Kosovo i Metohija

[Hari Krisna]

DUSAN T. BATAKOVIC
Razumevanje geopolitickog konteksta u kojem se odvijao srpsko- albanski sukob na Kosovu i Metohiji zahteva, razumljivo, dobar uvid u njegove istorijske koordinate, koje su se, saglasno epohama, sukcesivno smenjivale, ali su, u jednoj dubinskoj istorijskoj perspektivi imale, i jos uvek imaju, jasno prepoznatljiv kontinuitet. Etnicko rivalstvo Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji staro je, najmanje, nekoliko stoleca. Uzroci medjuetnickog sukoba proizilaze iz sasvim razlicitog istorijskog iskustva unutar jedinstvenog geopolitickog prostora : pre svega iz podela na verskoj osnovi izazvanih turskim osvajanjima u 15. veku. Versko podvajanje Srba i Albanaca na pretezno hriscane i pretezno muslimane, oblikovano tokom duge turske vladavine, utislo je snazan pecat medjuetnickom sukobu u dobu koje je prethodilo oblikovanju modernih nacija u 19. veku.
U carstvu Osmanlija, negde od 16. veka, Albanci su masovnim primanjem islama, ubrzo postali deo povlascene vladajuce strukture unutar teokratski ustrojene imperije. Srbi su, ostajuci u vecini pravoslavni hriscani cinili socijalno jasno diskriminisan, premda verski formalno zasticen sloj stanovnistva. Status zasticenih - zimija - vremenom je, uporedo sa slabljenjem centralne vlasti u Carigradu, degradiran, da bi od kraja 18. veka, sa snazenjem anarhije u evropskoj Turskoj, bio doveden do potpune pravne, licne i imovinske nesigurnosti hriscana. Fenomen anarhije, zajednicki citavoj imperiji tokom dva poslednja stoleca njenog postojanja, imao je, na prostoru evropske Turske, poseban naboj, jer su se tu sukobljavali ne samo medjusobno suprotstavljeni etnicki i nacionalni pokreti nego su se preplitala, da bi se konacno sudarila, dva razlicita civilizacijska koncepta: jedan hriscanski, znaci evropski, i drugi koji se moze uslovno oznaciti kao pretezno islamsko-orijentalni.
Nejednaki stepeni nacionalne integracije u 19. i 20. veku, dali su sveze impulse starom etnickom i verskom rivalstvu izmedju Srba i Albanaca. Geopoliticki okvir u kojem se tokom dva poslednja stoleca sukob razvijao bio je obelezen odnosom snaga izmedju velikih sila, pre svega austro-ruskim rivalstvom na Balkanu, koji su dominirali raspletom "Istocnog pitanja". Rivalstvo carstava Habsburga i Romanova fiksiralo je postojece medjuetnicke sporove dajuci im, pri tom, sveze naboje: obe velike sile nastojale su da nacionalne pokrete Albanca i Srba instrumentalizuju za svoje ciljeve, dodatno podsticuci vec profilisane medjuetnicke sukobe, izazvane pretenzijama dva nacionalna pokreta za dominacijom na istim prostorima. Ruska imperija je u strateskoj i efektivnoj podrsci pravoslavnim hriscanima na Balkanu, tokom 19. veka, videla mocno sredstvo za ostvarenje starih planova o zauzimanju Carigrada i izlasku na Sredozemlje. Albanci su se, kasneci za ostalim balkanskim narodima u nacionalnoj integraciji, pokazali kao pogodan oslonac Austrougarske monarhije u njenim planovima da, posle zaposedanja Bosne i Hercegovine 1878, preko Stare Srbije (Kosovski vilajet), prosiri prvo svoj uticaj, a zatim i prakticnu kontrolu nad citavom evropskom Turskom, sve do Solunskog zaliva.

Albansko pitanje
Albansko pitanje dobilo je evropske okvire tek u poslednjoj cetvrtini 19. veka, s konacnim konstituisanjem nacionalnog pokreta i jasnim definisanjem njegovih ciljeva. Nastalo u poodmakloj fazi epohe nacionalizma, na periferiji Osmanske imperije u raspadanju, albansko pitanje se na evropskoj sceni pojavilo kao novi cinilac u delikatnoj ravnotezi snaga ne samo izmedju velikih sila nego i okolnih balkanskih drzava. Unutar sebe, albansko drustvo je imalo sva obelezja "zakasnele nacije", koja je osetno zaostajanje u nacionalnoj integraciji - praceno nedostatkom formirane elite i moderno strukturiranog drustva - nadoknadjivalo borbenim stavom, maksimalistickim nacionalnim programom i, iznad svega, oslanjanjem na spoljnu podrsku nacionalnih aspiracija.
Za razliku od Srba, Bugara i Grka, ciji su nacionalni preporodi polazili od istoricizma - od zahteva za obnovom srednjovekovnih carstava u njihovim maksimalnim granicama - Albanci nisu imali snazne srednjovekovne tradicije kojima bi legitimizovali svoje teritorijalne zahteve u epohi nacionalizma. Srpske aspiracije polazile su od Dusanovog carstva u 14. veku, bugarske od Simeonovog carstva u 10. veku, a Grci su, najcesce u ime "Velike ideje", trazili obnovu Vizantije, s Carigradom kao prestonicom u granicama najblizim onim iz doba Vasilija II "Bugaroubice" (12. vek). Pasko Vasa, jedan od vodecih albanski preporoditelja u drugoj polovini 19. veka, u poemi "Albanija, nesrecna Albanija", kao pozeljan okvir naznacio je prostor omedjen obalskim pojasom koji na severu polazi od Bara (sada u Crnoj Gori) i vodi do Preveze na jugu (sada u Grckoj), sa sto vecim zaledjem.

[Hari Krisna]

SRBI NA KOSOVU I METOHIJI: ANARHIJA, PROGONI, ISELJAVANJE
U razdoblju od srpskog ustanka 1804. godine do "Istocne krize" 1876, Stara Srbija je bila zahvacena sve vecom plemenskom anarhijom. Kosovom i Metohijom su od dvadesetih godina 19. veka vladale odmetnute albanske pase (Rotulli, Gjinolli, Begolli) s privatnim vojskama. Protiv njih su sultani reformatori cesto upucivali kaznene ekspedicije da zavedu red i uspostave pokornost prema centralnoj vlasti. Pod kontrolom albanskih begova, najcesce odmetnutih od centralne vlasti u Cljarigradu, hriscani su bili podvrgnuti velikim socijalnim nametima i suoceni sa stalnim pritiscima odmetnutih ceta koje su krstarile regionom i nesmetano pljackale hriscane. Srbi su se, posle neuspesnih molbi beogradskom i cetinjskom dvoru, ucestano zalili ruskom imperatoru na silovanja i otmice zena, pljacke, ucene i ubistva. Zalbe upucene sultanu, a zatim prosledjene ruskom caru, sa dokumentovanim popisom nasilja: spiskom zrtava i pocinilaca, motiva i vrsta zlocina, u zasebnoj knjizi objavio je iguman manastira Decana Serafim Ristic (Plac Stare Srbije, 1864).
Srbi su bili prinudjeni na socijalnu mimikriju, da bi opstali u politicki dominantnom albansko-muslimanskom okruzenju. Dok su u svojim kucama govorili srpski i odevali se po starinskim obicajima, u javnoj komunikaciji sa drugim etnickim i konfesionalnim grupama koristili su albansku nosnju i opstili na albanskom jeziku. Drugu grupu Srba cinili su tzv. Arnautasi - Srbi koji su, primivsi islam, nekoliko generacija cuvali svoje obicaje (slavljenje Bozica i krsne slave, prezimena sa zavrsetkom - ic), da bi, zenidbenim vezama, polako ulazili u albanska bratstva i albanski jezik. Ni Srbi ni Albanci, Arnautasi su dugo ostajali izolovana zajednica koja nigde ne pripada, da bi se, na kraju, utopili u albansko okruzenje. Snaznom talasu albanizacije jedini su odoleli stanovinici izolovanog regiona Gora na Sar-planini, koji su poslednji medju pravoslavnima primili islam: sredinom 19. veka.
Srpski pokret nije uspeo da se profilise zbog toga sto je pomoc iz Srbije, bila ogranicena na pomoc crkvama i skolama. Nacionalno organizovanje otpoceto je tek u sedmoj deceniji 19. veka kada je, uz sadejstvo Prizrenske bogoslovije, objedinjen rad sa Beogradom na prosvetnim i verskim poslovima. Vladike u Staroj Srbiji, u Prizrenu i Skoplju bili su posle 1830. godine grcki prelati, nezainteresovani za promociju nacionalnih interesa Srba. Stalna anarhija i odsustvo centralizovane verske organizacije onemogucavali su Srbima u Staroj Srbiji da formiraju razgranat i snazan nacionalni pokret. Najbolji rezultati postignuti su u skolstvu, sirenjem mreze osnovnih skola, ciji se broj, pod okriljem crkveno-skolskih opstina, i uz finansijsku podrsku trgvackih i zanatskih esnafa, od sredine 19. veka stalno povecavao. Vec sezdestih godina 20. veka pohadjalo ih je oko 1.300 ucenika, a najvise djaka imale su skole u Pristini, Peci i Prizrenu. Skroman pocetak stampe bio je list "Prizren" (1868- 1874), stampan dvojezicno, na srpskom i turskom jezikom, a zatim je u Pristini, posle formiranja kosovskog vilajeta 1877. godine pokrenut i list "Kosovo", koji je kratko vreme imao dvojezicno izdanje.


