Rovačka republika i Rovcani u istoriji Crne Gore

[Niketic]

Da li medju vama koji komentarisete o rovackoj republici ima Rovcana?
Znaju li Rovcani, koji zive tamo, nesto o ovome... ili je to podatak koji je neko nekada napisao?
Ja sam citao mnogo o Rovcanima, isao sam tamo 4 puta, moji su se iz Rovaca doselili i pricali razne price iz tog kraja, ali ovako nesto jos uvek nisam cuo...

[Rovchanka]

Naravno da ima Rovcana ovdje na forumu .. Znam da su neki odrasli (rekoh vec) sa ovim podacima u svojim kucama, iako se zna da su mnoge eliminisali u tom pohodu na Rovca pa im je bilo zabranjeno (ko je pretekao) da ikada govori o tome.. Nije samo Bijeli Teror ostavio traga na taj dio istorije.
Postoje i pisani podaci, vise vojnog karaktera, sudionika tog perioda. A kad ce to izaci na vidjelo to je pitanje muskih naslednika. Ja kao odiva ne bih trebalo da se mijesam.

[Rovchanka]

Cesto se sjetim nekih prica starih ljudi koji bi po upoznavanju odmah rekli nesto u stilu "A vi ste poznati po barutu". Nazalost, kao klinka nisam stizala da ih detaljnije propitam za taj dio istorije Rovcana, ali kasnije, malo po malo nesto sam i saznavala o tome. Interesovanje preko onih koji nose prezimena Barut, Barudzije, i koji su se predstavljali/ju kao Rovcani po davnom porijeklu, daje po neki fragment podataka o Rovcima.

........
Čuvanje praha i olova

Da arhimantrid Dimitrije nije bio samo duhovni vođa naroda svoga kraja, već da se brinuo o svim životnim pitanjima sunarodnika, svjedoči Risto Kovijanić koji kaže: „Prah i olovo Dimitrije je držao u maloj manastirskoj crkvi Sv. Nikole, sazidanoj i živopisanoj kad i velika Bogorodičina crkva (1252). Municiju ne nabavljao za narodne potrebe, borbu s Turcima - za odbranu, četovanja, udare, vojevanja. Kupovana je za manstirske nove, najviše u Primorju. Dobijana je i od Cetinja i preko Cetinja; možda ponekad i od ruske pomoći. Jedan Moračanin prebacio je Dimitriju „za pare što su došle iz Rusije”. Najviše ne nabavljana municija, dok je puščani prah „tučanik”, narod pravio u Rovcima od kozjeg praha (iz pećina u kojima su planodvale koze), pećinske salitre i leskovog ugljevlja”. O tom neobičnom načinu pripremanja puščanog baruta knjaz Nikola u „Rovačkom kolu” je ispjevao stihove: „Nevolja nas tad učila/te prah sobom načinjesmo/pa tim prahom i sa gvožđem/nečuveni otpor dasmo/ Kolašincu i Nikšiću i napadu Skenderije”.
O čuvanju džebane i kremenja od strane brižnog duhovnika i podjeli moračkim borcima ovih ubojnih sredstava kada za to potreba dođe, pisao je i arhimandrit Dožić, a Nikifor Simonović je zapisao priču jednog od poznatih moračkih ratnika, Nenada Dožića (1820-1810). On je četovao u borbama za Kolašin u više mahova i dolazio kod Radojevića po municiju....

Nepresushna - Montenegrina

[Jal Cargo]

.

U tzv. suvim pecinama najprije bi se izdvajala suva sitna zemlja, onda bi se zemlja mijesala, u precizno odredjenim kolicinama, sa tzv. kozijim prahom, pa se onda smjesa sipa u kazan u koji se dodaje voda. Mjesavina se kuva, a poslije cijedi: zemlja koja bi se zadrzavala na cjedilima - odstranjivala se, a dobijena kuvana masa se razliva u drvene karlice. Na gornjem sloje te mase formirala bi se kora - ta kora se susila, ubacivala u posebnu drvenu posudu i tuckom sitnila, uz dodavanje sumpora i ugljena od lijeske.

