Poezija

[www3]

Tanja Prokopljevic


LJUBAVANKA

Šta sve ne osetim dok me ljubiš tako
u prostoru zelenila, cistog vazduha i smernih latica.
Na toj livadi cveca kipti moja sreca
dok ljubiš me slatko, zrelo i polako.

Belasa svaka moja suza radosti u ogledalu tvoga oka
pružajuci prema meni odsjaj i skrivenu moc,
A sve zato što na livadi cveca kipti moja sreca
dok me ljubiš slatko, zrelo i polako.

Do obraza krv protièe, a onda se sliva
vrh usta dotièe, tu greje se više i tako vruca Tebe dira.
Sve to na livadi cveæa gde kipti moja sreæa
dok me ljubiš slatko, zrelo i polako.

Žmarci prolaze kroz moju kosu koja iznenada
dobija bisera sjaj jer i kroz teme prolazi razbuktala krv.
To osetim na livadi cveca gde kipti moja sreca
dok ljubiš me slatko, zrelo i polako.



PESMA SPASENJA

Otvori beleske piscu da zajapuri se jad,
u pero nek' ruka kaze kako peva drozd,
pa da u besne noci kroz pesmu potrazim sklad
jer znam da u dnu duse zarobljen jedan je grozd.

Neka sa njim ozivim svu dubinu koja mi mre,
nestaje, topi se polako u kosti uranja sva.
Samo zbog sudbe kobne, te price pomalo zle
koja dusu svu cepa i lako lomi na dva.

A pokret grozda je izvor dostojan raodisti sve
uz pero sto kazuje pesmu on raste za tren
postaje rumen i velik, raduje duse gle
i srce postaje vrelo, rumene usne i ten.

-----------------------------------------------------------------------
Tanja Prokopljević rodjena je 1971. u Zemunu.
Autor je knjige "Kako upecati muža" i cetiri zbirke pesama:
"Zivoplet',
"Smrtnik u pokretu".
"Slavuj ljubavi"
"Pod kljucem istine".
Pesme su joj prevedene na vise jezika:MAKEDONSKI, BUGARSKI, FRANCUSKI

---------------------------------------------------------------------------
SMRTNIK U POKRETU

Znam da moje telo ne zeli da se povije.
Bezim od umora koji mi namiguje,
klecim pred istinom.
Pokusavam da stvorim snagu kojom mislim
da cu i samu vecnost pred sobom pokoriti.

Znam da uplasena sam od smiraja
i da pokretom zelim da ovladam svetom.
Misici mi stezu srce,
a krv se mazi po zilama.
Napinjem se i duboko ulazim u enegriju polja,
tako zarnog, ali nemog i bestidnog

Znam da su mi divlje jabuke pruzale
istinsku moc vrelog pokreta
kojima sam se krila od sna
tog. sto nastaje kada se sivi oblak iz usta
otrgne. a telo postane ploca

Znam da mi je lakse da u energiji polja
cinim propuste i uzimanja
samo da se otrgnem od istine zivota,
ali ogranicena sam vremenom
samo sam smrtnik u pokretu.
-------------------------------------------
http://www.izdavac.cjb.net

[Samael]

Lazov


Veliki sam lazov postao,
Sa velikim laznim osmjehom,
Sa lazno zdravim licem i
ispeglanom kosuljom koja laze.

Ponekad me otkrije
Crvenilo u oku,
Pogled ka nekom slicnom,
I mrznja prema onome ko me raskrinkava.

Lazem...
Dobro sam,
Zdravo sam,
Sve je u redu.

A to je iznutra sve slomljeno
Sve nabrzinu zasivano,
Zalijepljeno tek da se ne raspadne.
Srce isprobijano, kicma izlomljena.
Rano sam ih potrosio.

Unaprijed me je sramota
Od ljudi koji ce uvidjeti moju dugogodisnju laz
Onoga trena kad se raspadnem
kao balsamovano tijelo kad ga dotakne zrak.

Oprostite ljudi,
Nijesam mogao drugacije,
A nijesam imao ni s kim,
Lakse je bilo cekati Nedocek
Lazuci sebe i Vas.