Jedina institucija koja je okupljala Srbe na Metohiji i na Kosovu bila je Bogoslovija, osnovana 1870. godine u Prizrenu zaslugom Sime Andrejevica Igumanova, trgovca iz Prizrena koji se obogatio u Rusiji. Do 1912. godine Bogosloviju je zarsilo oko 480 ucenika, od toga oko 200 sa Kosova i iz Metohije, koji su bili glavni kadar za srpske eparhije u evropskoj Turskoj. Preko Bogoslovije je nadziran sistem skola za Srbe i uspostavljena stalna veza sa vladom u Beogradu, gde je, zatim, osnovan fond S. A. Igumanova. Preko fonda su placani srpski ucitelji i skole, i slanje udzbenika, casopisa i listova.
Stalni odliv stanovnistva izazvan migracijama nadoknadjivan je visokom natalitetom (zivelo se u zadrugama od 10-80 clanova). Etnicki poremecaj bio je najvidljiviji u strukturi gradskog stanovnistva: prema podacima ruskog putopisca Hilferdinga iz 1858. godine, u Peci je zivelo 4.000 muslimanskih i 800 hriscanskih porodica, u Pristini 1.200 muslimanskih i 300 pravoslavnih, a u Prizrenu je bilo 3.000 muslimanskih, 900 pravoslavnih i 100 rimokatolickih domova, sa 12.000 stanovnika. Ruski konzul Ivan Jastrebov je za razdoblje 1867-1874. godine zabelezio da u 226 sela u Metohiji ima 4.646 domova Albanaca muslimana, 1.861 pravoslavnih i 142 doma Albanaca rimokatolika.

[Hari Krisna]

Demografski preokret sirih razmera za vreme "Istocne krize" izazvao je raseljavanje vise od miliona stanovnika na Balkanu, a iz Stare Srbije je od 30.000 do 100.000 ljudi, posle povlacenja srpske vojske s Kosova preslo na teritoriju koja je pripala Knezevini Srbiji. Srpske deputacije s Kosova uporno su slale predstavnicima velikih sila na Berlinskom kongresu, ruskom caru i srpskom knezu molbe da Stara Srbija bude sjedinjena sa Srbijom. Iz niskog sandzaka, koji je dosao pod kontrolu Srbije - sto na poziv sultana da napuste izgubljene teritorije, sto dobrovoljno, sto pod pritiskom srpskih vlasti - na Kosovo se doselilo oko 30.000 Albanaca sa prostora oko Leskovca i Kursumlije. Usledile su odmazde, jer su se doseljeni Albanci za imanja izgubljena u niskom sandzaku poceli svetiti lokalnim Srbima. Vise desetina hiljada Srba iz Metohije i sa Kosova preslo je u toku i posle okoncanja rata na teritorije pod srpskom vlascu. S druge strane, srpska vlada je, kao odgovor na stalne albanske upade na srpsku teritoriju, prognala vecinu preostalih Albanaca iz bivseg niskog sandzaka.
Albanski nacionalni pokret konstituisan je na izmaku velike "Istocne krize", juna 1878, stvaranjem Albanske lige u Prizrenu, u trenutku kada se koncert velikih sila spremao da u Berlinu prekroji balkanske granice. Na Kongresu u Berlinu, gvozdeni kancelar Oto fon Bizmark sve zahteve Albanaca prokomentarisao je jednom jedinom recenicom: da nema albanske nacije i da je Albanija samo geografski pojam.
Zahtevom za odbranu teritorijalne celokupnosti Osmanskog carstva Albanci, pretezno muslimani (70 odsto) nastojali su da od Porte izdejstvuju stvaranje jedinstvenog albanskog vilajeta i ponistenje teritorijalnih prosirenja Srbije i Crne Gore u ratovima s Turskom (1876-1878). NJihov sukob sa susednim balkanskim nacijama, posebno sa Srbima i Grcima, zasnivao se na nacionalnim pretenzijama na iste prostore: Staru Srbiju (kosovski vilajet), na severu, i Epir na jugu. Zahtev za spajanjem cetiri osmanska vilajeta (kosovski, bitoljski, janjinski i skadarski) u jedinstven albanski vilajet s posebnom upravom bio je izraz maksimalistickih teznji albanskog nacionalnog pokreta, koji je odmah stvorio i posebnu vojsku pod komandom vodjstva Albanske lige, jacine oko 16.000 boraca. Na teritorijama koje je vodjstvo Lige obelezilo kao svoj nesporan nacionalni prostor Albanci su, medjutim, cinili ukupno 44 odsto stanovnistva. Demografsku ekspanziju u dubinu balkanskog prostora Albanci su tokom vise vekova sprovodili koristeci status gospodarece islamske kaste, kao isturena ostrica osmanske moci. Podrska Porte, uprkos brojnim nesporazumima i sporadicnim sukobima, bila im je neophodna i odlucujuca u ostvarivanju koncepta "Velike Albanije". U sultanu Abdulhamidu II (1876-1909), inspiratoru ideologije panislamizma, s titulom halife (verski poglavar svih muslimana), Albanci muslimani su sve do njegovog svrgavanja 1909. godine imali pouzdanog zastitnika. Premda je 1881. godine u radikalistickoj fazi pokreta, pri pokusaju konacnog raskida Albanske lige sa osmanskim suverenitetom, njegova kaznena ekspedicija vojno skrsila i politicki neutralisala Ligu, stalna opasnost od teritorijalnih aspiracija susednih hriscanskih drzava ucvrstila je savez Albanca muslimana sa sultanom halifom za skoro tri sledece decenije. Poput Kurda, koje je u Maloj Aziji koristio za progone i pokolje nad Jermenima, Abdulamid II, zvani "krvavi sultan" koristio je Albance muslimane u evropskim provincijama Turske, Albance muslimane kao celicnu pesnicu za slamanje i najmanjeg pokusaja pobune hriscana, pre svega Srba, ali i Bugara i Grka.
U naknadu za stalnu zastitu nesigurnih granica Osmanskog carstva na Balkanu, Albanci muslimani su dobili brojne povlastice, koje su se skladno uklapale u njihove stare plemsnske povlastice: izuzece od sluzenja vojske i placanja poreza i nekaznjivost pred sudovima u slucajevima kada sprovode teror nad nepokornim hriscanima.

Srbija je 1889. godine otvorila konzulat u Pristini, odakle je mogla, zahvaljujuci razgranatoj mrezi poverenika na terenu, da prikuplja podatke o polozaju svojih sunarodnika. Vecina izvestaja srpskih konzula sadrzala je, uz procenu politickih prilika, opsirne popise nasilja koje su albanski odmetnici, uz precutnu podrsku turskih vlasti, nekaznjeno cinili nad Srbima. Pokusaj da se turskofilskom politikom - saradnjom sa Portom, izdejstvuju odredjene olaksice za polozaj pravoslavnih Srba nije dao ocekivani rezultat. Progoni Srba poprimili su zabrinjavajuce razmere posle grcko-turskog rata 1897. godine, kada su Albanci muslimani bili uznemireni nagovestajima o uvodjenju novih reformi zarad zastite prava hriscana i glasinama o predstojecoj vojnoj akciji balkanskih drzava protiv Turske Vrativsi se iz rata naoruzani, albanski odmetnici su se u Staroj Srbiji okomili na hriscane, posebno na Srbe. Uporedo s porastom nasilja, Albanci su zapoceli bojkot srpskih trgovaca i oruzjem sprecili otvaranje srpskog konzulata u Prizrenu.

[Hari Krisna]

Posledice svakodnevnog, nekaznjenog terorisanja hriscana najteze su pogadjale Srbe na Kosovu, Metohiji i u susednim krajevima Stare Srbije, odakle se samo u razdoblju od 1890. do 1989. godine, povlaceci se pred nasiljem albanskih odmetnika u susednu Kraljevinu Srbiju, prema okvirnim procenama, iselilo najmanje 60.000 lica, tj. oko cetrvtna ukupnog srpskog stanovnistva u Staroj Srbiji. Brojni pokusaji srpske diplomatije da zastiti ugrozena prava svojih sunarodnika u Osmanskom carstvu (1898-1899, 1903), bez snazne podrske velikih sila, ostajali su bez odjeka i prakticnih rezultata.
Verska netrpeljivost prema Srbima, pomesna sa izvesnim rasnim predrasudama, davala je nacionalnom sukobu Srba i etnickih Albanaca posebnu snagu. Americki istoricar albanskog porekla, Stavro Skendi, analizirajuci dubinske uzroke srpsko-albanskog sukoba, naglasio je sledece: "Albanci na Kosovu, vecinom muslmani, verski su se poistovetili sa Turcima, i na toj osnovi i sa (osmanskim) carstvom. Hriscane, kao neprijatelje Turske, oni su zato smatrali svojim prirodnim neprijateljima. Medjutim, prema Slovenima, mrznja kosovskih Albanaca nije bila zasnovana na religiji - premda ju je religija snazila - nego na etnickoj razlici: borili su se protiv stranaca (Shkje - pogrdno ime za Slovene) koji su zudeli za njihovom zemljom".

