Dr Živko M. Andrijašević: Zvaničan naziv možemo smatrat da je bio - CRNOGORSKA CRKVA

[Ćipur]

Dr Živko M. Andrijašević: Naziv Crnogorska crkva može se smatrati zvaničnim

Pravoslavna crkva u Crnoj Gori nije ni u vrijeme vladavine knjaza (kralja) Nikole imala zvanično utvrđeni naziv, već se upotrebljavaju različiti nazivi.

1.

U Bogišićevoj anketi iz 1873. godine koristi se naziv "Crnogorska crkva", dok u jednom članku, koji je objavljen u zvaničnoj publikaciji, sekretar Mitropolije crnogorske naziva Crkvu kojoj pripada "Pravoslavnom crkvom u Crnoj Gori" (1889). Takva formulacija povremeno se upotrebljava i u zvaničnoj štampi.

2.

U isto vrijeme, takođe u zvaničnoj publikaciji, mitropolita Mitrofana nazivaju poglavarom Crnogorske crkve, ali i starješinom Crnogorsko-zahumske crkve.

3.

I mitropolit Mitrofan je u govoru prilikom hirotonije rekao da je izabran za episkopa Crnogorske crkve.

4.

U službenom obraćanju mitropolitu Mitrofanu crnogorski sveštenici često Crkvu kojoj pripadaju nazivaju "Pravoslavnom crnogorskom crkvom" ili samo "Crnogorskom crkvom".

U Ustavu Svetog sinoda u Knjaževini Crnoj Gori (1903), Pravoslavna crkva u Crnoj Gori naziva se "Avtokefalnom pravoslavnom mitropolijom",
5. мada se u članu 15 crnogorski mitropolit naziva "poglavicom avtokefalne crnogorske crkve". Imajući u vidu karakter ovog pravnog akta, logično bi bilo da u njemu postoji zvanično nominovanje Crkve u Crnoj Gori. Međutim, upotreba dva različita naziva svjedoči da ustavopisac nije imao takvu namjeru, jer bi se u protivnom opredijelio za jedan od njih. Da se ni jedan ni drugi naziv ne mogu smatrati zvaničnim imenom Crkve, potvrđuje zvanični akt Mitropolije, koji je nastao samo nekoliko dana nakon donošenja ovog Ustava, i u kome se koristi treći naziv - "Pravoslavna crkva".

6.

U Ustavu Knjaževine Crne Gore (1905), koji je donijet ubrzo nakon Ustava Svetog sinoda, u članu 40 upotrebljava se naziv koji je i ranije često korišćen - Crnogorska crkva. S obzirom da je riječ o najvišem pravnom aktu jedne države, ovaj bi se naziv mogao smatrati zvaničnim. To potvrđuje i njegova službena upotreba.

7.

Episkop zahumsko-raški Kiril, Crkvu kojoj pripada naziva "Pravoslavna crnogorska crkva".

8.

Mitropolit Mitrofan u govoru povodom svog jubileјa - dvadesetpetogodišnjice arhijerejske službe (1910), kaže da već četiri decenije pripada Crnogorskoj crkvi. Prilikom jubilarnih svečanosti, jedan od članova Cetinjske konzistorije rekao je da se mitropolit Mitrofan nalazi na čelu Pravoslavne crkve Knjaževine Crne Gore.

9.

U čestitci ruskog Svetog sinoda, koja je upućena mitropolitu Mitrofanu povodom jubileja, Crkva na čijem je čelu naziva se Crnogorskom crkvom.

10.

I carigradski patrijarh Joakim u čestitci mitropolitu Mitrofanu koristi isti naziv za Crkvu kojom on upravlja - Crnogorska crkva.

11.

Crkvu u Crnoj Gori jednako imenuje i zadarski episkop Nikodim Milaš (Crnogorska crkva).

12.

Nekoliko godina kasnije Nikodim Milaš će upotrijebiti i naziv "Crnogorska pravoslavna crkva" (1913).

13.

Pravoslavna crkva u Crnoj Gori naziva se "Crnogorskom crkvom" i u službenoj publikaciji pravoslavne crkve u Kraljevini Srbiji ("Glasnik pravoslavne crkve u Kraljevini Srbiji", 15. 04. 1910).

[Ćipur]

15. marta 1998.

U crkvi Svete Paraskeve u Sofiji hirotonisan je u čin episkopa poglavar crnogorske pravoslavne crkve arhimandrit Miraš Dedeić, dobivši tom prilikom duhovno ime Mihailo. Svečani čin hirotonije obavljen je pred njegovom svetošću patrijarhom bugarske pravoslavne crkve Pimenom, u prisustvu 3 mitropolita i 4 episkopa bugarske pravoslavne crkve, brojnih vjernika i pristalica crnogorske pravoslavne crkve. Tom prilikom, njegova Svetost, danas počivši patrijarh Pimen, poželio je crnogorskom episkopu da ponosno nosi krst obnovljene CPC, koja je tim činom stupila u sestrinski odnos sa drugim pravoslavnim crkvama.

[Ćipur]

1989. u Parizu izašla knjiga u kojoj su francuski istoričari tvrdili da je crnogorska crkva bila nezavisna. Tada je to u Crnoj Gori znalo oko 10 ljudi!

Na kraju ovog teksta francuski istoričar Gilles Veinstein za razliku od naših janičara, patoloških lažova: Rista Ćirovog, Aleksandra Stamatovića, Predraga Vukića ... za razliku od njih, msje Francuz hladno konstatuje apsolutnu istinu, koju sam ofarbao u crveno.