[Samael]

Zli put


Preko krša,
Preko krsta,
Kroz goru, najgoru
Kroz vodu, ledenu
Moran,
lomljen bremenom
Oslijepio od negledanja
podjoh zlim putem.

Podjoh...
Ispred srušenih mostova bjezeći
posrtah slomljenih nogu
U drustvu dušmana,
U kurvinskim posteljama
Otimah se i branih
od zagrljaja Judinog
Dok ne polomiše
Noge Filipidesu,
I ruke Herkulesu,
Dok ne postah nalik njima.

O, da mi je samo
u samrtni trenutak opet postati
nasmijan,
zanesen,
bezbrizan,
neznaven,
prkosan,
pun snage...

Da takav toga casa umrem
Da ovakav nikad ne postanem
Da nikad ne saznam
Da se nikad ne dogodi.

[Samael]

Nijema pjesma



Ne umijem vecerasnju tugu opjevati
Ranije sam umio
Ali sad je prevelika,
pretuzna.
Ne umijem, nijesam pjesnik,
ne mogu taj bol u rijeci sasuti.
Ne mogu ga iz sebe izvaditi,
previse je duboko,
ne mogu dotle segnuti.

A da mi je da bol ovaj napisem,
da mi je rijec o njemu iz sebe izbaciti
koliko da bi tesku suzu ispustio.
Olaksalo mi ne bi,
jer vise nema sta da se olaksa.
Ali da mi je sa papirom prozboriti
Koliko da bi sa prijateljem prozborio
Koliko da bi me brat saslusao
A ne mogu.

Srce mi je zanijemilo
samo za bol nije gluvo,
taman kao da ga i nemam.


Kraj



Cijelog sam zivota kraj zamisljao
Jer sam se na necijim krajevima produzio
Ali ne da pocnem njihovo iznova
I ne da krenem drugacijim putem
No da im kraj produzim
Vjerno slijedeci njihove puteve
Samoubica i baksuza bez svoje krivice.
Kad i oni koji su ih poslednji zalili nestanu
Da ozalostim neke nove,

Jer nesretnim dusama se prokletstvo hrani.
A ono iz tog kamena ne misli skoro otici,
Jer da nije proklet ne bi bio kamen i pustos.
Kad se u njemu rano skamenis,
Koliko god daleko od njega otisao
Srce ce ti kamen ostati.


Cijelog sam zivota kraj zamisljao
Ali ga dobro ne zamislih.
To niko zamisliti ne moze
Koliko je to pusto, tijesno i tiho.

[www3]

Slavko Vukosavljevic


Predivan pesnik. Koliko sam informaisan, rodjen 1927 u Titovom Uzicu.
Ranije objavljene zbirke su :
Lirika(1949), Sta ti kazes, Marija?(1952) i dr.
Dve lepe pesme iz zbirke "Moja jedina mladost"



PRISECANJE

Devojka je mlada bila,
a ja mlad vise nisam bio.
Devojka je lepa bila,
a ja lep nikada nisam bio.
Devojka se smejala,
ja sam pio.
Devojka ce tek da bude.
Ja sam bio,
ja sam bio.

ENGLESKA

Ovo je obala bogate zemlje,
a ono tamo je moja zemlja.
Ovo je jedna stara zemlja,
a ono tamo je moja zemlja.
Ovo je jedna lepa zemlja,
a ono tamo je moja zemlja.
Ovo je jedna dobra zemlja,
a ono tamo je moja zemlja.
Sve je to zemlja, sve je zemlja,
ali tamo je moja zemlja.

[www3]

Branislav Prelevic
FATAMORGANA

Svaki je covek oaza
u pustinji zivota.