UPOTREBA ALBANACA: POD OKRILJEM AUSTROUGARSKE MONARHIJE
Albanci, nad cijim su malobrojnim rimokatolickim zivljem (10 odsto) vec imali zvanicni status verskog protektora, postali su vazan cinilac u pripremama za predstojecu podelu turskih poseda na tlu Evrope. Diplomatiji Austrougarske monarhije u Becu trebalo je da Albanci posluze kao most preko kojeg ce se, nasuprot teznjama dveju srpskih drzava da se ujedine, ne samo trajno razdvojiti Srbija i Crnu Gora, nego ce se, u povoljnom trenutku, i to s mandatom Evrope, slicno kao i u Bosni i Hercegovini, umarsirati s brojnim vojnim snagama i preko Kosova prodreti u dubinu Makedonije.
Dok je muslimanska vecina medju Albancima, predvodjena feudalnim i plemenskim glavarima, pouzdan oslonac za ocuvanje svojih politickih i drustvenih privilegija na prostorima juznog Balkana videla u odsudnom osloncu na Portu, predstavnici albanske elite rimokatolicke i pravoslavne veroispovesti, nemocni u nastojanju da vecini svojih sunarodnika nametnu evropske parametre u stvaranju posebne nacije, trazili su politicku podrsku za svoje ciljeve u kabinetima Beca i Rima. Jaz izmedju muslimanskog i hriscanskog dela albanskog vodjstva, potcrtan dubokim verskim i socijalnim razlikama, znacajno je uticao na dugotrajnu instrumentalizaciju albanskog nacionalnog pokreta.
Druga velika sila u susedstvu - Italija, u okviru planova o zaposedanju citave jadranske obale od Istre, na severu, do Otrantskih vrata, na jugu, sukobljavala se u Albaniji sa svojom saveznicom u Trojnom savezu - Austrougarskom. Posredstvom brojnih italijanski orijentisanih Albanaca i preko verskih misija i konzulata duz albanske obale i njenog neposrednog zaledja, Italija je nastojala da parira sve vecem austrougarskom uticaju medju Albancima: njeni tajni sporazumi sa Becom o ravnotezi uticaja na albanskom prostoru, i iskljucenju neke trece sile u slucaju stvaranja autonomne Albanije (1897, 1900-1901) samo su, zakratko, odrzali pozeljni balans snaga. Italijanski uticaj nije uspevao da se prosiri izvan delova severne i srednje Albanije, izvan uskog pojasa uz jadransku obalu.
Znatno mocnija od Italije, Austrougarska je na Albance racunala kao na glavnu polugu u svom daljem prodoru u dubinu Balkana. Na savetovanjima vladajucih krugova u Becu, 1896. godine, odluceno je da se u slucaju raspada turskog upravnog aparata u Evropi obrazuje autonomna albanska knezevina pod austro-ugarskim protektoratom; bila je, takodje, naglasena potreba za sirenjem uticaja i na vecinski, muslimanski deo albanske populacije, koji, za razliku od rimokatolickog dela, jos nije bio pod kontrolom, vezan finansijskim pogodbama za austrougarske konzulate u skadarskom, kosovskom i bitoljskom vilajetu. U Becu je postojalo cvrsto uverenje da je izuzetno vazno da se nameravani protektorat nad albanskom populacijom u evropskoj Turskoj ucvrsti posredstvom uporedne diplomatske, politicke i kulturne agitacije. Da bi se stvorilo moderno osecanje zajednicke nacionalne svesti medju Albancima sve tri konfesije iz Beca su potekle znacajne kulturne inicijative: stampane su i rasturane knjige o istoriji Albanije, pravljeni nacionalni grbovi i sastavljane gramatike da bi se od razlicitih dijalekata stvorio jedan knjizevni jezik i prihvatio latinicni alfabet, upotpunjen novim znacima za albanske mukle glasove, prihvatio, nasuprot cirilickom i arapskom pismu koja su takodje bila u opticaju kao zajednicko nacionalno pismo Albanaca sve tri konfesije. Uporedo s tim, kulturna agitacija ("Inventing the tradition") imala je izuzetno vazan propagandni adut, koji je brzo znacajno odjeknuo u krugovima albanske elite. Iz kabineta nemackih i austrijskih naucnika, gde su albanoloske studije imale jaku tradiciju, pustena je u siri javni opticaj, kao autenticna istorijska istina, teorija o navodno ilirskom poreklu Albanca. Vesto koriscena u propagandi o Albancima kao najstarijoj naciji u Evropi, ta teorija, samo jedna od mnogih o poreklu Albanaca, a pri tom jedna od teze naucno dokazivih, polazila je od gledista da je spajanjem ilirskih i pelaskih plemena iz arijevskog jata ("Volksschwarm"), nastala posebna etnicka grupa ciji su direktni potomci upravo Albanci.

Uporedo s kulturnim, odvijala se ziva diplomatska aktivnost Austrougarske medju Albancima u Staroj Srbiji, oblasti koja je razdvajala Srbiju i Crnu Goru. Zajednicki ministar finansija Benjamin fon Kalaj, smatrao je vaznim da se pridobiju Albanci muslimani u Kosovskom vilajetu kako bi se izbegla mogucnost da ta oblast u slucaju rata, pripadne Srbiji ili Bugarskoj. U maju 1900. godine grof Goluhovski, ministar spoljnih poslova Austrougarske, saopstio je nemackom drzavnom sekretaru fon Bilovu da "Austro- Ugarska nikada nece dopustiti ujedinjenje Srbije i Crne Gore." Nemackom poslaniku januara 1901. Goluhovski je precizirao svoj stav: "Mi cemo prosto pridaviti Srbiju". U uputstvu poslaniku u Beogradu (K. Dumbi) pocetkom 1903. godine, Goluhovski je izricito naglasio : "Mi ni u kom slucaju ne mozemo trpeti sjedinjenje Kraljevine Srbije i Knezevine Crne Gore, mi bi ga sprecili cak i po cenu rata".
U takvim okolnostima, zastitu Srba preuzimali su ruski, a podrsku Albancima davali austrougarski konzuli. Svaki nagovestaj sistematske zastite prava Srba hriscana izazivao je masovne oruzane akcije Albanaca: u jednoj od njih poginuo je ruski konzul G. Scerbina, u Mitrovici 1903. godine. Nasuprot ruskim namerama da u reformi velikih sila (1903-1908) dobije nadzor nad Kosovom, na inicijativu Beca, severozapadni deo Kosovskog vilajeta (deo Raske oblasti, Kosovo s Metohijom) bio je 1904. godine iskljucen iz programa reformi, sto je imalo za posledicu novi talas nasilja nad Srbima. Potiskivanjem i sistematskim progonima trebalo je da se njihov broj toliko smanji da nestane demografska osnova za srpske i crnogorske pretenzije na Kosovo i Metohiju. Srpska skupstina cesto je raspravljala o teskom polozaju Srba u Turskoj: u jednoj raspravi tokom 1908. godine konstantovano je da "pada u oci velika razlika u ponasanju Albanaca u Staroj Srbiji - na klasicnom srpskom zemljistu i u Albaniji - njihovoj kolevci. Albanci su na svom ognjistu miran, trezven, radan narod, na srpskom divljacki zulumcari".

[Hari Krisna]

Balkanski rat
Kratak period smirenja nastao je neposredno po mladoturskoj revoluciji 1908. godine, kada su i Srbi dobili pravo da se politicki organizuju i izaberu svoje predstavnike u turski parlament. Spirala nasilja nad Srbima se, posle brze erozije mladoturskog rezima, u Staroj Srbiji progresivno produbljivala sve do balkanskih ratova, iako su Srbija i Crna Gora, pomazuci albanske ustanke protiv Porte (1910-1912), pokusavale da pridobiju Albance muslimane za saradnju. Iz Srbije je, cak, albanskim ustanicima slano oruzje u nadi da ce jacanje albanske pobune protiv centralnih vlasti doprineti brzem slabljenju otomanske vlasti u evropskoj Turskoj. Pomoc je u velikom obimu Albancima dolazila i iz Crne Gore, ciji je kralj pruzio utociste brojnim izbeglicama i ohrabrivao, odredjenim isporukama oruzja, vodje ustanka da ustraju u sukobu s mladoturskim rezimom
U balkanskim drzavama teznja albanskih ustanika tokom 1912. godine da znatniji deo evropske Turske proglase za autonomni albanski vilajet izazvala je veliku zabrinutost. Uspesi Albanaca samo su ubrzali sklapanje balkanskog saveza. Iz Beograda i sa Cetinja, uoci pocetka rata, albanskim vodjama su upucivani izaslanici da dogovore zajednicki otpor Turcima, ali su se svi pokusaji ostali bezuspesni. Albanski ustanici su pretenzije susednih balkanskih drzava dozivljavali kao ugrozavanje njihovih privilegija i kao potencijalnu pretnju njihovim nacionalnim aspiracijama.
Uoci balkanskih ratova vlada Nikole Pasica je pregovarala s vodjstvom albanskog pokreta i ponudila "Ugovor o zajednici Srba i Arbanasa u Kosovskom vilajetu", kojim im je, ako udju u srpsku drzavu, garantovala slobodu veroispovesti, skole i lokalnu administraciju na maternjem jeziku, ocuvanje obicajnog prava i obrazovanje narocite skupstine, koja bi bila nadlezna da donosi zakone vezane za verske, sudske i skolske poslove albanskog stanovnistva. Albanske vodje, medjutim, odbranu Turske dozivljavali su kao obranu svojih interesa i kao zalog ocuvanja svojih vekovnih privilegija na tim prostorima. Odnos albanskih glavara prema lokalnim Srbima, koji su jos uvek tretirani samo kao neposlusni kmetovi, nije se izmenio upravo zbog velikihrazlika u socijalnom statusu Albanaca kao muslimana i Srba kao hriscana, uprkos nastojanjima iz Srbije i Crne Gore da se smanji netrpeljivost.