Grčkom sveštenstvu se dešavalo da stvori izvesnu distancu u odnosu na vlast nevernika od kojeg je zavisilo, održavajući, na primer, redovni kontakt sa pravoslavnim carem: brojni patrijarsi, vladike i monasi te konfesije, iz Istanbula, srpskih, rumunskih ili bugarskih oblasti, kretali su na hodočašće u Rusiju kako bi obezbedili njegovu podršku. Međutim, uprkos tim ograničenim izletima, od kojih se ruska politika trudila da izvuče korist, pravoslavna hijerarhija je ostajala verna sultanu, svesna nespornih prednosti takve situacije: patrijarh je bio velikodostojnik države, posednik barjaka sa dva tuga (kao što je to bio barjak regularnih provincijskih namesnika), uživajući, kao i svi ostali velikodostojnici, u pomoći vojnih i upravnih vlasti u slučaju potrebe. Ne samo da je bio zaštićen od svake ingerencije političkih vlasti u verskim pitanjima (mnogo više nego njegovi prethodnici iz vizantijskog doba ili njegovi savremenici u Moskvi), već je opšti razvoj Carstva, o kojem je već bilo reči, stvorio od njega miletbašu, namesnika pravoslavnih naroda, sa značajnim fiskalnim, administrativnim i pravosudnim ovlašćenjima, koje je delio sa svojim potčinjenima. Osim toga, Porta, koja je od njega stvorila svog privilegovanog hrišćanskog partnera, još od vremena Mehmeda II, pomagala mu je više nego ikada da uspostavi grčko preimućstvo nad starim nacionalnim crkvama: tako je grčki jezik postepeno eliminisao staroslovenski u službama; uništene su liturgijske knjige na staroslovenskom; Grci su zamenili Bugare, Srbe i, kao što smo pomenuli, Rumune u episkopalnim i mitropolijskim sedištima, kao i na čelu manastira. Takođe, grčke škole - nadaleko najbolje na hrišćanskom Balkanu - počev od patrijaršijske akademije u Fanaru, koju je osnovao Genadije, primale su elitu raznih pravoslavnih naroda (biće ih oko četrdesetak krajem XVII veka).
Grčka pobeda je uokvirena kada je sultan, 1766. godine, odlučio da ukine srpsku Pećku patrijaršiju, koja se, kako smo to već videli, u dva navrata kompromitovala saradnjom sa Habzburgovcima. Naredne godine, bila je ukinuta i bugarska Ohridska arhiepiskopija. Dva egzarha, koje je imenovao grčki patrijarh, postavljena su na čelo tih institucija. Samo je crkva Crne Gore ostala nezavisna.

Evo srpski link, tekst se nalazi u arhivi beogradskog dnevnog lista :arrow: http://www.danas.co.yu/20031024/feljton1.html

Ovaj gore citat Žila Vejnštajna je iz knjige koju velikosrpska, četnička novina Glas Javnosti ovako karakteriše:

....izvanrednu istoriju Osmanskog carstva, objavljenu u Parizu 1989, koja predstavlja rezultat zajedničkog napora čitavog tima poznatih francuskih osmanista (u izradi ove knjige učestvovali su Žan-Luk Bake-Gramon, Luj Bazen, Iren Beldičeanu, Nikoara Boldičeanu, Rober Mantran, Nikola Vaten, Žil Vajnštajn, da spomenemo samo neke), i koja nastoji da objektivno sagleda dugačku složenu istoriju ovog carstva.

http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/ar...F01010501.shtm

.

[CGmafiozz]

[Ćipur]

UVIJEK AKTUELNO: DRŽAVA I RELIGIJA U CRNOJ GORI

Kriza identiteta nije zaobišla ni hramove

Dugo se kroz istoriju smatralo da je religija, pa samim tim i crkva, pozvana na rješavanje pitanja osnovnih društvenih vrijednosti, utiče na moral i prevaspitava nacije. Ona je vodila ratove, branila nedužne, gonila protivnike i počesto doprinosila periodima blagostanja i mira. Jedno je sigurno: bila je sveprisutna u istorijskim lomovima mnogih naroda. Nekada je spasavala gradove, brojne živote, pozivala na mir, slobodu i sreću, da bi isto tako izazivala tragedije, masakre, nesreće. I danas je prisutna u našim životima i djelima, ali na potpuno drugačiji način. Nekadašnja jugoslovenska republika u kojoj se nije smjelo ni prekrstiti - Crna Gora, sada ima dvije crkve, popove i raspopove, osvojene i otete manastire, veoma komplikovane odnose države i crkve podijeljeno stanovništvo. U toj igri svako hoće svoj dio kolača, pa nam prepucavanja crkvenih velikodostojnika i pravih i „pravih”, počesto liče na razračunavanja žestokih političkih protivnika. Pravi monasi prijete krivima, i jedni i drugi političarima, političari crkvi i tako u krug. Političke igre, oko crkve i sa crkvom, daleko su od duhovnosti i od demokratije, a mnogo bliže ovozemaljskim interesima. Međutim, aktuelni momenat odnosno države i crkve u Crnoj Gori se ne može osvijetlili bez pogleda u prošlost i nedavne jugoslovenske katastrofe. Prema riječima istoričarke Latinke Perović, na našim prostorima je evidentna ozbiljna kriza identiteta, rasutost države, neodređenost granica i raspad starih institucija i vrijednosti.

- Crkva je kao i uvijek u istoriji, veoma aktivna, ali to nije u njenom dugoročnom planu. U crkvi ima veliki broj razumnih ljudi i radikalizacija ove ustanove često dolazi iz političkih krugova koji smatraju da je crkva starija od države. Ukoliko ova važna institucija ostane u okvirima svojih nadležnosti, ne pokušavajući da bude niti država, niti politička partija, njena uloga će biti plodotvornija i bolja, objašnjava Latinka Perović.

Profesor Šerbo Rastoder tvrdi da crnogorska religioznost ima dubok politički predznak koji je nepremostivi limit modernizacije našeg društva.

- Sociološka istraživanja iz vremena real - socijalizma redovno su ukazivala da je u odnosu na bivše jugoslovenske republike, stepen klasične religioznosti bio najniži u Crnoj Gori i nije prelazio 19 odsto. Onda se dešavaju značajne promjene i taj indeks se penje na 69 odsto 1994. godine. Relativno veliki broj religiozunih ljudi objašnjava se činjenicom rušenja real-socijalizma, koji je počivao na ideologiji kao religiji, koja je obezbjeđivala totalnu društvenu integraciju. Usled ovoga, nacionalizam, kao metamorfni real-socijalizam je za sobom povukao klasičnu religioznost kao moguću matricu koja identifikuje totalnu društvenu zajednicu. Društvo krize identiteta se po rušenju jedne ideologije „vraća potvrđenim vrijednostima”. U slučaju Crne gore bi se, umjesto pojma klasične religioznosti, sa više osnova mogao koristiti pojam folklorne ili manifestne religioznosti, koja sama sebi nije svrha, već je uvijek bitan supstrat složenijih procesa povezanih na raznim nivoima krize identiteta.