To bi, ukratko, bilo to.

_________

[FORMICA]

Da tako se dobijala šalitra. Domišljata receptura nastala kao nuzproizvod dobijanja đubriva. Ljeskov ćumur je cijenjen zbog velike specifične površine pa odatle i velike hemijske aktivnosti. Vrlo domišljato za ljude bez slova škole.

[Rovchanka]

Da tako se dobijala šalitra. Domišljata receptura nastala kao nuzproizvod dobijanja đubriva. Ljeskov ćumur je cijenjen zbog velike specifične površine pa odatle i velike hemijske aktivnosti. Vrlo domišljato za ljude bez slova škole.

Otkud Vam ova predrasuda?

[Jal Cargo]

Da tako se dobijala šalitra. Domišljata receptura nastala kao nuzproizvod dobijanja đubriva. Ljeskov ćumur je cijenjen zbog velike specifične površine pa odatle i velike hemijske aktivnosti. Vrlo domišljato za ljude bez slova škole.

Upravo tako, Rovca nijesu bila bogata zemljistem kvalitetnog organskog sastava, pa su bili prinudjeni da improvizuju koristeci stocno gnojivo i ljeskovinu. Inace, proizvodnja salitre imala je dugu tradiciju u otomanskoj Turskoj, a od sredine XVI regulisana je posebnim zakonom, a kako su Rovcani, posredstvom svercerskih kanala, sumpor nabavljali iz Skadra, i u samom procesu proizvodnje baruta precizno postovali proceduru i doziranje, pretpostavljam da su se sa proizvodnjom upoznali posredstvom nekog turskog trgovca ili, jos vjerovatnije, u kontaktima sa albanskim plemenima koja su bila poznata po proizvodnji oruzja.


________

[Rovchanka]

Smatra se da je Gojak, sin Nikše Ilijanova, rodonačelnik Rovčana. On se doselio sredinom XY vijeka i sa suprugom Grdom imao četiri sina-Bulata, Vlaha, Sreza i Šćepa čiji su potomci stvorili velika bratstva Bulatovića, Vlahovića, Srezojevića i Šćepanovića.
......................
"Za nacionalni park Biogradska gora zakonom je proglašena 1952.godine ali je ovo područje pod zaštitu stavljeno mnogo ranije.Još u 19.stoljeću,kada je 1878.godine Kolašin ušao u sastav crnogorske države,stanovnici ovih krajeva- Rovčani i Moračani su dio svojih šuma u Biogadskoj gori poklanjali knjazu a kasnije kralju Nikoli Petrovicu.Tada su nastali i danas prisutni nazivi „Knjažev zabran“ i „Branik“.Tako je Biogradska gora jedinstvena i po tome što je,podrazumijevajući šira prostranstva u ovom dijelu Evrope,stavljena pod zaštitu prije više od 125 godina."

[Rovchanka]

Upravo tako, Rovca nijesu bila bogata zemljistem kvalitetnog organskog sastava, pa su bili prinudjeni da improvizuju koristeci stocno gnojivo i ljeskovinu. Inace, proizvodnja salitre imala je dugu tradiciju u otomanskoj Turskoj, a od sredine XVI regulisana je posebnim zakonom, a kako su Rovcani, posredstvom svercerskih kanala, sumpor nabavljali iz Skadra, i u samom procesu proizvodnje baruta precizno postovali proceduru i doziranje, pretpostavljam da su se sa proizvodnjom upoznali posredstvom nekog turskog trgovca ili, jos vjerovatnije, u kontaktima sa albanskim plemenima koja su bila poznata po proizvodnji oruzja.________

Zakoni Turske su bili na teritoriji gdje je Turska postovana i prihvacena, sto nema veze sa Rovcima (Kolasin u to vrijeme nije imao blage veze kao utvrdjenje sa Rovcima pa ni sa obrnutim svojatanjem teritorije), a trgovacki kanali prevedeni u svercerski (uh...)- i to u vrijeme borbe protiv okupatora, to je termin koji ne pristoji ni tom vremenu ni oslobodilackoj borbi. Kad bi govorili da su pljacke turskih karavana bile sanerstvo.. Neozbiljno je i uvredljivo.
Kako su se upoznali sa proizvodnjom i kada, pored spekulacija tipa sa "jos vjerovatnije", sasvim druga prica.