Srpsko-albanski spor oko statusa Kosova i Metohije razresen je, konacno, u Prvom balkanskom ratu, 1912. godine, uklapanjem Kosova u sastav Kraljevine Srbije, Metohije u sastav Kraljevine Crne Gore, ali i stvaranjem autonomne Albanije u njihovom susedstvu Na uspehe srpskih armija u oslobadjanju Kosova i Metohije i izbijanje srpske vojske u albansko primorje, gde je izlazom na more trazen izlaz iz gvozdenog zagrljaja Austrougarske, Bec je odgovorio sponzorisanjem proglasenja nezavisne albanske drzave u Valoni, a potom i nametanjem jednog nemackog princa (Vilhelm fon Vid) za albanskog kneza. Na konferenciji ambasadora velikih sila u Londonu (1912-1913) posle prisiljavanja Srbije na povlacenje s albanskog primorja, Austrougarska monarhija je nastojala da novoj albanskoj drzavi obezbedi sto vecu teritoriju na racun srpskih teritorija na Kosovu, u Metohiji i u zapadnoj Makedoniji, prostorima s jakom albanskom manjinom. Sve do izbijanja Prvog svetskog rata Austrougarska je, u saradnji s mladoturcma, iz Albanije, koja se ubrzo nasla u vrtlogu gradjansko-versko-plemenskog rata, sistematski pripremala subverzivne akcije protiv Srbije: jedan veliki upad albanskih ceta septembra 1913, trebalo je da podrije srpsku vlast u novooslobodjenim oblastima, ali je, posle pocetnog iznenadjenja, napad bio uspesno suzbijen.
Ukljucivanje Albanije u lanac drzava i nacionalnih pokreta koji, pod patronatom Austrougarske, pokusavali da skrse nezavisnost Srbije i Crne Gore, ojacalo je stare pretenzije Srbije da na severnoalbanskom primorju dobije dugo zeljeni izlaz na more, a kasnije, i da onemoguci konstituisanje nezavisne albanske drzave. Albansko pitanje je, u tom politickom kontekstu, uobliceno u trajno sredstvo pritiska na Srbiju i u vaznu kocnicu u suzbijanju srpskih nacionalnih i drzavnih aspiracija. Nikola Pasic, predsednik srpske vlade, nimalo slucajno, upozoravao je svoje saradnike da je Albanija "Ahilova peta Srbije" i da zastitu srpskih interesa na Kosovu i Metohiji - osetljivom etnicki izmesanom podrucju sukoba - treba ostvariti posredstvom stalnog ogranicavanja uticaja i moci albanske drzave.

[Hari Krisna]

Prvi svetski rat je bio nova prilika da se albansko pitanje instrumentalizuje za imperijalne ciljeve Beca. Albanske cete, predvodjene izbeglim plemenskim vodjama s Kosova, finansirali su i naoruzavali austrougarski konzuli, a vodjstvo su davali mladoturski oficiri. Objava dzihada 1915, svetog rata protiv sila Antante i njenih nezvanicnih saveznica Srbije i Crne Gore, dala je jasan smer buducem sukobu muslimana sa hriscanima na Balkanu. Nekoliko uzastopnih upada gerilskih ceta pod vodjstvom izbeglih kosovskih prvaka na srpsku teritoriju nije, medjutim, imalo velikog efekta. Srbija je u Albaniji imala podrsku gospodara srednje Albanije, Esad-pase Toptanija (1914-1916), magnata koji je, vesto lavirajuci izmedju Srbije i Italije, pokusavao da licnu afirmaciju veze za saradnju sa susednim balkanskim drzavama: krajnji cilj Esad-pase, koji je sa Srbijom sklopio dva tajna sporazuma - o vojnoj saradnji i realnoj uniji - bio je da se okruni kao albanski suveren. Ulaskom srpske vojske u Albaniju krajem 1915, vaspostavljena je uzdrmana Esad pasina vlast i spreceni dalji upadi njegovih suparnika u Srbiju.

Posle sloma srpske odbrane i njenog povlacenja u Grcku preko Albanije, krajem 1915. i pocetkom 1916. godine, albanski prostor, formalno neutralan, potpao je pod pretezni italijanski uticaj. Posle proboja Solunskog fronta i raspada Austrougarske u jesen 1918. albansko pitanje je resavano uz podrsku novog pretedenta na sirenje u dubinu Balkana - Italije. Koristeci staro srpsko- albansko neprijateljstvo, Italija je pokusavala da podrskom teznji znatnijeg dela albanskog politickog vodjstva, preko stvaranja "Velike Albanije", potisne tek stvorenu Kraljevinu Srba Hrvata i Slovenaca s jadranske obale, prostora koji je Italija smatrala svojom neprikosnovenom zonom uticaja. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca odgovorila je pokusajem stvaranja posebne "Mirditske republike" od rimokatolickih plemena na severu zemlje.

U jugoslovenskoj drzavi Kosovo i Metohija bili su nemirna pogranicna provincija na kojoj su operisali albanski odmetnici i aktivisti "Kosovskog komiteta", organizacije albanskih emigranata koje je u borbi za "Veliku Albaniju" finansirala italijanska vlada. Etnicki Albanci su u Kraljevini SHS (od 1929. godine Kraljevina Jugoslavija) bili manjina neprijateljski nastrojena prema drzavi kojom su upravljali njihovi dojucerasnji kmetovi. Bila je to samo nova faza starog sukoba u promenjenoj politickoj konstelaciji. Dok su repopulacijom Srba na Kosovu i Metohiji nastojali da povrate etnicku ravnotezu narusenu jos u 19. veku, kraljevske vlade u Beogradu su aktivnim mesanjem u unutrasnje sukobe u samoj Albaniji nastojale da trajno suzbiju talase teroristickih upada iz Albanije i zastite nemirno pogranicno podrucje s jakom i drzavi slabo lojalnom albanskom manjinom.

[Hari Krisna]

Sukob sa Italijom i albanskim pokretom pod njenom kontrolom dobio je nove podsticaje s priblizavanjem Drugog svetskog rata. Pod pokroviteljstvom Musolinija, vodje fasisticke Italije, albanski emigranti s Kosova i Metohije, probugarska organizacija VMRO i hrvatske ****** koordinirali su zajednicke akcije protiv Kraljevine Jugoslavije u zelji da izazovu njen raspad. Namera jugoslovenske vlade iz 1938. godineda iseljavanjem muslimanske, albanske i turske populacije s Kosova i iz Makedonije u Tursku resi sve vecu opasnost po stabilnost svojih jugozapadnih granica nije, zbog neresenih finansijskih arnzmana s Ankarom, bila ostvarena. Medjuetnicki sukob dobio je, u medjuratnom razdoblju, jasnu dimenziju jednog otvorenog medjudrzavnog sukoba.
Pomaganje secesionistickih teznji kosovskih Albanaca, koji su svoje zastitnike, prema tradiciji trazili u neprijateljima Srbije, dozivelo je vrhunac 1941. godine, kada je, posle rasparcavanja Kraljevine Jugoslavije, Kosovo s Metohijom, zajedno s delom severozapadne Makedonije 12. avgusta 1941, uslo u sastav "Velike Albanije", pod italijanskim protektoratom. Mitrovacki okrug ostao je, zbog rudnika Trepca, u sastavu Srbije, a istocni delovi Kosova dodeljeni su Bugarskoj. Na ostatku Kosova i u Metohiji bila je uvedena albansko-italijanska administracija, otvorene su skole i svuda istaknuta albanska zastava. Stare etnicke netrpeljivosti dobile su nove podsticaje. Enicki Albanci su jos u aprilskom ratu 1941, poceli da napadaju vojne jedinice i koloniste. Oko 10.000 naseljenickih kuca bilo je zapaljeno, a njihovi vlasnici, skoro bez izuzetka, proterani u Srbiju i Crnu Goru. Nasilnom migracijom je, prema statistikama komesarijata u Srbiji, bilo zahvaceno oko 100.000 stanovnika. Procenjuje se da je albanska dobrovoljacka milicija, "Vulnetari" (oko 5.000 ljudi) koju su pomogale razne druge paravojne formacije, za cetiri godine rata ubila oko 10.000 Srba, pretezno civilnog stanovnistva. Najteze su stradali kolonisti i starosedeoci u Peci i okolini: zrtvama su pred streljanje bile vadjene oci, odsecane usi i drugi vitalni organi. U talasu nasilja sruseno je, zapaljeno i opljackano vise desetina pravoslavnih crkava, svestenici su ubijani i proganjani, a mnoga groblja oskrnavljena. Naselja kolonista bila su sistematski unistavana da bi se komisiji za razgranicenje po okoncanju rata dokazalo da Srbi nisu nikada ziveli na Kosovu. Preostali Srbi su bili cesto upozoravani da se u najkracem roku isele. Etnicko ciscenje Kosova i Metohije slavodobitno je najavio 1943. godinejedan od uticajnih albanskih vodja Ferat-beg Draga: " Dosao je cas za unistenje Srba... vise ih nece biti pod kosovskim suncem". Prema planu italijanskih vlasti, otpocela je masovna kolonizacija albanske populacije iz Albanije na Kosovo i Metohiju, pre svega na posede proteranih kolonista. Broj tih naseljenika nije nikada tacno utvrdjen: grube procene se krecu od 80.000 do 100.000 lica, ali je realniji broj od 70.000 do 75.000 lica, ustanovljen procenom novih vlasti, naklonjenih Albancima, neposredno posle rata. Uporedjeni sa brojem od oko 100.000 izbeglih Srba, ti podaci ukazuju na dalekosezan etnicki poremecaj, koji je, po okoncanju rata, znatno uticao na demografske odnose na Kosovu i Metohiji.