Izmedju dve oaze,
iznad pustinjskog peska,
dizu se fatamorgane
koja skracuju rastojanja
do u beskraj.
U njima zive oni
koji su izgubili sve svoje nade
da ce svet da ih voli.
Nepostojecu vodu piju,
varljivim jelom se hrane
i zive u najvecoj varci sveta
prepunoj neizrecive sanje.
Umiru daleko od samih sebe,
od zemlje i od neba
izmedju dve oaze
koje nisu mogle da stvore
utociste za trecu.
Njih ne sahranjuje niko
osim cudljivog vetra
koji nanosi pesak
preko njihovih palih telasa
i koji ide dalje.

NESTO

UVEK SMO NESTO,
NAJCESCE ONO
STO ISPUNJAVA PROSTOR
U VREMENU NASE ODSUTNOSTI.

NESTO JE UVEK MI.
NAJCESCE ONDA
KADA JE PROSTOR
ISPUNJEN NASIM PRISUSTVIMA.

NIKADA NISMO NISTA,
NI U TRENU
POTPUNOG ZABORAVA.
ZNAMO DA UVEK POSTOJI NESTO
STO SE PONEKAD SECA NAS,
KAO STO NESTO ZNA DA UVEK
POSTOJIMO MI
KOJI GA SE PONEKAD SECAMO.

Iz Zbirke "Tkanje istog" http://www.izdavac.cjb.net/


Branislav Prelevic je rodjen u Zeleniku. Osnovnu i srednju bibliotekarsku skolu zavrsio je u Beogradu. Diplomirao je na beoradskom univerzitetu (Filoloski fakultet, grupa za jugoslovensku i opstu knjizevnost)
Poezija: NIotkud sna (1971); Igrac u vazduhu (1973); Anti Atlantida (1985) i mnoge, mnoge druge.....

[DavidM]

https://phoenix9feniks.wordpress.com/

[biljaneta]

telefon ne zvoni.
sati vise mlitavi i prazni.
svi osim mene
žive.

tome kao da nema kraja.

jedne noći postalo je jako loše.
trebao mi je samo glas.

okrenuo sam tačno vreme i
slušao njen glas dok govori:

jedanaest časova, deset minuta,
deset sekundi.
jedanaest časova, deset minuta
dvadeset sekundi.
jedanaest časova, deset minuta,
trideset sekundi….

onda mi je rekla da je:
jedanaest časova, deset minuta,
četrdeset sekundi.

možda mi je spasila život
mada nisam siguran.

Čarls Bukovski

[Arturo Bandini]