[Jal Cargo]

.

Nemam nista protiv kad (za)grebes, ali sto volis da se pravis pametna u svakoj prilici, bozemitipomozi...
Rovca nijesam smjestio u Otomansku imperiju, ali proizvodnja baruta u Rovcima ima veze sa Turcima, jer su Rovcani "tehnologiju" uvezli, nijesu je izmislili, a nema nista lose i ponizavajuce u tome sto su sirovine obezbjedjivali posredstvom svercerskih kanala iz Skadra, jer je takav oblik trgovine sumporom, koji je jedno vrijeme bio glavni sastojak baruta, bio zabranjen.

[Rovchanka]

Nista, mislila sam da se osjetila molba da ne koristite taj termin jer nije adekvatan kao sto rekoh. Ali, ako vam tako odgovara - sta se moze. Vas lik i u redu.

"Prema jednoj varijanti, postojao je izvjesni slovenski vojvoda Kolašin koji je podigao Kolašin pa bi, vjerovatno, selo Kolašin iz sultanovog bereta bilo pomenuto naselje iz narodnog predanja, naselje slovenskog vojvode Kolašina, čija je kneževska loza bila nasledna a pleme uticajno.

Odlukama Berlinskog kongresa, 1878. godine, Kolašin je i zvanično postao dio Crne Gore. Predhodno su Rovčani, Drobnjaci, Moračani, Vasojevići, Uskoci i ostali Crnogorci vodili borbe neprestane da bi ove krajeve, a i ostale, oslobodili od Turaka od turskih upada i zuluma. Još 1798. mladi Mina Radović, sin kneza Radula koga su ubili Turci, sačekao je i u blizini manastira Morače ubio Hasan-bega Mekića koji je došao da pokupi harač. Napad na Hasan bega izveden je u dogovoru sa vladikom i crnogorskim knjazom Petrom I. Mina Radović je dobio titulu vojvode 1799. na skupštini narodnih prvaka Crne Gore i Brda, održane na Cetinju, imenovan je za člana Praviteljstva suda crnogorskog i brdskog koji je u Crnoj Gori i Brdima vršio sudsku i upravnu vlast.Time se stavljalo do znanja da crnogorska država smatra Moraču svojim sastavnim dijelom. Da bi to postalo stvarnost, vodiće se borbe još punih osam decenija.
O napadu na Kolašin 1858. godine, ostao je zapis vojvode Miljana Vukova koji je u tom boju predvodio Vasojeviće: “Bio sam u mnogim bojevima kao barjaktar, kapetan i vojvoda-njegovo je svjedočenje-ali nijedan nije bio tako strašan i krvav kao što je bila borba pri osnivanju Kolašina 1858. godine, koja je, istina, bila jedna od najkrvavijih koje su se igdje dešavale na teritoriji Crne Gore“.
Pobjeda u ovoj krvavoj bitki uspostavila je nove granice Crne Gore prema krajevima koji su i posle toga ostali pod turskom vlašću. Borba za oslobođenje potom je nastavljena u donjokolašinskim selima na lijevoj obali Tare, pri čemu je posebno poznat boj na Lipovu 1872. godine. Nije bilo mira sve do Berlinskog kongresa kada je Kolašin ušao u satav kneževine pa kraljevine Crne Gore a kasnije, zajedno sa njom, u jugoslovenskoj državi, stvorenoj neposredno poslije I svjetskog rata,bio sve do njenog nestanka sa istorijske scene.
Godinu-dvije poslije Berlinskog kongresa formirana je kolašinska brigada crnogorske narodne vojske. U toku I svjetskog rata, ona je, kao dio Sanđžačke vojske pod komandom serdara Janka Vukotića, odigrala zapaženu ulogu krajem 1915. i početkom 1916. godine. U čuvenoj mojkovačkoj bitki, odbranila je „mojkovačka vrata“ odbivši sve napada mnogo brojnijih austrougarskih vojnika. U oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. iz redova ove brigade poginulo je više od hiljadu vojnika i oficira.
Teške dane, velike ljudske žrtve i razaranja kolašinski kraj doživio je u II svjetskom ratu. Posle kapitulacije Italije, ovaj dio Crne Gore bio je slobodan te je 15. i 16. novembra 1943. godine u Kolašinu, uz učešće 544 delegata iz svih crnogorskih krajeva, a 42 iz kolašinskog sreza, zasijedala prva skupština Zemaljskog antifašističkog vijeća Crne Gore i Boke čije su odluke bile od presudnog značaja za ponovno uspostavljanje i izgradnju crnogorske države. Kolašin je tada bio „ratna prestonica Crne Gore“.
Obzirom da su iseljavanja bila masovna, najprije u Srbiju a početkom XX vijeka sve više i u druge zemlje, naročito u Ameriku. Ostalo je tako zabilježeno da je 1911. godine svaki treći vojnik obaveznik kolašinske brigade bio na radu u inostranstvu.
Sam grad Kolašin je od 1941. do 1944. više puta prelazio „iz ruke u ruke“, 18 puta bio bombardovan od strane Njemaca i Italijana a konačno su ga 29. decembra 1944. oslobodili borci Pete crnogorske proleterske brigade. U narodnooslobodilačkoj borbi 1941-1945. sa područja Kolašina učestvovalo je preko 1.400 boraca a poginulo gotovo 400. Oko 250 rodoljuba izgubilo je živote na raznim okupatorskim mučilištima i gubilištima a bilo je dosta i besmislenih žrtava u bratoubilačkim obračunima. Bare Kraljske, Lubnice, Crkvine, Lug pokraj Tare, Breza-samo su neka od mjesta u kolašinskom kraju koja će se vječno pominjati po žrtvama i pogibijama.
Devet Kolašinaca su proglašeni za narodne heroje-Veljko Vlahovič, Spasoje Dragović, Boško Janković, Vukman Kruščić, Milutin Lakićević, Savo Mašković, Jelica Mašković, Janko Ćirović i Savo Drljević. Kao mladi studenti protiv nadiranja Fašizma borili su se 1937. u Španiji Veljko Vlahović, Mijat Mašković, Mojsije Stevanović i Milovan Ćetković; Mijat Mašković i Mojsije Stevanović su poginuli, Veljko Vlahović je teško ranjen..."