Proterivanjem srpskih kolonista i uporednim naseljavanjem albanskih seljaka trebalo je da se uspostavi trajna etnicka dominacija Albanaca na Kosovu i Metohiji. Posle sloma Italije, 1943. godine, fasisticka "Velike Albanije" presla je, zakratko, pod nadzor i zastitu nacisticke Nemacke: oslonac na ekstremnu nacionalisticku struju unutar albanskog drustva jos jednom je iskoriscen za suzbijanje srpskih nacionalnih interesa. Uz njenu saglasnost, krajem 1943, obrazovana je "Druga albanska liga", po ugledu na onu iz 1878. godine, a u prolece 1944. od albanskih snaga stvorena je 21. SS divizija "Skenderbeg", koja je, obucena u nemacke uniforme vrsila masakre nad civilnim stanovnistvom. Krajem 1943, od velikoalbanske organizacije "Balli kombetar", koja je paralelno delovala, stvoren je specijalni "Kosovski puk" (Regjiment i Kosoves). On je prednjacio u etnickom ciscenju Kosova: masovnim ubistvima u Prizrenu, Kosovskoj Mitrovici, Peci i koncentracionom logoru u Pristini. Poslednji znatniji migracioni talas Srba zabelezen je pocetkom 1944. godine.

[Hari Krisna]

Istorijsko pomirenje Srba i Albanaca u okviru novog socijalnog projekta - komunizma sovjetskog tipa - pokazalo se kao nemoguce, jer su geopoliticke realnosti ostale nepromenjene, a staro rivalstvo oko teritorija dobilo je umesto novih sadrzaja, samo drukciji ideoloski okvir. Komunisticki vodj Jugoslavije J. B. Tito bio je primoran da iz realpolitickih razloga insistira na ocuvanju celokupnosti Jugoslavije, kako bi, prema medjunarodnom pravu, postao njen pravni naslednik. Istovremeno, on je morao da racuna s osecanjima Srba, komunista i partizana, koji su bili izrazita vecina unutar vojnih formacija pod njegovom kontrolom. Albanska pobuna protiv novih vlasti pocetkom 1945. ucvrstila je potrebu da Kosovo, zajedno s Metohijom, ostane u sastavu federalne Srbije. Ipak, kao ustupak Albaniji, narocitim dekretom, bio je zabranjen povratak Srbima kolonistima na Kosovo i Metohiju, sto je najavilo ostar zaokret u nacionalnoj politici novih vlasti.
Projekt balkanske federacije u koju bi, uz Jugoslaviju i Albaniju, usla i Bugarska, i u kojoj bi Kosovo i Metohija, prema Titovoj zamisli, pripalo Albaniji, imao je dvostruko znacenje. Za jugoslovenske komuniste to je bilo ostvarenje starih teznji da Jugoslavija, kao neka vrsta balkanskog protektora, dominira Albanijom, a za J. B. Tita ostvarenje licne ambicije da postane gospodar balkanske federacije, u kojoj bi medjuetnicki balans bio saglasan projektima iz nekadasne imperije Habzburga. Za Envera Hodzu, vodju albanskih komunista, bio je to pokusaj da sporazumom s ideoloskim saveznicima, izdejstvuje pripajanje Kosova i Metohije Albaniji.
Albanski komunisticki vodj Enver Hodza, premda nepouzdan memoarist, tvrdio je u jednom poznom spisu da je Tito u nacelu prihvatio soluciju o pripajanju Kosova i Metohije Albaniji, ali da je napomenuo da za to jos nije pogodan trenutak, jer "Srbi nas ne bi razumeli", i da bi pitanje aneksije Kosova i Metohije Albaniji tek u balkanskoj federaciji bilo povoljno i bezbolno reseno. Slicne izjave, davali su, u Moskvi, i drugi visoki funkcioneri KPJ, obrazlazuci Staljinu i njegovim saradnicima potrebu za obrazovanjem takve federacije. Glavni ideoloski Brozov savetnik, Slovenac Edvard Kardelj, uveravao je Staljina da ce, cim se situacija u Jugoslaviji konsoliduje, u takvoj, troclanoj zajednici, Kosovo i Metohija pripasti Albaniji. Cak ni posle sukoba sa Staljinom, 1948. godine, kada se od planova o federaciji konacno odustalo, a odnosi s Albanijom bili prekinuti, nije zaustavljeno naseljavanje Albanca na Kosovo i u zapadnu Makedoniju. U periodu 1948-1956. godine, da bi se izbegli eventualni sukobi s Albanijom koji bi mogli da izazovu ponovni revolt na Kosovu, jos oko 40.000 Albanca naseljeno je u Jugoslaviji
Srpsko-albanski sukobi u komunistickoj, federalizovanoj Jugoslaviji samo su deo slozene koncepcije resenja nacionalnog pitanja koje je, u fazama, u ime "bratstva i jedinstva", sprovodio J.B.Tito. On je bio Hrvat, formiran u politickom pejsazu imperije Habsburga, obelezenom, na balkanskom planu, stalnim ukazivanjem na "velikosrpsku opasnost". Drugi vazan izvor njegovih nacela bilo je lenjinsko ucenje prema kojem je nacionalizam vecih nacija znatno opasniji od nacionalizma manjih naroda. Tito je, stoga, bio dosledan u suzbijanju svakog nagovestaja "velikosrpske hegemonije", koja je - prema stavovima Kominterne u medjuratnom razdoblju, stavovima koje je u svoj program ugradila i KPJ - simbolizovala rezim Kraljevine Jugoslavije. Umesto srpskog modela jugoslovenstva, cije je sprovodjenje neuspesno pokusavano u Kraljevini Jugoslaviji, komunisticka federacija je za osnov imala hrvatsku varijantu jugoslovenstva, sasvim saglasnu komunistickim shvatanjima o prvoj jugoslovenskoj drzavi kao "tamnici naroda".
Prve dve decenije birokratskog centralizma (1945-1966) bile su nuzna faza radi konsolidacije novih vlasti. Tito je, u tom razdoblju, morao da se oslanja na pretezno srpski kadar, s kojima je u gradjanskom ratu izasao kao apsolutni pobednik. Decentralizacijom, koja je bila izvedena prema planovima njegovih najblizih saradnika Edvarda Kardelja i Vladimira Bakarica, bila su ojacana ovlascenja federalnih jedinica nasuprot ovlascenjima savezne drzave. Rezultat toga procesa bila je obnova nacionalizama, kojim je Tito vesto manipulisao da bi sprecio ideolosko odmrzavanje i ocuvao svoju neprikosnovenu vlast. Stavise, taj proces je, na izvestan nacin, oznacio i nastavak borbi koje je Austrougarska, jos u 19. veku, posredstvom susednih drzava, naroda i manjina, vodila protiv Srbije i srpskog pokreta. Taj kontinuitet, koji je s medjudrzavnog plana sveden na plan unutrasnjih rivalstava, Broz je, mozda i ne do kraja proracunato, prihvatio kao jedini logicni okvir dalje evolucije komunistickog sistema. Uspostavljen je rezim nacional-komunizma, koji je nacionalni suverenitet prenosio na komunisticku nomenklaturu vecinskog naroda u republici ili pokrajini.