Etida
Ili kičma il’ guzica
Nešto se podmetnuti mora
Od glave odavno ’leba nema
To već znaju i vrapci na grani
A i da ne znaju – boli ih *****
Oni se ne bave genetičkim inženjeringom
Ukrštanjem ideja
I preimenovanjem stvari
I sasvim im je dovoljno
Da zobaju svoje mrve
Svoje crve
Il’ šta već
I da povremeno zaskoče
Svoju vrabicu
Il’ tuđu
I za to im se jebe
Ko što im se jebe uglavnom za sve
I za mene naravno
I za to što već šestu noć zaredom
Glođem nožne prste
Jer nemam za pivo
Dok gledam filmove o američkim pesnicima
Koji po ceo dan jebu i piju viski
I kojima se
Kao i vrapcima
Jebe za sve ostalo
I za sve ostale
Za milione onih
Koji bi noćas da vrište
Sklupčani u smotuljke straha
Iza prozora koji ne dihtuju
Ali se boje da ne probude komšiluk
Pa onda razrogačenih očiju
U tišini gutaju
Sve svoje buduće užase
Sve tuđe buduće užase
Nadajući se da će jednom
Na sve to oguglati
Ali se to ne dešava
Jer oni jednostavno nisu
Američki pesnici
Koji tuguju uz viski
U pauzi između dva snošaja
Dok im se kita ne digne
I dok opet ne zaborave
Na one koji će ustati
Ujutro u šest
Da nahrane mir u svetu
Svojim prljavim rukama
I da se vrate pred mrak
Da vole svoje znojave lepotice
Na jeziku Holivuda
Koji je Gilgameša proglasio za idiota
Svakako
Ja nisam genije
Niti se time zanosim
Pametan sam tek toliko
Da znam da nisam prepametan
I ima mnogo stvari koje ne razumem
Ne razumem zašto reke uopšte teku
Ako su već toliko vodoravne
Ne razumem boje na zastavama
Ne razumem ćoškove na logičkom kvadratu
I ne umem da zamislim
Kvadratni koren iz minus jedan
Ne razumem pse koji se vraćaju kući
Ni ljude koji piju malo pivo
I ne razumem još mnogo toga
Sebe ponajmanje
A od onoga što razumem
Ne mogu ni poparu skuvati
Tek pregršt presnih pitanja
Na koja ne umem da odgovorim
I opet sve u krug
A nisam neki namćor
Ni baš toliko blesav
Da povremeno ne poželim
Sve to što ne razumem
Da katkad recimo izađem
Na naslovnoj strani
Da vozim bicikl s kočnicama
Da imam kuću s dvorištem
I dvorište sa kerom
I kera sa sjajnom dlakom
I neko klempavo derle
Da mu pričam kako je sve ******
Dok mu se toliko ne smučim
Da pobegne od mene
I da razume sve ono
Što ja nikada nisam
Da usput recimo sanjam
Nešto sasvim malecno
Farmu šumskih kornjača
Ili plantažu hrizantema
Ili buđenje uz šuštanje mora
Kraj kakve žene koja drži do sebe
Katkad se bavim pitanjima
I to ode predaleko
A vozovi mi pod prozorom prolaze
Pravi vozovi
Pod pravim prozorom
Kao u kakvoj jeftinoj pesmi
Ja želim da pišem pesme
Ali ne i da ih živim
I u tome je sav nesporazum
Pesme o prevarenoj deci
Što se sa iglom u ruci
Kotrljaju po železničkim stanicama
I umiru u tridesetoj
Uz šaku lepljivih suza
No sve to nema smisla
Na mojim belim zidovima
Umesto iscrtanih mapa
Stare rupe od rajsnadli
Jedu zalutale komarce
U susednoj sobi
Uspavljuje se majka
Sa proširenim venama
I istopljenom kičmom
Dok otac gleda Trenutak istine
Žaleći što nikada nije prevario ženu
Ja sam tu tek
Da mi ne bude jasno
I s tim sam se nekako pomirio
Mada me povremeno izudara
Kakav bahati vozač
Il’ borci za ljudska prava
Il’ nezavisni novinari
Il’ američki pesnici
Lovci na jelene
Uzgajivači činčila
Ćelavi PR-ovi
Koji jebu u čarapama
Ljudi koji su me zaboravili
Žene koje me nisu zapamtile
Deca koja jedu lepak umesto sladoleda
TV koji dodeljuje Nobelovu nagradu
Nekom ko nema pojma da ja postojim
Feministkinje koje ni pičku ne bi počešale
Zbog moje prve komšinice
Koju je muž upravo odvalio od batina
A koja ne govori četiri jezika
I koja posve izdresirano kroz smeh kaže
„Sigurna kuća?
Nek drže jezik za zubima!“
A onda pokušava da zaspi
Uz hrkanje svog majmuna
Dok joj pod prozorom ne zacvrkuću
Prvi bezbrižni vrapci
Koji uglavnom znaju sve
A i da ne znaju – boli ih *****
Oni se ne bave stvarima
Od kojih boli glava

[the_sacrament]

Ako me zaboraviš


Hoću da znam
jednu stvar.
Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve što postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.


E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.


Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.
Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.


Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

[Beli vuk]

Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira
na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?
"Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata,
sedi oci, kaluđeri, otvor'te mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
klonulo je moje telo, umorne su moje noge -
al' je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor'te mi, časni oci, manastirska teška vrata,
i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata..."

Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se božje ime slavi,
sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,
a kroz suze prošaputa: "Primamo te, milo čedo."

* * *
Vekovi su prohujali od čudesne one noći, -
vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći -
al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, sveti Sava.