Obzirom da znam koliko je Rovcana bilo na Vojnim Akademija u Rusiji, koliko je bilo skolovanih oficira i ratnika.. nesto me prirodno zacne od ofrlje spekulacija, bez ikakvog pametovanja. Argumenti za tu terminologiju pa i da NOB pocnemo nazivati teroristickom borbom i da slavimo i svercere partizanske, i sponzoruse vojne, i spijune, teroriste, sanere, bombase samoubice...., a zakone Njemacke i Italije dok su njihove trupe setali po CG da nazivamo drzavnim zakonima CG a sve ostale kriminalcima i naoruzanim i organizovanim bandama? Nemam ja nista protiv, samo iste arsine i sve OK.

[Jal Cargo]

.


Tvoja logika je pogresna.

Sumpor se proizvodio na teritoriji turske drzave, dakle, na toj teritoriji su vazili turski zakoni.

Sverceri su radili ono sto sverceri inace rade - nelegalno su dolazili do sumpora i krijumcarili ga, preprodavali.

Rovcani su od svercera kupovali sumpor i koristili ga za proizvodnju baruta.


Prosto i tesko da moze biti prostije.


_________

[Rovchanka]

Moja logika je jedina moguca, a to je da oni koji su bili pod turskom okupacijom nisu priznavali turske zakone. Da jesu ne bi se oslobadjali od njih. Zato, radi nekog kontinuiteta na ovom pdf-u, da se drzimo korektnosti i terminologije na drugaciji nacin. Ili, kao sto rekoh vec u poslednjem pasusu... Preokrenimo sve na savremeni nacin etiketranja pojava. Mislim da je to tolerancija.. Rovacka doduse a ne Vasojevicka, ali sta se moze..