[Hari Krisna]

U takvom kontekstu, Kosovo s Metohijom je imalo vaznu ulogu: prvo je bilo autonomna oblast, potom autonomna pokrajina u sastavu Srbije i, na kraju, autonomna pokrajina samo formalno povezana sa Srbijom, s ovlascenjima jedva razlicitim od kompetencija republika - status pokrajine i status republike razlikovali su se samo po odsustvu lenjinskog nacela o pravu na samoopredeljenje, kojim su, ekskluzivno imale republike unutar federacije. U periodu centralizma, kada je Albanija duze vreme bila deo sovjetskog, prema Jugoslaviji neprijateljskog bloka, Tito se na Kosovu i Metohiji oslanjao na srpski kadar koji je, u stalnoj napetosti izazivanoj spoljnim pretnjama, bio zaloga ocuvanja celine Jugoslavije. Posle pomirenja s Moskvom (1955) i postepene normalizacije odnosa sa Albanijom (1971), Tito je na Kosovu i Metohiji favorizovao etnicke Albance na nacin koji su oni posle ustavnih amandmana 1968. godine shvatili ne samo kao mogucnost za nacionalnu emancipaciju nego i kao dugo ocekivanu priliku za istorijski revans Srbima. Ideoloski i nacionalni uzor kosovskih Albanaca bio je staljinisticki etno-nacionalizam Envera Hodze, natopljen starom netrpeljivoscu prema Srbima. Izbacivanje imena Metohija, kao srpskog izraza (1968), iz naziva pokrajine simbolicno je najavilo pravce nacionalne politike albanskih komunista na Kosovu. Usledila je serija sukcesivnih administrativnih i fizickih pritisaka ciji je rezultat bilo tiho ali prinudno iseljavanje velikog broja Srba sa Kosova. Za taj proces su mnogi znali, ali se malo ko usudjivao da ga javno pomene. Uporedo s procesom iseljavanja, zemlja prognanih Srba dodeljivana je emigrantima iz Albanije. Tako se broj Albanaca na Kosovu od zavrsetka Drugog svetskog rata do Titove smrti utrostrucio (nesumnjivo i zahvaljujuci visokom broju imigranata, koji nije konacno utvrdjen). Nekontrolisani rast stanovnisstva dao je mnogobrojnoj omladini, sve otvorenije vaspitavanoj na nacionalnoj mitologiji i odgajanoj na mrznji prema Jugoslaviji, dodatne socijalne podsticaje. Istovremeno, albanizacija Kosova dobila je i druge administrativne podsticaje. Albanska partijska nomenklatura narocito je insistirala na povecanju broja studenata (30 studenata na 1.000 stanovnika) da bi proizvela kadar da zameni Srbe u svim organima uprave, skolstvu i ustanovama kulture. Podloga za ubrzano obrazovanje nadjena je u sredstvima (oko 70 odsto ukupnih fondova) za razvoj nerazvijenih regiona u Jugoslaviji, u koji je lavovski iznos uplacivala tzv. uza Srbija. Lokalna birokratija nije ulagala ogromna sredstva u ekonomiju, nego u izgradnju nacionalnih institucija i gradjevina koje su simbolizovale zeljenu drzavnost Kosova. Uvedene su i nove diskriminatorske mere zasnovane na tzv. principu etnicke zastupljenosti: zaposljavanje i upisivanje na visoke skole sprovodjeno je na osnovu etnicke proporcije, prema udelu u broju stanovnistva. Tako je na svakih pet slobodnih radnih mesta samo jedno bilo predvidjeno na Srbina, bez obzira na stepen strucnosti i radne kvalitete. U drustvenom sektoru (administracija, obrazovanje, ekonomija, sudstvo) do 1974, godine etnicki Albanci su cinili 58,2 odsto zaposlenih, Srbi 31 odsto, Crnogorci 5,7 odsto. Vec 1978. godine etnicki Albanci su cinili 83,6, a Srbi samo devet odsto , da bi do 1980. Albanci bili zastupljeni sa 92 odsto zaposlenih u drustvenom sektoru, a Srbi sa jedva pet odsto. Isto nacelo etnicke proporcije primenjivano je i na Pristinskom univerzitetu: tek svaki peti student mogao je da bude srpske nacionalnosti. Univerzitet u Pristini (osnovan 1960. kao ogranak Beogradskog univerziteta) postao je samostalan 1969, a vec 1981. godine imao je 37.000 studenata, od cega vise od 90 odsto Albanaca. Narastanje broja univerzitetski obrazovanih Albanaca, u uslovima demografske eksplozije (najveci prirodni prirastaj u Evropi, prosecna velicina porodice 6,9 clanova), bilo je znatno vece nego sto je privreda mogla da apsorbuje. Taj proces stvorio je nove napetosti : jezickom barijerom ograniceni na zaposljavanje na Kosovu, mladi Albanci su licno nezadovoljstvo socijalnim statusom lako prenosili na nivo nacionalne frustracije.
Uporedo s institucionalizovanom albanizacijom i ideolosko- nacionalnom indoktrinacijom, dirigovanom iz Tirane, narastao je i broj teroristickih grupa koje su rasturale propagandne pamflete medju skolskom i univerzitetskom omladinom, pozivajuci ih na pobunu protiv Jugoslavije i stvaranje etnicke "Velike Albanije", u koju bi, osim Kosova, usli jos i delovi Makedonije i Crne Gore, naseljeni pretezno Albancima. Sluzba drzavne bezbednosti ustanovila je, sredinom sedamdesetih godina, da je njihov zajednicki lider Adem Demaci, vodj tajnog "Revolucionarnog pokreta Ujedinjene Albanije", koji je zajedno sa tzv. Marksisticko- lenjinistickom komunistickom partijom Albanaca u Jugoslaviji, koordinisao subverzivne akcije. Jos sest grupa otkriveno je 1979- 1980. godine, obicno sastavljenih od studenata, a organizacija "Crveni front" otkrivena je pocetkom 1981. godine. Pohvatani aktivisti subverzivnih grupa osudjivani su na duge vremenske kazne- do 15 godina robije. NJih 31 osudjeno je 1976, a jos 50 lica tokom 1980. godine. Od 1974. do 1981. godine oko 600 etnickih Albanaca osudjeno je za separatisticke akcije. Dve grupe sa slicnim ideoloskim i nacionalnim programima otkrivene su u Makedoniji, a njihovi aktivisti su uhapseni. Nazivi tih grupa, najcesce s marksisticko-lenjinistickim prefiksima, pokazivali su da im je idejno uporiste rezim Envera Hodze.
Jednodusni zahtevi albanske manjine za uspostavljanjem republike Kosovo (s lenjinskim pravom na samoopredeljenje do otcepljenja) izneseni samo godinu dana posle Titove smrti, naisli su na opstu podrsku u Tirani. Albanski pokret za republiku narusio je osetljivu ravnotezu snaga u federalnom vodjstvu. Pokusaj da se resavanje albanskog pitanja na Kosovu i Metohiji odlozi i zataska partijskom cistkom i spoljnim efektima (akcija fedralnih vojnih i policijskih snaga) i da se, pri tom, potpuno umanji problem izgona Srba izazvao je sledecih godina duboku frustraciju medju Srbima. Oni su postepeno, ali u sve vecem broju, uvidjali da je titoisticko ustrojstvo, zaokruzeno Ustavom iz 1974. godine, pocivalo na nacionalnoj neravnopravnosti Srba u Jugoslaviji. Skromni pokusaji srpskih komunista da radi efikasne zastite Srba na Kosovu i Metohiji, sporazumno s drugim republickim vodjstvima, rese pitanje kompetencija Srbije nad pokrajinama ("Plava knjiga", 1977), odbijani su s neskrivenom odbojnoscu, kojom je jasno manifestovan nizak rejting i politcki status Srbije u saveznoj drzavi. Nepopustljivost nacional-komunistickih nomenklatura u federalnom vrhu stvorila je opasnu napetost koja se tesko mogla kontrolisati: pocelo je siroko samoorganizovanje kosovskih Srba.
Plimu nacionalne frustracije Srba, posle jednog partijskog puca, vesto je iskoristio Slobodan Milosevic, novi vodj srpskih komunista: umesto foruma, koristio je populisticke metode, preuzimajuci od Srpske pravoslavne crkve i kriticke inteligencije barjak zastitnika nacionalnih interesa. Zastita ugrozenih prava Srba na Kosovu i Metohiji postala je, tako, sredstvo partijske manipulacije. Milosevica namera da obnovi posustalu komunisticku partiju na novim nacionalnim idealima, i to u trenutku kada je u Istocnoj Evropi i samom SSSR-u zapoceo nepovratni proces rusenja komunizma posredstvom nacionalizma, znacila je pocetak kompromitacije ukupnih interesa Srba u Jugoslaviji. Za vecinu Srba zaokupljenih pitanjem Kosova i Metohije, u tom trenutku, interes nacije bio je vazniji od demokratskih promena koje su se desavale na Istoku, pripremajuci najveci geopoliticki zemljotres u citavom 20. veku. Milosevic je, jednovremeno, vesto stvorio privid slobode u medijima, gde su pocele slobodno da se razmatraju nekadasnje tabu- teme.Etnicki Albanci su, ostajuci na ekstremnim pozicijama, odgovorili tvrdokornom serijom strajkova, diverzija u fabrikama i demonstracija, svesni da bi ukidanje autonomije prema Ustavu iz 1974. znacilo, zapravo, ukidanje elemenata drzavnosti. Ali je tako samo dodatno ojacana Miloseviceva pozicija. Polarizacija unutar republickih vodjstava prema pitanju Kosova postala je javna posredstvom televizijskih prenosa partijskih sednica. Podrska rukovodstva Slovenije i Hrvatske albanskim zahtevima konacno je u ocima Srba, utvrdila Milosevicevu harizmu. Rezultat su ogranicavanje autonomije (mart 1989), serije nemira i, kao odgovor, policijska represija na Kosovu. Jedan stari medjuetnicki sukob oko toga da li je Kosovo ili nije deo Srbije dobio je privid ideoloskog spora. Srbija je, zahvaljujuci Milosevicu, zasluzila neugodan, ali tacan imidz "poslednjeg bastiona komunizma u Evropi", dok su etnicki Albanci, zbog politicki iskljucivog, ali po formi pasivnog otpora, stekli herojski oreol "ugnjetenog naroda" koji je zbog trazenja demokratije i ljudskih prava izlozen "aparthejdu".