(1889

[Arturo Bandini]

Wisława Szymborska
(1923-2012)
STAV U VEZI S PORNOGRAFIJOM
Nema goreg razvrata od mišljenja.
Buja ta razuzdanost kao vjetrom nošen korov
na gredicu pripremljenu za tratinčice.
Onima koji misle, ništa nije sveto.
Drsko nazivanje stvari po imenu,
razvratne analize, besramne sinteze,
žudnja za golom činjenicom divlja i skaredna,
opsceno pipkanje delikatnih tema,
mriješćenje stavova – u tu žicu im zasviraj.
Za vedra dana ili pod okriljem noći
spajaju se u parove, trokute i krugove.
Spol i dob partnera su proizvoljni.
Oči im sjaje, obrazi se žare.
Prijatelj zavodi prijatelja.
Odmetnute kćeri kvare oca.
Brat mlađu sestru potiče na blud.
Više im prija drukčije voće
sa zabranjenog drveta spoznaje
nego ružičaste guze iz ilustriranih časopisa,
nego sva ta u biti jednostavna pornografija.
Knjige koje ih zabavljaju nemaju ilustracije.
Jedina su im raznovrsnost iznimne rečenice
označene noktom ili bojicom.
Grozno u kakvim pozama,
s kakvom lascivnom vulgarnošću
um uspijeva oploditi um!
Takvih poza nema čak ni u Kama Sutri.
Na tim spojevima jedva da se čaj kuha.
Ljudi sjede na stolicama, miču usnama.
Svatko sebi prebacuje nogu preko noge.
Na taj način jedno stopalo dotiče pod,
drugo se slobodno njiše u zraku.
Povremeno netko ustane,
priđe prozoru
i kroz rupicu na zavjesi
poviri na ulicu.

[Caesar]

The snow of yesterday/
that fell like cherry petals/
Is water again. - Gozan

[Caesar]

Blejk

[biljaneta]

Ночь, улица, фонарь, аптека,
Бессмысленный и тусклый свет.
Живи ещё хоть четверть века –
Всё будет так. Исхода нет.
–
Умрёшь — начнёшь опять сначала,
И повторится всё, как встарь:
Ночь, ледяная рябь канала,
Аптека, улица, фонарь.

[biljaneta]

[Caesar]

Kolridz

[Raquel]

Ja imao sam drugu; U nje kosa vrana
i mirne ruke behu i obrazi beli,
pa snevah da će jednom moja stara rana
u ljubavi toj novoj moći da zaceli;
Al' u srce mi zaviri ta divna žena
i u njem sliku tvoju vide jednog dana,
pa od mene ode suzama oblivena.

[Raquel]

U obliku nejednakom,
blizu tebe uvek stojim,
uvijek tužim i ti uvijek
bol zadaješ grud’ma mojim.

Kad kroz vrtove mirisne
leti hodiš hodom milim,
pa leptira zgaziš malog,
zar ne čuješ kako cvilim?

Kad ubereš ružu koju
pa, s veseljem djetinjijem
rascepaš je, zar ne čuješ
kako jecam bolom svijem?

I kad ruže raščupane
usudi se trnje koje,
pa mi meki prst ubode,
zar ne čuješ boli moje?

Zar ne čuješ u mom glasu
moje muke što me guše?
Noću jecam i uzdišem
iz dubine tvoje duše.

[Rodion Romanovich]

OVA STARA TESKOBA



Ova stara teskoba,
Ova teskoba koju vekovima u sebi nosim,
Izlila se iz krčaga,
U suze, u puste maštarije,
U snove nalik na košmare bez strave,
U silna i nagla uzbuđenja lišena svakog smisla.

Izlila se,
Jedva i znam kako treba da se vladam u životu
S ovom mrzovoljom od koje mi se duša mršti!
Kamo sreće da sam zaista sišao s uma!
A umesto toga: ovo ni tamo ni ovamo,
Ovo otprilike,
Ovo i može i ne mora...
Ovo.

Zatočenik u ludnici je barem neko.
Ja sam zatočen u ludnici bez ludnice.
Ja sam hladnokrvno lud,
Sumanut i oštrouman,
Svemu sam tuđ i jednak svima:
Spavam budan sa snovima koji su ludost
Jer nisu snovi.
Takav sam...