Ovaj problem se ne može posmatrati izvan sadržaja kolektivne svijesti i nacionalne identifikacije, tvrdi profesor Rastoder.

- Po tom osnovu se i lomi savremeno crnogorsko društvo od vremena raspada SFRJ. Odnosno, osnovna nit polarizacije je na pristalice ideje o etničkoj posebnosti i ideje o pripadanju širem etničkom korpusu srpskog naroda. Zato religioznost u Crnoj Gori ima i politički predznak, kako sa stanovišta unutrašnje dinamike crnogorskog društva, tako i sa stanovišta njegovog određenja prema procesima u okruženju, što se najbolje očitavalo u odnosu vjerskih zajednica prema događajima u okruženju.

Bez pogleda na prošlost nekadašnje velike Jugoslavije ne može se shvatiti ni aktuelni crkveno - politički momenat, ni u Crnoj Gori, pa ni u Srbiji. Prema riječima sociologa religije Milana Vukomanovića, crkva je i u prethodnom raspadu Jugoslavije, pa i sada, veoma aktivna.

- Visoko sekularizovano društvo 60-ih i 70-ih, u kojem je komunistička, ateistička ideologija ostavljala svoj prepoznatljiv beleg kako na političkom, kulturnom i nacionalnom, tako i na religijskom nivou, moralo se krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina odjednom suočiti sa masovnom etno mobilizacijom i baukom nacionalizma, političko isforsiranom identifikacijom religijskog i nacionalnog, kao i svojom vlastitom religijskom polupismenošću, u kojoj su filetizam i populizam našli svoje pravo utočište. Otuda je vjerovatno i bilo moguće da na ovim prostorima u uslovima rata, nakon dugotrajne politizacije religijskog dođe do jedne naknadne, sekundarne religizacije međunacionalnog konflikta, što je naravno i našlo izraza u teorijama da je u pitanju bio religijski sukob, objašnjava Vukomanović.

- Crkva je preuzimala na sebe veliku odgovornost, što najbolje ilustruje primjer kada se Srpska pravoslavna crkva obratila svom narodu jula ’94. godine:

„Sa punom odgovornošću pred Bogom i svojim narodom i ljudskom istorijom, pozivamo sav srpski narod da stane u odbranu vjekovnih snaga i sloboda, svojih vitalnih interesa nužnih za fizički i duhovni opstanak na svojoj očevini i djedovini”. To je zapravo značilo da svi Srbi na prostoru BiH treba da uzmu oružje u ruke kako bi se izbjegla primjena mirovnog plana Kontakt grupe. Riječ je bila o otvorenom pozivu na nastavak rata, koji, srećom, ovog puta nije našao odziv među Srbima.

Mitropolit Crnogorske pravoslavne crkve Mihailo Dedeić tvrdi da se miješanjem crkve u politiku u Crnoj Gori bavi isključivo Srpska pravoslavna crkva.

- Ova crkva je u Crnoj Gori najveći protagonista nemira, podjela i mržnje, divlje gradnje, devastacije crnogorskog sakralnog fonda i zatiranja duhovnosti uopšte, nezakoniti upravljač i imalac imovinskog crkvenog nasljeđa Crnogorske pravoslavne crkve i crnogorskih građana koje nezakonito katastarski uknjižava na sebe. Srpska pravoslavna crkva hoće apsolutnu vlast u namjeri da crnogorski narod i druge narode i nacije pretvori u svoje feudalne kmetove i robove refeudalizacije svijesti i društvenoekonomskih odnosa. Ona je danas najretrogradnija pojava i politički akter u Evropi, direktno zavjerena evroatlantskim integracijama i ambicijama prostora Zapadnog Balkana.

Na pitanje kako je sve to dozvoljeno Srpskoj pravoslavnoj crkvi, mitropolit Dedeić objašnjava da je sva ova zbrka počela tragičnim usudom 1918. godine, kada su se „Crnogorci pogubili i počeli da miješaju sve i svašta”.

- Tada su Crnogorci kao vjekovima državotvorni narod izgubili dvije svoje najveće istorijske svetinje, građene dalekim vjekovima. Izgubili su svoju nezavisnu, krvlju stečenu državu, svoj jedini dom na svijetu i jedan od glavnih stubova toga doma, svoju autokefalnu crkvu, a sa njima i svoju nacionalnu slobodu kao svoju najveću vjeru. Kada ponovo pronađu svoj dom, Crnogorci će pronaći i put do sebe, kaže mitropolit Dedeić.

Ne pokušavajući da biramo pravu ili krivu stranu, pitanja i sporove crkve ćemo prepustiti kanonima i crkvenim zakonicima, koji su jedini nadležni u okvakvim slučajevima. Ali, jedno je sigurno, do bolje budućnosti se ne stiže suprotnim putevima, teškim riječima, otrovanim mislima i podjelama. Tako se samo može stići do slijepih ulica iz kojih izlaz ne postoji, a vraćanja nema. Vrijeme nam prolazi u optužbama, napadima, nesrećama, dok se tamo negdje, u civilizovanom svijetu, živi. Sve smo dalji od sebe samih, jer nismo zajedno. A jedinstvo je preduslov svakog napretka.


Marija Jovićević


http://www.pobjeda.co.me/citanje.php...12-19&id=50316

[Ćipur]

GLEDIŠTE


Dragutin PAPOVIĆ: O crkvi sjajnoj i nestaloj


Ko god je pročitao član 40 Ustava za Knjaževinu Crnu Goru u kome se kaže da je Crnogorska crkva autokefalna, ne može imati dilemu o njenom položaju. No, ima ljudi kojima je istina neprihvatljiva. To je prepoznatljiv problem u Crnoj Gori, gdje se visoko cijene tvrdoglavost i dosljedna glupost. Da ne budemo pristrasni moramo konstatovati da ima i onih koji, na primjer, kažu da kod Njegoša nema ništa srpsko. U pitanju je ista vrsta gluposti, ali takva je naša porota. Kad imate takvu porotu onda je svako pisanje gotovo uzaludan posao.