Secesionisticki pokret etnickih Albanaca na Kosovu i Metohiji bio je izveden iz logike titoistickog ustrojstva, jer se polazilo od pretpostavke da status republike treba da bude sledeca stepenica u politickoj evoluciji. Zasnovan na etnickoj netrpeljivosti, albanski pokret je u prvim godinama posle Titove smrti izazvao postepenu, a zatim i skoro potpunu nacionalnu homogenizaciju kod Srba u Jugoslaviji. To je potom, kao domino-efekat, izazvalo etnicku mobilizaciju kod ostalih jugoslovenskih naroda, koji su, prema odredbama Ustava iz 1974, primenom modela nacional- komunizma, vec dostigli visok stepen nacionalne homoenizacije. Geopoliticki znacaj Jugoslavije, kao tampon zone izmedju dva suprotstavljena bloka supersila, izgubio je, pobedom Zapada u "hladnom ratu", nekadasnju vaznost, cime je bio otvoren proces preuredjenja njenih granica.

[Hari Krisna]

Geopoliticke realnosti i regionalna ogranicenja
Posle raspada Jugoslavije, 1991. godine, srpsko-albanski sukob na Kosovu i Metohiji izgubio je, privremeno, svoju titoisticku dimenziju: on je ponovo postao unutrasnje pitanje Srbije, nasuprot nastojanjima da se samoproglasena "Republika Kosovo" ostvari internacionalizacijom kosovskog pitanja i ukljuci u okvir trazenja globalnog resenja za etnicke sukobe na prostoru bivse Jugoslavije. Autoritarni vodj Srbije, S. Milosevic i autoritarni lider etnickih Albanaca, Ibrahim Rugova, svojim ekstremnim pozicijama, prakticno su pomagali jedan drugome u odrzavanju napetosti koja je Milosevicu obezbedjivala, i jos uvek obezbedjuje, glasove kosovskih Srba, a Rugovi ostavljala prostor potreban za ostvarenje krajnjeg cilja - nezavisnog Kosova.
Geopoliticke realnosti, posle srpskih poraza u ratovima u Sloveniji, Hrvatskoj i privremenog primirja u Bosni i Hercegovini, ukazuju da bi svaki pokusaj ostvarenja ciljeva kosovskih Albanaca izazvao novi ratni pozar balkanskih razmera, sa nesagledivim posledicama, jer bi bile dovedene u pitanje stabilne medjudrzavne granice uspostavljene, uz kasnije minimalne korekcije, posle balkanskih ratova 1912-1913. godine. Pravo na samoopredeljenje, na koje se, odbijajuci svaku mogucnost da ostanu u sastavu Srbije, pozivaju etnicki Albanci, nije, medjutim, prema medjunarodnom pravu, predvidjeno za nacionalne manjine bez obzira nato koliki je njihov procenat u ukupnom stanovnistvu jedne zemlje. Etnicki Albanci u ukupnom stanovnistvu Srbije sada cine oko 18 odsto, koliki je i procenat srpskog i drugog "nealbanskog" stanovnistva na Kosovu i Metohiji. Posle iskustava sa samoopredeljenjem naroda u Bosni i Hercegovini, koje se pretvorilo u krvavu orgiju sa desetinama hiljada mrtvih i raseljenih lica, nije verovatno da ce medjunarodna zajednica, pod vodjstvom NATO-a i Evropske unije, tolerisati jos jedan takav pokusaj; stabilnost regiona je, u hijerarhiji interesa medjunarodne zajednice, vaznija i od ispunjenja nacionalnih zahteva i od stepena demokratskih reformi. Vazni ogranicavajuci cinioci eventualne izmene granica, kao opsteg nacela, jesu hronicna nestabilnost Makedonije, sa snaznom albanskom manjinom (procentualno brojnijom u ukupnom stanovnistvu od procenta etnickih Albanaca u SR Jugoslaviji), i iznenadno urusavanje drzave u Albaniji, do nedavno potencijalnim strateskim partnerom NATO-a na juznom Balkanu. Medjutim, politika aktivnog suprotstavljanja volji medjunarodne zajednice, vodjena iz ideoloskih, a ne autenticno nacionalnih razloga, dovela je SR Jugoslaviju u nezavidan polozaj "remetilackog cinioca" na Balkanu, koji, u duzem periodu, treba dodatno oslabiti kako bi se sprecilo da u buducnosti preduzima slicne poduhvate. Internacionalizacija pitanja Kosova i Metohije zbog sredjivanja statusa etnickih Albanaca ukazuje ne samo na pogresnu drzavnu politiku nego i na odsustvo strateske vizije i razumevanja novog geopolitickog rasporeda kojim je Balkanu, fragmentizovanom na male drzave, namenjena obnova u vidu jedne sire carinske unije. S obzirom na postepeno i, cini se neminovno, pristupanje vecine balkanskih drzava programu NATO-a "Partnerstvo za mir", koji je prethodna stepenica (u slucajevima kada nije kompenzacija) za ulazak u sastav zapadne vojne alijanse, postoji realna opasnost da ce, u slucaju daljeg odbijanja SR Jugoslavije - vojno obesnazene i politicki kompromitovane politikom aktuelnog rezima - da nadje nacin za nagodbu i odredjeni vid politicke saradnje sa NATO-om, njen prostor, kao ostrvo okruzeno clanicama ili partnerima prosirenog severnoatlantskog saveza, biti dalje fragmentizovan: prvo prekomponovanjem unutrasnjih granica, a u sledecoj fazi, verovatno i izmenom spoljnih granica. U tom smislu, albanski pokret na Kosovu i Metohiji mogao bi, u slucaju iznenadne eskalacije, da posluzi, prvo, kao unutrasnja prepreka srpskim aspiracijama, a zatim i kao povod za dalje komadanje drzavne teritorije SR Jugoslavije.
Preduslovi kojima bi se predupredio pretpostavljeni razvoj dogadjaja su brojni, ali ne i neostvarivi: radikalne promene u politickom sistemu (pravna drzava, slobodni izbori, slobodni mediji, trzisna ekonomija) koje bi obesnazile standardne optuzbe albanske manjine o represiji i progonima. U jednoj novoj, demokratskoj atmosferi pregovori o regulisanju politickog statusa albanske manjine bili bi liseni sadasnjih ekstremistickih naboja, a nizom promisljenih inicijativa (regionalizacija prema ekonomskim nacelima, uz izvesno uvazavanje etnickog rasporeda) stvorile bi se osnove za iznalazenje resenja koje bi trajno obezbedilo zastitu Srba na Kosovu i Metohiji, kao i prava albanske manjine, reintegrisane u korpus gradjana Srbije i SR Jugoslavije. Strateska vaznost SR Jugoslavije, kao najkraceg puta izmedju Evrope i Male Azije, dodatni je argument u pokusaju ostvarenja takvog cilja, koji je, istovremeno, i nuzna faza u civilizacijskom napretku ovih prostora.
Pretpostavka prema kojoj se resavanje kriza na Balkanu ne moze izvesti bez znacajnog politickog udela Rusije nije lisena osnova, ali je vazno odricanje od tradicionalnog razmisljanja po inerciji o najvecoj slovenskoj drzavi kao pouzdanom i u kriznim situacijama jedinom savezniku - shvatanju koje se vise zasniva na istorijskom, ali pretezno emotivnom rezonovanju, nego na realanoj proceni njenih mogucnosti i ukupnog odnosa snaga u medjunarodnim odnosima.

[simm]

Dje nadje ovo?

[Hari Krisna]

Vjerovatno ima na njegovoj strani http://www.batakovic.com/ a ovo slucajno bilo na kompu i nemam pojma odakle i kad skinuto. Oznaceno bilo zvjezdicama da je malo mutno sa onim Titovim zakonom... i da se poredi sa TOKOVI I ISHOD MEdjURATNE KOLONIZACIJE MAKEDONIJE, KOSOVA I METOHIJE koje pisao Vladan JOVANOVIć i uopste agrarna reforma na tom terenu.

[Fidel Castro]

Evo sta su Albanci radili na Kosovu poslednjih godina...

http://www.srbijazemljaheroja.com/vi...tenecrkve.html

[Ćipur]

Dimitrije Tucović

Krvna osveta soldateske
Iz arbanskih pisama

Druže uredniče,

Baš ovih dana navršila se godina otkako žalosna arbanaska plemena nose svoj krst na Golgotu. To je godina dana sistematskoga istrebljivanja arnautskoga stanovništva u svima oblastima koje je srpska vojska zauzela.

Za tu godinu dana proliveno je mnogo ljudske krvi po klancima i poljima prostranoga balkanskoga razbojišta. Ali ono što balkanskim ratovima udara pečat najvarvarskijih i najkrvožednijih ratova mračnoga srednjega veka, to nisu potoci krvi s jedne i druge strane popadalih lesa naoružanih ljudi, koji su u rat krenuli, ne, već su to reke krvi poubijanoga neboračkoga stanovništva, nevine dece, žena i mirnih ljudi, radnoga sveta Stare Srbije, Arbanije, Makedonije i Trakije, čija je jedina krivica što se drukčije bogu moli, što drugim jezikom govori, drugo ime nosi i što je na svom vekovnom ognjištu naivno sačekao četiri divlje najezde.