[Jal Cargo]

.

Uporna si da tvoja bude poslednja.

______

[Rovchanka]

Novak Adžić:
CRNOGORSKI KOMITA IZ ROVACA MIKO VLAHOVIĆ (1881- 1927)


Autenticni istorijski izvori, arhivska gradja i relevantna literatura predstavljaju sasvim jasno, precizno i uvjerljivo svjedocanstvo o zlocinima nad crnogorskim narodom, koji su, organizovano i planski, vrseni od 1918. godine, od kada je Kraljevina Crna Gora likvidirana kao nezavisna drzava, prisajedinjena Srbiji i okupirana od strane njenih regularnih trupa i drugih militarnih grupacija pod njenom komandom i kontrolom. U tekstu koji slijedi osvrnucemo se na proganjanje, ucjenjivanje i stradanje crnogorskog patriote, ustanika, gerilca, komite Mika Vlahovica (1881-1927) iz Rovaca, koji je 1927. godine, kao borac za pravo, cast i slobodu Crne Gore, ubijen od strane okupacionih srpskih vlasti.
Crnogorski ustanik Miko Vlahovic se u »Spisku crnogorskih vojnika u Gaeti 1919«, pod rednim brojem 234 pominje kao redov. Na spisku oficira i podoficira kraljevske crnogorske vojske u Italiji, u okviru Drugog Bataljona (Prva ceta) pod rednim brojem 32, kao vodnik, navodi se Miko Vlahovic. On se nekoliko puta pominje i u Izvjestaju komandira crnogorske vojske Ivana Bulatovica o »ustanku bataliona Rovackog za odbranu prava i casti Crne Gore«, koji obuhvata perod od 13. novembra 1918. godine do jula 1920. godine. U tom izvjestaju Miko Vlahovic se pominje kao crnogorski ustanik, gerilac, komita. Navodi se da je bio pripadnik ustanicke Cete Crkvicke i da je u tom svojstvu prisustvovao sastanku ustanickih vodja u Brocancu 1919 godine. U tom izvjestaju komandir Ivan Bulatovic navodi i ovo: »U novembru 1919.g. posao sam sa Perom Vukovicem, Petrom Savovicem, Dragitinom Radovicem, Milijom Rakocevicem, Mikom Vlahovicem i sa jos nekoliko Rovcana, da ucinimo sastanak sa komandirom Krstom Popovicem u Cuce. Po dolasku na granicu Cuca saznali smo da se komandir Popovic nalazi u blizini Brocanca dje smo se sastavili sa Popovicem i Zivkom Nikcevicem i na sastanku donijeli odluku, da se svi crnogorski ustanici pripreme za putovanje i da se na dan 6. decembra 1919. g. sastanemo navrh Pjesivaca, odakle da se produzi putovanje i priprema za osvajanje Bara«. Crnogorski komandir Ivan Bulatovic navodi da je licno ucestovao u borbama protiv srpskih okupacionih snaga i da je posao u pomoc Piperima krajem 1919. godine zajedno »sa komandirom Ibrom Bulatovicem, oficirom Bozom Bulatrovicem, post. cinovnikom Ilijom Bulatrovicem, Mikom, Grujicom i Dragisom Vlahovicima, sa 117 Rovcana jos«, izvjestava Ivan Bulatovic. On u tom izvjestaju navodi da su 1920. godine, prlikom napustanja Rovaca, popaljenih od strane srpske okupacione vojske, on i njegovi saborci jedne noci kad su zagazili krozu rijeku Moracu na Pjenavac bili napadnuti od strane srpskih vojnika i da je, pored ostalog, tada ranjen Miko Vlahovic. O tome komandir Ivan Bulatovic pise u svom izvjestaju od 29.oktobra 1921. godine /Sulmano/.