Pred takvom porotom se nalazi i nedavno objavljena knjiga Crnogorska crkva 1852-1918 dr Živka M. Andrijaševića. Društvo je postavilo pitanje o autokefalnosti i prošlosti te crkve, stavilo ga pred sud nauke i Andrijašević se javio da odgovori na to pitanje. Nastupio je kao advokat naučne istine, i potrudio se da taj posao profesionalno obavi. Za drugim stolom su sjedili advokati tendencioznih radova o ovom problemu, na koje porota uvijek gleda sa simpatijama.
Andrijašević se osvrnuo na sve radove o Crnogorskoj crkvi, dajući o njima iscrpne informacije, s naglaskom na njihovu izvornu i činjeničnu osnovanost. Najveća zamjerka istraživačima, posebno onima koji su se datim problemom bavili u posljednjih 20 godina, je ta što nijesu istraživali arhivsku građu, a naročito za period 1852-1918. To je uslovilo njihove pogrešne, a često i ideološki tendencizone tvrdnje o Crnogorskoj crkvi. Andrijašević je na tom planu napravio najveći iskorak. Istražio je i u knjizi objavio prvorazrednu građu iz Državnog arhiva, ali taj posao nije mogao obaviti do kraja, jer Mitropolija crnogorsko-primorska i mitropolit Amfilohije nijesu udovoljili autorovoj molbi da istraži i njihov arhiv. To je bilo podmetanje noge kako se ne bi saznala istina.

Svako ko pročita knjigu steći će utisak da je riječ o temeljnom i nepristrasnom radu, koji konkretizuje sliku o pravoslavnoj crkvi u Crnoj Gori, od osnivanja 1220, i njene transformacije od episkopije i mitropolije u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Pećkoj patrijaršiji, do autokefalne Crnogorske crkve i njenog ukidanja 1918. Ako se ta autokefalnost mnogima, neopravdano, činila kao nedorečena u periodu kada su crnogorski mitropoliti bili i svjetovni vladari, onda istorija Crnogorske crkve od 1852. godine, odnosno od razdvajanja duhovne i svjetovne vlasti u Crnoj Gori, svjedoči o njenoj nedvojbenoj autokefalnosti i podređenosti državi, odnosno vladaru. To su u nekoliko slučajeva potvrdili i predstavnci Ruske, Carigradske i Srpske crkve, o čemu Andrijašević iznosi broje dokaze.

Andrijašević uočava da je od perioda knjaza Danila crnogorski vladar bio faktički upravitelj Crnogorske crkve, a njen mitropolit samo izvršilac vladarevih naredbi. Tako knjaz Danilo sve do 1858. godine nije imenovao crnogorskog mitropolita, odlažući taj čin kako na mitropolitsko mjesto ne bi došao neko od pripadnika njegove opozcije, ali ni od pristalica susjednih zemalja. Tek kada je knjaz sredio unutrašnje prilike u zemlji i završio sa grahovačkom epopejom, na mitropolitski položaj je doveo Nikanora Ivanovića, izvanjca, koji je bio knjaževa marioneta. To pravilo su slijedili vojvoda Mirko i knjaz Nikola, koji su na mitropolitski položaj dovodili izvanjce (Ilarion Roganović, Visarion Ljubiša i Mitrofan Ban), na koje niko nije mogao uticati osim vladara i koji su u svemu zavisili od vladara, a jedna od dužnosti Crnogorske crkve bila je da pomaže vladarski kult u Crnoj Gori. Otkrivajući ovu istinu Andrijašević na upečatljiv način dokazuje da su izbor mitropolita i upravljanje Crnogorskom crkvom bili samo crnogorska stvar. I, što je važno, to nije bio slučaj samo uCrnoj Gori, već u svim pravoslavnim zemljama, a treba dodati da ta pravilo potiče od Vizantije.

Od 1852. godine crnogorska država je uložila velike napore da sredi prilike u Crnogorskoj crkvi. Osnivaju se eparhije i parohije, školuju sveštenici, obezbjeđuju prihodi za mirsko i duhovno sveštenstvo, pokreće stručni časopis Prosvjeta, propisuju pravila ponašanja, a na kraju donose i najviši zakonski akti, Ustav Svetog sinoda (1903) i Ustav pravoslavnih konzistorija (1904), koji su utvrdili vlast države i vladara nad crkvom. Tako nijedna odluka Svetog sinoda nije bila važeća dok je ne potvrdi vladar. Od 1900. godine pravoslavni sveštenici su primali platu iz državnog budžeta, i kako zaključuje Andrijašević, oni su bili državni činovnici, a država je crkvom upravljala kao sa bilo kojom drugom državnom institucijom. Država se jedino nije miješala u crkvenu dogmu, ali to nije bio problem ni tada kao ni danas. Pitanje crkve u Crnoj Gori je uvijek bilo pitanje koji će politički i državni centar sa njom komandovati. U periodu kada su Petrovići vladali Crnom Gorom, crkvom nije mogao da upravlja niko osim vlasti sa Cetinja. Što se tiče imovine crkve Andrijašević kaže: „Crnogorska crkva nije bila nosilac imovinskih prava, već to pravo imaju parohijske crkve i manastiri... crkvama i manastirima ograničeno je pravo raspolaganja imovinom, a država je imala mogućnost da odredi način na koji će se njome upravljati i da odluči o promjeni njenog vlasničkog statusa“.

