno od kraja decembra. Uveren je da takvo mentalno stanje nije postojalo kod optuženog za vreme atentata. Optuženi Kralj je na to izjavio da je na pregledu bio potišten i pod uticajem pretnji koje mu je upućivao prevodilac na kojeg je bio besan, pa nalaz dr Merlena nije odraz njegovog pravog stanja. Sud je, potom, po zahtevu odbrane, odredio dr Cenila, dr Didea i dr Euzera da utvrde mentalno stanje optuženog, da li je to stanje stvarno ili simulirano i da li je stanje koje je dr Merlen ustanovio moglo nastati u međuvremenu.

"U momentu izvršenja dela za koje je optužen Mijo Kralj, on je bio u takvom stanju koje možete i vi, gospodine predsedniče, kao i porota da zapazite u toku suđenja. To stanje mu u svakom slučaju dozvoljava da se stara o svojoj sudbini. Zbog nekih manjih simptoma, kao što je drhtanje i znojenje ruku, zaključio sam da se radi o hiperemotivnoj ličnosti, ali je sa krivične tačke gledišta potpuno odgovoran za svoje postupke, te da je zbog navedenog moguće da je ta odgovornost lako umanjena", zaključak je dr Didea.

Svedočio je potom dr Euzer koji je izjavio: "Akutna halucinantna psihoza kod optuženog Kralja, prema dijagnozi, traje od kraja decembra 1934. godine, pa do početka februara 1935. Ta psihoza nije postojala za vreme atentata. Međutim, za vreme pregleda utvrdio sam simptome izvesne mentalne labilnosti, za koje se moće reći da su uzrok izvesne umanjene odgovornosti optuženog".

Dr Cenil je poslednji svedočio: "Kod optuženog Kralja postoje simptomi koji ulaze u okvir onog što se naziva poremećaj emotivnosti i neuravnoteženosti u reakcijama, ali ne i mentalna neuravnoteženost. Odgovornost optuženog, s medicinske tačke gledišta, može biti nešto umanjena".

POPODNEVNA sednica trećeg dana suđenja, 7. februara 1936. godine, počela je čitanjem iskaza generala Žorža, koji je u atentatu teško ranjen. "Automobil koji nam je dodeljen", stojalo je u iskazu, "bio je marke 'delaž', prilično star, sa otvorenim pokretnim krovom i stepenikom za ulaženje u automobil. U momentu atentata kretao se prvom brzinom, pa je njegov motor, kao kod svih starih automobila, pravio prilično veliku buku. To je olakšalo posao atentatoru. Sve se to desilo iznenada. Ja sam pogođen u predelu grudnog koša, u obe nadlaktice i u predelu stomaka. Najopasnija je bila rana u predelu grudnog koša". Odbrana nije imala pitanja, a optuženi su izjavili da ne znaju ništa jer nisu bili prisutni kada je atentat izvršen.

Sledeći svedok bio je pukovnik Piole, koji je izjavio: "Bio sam određen za desnog pratioca. Jahao sam po naređenju tako da mi je glava konja bila u visini haube, kako bi okupljena masa mogla bolje da vidi kralja Aleksandra. U trenutku izvršenja atentata morao sam da okrenem konja i tek onda udarcem sablje ranim atentatora". Dali su iskaze i dva policajca koja su održavala red na mestu atentata. Prema njihovom iskazu automobil se kretao po protokolu, na samo metar i po od trotoara. Krijući se u masi atentator je odjednom izašao, i niko nije pokušao da ga zaustavi. Očevidno je bilo da niko nije shvatio što se događa sve dok se nisu čuli pucnji ubice. Kada je pukovnik Piole sabljom oborio atentatora ispalili su mu metke u glavu, rekli su policajci pred sudom.

Zatim je svedočio M. Simonović, savetnik u Ministarstvu unutrašnjih poslova Jugoslavije. Simonović je, na početku govorio o istorijatu osnivanja ustaške organizacije, bekstvu Ante Pavelića i Gustava Perčeca iz zemlje, o ubistvu Tonija Šlegela, direktora lista "Zagrebačke novosti", o tome kako je Perčec organizovao terorističko-diverzantski logor u Janka Pusti i o tome kako su Pospišil i Kerin bili instruktori za obuku u rukovanju oružjem i eksplozivom.