Jadna stara kućo mog izgubljenog detinjstva!
Šta bi rekla kad bi znala kakav sam beskućnik danas!
Šta se to desilo s tvojim mališanom? Poludeo je.
Šta je s onim što je spokojno spavao
Pod tvojim palanačkim krovom?
Poludeo je.
Šta li je s onim što sam bio? Poludeo je.
To sam danas ja.

Kad bih makar mogao da verujem u bilo šta!
Recimo u onaj totem donesen iz Afrike
Koji smo u čuvali u kući.
Bio je grozan, bio je nakaradan,
Al ipak, imao je u sebi nečeg božanskog,
Kao i sve u šta se veruje.
Kad bih barem mogao da verujem u neki totem –
Jupitera, Jehovu, Čovečanstvo –
Svaki bi mi dobro došao,
Jer ništa na svet i ne postoji
Izvan onog što mislim da postoji.

Prsni, srce od bojenog stakla!



Fernando Pesoa

[tigrovo_oko]

http://enklava.rs/poezija/225205/rad...simo-svet.html

[Nista]

Mirror Image
by: Louise Glück


Tonight I saw myself in the dark window as
the image of my father, whose life
was spent like this,
thinking of death, to the exclusion
of other sensual matters,
so in the end that life
was easy to give up, since
it contained nothing: even
my mother’s voice couldn’t make him
change or turn back
as he believed
that once you can’t love another human being
you have no place in the world.

[Alhemičarka]

Rašcešljane kose i bosa je bila,
sedeć, bosonoga, uz te trske mlade:
dok prolazah tuda mišljah da je vila,
i rekoh: “Hoćeš li doći u livade?”
Podiže na mene svoj pogled oholi
što osta lepoti da na slavlje seća,
i rekoh:” Hoćeš li, dob je kad se voli,
hoćeš li u šetnju pod senkom drveća?”
Brisala je stope kraj reke u travi:
kad po drugi put zagleda se u me
u nestašnoj djevi misao se javi,
Oh! kako pevahu ptice udno šume!
Kako voda blago ljubljaše obalu!
Ugledah u trsci zelenoj i punoj
devojčicu srećnu, divlju, ustreptalu,
s kosom u očima, i s osmehom u njoj.
Viktor Igo

[Mylene]

Nećemo piti iz te iste čaše
ni vodu, a ni slatko vino, niti
ljubiti se u rano jutro naše,
ni navečer kroz prozor motriti.
Ti dišeš suncem, mene luna plavi,
ali u jednoj živimo ljubavi.
Uvijek je nježni prijatelj sa mnom,
s tobom je vedra prijateljica tvoja.
Ali ja shvatam strah u oku tamnom,
i ti si krivac moga nespokoja.
Mi susrete odužujemo svoje,
a mir naš sačuvaćemo suđeno je.
Tvoj glas u mojim pesmama se vije,
u stihovima tvojim lebdi moj dah.
O, ima plamen kojega ne sme
dotaknuti ni zaborav, ni strah.
I da znaš kako sad privlače mene
te tvoje usne suve i rumene.

[Alhemičarka]

Čežnja
Gdje ste?... Ja budan na prozoru stojim
Naslonjen čelom na staklo... Sve spava...
Noć sjajna, kô da po oknima mojim
polako šušti vaša kosa plava...


U ove čase zvijezdâ i snovâ
u vašu baštu ja sam dolazio;
Mirisao je jorgovan i zova,
i mrki čempres povijô se ti'o.


U ove čase vi ste ruža bili,
ja leptir bio što na cvijet pada;
Ah, vaše kose, oči, smijeh mili,
i vaše tijelo i ljepota mlada


Opiše mene... Mi bjesmo u raju,
jabuke slatke berući sa grana...
Dok slavuj pjeva i zvijezde sjaju
i rasipa se miris jorgovana.


No sve je prošlo... Kô jablan bez rose
sam ginem sada i u čežnji stojim...
Noć, sjajna, kô da svila vaše kose
polako šušti po oknima mojim.