Andrijašević u posebnom poglavlju govori i o unutrašnoj organizaciji i uređenju Crnogorske crkve, ali je taj dio dosta štur. U njemu se samo prepričavaju najznačajniji akti crkve, pa nema podataka o tome kako su se oni sprovodili u stvarnosti, i kakav je bio vjerski život u Crnoj Gori. Ovaj nedostatak je posljedica zabranjene građe u Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, u kojoj se vjerovatno nalaze svjedočanstva o religijskim prilikama u Crnoj Gori.
Crnogorsku crkvu je ukinuo njen Sveti sinod na sjednici održanoj 16. decembra 1918. godine, i donio odluku da se ona ujedini sa pravoslavnom crkvom u Kraljevini Srbiji i tako ujedinjene pristupe Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Kraljevini SHS, a regent Aleksandar Karađorđević i vaseljenski patrijarh Meletije IV samo su uvažili tu odluku. Pošto se uviđa terminološka sličnost sa odlukama Podgoričke skupštine, onda je povlačenje paralela između dvije odluke neizbježno. Andrijašević s pra*vom tvrdi da je odluka Svetog sinoda bila nelegalna jer sinod prema svome Ustavu nije imao pravo na to, a čak i da je imao, tu odluku je morao potvr*diti crnogorski vladar, što je u ovom slučaju izbjegnuto. No, treba dodati da se ne može sporiti da su ukidanje autokefalne Crnogorske crkve željeli njeni čelnici, i da tu odluku nijesu, kao u slučaju Podgoričke skupštine, donijeli samozvanci, druga crkva i država. Ali, to ne mijenja nelegalnost te odluke.

Ne postoji sličnost između Crnogorske crkve i današnje Mitropolije crnogorsko-primorske i Crnogorske pravoslavne crkve. Crnogorska crkva je bila državna i bila je dio državnog aparata, imala je specifično uređenje, njen mitropolit je bio virlin poslanik u crnogorskoj skupštini, pa čak je i crnogorski pop bio nešto drugo u odnosu na današnje sveštenike. Mitropoliju crnogorsko-primorsku je uspostavila Srpska crkva, a Crnogorska pravoslavna crkva baštini samo sjećanje na autokefalnost Crnogorske crkve. Jedina veza je pitanje kome pripada imovina nekadašnje Crnogorske crkve. Dr Živko M. Andrijašević je odgovorio na sva važna pitanja iz prošlosti ove crkve. Javnost je dobila vrijedan iskaz, struka to treba da potvrdi, a porotnici svih boja da konačno uvaže moć dokaza. Ostala pitanja treba da rješavaju sekularna država i njeno sudstvo.


06.02.2009.

[Ćipur]

Država trguje sa Amfilohijem


MITROPOLIT CPC OPTUŽIO VISOKE DRŽAVNE FUKCIONERE


Cetinje (MINA) – Crnogorska država ima prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC) odnos visokog poštovanja, dubokog razumijevanja, snažne podrške i ozbiljnih međusobnih trgovačkih poslova, ocijenio je danas mitropolit Crnogorske pravoslavne crkve (CPC) Mihailo.
On je podsjetio da je svojevremeno u Budvi za izvjesno izuzeto paštrovsko crkveno zemljište umjesto Paštrovićima i paštrovskim bratstvima koji su vlasnici svekolike crkvene imovine u budvanskoj opštini srpskoj crkvi isplaćeno skoro 630 hiljada maraka.
„Molim se za duše tih ljudi koji s mukom sticanu narodnu imovinu poklanjaju i njome trguju s onima kojima ona ne pripada. Nijesam siguran da jednoga dana za takve poslove neće odgovarati, ne samo pred božjim, nego i pred narodnim i sudom istorije“, kazao je Mihailo.
Crkva je, kaže on, uvijek osuđivala i molila se za one koji za srebrnjake prodaju svoje sunarodnike i svoju domovinu.
„Pogledajte samo dvojicu visokih državnih funkcionera koji ovih dana javno iskazuju, rekao bih, strahopoštovanje prema neformalnom poglavaru beogradske patrijaršije kao da je on a ne oni suvereni ove zemlje“, rekao je Mihailo.
Prema njegovim riječima, potpredsjednik Vlade (Svetozar) Marović u Grblju se slika sa preosvećenim ispred zastave ukrašene znamenjem strane države. „A predsjednik (Filip) Vujanović, čak, presrećan, s njime osveštava seoski izvor struje na nekom potoku u Donjoj Morači“.
„Čak tvrdi da su odnosi crkve i države harmonični a da među crkvama vladaju harmonični odnosi. Možda između srpske i katoličke, mada sumnjam. Dok predsjednici Vlade i Skupštine tvrde da srpska crkva vodi rat protiv Crne Gore", kazao je Mihailo.
Ko je od njih u pravu, kaže on, samo Bog zna.
"Ali mi svjedočimo da ona vodi rat ne samo protiv države nego i protiv crnogorskog naroda i crkve kao da smo neprijateljski narod i crkva. Zato se ponekad pitam u čijoj ja to zemlji živim, ko joj je suveren i đe stoluje“, kazao je Mihailo.
On smatra da je odnos države prema CPC „uglavnom takve naravi da nas većina državne administracije doživljava kao nužno zlo s kojim su u ratu“.
„Na primjer, mi na zahtjev mještana, vlasnika crkve zakažemo liturgiju, recimo na Ivanovim koritima, i o njenom održavanju obavijestimo Ministarstvo unutrašnjih poslova. Sljedeći dan neko obavijesti beogradsku patrijaršiju o našoj namjeri pa ona odmah zatraži da joj policija omogući da služi istoga dana, ali da počne dva-tri sata prije nas što joj i odobre“.
„A onda kada mi dođemo policija se ispriječi tako da štiti njih, a onemogućava nas da služimo iako smo uredno prijavljeni i najavljeni“, kaže Mihailo.
On podsjeća da srpsko svještenstvo odbija da napušti crkvu i omogući nam u zakazano vrijeme da služimo, i tako skoro svaki put.
„Takve scene vrijeđaju i nas i naše vjernike. Dok mediji uobičajeno počinju izvještaj s naših skupova riječima da nije bilo ekscesa koje mi ne izazivamo već ih drugi provociraju. Tako se u javnosti namjerno stvara slika da su naši vjerujući skloni nasilju“.
„A u stvari nad nama se vrši organizovano nasilje s ciljem da se zastraše naši vjernici i spriječi Crnogorska crkva da preuzme duhovne kompetencije u zemlji“, navodi Mihailo.
On smatra da se incidenti vjernika dviju crkava može riješiti „jednostavno“ i poručuje da se država ne miješa u ovo pitanje na način kako to uobičajeno čini.
„Već neka omogući svještenstvu obje crkve da služi u svim crkvama i manastirima koji su državno i narodno vlasništvo dok se ne riješi crnogorsko crkveno pitanje. Ukoliko ne smiju ili ne mogu neka javno objave da nijesu suvereni u ovoj zemlji“, kaže mitroplit CPC.
Odgovarajući na pitanje zašto se ne donosi zakon o vjerskim zajednicama, on je kazao da je zbog Crnogorske crkve svojevremeno ukinuto Ministarstvo vjera da bi se lišila državne zaštite koju je ono bilo obavezno da ravnopravno pruža svim vjerskim zajednicama, uključujući i CPC.
„Njegove kompetenciju su prenijete na šefa države koji, kako sam kazao, javno iskazuje prezir prema našoj a poštovanje prema stranoj crkvi. Dakle, ukinuto je da bi se sačuvao ekskluzivni status beogradske patrijaršije koju država i riječima i djelom pomaže“, smatra Mihailo.
Prema njegovim riječima, iz istoga razloga se ne donosi novi Zakon o vjerskim zajednicama jer bi njime, saglasno evropskim standardima, sve crkve i vjerske zajednice bile izjednačene.
„Pa bi obje crkve povukle zakonske konsekvence koje bi našoj povratile izgubljeni a srpskoj izuzele ekskluzivni status“, navodi Mihailo.