OPTUŽBE SRBA

POSPEŠIL je izjavio da Simonović izmišlja i laže, da se u logoru Janka Pusta samo obrađivala zemlja, a ne nekakva obuka za terorističke akcije. Optužio je Srbe da na sve načine pokušavaju da parališu katoličku veru i da su zbog toga stvorili veru koja nije ni hrišćanska ni jevrejska. Nastojao je da prikaže hrvatski narod kao bedem hrišćanstva protiv turske invazije, a sebe kao ustašu i hrvatskog vojnika koji se bori za nezavisnost svoje zemlje, koji se bezuslovno stavlja u službu i potčinjava svim ustaškim propisima u granicama ustaške organizacije.

[Carski]

ATENTAT U MARSELJU 1934. - 16. deo

Desna ruka ubice

Piše: Pavle LJumović

SENT-OBEN, advokat odbrane je, istakao da Simonović ne predstavlja francusku vlast i zato zahteva od suda da utvrdi u kojem svojstvu je saslušavao Kralja u Melunu, a Pospišila i Rajića u Anemsu. Replicirao mu je javni tužilac Rol navodeći da su sve žalbe optuženih, pa i ova koja se odnosi na saslušanje optuženih od Simonovića, došle pred Kasacioni sud Francuske i da ih je on odbacio, jer je utvrdio da je postupak bio ispravan i zakonit. Advokat odbrane je, uprkos tvrdnji javnog tužioca, nastojao da na svaki način ospori kredibilitet Simonovića kao svedoka. Istakao je da, iako postoji odluka Kasacionog suda, svedočenje Simonovića mora da se odbaci, jer je on bio samo prevodilac u policiji, pa samim tim ne može da bude svedok optužbe na glavnom pretresu. Tvrdio je da se Simonovićevo svedočenje zasniva na brošuri Jelke Pogorelec, ljubavnice Gustava Perčeca, koju je ona dostavila srpskoj službi bezbednosti i da sva Simonovićeva saznanja potiču od nje. To je, tvrdio je on, svedočenje iz druge ruke i kao takvo mora se odbaciti.
Sud ne samo da nije odbacio Simonovićevo svedočenje, nego mu se, na početku četvrtog dana suđenja, predsednik suda Loazon, zahvalio na korektnom iznošenju činjenica, na šta je odbrana odmah stavila prigovor. Advokat odbrane je rekao da je nemoralno da jedan visoki funkcioner policije strane države, bez obzira na njegova ovlašćenja, bude istovremeno i prevodilac i svedok optužbe na glavnom pretresu.
U DALJEM procesu, po nalogu suda, i grafolozi su dali svoje ekspertsko mišljenje o potpisima optuženih u knjizi gostiju u hotelima u Parizu, Lozani, Avinjonu, Marselju, Eks an Provansu i drugim gradovima gde su boravili. Iskazi grafologa su nedvosmisleno potvrdili da je reč o istim rukopisima i potpisima kakve su imali optuženi teroristi, kao i drugi koji su sa njima pripremali atentat. Potvrdili su da se najviše ponavljao Kvaternikov potpis i da je on bio prisutan skoro na svim mestima gde su bili atentatori. Potvrđeno je, takođe, da se njegov potpis nalazi na računima za nabavku oružja, koje je kupljeno kod jednog oružara u Veneciji, i odela koja su atentatori kupili u prodavnici "La Bel Žardinijer", na trgu Kliši u Parizu.
Optuženi su nastojali da pobiju navode grafologa. Tako je Kralj tvrdio da nije bio u hotelu u Eks an Provansu i da tamo nije njegov potpis. Nastojao je na svaki način, da uveri sud da nije bio ni u Eksu ni u Marselju i da nije učestvovao u atentatu. Međutim, sva njegova nastojanja su pala u vodu nakon izjave vlasnice hotela u Eksu, koju je sud ponovo pozvao da svedoči.
Marija Ober, vlasnica hotela "Modern" u Eksu je ponovo potvrdila da je Kralj neposredno pre atentata sa ubicom Kerinom došao u njen hotel. Ona je izjavila:
"U nedelju 7. oktobra, oko osam časova uveče, došao je jedan mlađi čovek koji je pristojno govorio francuski. Uzeo je sobu pod imenom Egon Kramer, biznismen iz Praga, a onda rezervisao i jednu dvokrevetnu sobu, odmah do svoje. Osobe koje su došle prijavile su se kao Keleman i Malni. Sutradan su sva trojica napustila hotel, a uveče su se vratili samo Keleman i Malni, dok se Kramer više nije vratio u hotel. Ova dvojica su večerala u restoranu hotela i pošla na spavanje.
Na sam dan atentata 9. oktobra, Keleman i Malni su popili po nekoliko žestokih pića, nazdravljajući konjakom, pre doručka. Napustili su hotel oko 12.45 časova, pošto su platili račune za svu trojicu. Oni su, takođe, unapred platili drugu sobu. Iste večeri, Malni se vratio sam u hotel, oko 18.30 časova. Zadržao se u restoranu, gde je prisutnom osoblju stavio do znanja da čeka svog prijatelja, a onda je napustio hotel oko 19.00 časova i više ga nismo videli."
KAKO je već ranije utvrđeno da se iza imena Kramer, Malni i Keleman kriju Kvaternik, Kralj i ubica Kerin, sada je bilo jasno i sudu, a i samom Kralju, da se ne može osporiti njegovo prisustvo u Eksu i Marselju u vreme atentata. Potvrđeno je, dakle, da je Mijo Kralj direktno učestvovao u atentatu, kao glavni pomagač ubici Kerinu.
Petog dana suđenja, kako je to utvrđeno francuskim pravosudnim zakonom, završnu reč je uzeo državni tužilac Rol. U svom izlaganju, koje je trajalo punih šest časova državni tužilac je iscrpno govorio i dokazivao krivicu optuženih po sva četiri krivična dela: pokušaj atentata, saučesništvo u ubistvu kralja Aleksandra, ministra Bartua i troje građana, posedovanje lažnih isprava i pripadništo ilegalnoj terorističkoj organizaciji.
Tužilac je najpre izvršio rekonstrukciju čitavog puta zaverenika do Francuske, posebno se zadržavajući na njihovom dolasku u Eks an Provans. Doputovali su, po Kvaternikovom uputstvu, iz Budimpešte i Bolonje, preko Ciriha, u Lozanu, krajem septembra i odseli u hotelu "Palmijer". Iz Lozene su, prema rečima tužioca, nastavili za Pariz, preko Evijana i Tonona, a zatim su otišli u Fontenblo, pošto su uzeli stan u La Bel Žardinijer.
Kvaternik je prvo odveo Pospišila i Rajića u Versaj, gde je kralj Aleksandar trebalo da doputuje 11. oktobra. Ispitali su sve lokacije za mogujće izvršenje atentata, u slučaju da ne uspe pokušaj u Marselju. Veličko Kerin i Mijo Kralj, sa falsifikovanim pasošima na imena Keleman i Malni, napustili su Fontenblo i otišli za Avinjon i Eks an Provans. Tamo su stigli zajedno sa Kvaternikom, koji je imao pasoš na ime Egon Kramer, u nedelju, uveče, 7. oktobra. Odseli su u hotelu "Modern".