Ta zločinstva nisu dela pojedinaca ni ličnoga raspoloženja, već sastavni deo »nacionalne« politike balkanskih država. Srpska vojska je istrebljivala Arnaute po Staroj Srbiji i Arbaniji, a bugarska Turke po Trakiji i grčka Turke i Arnaute na Devolu, sa zločinačkim uverenjem da time vrše jedno »nacionalno delo«, da, skidajući taj nevini svet s lica zemlje, skidaju s vrata neprijatelja sa kojim će u budućnosti biti teško izići na kraj.

A sa ratnim obrtom koji je nastao sa sukobom saveznika među sobom, stari sistem nije prestao raditi, samo je izmenio materijal za klanje: mesto Turaka i Arnauta, pod bugarskim nožem su sada izdisali Grci i Srbi, a pod grčkim i srpskim Bugari. Balkanski narodi su bili ujedinjeni – u krvi!

Kao što vidite, druže uredniče, sudbina arbanaskih plemena nije bila usamljena, izuzetna. Ipak je ona u jednom pogledu bila izuzetna, teška, teža od sudbina ostalih balkanskih stradalnika, naime: arbanaska plemena su padala ne samo bez branioca već tako reći bez i jednoga glasa zaštite i protesta u njihovu korist. Glas srpskoga proletarijata, glas naše Partije, to je bio jedini znak čovečanskoga saučešća u tragičnoj sudbini ovih nesrećnih gorštaka, pa ni taj glas nije, na žalost, mogao do njih dopreti. Zauzimanje austrijske i italijanske štampe i diplomatije ne samo da im nije pomoglo već, štaviše, učinilo je da se jedan pravedan protest kompromituje u očima napredna sveta i da jedna pravedna stvar propadne u prljavim rukama.

Još i sada, posle tolikih krvavih prizora koji nerve žderu, stoji mi u živoj uspomeni prvi izveštaj o sukobu srpske vojske s Arnautima. Taj je sukob izbio pre objave rata. Arnauti su namamljeni na domak artiljerijske vatre. »Odmah potom«, opisuje jedan očevidac, »naši karteči počinili su najstrašniju pustoš među njima. Albanci su padali gomilama. Krici besa i bola skoro su se izjednačavali sa grmljavinom topova. Kroz vazduh su letele ruke, noge, glave i komadi mesa Albanaca. A kada je artiljerijska vatra obustavljena, bojište beše pokriveno ne leševima već rastrgnutim udovima koji su izgledali kao neka masa prelivena kao karmin crvenom bojom«. I na svaki znak gnušanja i protesta, dobijao sam od oficira kojima skoro izreda zavlada razbojnička psihologija komitskih bandi jedan isti odgovor: da tako i treba izdajnicima! Mi ne znamo kakav su dogovor s Arnautima imali naši i preko koga su ga imali. Ali, ma kakav taj dogovor bio, on nije mogao sadržavati zamenu staroga ropstva ropstvom novim gospodarima, koji su od samoga početka ratnih operacija pokazali da ne štede nijednu slamku krova nad glavom i nijedan plamičak života kod nevinašceta od nekoliko meseci. I ako je neko izdajnik dogovora, taj nesumnjivo nisu Arnauti već srpska vlada i vojska kao njen organ.

Još i sada, posle velike šetnje po zgarištima od Ristovca do Lerina i od Drača do Careva Sela, ja ne mogu da zaboravim utisak koje je na mene činilo crvenilo neba od prvoga paljenja sela. Prvih nedelja rata sa Turcima mi noći nismo imali, jer smo se kretali, logorovali i tukli prema svetlosti arnautskih sela koja su gorela. Vatre zapaljenih sela bile su jedini signal kojim su pojedine kolone srpske vojske javljale jedna drugoj dokle su stigle. A arnautsko stanovništvo – ukoliko nije poubijano i koje je moglo bežati – gurali smo pred sobom i nagnali ga da nam, kao očajnik koji gleda kako mu kuća gori, dade upornog otpora na Bujanovcu, a potom da se uz tursku vojsku na Kumanovu lavovski bori. Ovu varvarsku politiku srpske vlade i Vrhovne komande platio je srpski narod životima mnogih svojih vojnika. Sa padom Kumanova slegao se u Skoplje ceo onaj svet arnautskoga stanovništva koje je srpska vojska, nadirući sa severa, gurala pred sobom i koje je tu, tražeći utočišta, velikim delom našlo – smrt. Kao da je ustao iz groba srednji vek, kada je onaj despota na Demir-kapiji uveseljavao sebe u pijančenju bacanjem ljudi strmoglavce u talase Vardara.

Pošto su ratne operacije prestale, moglo je izgledati da će se stati i sa tamanjenjem arnautskoga stanovništva. Onaj arnautski pojas što je opasivao staru srpsku granicu od Mitrovice do prema Vranju već je bio slišćen, pri čemu se naročito istakao jedan čovek koji sedi kao poslanik u Narodnoj skupštini! Na Kosovu je zavladala grobna tišina, samo ovde-onde pukne po koja osvetnička puška koje su, po priznanju koje mi je jednom prilikom učinio jedan od najviđenijih okružnih načelnika u novim krajevima, izazvane »netaktičnim« držanjem naših organa vlasti.

Ali, da je sistem tamanjenja prestao raditi, samo je moglo izgledati. On nije prestajao raditi, kao što ne prestaje ni danas. I ono, druže uredniče, što je taj sistem počinio pred ovaj arnautski upad i pri odbijanju Arnauta prevazilazi sve grozote koje su prema tome narodu za ovu godinu dana počinjene. Čim se osetilo nemirnije kretanje među Arnautima prema srpskoj granici, pogranični komandanti pristupili su klanju. Nad arnautskim žiteljstvom Peći, Đakovice i Prizrena lebdela je avet smrti dan i noć. Ko bi živ zamrkao, nije bio siguran da će živ osvanuti. Jer su ih baš po noći, vreme koje je uvek birano za izvršenje najgorih ljudskih zločina, kupili iz postelja i apsana i odvodili na gubilište. Ne čuje se ni šuma, a još manje puščanoga pucnja, »mir« i »red« vladaju svuda, a Arnauta svake noći nekuda nestaje, kao da se šakali i hijene iz ovih krševa izvlače, prikradaju njihovim kućama i ove jadne ljude kupe, odvode i dave. Ta i hijene bi ih na čovečiji način podavile!

Kada sam saznao za ove poslednje podvige srpske vojne i građanske vlasti u novim krajevima, pomislio sam: Zar je zločinačka komitska psihologija ovladala celom vlasničkom hijerarhijom; od prvoga ministra do poslednjega žandarma, a ti, Srbijo, kuda ćeš sa njima i gde ćeš se zaustaviti?

U taj čas stigle su vesti o pokolju u Ljumi, vesti u koje se ne može da veruje; iako su sušta istina, koje se teško mogu saslušati do kraja kada ih drugi priča, a još teže ispisati da ih drugi čita. Vama je poznato, druže uredniče, da nije jedna žena ili jedno dete izdahnulo od srpskoga noža ili kuršuma; nije zapaljena jedna arnautska kuća i nije se nad glavama jedne arnautske porodice uz strašan prasak skrhao progoreli krov kućni; kroz guste oblake dima nije se čuo jedan cvrkut dece na majčinoj sisi, poslednji cvrkut tih opasnih stvorova što, za ime boga, rovu protiv srpskih vlasti i dižu bunu! Ali u Ljumi uništeno je tim merama za nepuna dva sata celo jedno selo, selo bez seljana, bez ljudi, selo u kome su bile ostale samo žene sa decom na krilu, devojke, bolesni i ostareli i deca svih uzrasta. Rečeno im je da slobodno ostanu kod kuća, jer, kada Arnauti zarobljene srpske vojnike razoružaju i puste, zašto da ne savetuju svojim ženama da slobodno ostanu kod kuće? Ali su se one uzaman molile, dižući decu uvis i govoreći: »Aman, komandare, šta smo mi krive? Kazujete li vi vašim ženama kada što radite?«

Predajući ovo pismo javnosti, Vi ćete, druže uredniče, postupiti u duhu rada socijalne demokratije i vladu javno staviti u položaj: ili da za vinovnicima ovih zločina učini poteru, ili da se sa zločinima solidariše. Ako se odluči na prvo, to neće biti samo slaba satisfakcija, pa ipak satisfakcija uvređenom osećanju svakoga kulturnoga čoveka i jedan akt koji ona duguje uniženom ugledu srpskoga naroda, već i javna zaloga da će jedanput prestati da radi sistem istrebljenja jednoga celoga naroda. Ako vlada pokuša da preko ove javne optužbe pređe, onda će bar ogromne posledice ovoga sistema pred istorijom i srpskim narodom biti nepobitno ostavljeni njoj u odgovornost. A one će se pamtiti s kolena na koleno, kao što se pamte Vartolomejska noć, Sicilijansko večernje, Kišenjevo, i kao što će se pamtiti Demir-hisar i Doksat.

(Radničke novine br. 223, 22. oktobar 1913. Dimitrije Tucović, Sabrana dela, Beograd 1980, knj. 7, str. 160–164.)

[FORMICA]

A od kad je Kosovo u sastavu srpske države, odnosno kad je sve bilo u sastavu Strbije?