http://www.vijesti.cg.yu/index.php?id=314584

[ihtus777]

dr Živko m. Andrijašević: Naziv crnogorska crkva može se smatrati zvaničnim

Ипак се не може сматрати званичним из разлога што постоји већи број назива.Да постоји један те исти назив који се стално понавља онда би се могло говорити о јединственом називу,а пошто се ради о супротном-званичан назив не може постојати.

pravoslavna crkva u crnoj gori nije ni u vrijeme vladavine knjaza (kralja) nikole imala zvanično utvrđeni naziv, već se upotrebljavaju različiti nazivi.
1.
U bogišićevoj anketi iz 1873. Godine koristi se naziv "crnogorska crkva", dok u jednom članku, koji je objavljen u zvaničnoj publikaciji, sekretar mitropolije crnogorske naziva crkvu kojoj pripada "pravoslavnom crkvom u crnoj gori" (1889). Takva formulacija povremeno se upotrebljava i u zvaničnoj štampi.

Православна Црква у Црној Гори и црногорска Црква није исто из разлога што кад се каже:Православна Црква у Црној Гори мисли се на територију Црне Горе.Рецимо:Православна Црква у Америци није исто што и америчка Православна Црква јер под Православном Црквом у Америци се подразумијевају све помјесне/сестринске Цркве:руска,грчка,српска,цариградска....
Америчка Православна Црква подразумијева помјесну,аутокефалну/аутономну Цркву која има своју јурисдикцију на територији САД-а и ван САД-а јер америчка Православна Црква може имати своје манастире и храмове у Аустралији и ако Аустралија не припада САД-у.

2.
U isto vrijeme, takođe u zvaničnoj publikaciji, mitropolita mitrofana nazivaju poglavarom crnogorske crkve, ali i starješinom crnogorsko-zahumske crkve.

Митрофана Бана називају и митрополитом црногорским и архиепископом цетињским-Сабрана дјела,Споменица о двадесетпетогодишњици архијерејске службе,страна 37.

Да пренесем дио писма митрополита петроградског Паладија,које је послао Митрофану Бану приликом 400-годишњице Ободске прославе за штампарију,која је у Црној Гори постојала 1493 године.Писмо гласи:

``Преосвештени митрополите Скендерије и Приморја,архијепископе цетињски,јекзарше светога пећскога престола,владико црногорски и брдски,у Светоме Духу возљубљењаиши брате и саслужитељу наше смирености,господине Митрофане!Ваше високопреосвештенство,мило нам и поштовано грлећи,радосно поздрављамо!``

Писмо је написано од стране митрополита црствујућега великога града св.Петра,Паладија,Јануара 20. дана 1894 године.-Сабрана дјела,Животопис или успомене из живота-страна 350 и 352.

И наставља Митрофан Бан на истој страни:
``Ово писмо утолико је важније,што руски Синод,у њему,митрополита Црне Горе признаје за јегзарха пећкога престола и понавља му титуле које су некад носили митрополити Црне Горе,као:скендеријски,приморски и црногорски итд.``

Дакле,не постоји само црногорски него и приморски,брдски,архиепископ цетињски и егзарх пећског трона.
На 373 страни др Лазар Томановић пише Митрофану Бану:
``Признајући вас као угледна свештеника и свијесна Србина,ја сам се из свега срца обрадвао кад сам чуа за Ваше наименовање на столицу Цетињске митрополије,тијем више,што сте син ове земље,ове једине наше сиромашне,али вазда лијепе Боке,што јој сакупљено чело ведри и нову славу улијева да одоли својин невољама....``-9.5.1885.

``Његовом Високопреосвештенству црногорско-захолмском архијепископу господину Митрофану Бану....
...Молим се БОГУ,да нови живот Црногорско-захолмске цркве,који средством садањег јерарха добија да служи примјером среће и највеће похвале.``-у потпису:
Ваш најпонизнији слуга,Михаил Дожић,игуман морачки,страна 373.

3.
I mitropolit mitrofan je u govoru prilikom hirotonije rekao da je izabran za episkopa crnogorske crkve.

Не,није рекао епископ црногорске Цркве него је ово казао Митрофан Бан:

``....Зато ја,као црногорски епископ,не могу пропуститида,при овоме свечаноме тренутку,не изјавим,да ћу у обављању моје свете дужности,непрестано у највећој смирености пребагоме Творцу неба и земље најтоплије молитве приносити за здравље његова императорског величанства благочестивјејшега и велемоћнога господара цара рускога Александра Александровића.....``-Сабрана дјела,Бесједе,страна 307.

4. U službenom obraćanju mitropolitu mitrofanu crnogorski sveštenici često crkvu kojoj pripadaju nazivaju "pravoslavnom crnogorskom crkvom" ili samo "crnogorskom crkvom".

Не обаћају се сви свештеници на тај начин Митрофану Бану.

Рецимо командир Крсто Ивановић,уитељ Млета Поповић и официр Радоња Прелевић помињу дољанску цркву:

``Данас је у Дољанској цркви одржано благодарење...``Споменица,страна 78.