PLAVA DAMA

U SUBOTU, 6. oktobra, nastavio je tužilac svoje izlaganje, stigla je u Avinjon plavokosa žena privlačnog izgleda, stara oko 25-28 godina, i odsela u hotelu "Regina", oko osam časova uveče. Uzela je dve sobe i rekla da će njen muž doputovati nešto kasnije. Prijavila se pod imenom Marija Vudračec iz Trsta. Navela je da je upravo doputovala iz Pariza, a od prtljaga je imala dva kofera od žute kože. Izašla je iz hotela i odmah pošto se prijavila i posle jednog sata se vratila u pratnji jednog čoveka kojeg je predstavila kao svog muža Petra.
Sledećeg dana, pomenuta dama, koju ću od sada zvati Plava Dama, naglasio je tužilac, autobusom je sa svojim mužem otišla u Eks gde su se sastali sa Kramerom. Oko sedam časova uveče Kramer je uzeo taksi i pri tom vozaču dao adresu jednog hotela na Kur Mirabo i hotela "Modern" u blizini železničke stanice. Zaustavio je taksi tokom vožnje da bi uzeo Plavu Damu koja ga je čekala na ulici, ali sada sa četiri kofera. Plavu Damu je ostavio u hotelu na Kur Mirabo, a sam je otišao u "Modern".