Свештеник Мрваљевић у писменој честитки не помиње никакву црногорску цркву:
``Данас ,на двадесетпетогодишњицу Вашег архијерејског службовања,подижући молитве Свевишњему за ваше здравље и душевни мир,срдачно вам честитам.``-исто дјело,страна 84.

А ево шта каже ова честитка:

``Као најхрабријем јунаку са сабљом у руци на бојном пољу,под барјаком узвишеног нам Господара,за општу српску идеју,и многозаслужног јерарха за српску,а специјално за црногорску Цркву и свештенство,најсрдачније Вам честитамо двадесетпетогодишњицу свете узвишене и ревносне архипастирске службе БОГУ...``

настојатељ Леонтије Нинковић
јеромонах Данило Лабовић
монах Антоније Мирановић;страна 85,исто дјело

u ustavu svetog sinoda u knjaževini crnoj gori (1903), pravoslavna crkva u crnoj gori naziva se "avtokefalnom pravoslavnom mitropolijom",

С`обзиром да је овај Устав наводно писао Никодим Милаш,а ја имам сабрана дјела Никодима Милаша,ако може да се наведе дјело у којем постоји Устав Светог Синода у Црној Гори.

Треба напоменути да је Устав Црне Горе из 1905 био под велики утицајем Устава Србије што доказује редовни професор историје права на Правном факултету у Подгорици проф.др.Љиљана Јокић у свом дјелу:``Устав за књажевину Црну Гору``и логично је било да се норме које говоре о Цркви препишу чисто због династичких сукоба јер Црква у Србији неколико деценија прије уједињења СПЦ била аутокефална.

Да поменем други члан Устава Светог Синода који каже да ``автокефалну митрополију у Црној Гори саставља цетињска архиепископија и захумско-расијска епархија``.Дакле,нема нигдје да стоји аутокефална црногорска православна црква него Православна Митрополија у Црној Гори.

Треба још поменути у вези Устава да се јасно види да митрополија није могла бити аутокефална јер је састављена од двије епархије,дакле имала је два епископа а за аутокефалију је потребно три.Прво правило Светих Апостола каже:Епископа нека постављају два или три епископа-што је услов за аутокефалију.

5. мada se u članu 15 crnogorski mitropolit naziva "poglavicom avtokefalne crnogorske crkve". Imajući u vidu karakter ovog pravnog akta, logično bi bilo da u njemu postoji zvanično nominovanje crkve u crnoj gori. Međutim, upotreba dva različita naziva svjedoči da ustavopisac nije imao takvu namjeru, jer bi se u protivnom opredijelio za jedan od njih. Da se ni jedan ni drugi naziv ne mogu smatrati zvaničnim imenom crkve, potvrđuje zvanični akt mitropolije, koji je nastao samo nekoliko dana nakon donošenja ovog ustava, i u kome se koristi treći naziv - "pravoslavna crkva".

Ово је добро примијетио Андријашевић,ако је ов његово мишљење јер сам Устав није био Устав црногорске православне цркве него се звао Устав Светог Синода у Књажевини Црној Гори.

[ihtus777]

6.
U ustavu knjaževine crne gore (1905), koji je donijet ubrzo nakon ustava svetog sinoda, u članu 40 upotrebljava se naziv koji je i ranije često korišćen - crnogorska crkva. S obzirom da je riječ o najvišem pravnom aktu jedne države, ovaj bi se naziv mogao smatrati zvaničnim. To potvrđuje i njegova službena upotreba.

С`обзиром да се овдје ради о правном акту а не о канонском акту а пошто Црна Гора нема правни континуитет од 1905 па до данас,позивање на члан 40 Устава из 1905 као правно релевантан у данашњици је неважећи.

Већ сам поменуо да је на Устав из 1905 утицао Устав Србије и да је норма о Цркви у суштини само преписана.Ако буде било потребе могу цитирати из дјела редовног професора са правног факултета,проф.др.Љиљане Јокић.

7.
Episkop zahumsko-raški kiril, crkvu kojoj pripada naziva "pravoslavna crnogorska crkva".

Ау,што је проблем да се цитира владика Кирил?
Ево како себе титулише Митрофан Бан:

``Консисторија цетињска
број 147

Митрофан
по БОЖЈОЈ Милости Православни Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски,свему обојега реда часном Јерархијском свештенству и својој драгој пастви,шаље свој Архијерејски благослов и љубезна поздрав!....``

Цетиње 20 јуна 1916 године-Сабрана дјела,Устројство Цркве,посланице,чланци писма и говори,страна 173.

8.
Mitropolit mitrofan u govoru povodom svog jubileјa - dvadesetpetogodišnjice arhijerejske službe (1910), kaže da već četiri decenije pripada crnogorskoj crkvi. Prilikom jubilarnih svečanosti, jedan od članova cetinjske konzistorije rekao je da se mitropolit mitrofan nalazi na čelu pravoslavne crkve knjaževine crne gore.

Да ли може да се да дјело из којег је ово извучено јер имам Сабрана дјела и држим Бесједе Митрофана Бана пред собом и не могу да нађем кад је ово казао.

9.
U čestitci ruskog svetog sinoda, koja je upućena mitropolitu mitrofanu povodom jubileja, crkva na čijem je čelu naziva se crnogorskom crkvom.

Да поновим јер се све врти око истог:
``Преосвештени митрополите Скендерије и Приморја,архијепископе цетињски,јекзарше светога пећскога престола,владико црногорски и брдски,у Светоме Духу возљубљењаиши брате и саслужитељу наше смирености,господине Митрофане!Ваше високопреосвештенство,мило нам и поштовано грлећи,радосно поздрављамо!``

Писмо је написано од стране митрополита црствујућега великога града св.Петра,Паладија,Јануара 20. дана 1894 године.-Сабрана дјела,Животопис или успомене из живота-страна 350 и 352.

И наставља Митрофан Бан на истој страни:
``Ово писмо утолико је важније,што руски Синод,у њему,митрополита Црне Горе признаје за јегзарха пећкога престола и понавља му титуле које су некад носили митрополити Црне Горе,као:скендеријски,приморски и црногорски итд.``

Дакле,не постоји само црногорски него и приморски,брдски,архиепископ цетињски и егзарх пећског трона.

10.
I carigradski patrijarh joakim u čestitci mitropolitu mitrofanu koristi isti naziv za crkvu kojom on upravlja - crnogorska crkva.

Јесте и нигдје не стоји ``аутокефална``.

11.
Crkvu u crnoj gori jednako imenuje i zadarski episkop nikodim milaš (crnogorska crkva).
12.
Nekoliko godina kasnije nikodim milaš će upotrijebiti i naziv "crnogorska pravoslavna crkva" (1913).

А гдје ово говори владика Никодим?Гдје у сабраним дјелима постоји овај запис?

13.
Pravoslavna crkva u crnoj gori naziva se "crnogorskom crkvom" i u službenoj publikaciji pravoslavne crkve u kraljevini srbiji ("glasnik pravoslavne crkve u kraljevini srbiji", 15. 04. 1910).

А ево како мачвански свештеници прота Хаџи-Михаил Вучинић,Лука Марковић,Јован илић,Јован Стевановић,Михаило Ђуричић,Милан Васић,Милан Дукић,Трајко Ковачевић,Стеван Лансевић,Владимир Савић и ђакон Илија Милић:

``Ваше данашње славље које је,уједно са заслуга Ваших за Српство,српску Цркву и њено свештентво и свесрпско,честитамо са жељом и молбом БОГУ,да дочекате и педесетогодишњицу још изобилнијег и кориснијег Вашег архипастирског рада.``-Споменица о двадесетпетогодишњици архијерејске службе,страна 126.

Дакле,званичан назив никако не може бити црногорска православна црква јер је током историје било више назива у оптицају.

[Ćipur]

С`обзиром да се овдје ради о правном акту а не о канонском акту

Znači Ustav nije važio? :lolblue:Nidžo donio bezvrijedan tekst, da se narod ruga sa njim? :lolblue:

[ihtus777]

znači ustav nije važio? :lolblue:nidžo donio bezvrijedan tekst, da se narod ruga sa njim? :lolblue:

Устав је важио до капитулације,а не знам какву правну снагу има данас Устав из 1905?

Ако ћемо мало да анализирамо онда по Карлу Фридриху ,њемачком правнику фон Савињиу Црна Гора и није имала Устав јер је тај Устав само озаконио апсолутизам Краља Николе.

Коју је то слободу давао Устав кад без краља Николе није могла да се сазове скупштина и да се донесе закон?

[Ćipur]

Устав је важио до капитулације,а не знам какву правну снагу има данас Устав из 1905?

Kolko ja vidim Andrijašević je napravio tekst kako se zvala crkva u Crnoj Gori?
Ili griješim?

[ihtus777]

Аутокефалност је оспорена од стране многих канона.По мени је најзначајније прво правило Светих Апостола.

[Ćipur]

To znači crnogorska crkva je pripadala nekoj crkvi?

[ihtus777]

kolko ja vidim andrijašević je napravio tekst kako se zvala crkva u crnoj gori?
Ili griješim?

А колико ја видим Андријашевић је то урадио из разлога који постоји у данашњици.Или се варам?

Што би био битан званичан назив Цркве у Црној Гори да се није потегло питање аутокефалности?Факат је да позивање не Устав из 1905 је невалидно јер све и да је Устав важећи Устав је правни/свјетовни акт који нема додирних тачака са Црквеним правом.

[Ćipur]

Činjenica je.
Crnogorska pravoslavna crkva bila je nezavisna.
To je činjenica.

[ihtus777]

Да,била је аутономна али није била аутокефална.Ту постоји велика разлика.

[Ćipur]

Да,била је аутономна али није била аутокефална.Ту постоји велика разлика.

:lolblue:

100%, strašna razlika. Pazi da sam sebi ne povjeruješ. Čuvaj se.

[ihtus777]

Не вјерујем ја себи него канонима.Свака епархија је аутономна али није аутокефална.Срж аутокефалије је хротонија а на челу епархије је један епископ а кад постоји један епископ онда нема аутокефалије-само аутономија.

[Ćipur]

Jesu li srpska crkva, carigradska, ruska priznavale crnogorsku crkvu?

[ihtus777]

jesu li srpska crkva, carigradska, ruska priznavale crnogorsku crkvu?

Признавана је као аутономна а не као аутокефална.

Наведи један канонски акт који је у сагласности са канонима а који недвосмислено потврђује аутокефалност Црква у Црној Гори.

Имаш Дидахи,Дидаскалију,Васељенске и Помјесне каноне,правила Светих Апостола,каноне Светог Василија Великог....само нађи у њима упориште да се Црква у Црној Гори може прогласити за аутокефалну и то ће бити довољно.

[Ćipur]

Признавана је као аутономна а не као аутокефална.

:lolblue:

Daj da vidim taj dokument đe je to tako naznačeno? :lolblue:

[rain_wind_storm]

Ćipure,čini mi se da ti ihtus777 fino stvari objašnjava,pa nema potrebe da se podsmijavaš...A ako si meni htio da kroz neke postove objasniš nešto,što ti i ovi novi istoričari znaju,žao mi je...
E da,i nemoj samo sad da je sledeći dokaz autokefalnosti CPC bio Njegošev kamilar bijeli

[ihtus777]

Паааааа,овдје се ради о супротном.Ти треба да докажеш супротно јер ти тврдиш да је призвана као аутокефална а не ја а терет доказивања лежи на ономе ко тврди нешто.

Не можемо мимо канона.Црква је чувар канона.

[Ćipur]

Što je on dokazao? Prosuo šuplju priču, kako je Nidža iz zajebancije stavio u Ustav da je CPC autokefalna. Hoće da prikaže da se nidža zayebava kad je to stavio u Ustav?
Čovjek spamuje, ništa drugo. tako ja mogu dokazivat da je sad dan, a ne noć.
"Znaš idem kroz grad, ima svjetla, mogu da čitam novine, praktično noći nema, ono faktički je noć, ali pošto ima svjetla, svakako je sad dan."

:lolblue:

Признавана је као аутономна а не као аутокефална.

ihtus, ovo si napisao, 2. put pitam imaš neki dokument koji kazuje da je crnogorska crkva bila autonomna, a ne autokefalna?