Postoji sacuvan arhivski dokumenat, a to je Rjesenje Nacelstva kolasinskog okruga o oglasavanuu za hajduke Mika Vlahovica i Jokana Bulatovica. Naime, Nacelstvo Okruga Kolasinskog, aktom br. 172. od 17. januara 1922. godine, Nacelstvu Sreza Cetinje dostavlja Rjesenje kojim su oglaseni za hajduke: Miko Vlahovic i Jokan Bulatovic, oba iz opstine Rovacke, sreza Moracko-Rovackog, posto se nijesu prijavili i predali vlastima na osnovu poziva pomenutog nacelstva od 13. novembra 1921. godine. U tom aktu navodi se da ih je »slobodno svakome ubiti«. Navodi se da su Miko Vlahovic i Jokan Bilatovic ucijenjeni sa po 1.000 dinara. U tom rjesenju pise i ovo: »Miko Vlahovic, star 40 godina, rasta srednjeg, kose i brkova crnih, ociju crnih, lica okruglog, nosa i usta pravilnih, nosi povecu crnu bradu«. Za Jokana Bulatovica u tom rjesenju tvdi se da je »star 25 godina, rasta viskog, kose smedje, brkova zutih, ociju graorastih, lica dugog, nosa i usta pravilnih, nosi zutu bradu«.
Iz kancelarije Nacelstva Okruga Kolasinskog br. 3117 proistekla je i sljedeca Objava: »Rjesenjem gospodina Ministra Unutrasnjih Djela J. B. Broj 13346 od 3. juila 1922. povisene su ucjene oglasenih hajduka i to za:
Milovana Bulatovica iz Rovaca od 10.000 (deset hiljada) na 20.000 (dvadeset hiljada) dinara.
Radojicu Orovica iz Stitarice i Mika Vlahovica iz Rovaca od 1.000 (hiljadu) po na 10.000 (dest hiljada) dinara.
Miladina Mestera iz Gornje Morace od 1.000 (hiljadu) na 5.000 (pet hiljada) dinara.
Radosa Bulatovica iz Smailagica-polja i Mihaila Milikica iz Bjelojevica od 1.000 (hiljadu) na po 3.000 (tri hiljade) dinara.
Ova ucjena dace se onome ko kojeg od naprijed imenovanih hajduka ubije, uhvati ili prokaze vlastima da se hajduk uhvati ili ubije, a isplatice se odmah iz Drzavne Kase, po osnovu cl. 6. Zakona o Javnoj bezbjednosti«.
Sresko Nacelstvo Kraljevine SHS Cetinje, aktom br. 4758, od 14. jula 1923. godine, dostavlja Raspis Velikog Zupana Zetske oblasti Milovana Dzakovica, br. 2133 od 5. jula 1923. godine, kojim je on trazio da se povecaju ucjene za brojne crnogorske komite, medju kojima i za Mika Vlahovica. Veliki zupan Milovan Dzakovic trazi da se ucjena za njega poveca sa 10.000 na 25.000 dinara. Ministar unutrasnjih djela Kraljevine SHS je aktom J. Br. 9415 od 15. VII 1923. godine Rijesio da se povecaju ucjene za trazene crnogorske komite. Za crnogorskog gerilca iz Rovaca kod Kolasina Mika Vlahovica rjesenjem ministra policije Kraljevine SHS povecana je ucjena sa 10.000 na 25.000 dinara Crnogorski komita Miko Vlahovic je tokom 1924. godine boravio u Albaniji, odakle se, preko Skadra, Kastrata i drugih mjesta, kao i preko Skadarskog jezera vracao u Crnu Goru i preduzimao ustanicke, gerilske akcije sa svojim saborcima. To konstatuje i veliki zupan Zetske oblasti Milovan Dzakovic 13. oktobra 1924. godine, na osnovu informacija koje mu je dostavio konzul Kraljevine SHS u Skadru (Albanija). Inace, Milovan Dzakovic je bio na teritoriji okupirane i ukinute Crne Gore kao drzave veliki zupan Zetske oblasti od marta 1922. do 1927. godine kada je penzionisan. Imao je zadatak i ovlascenja da preduzme sve represivne i druge mjere za likvidaciju crnogorskog komitskog pokreta. Miko Vlahovic je poginuo 1927. godine. Visina posljednje ucjene koju su vlasti odredile za ubistvo ili hvatanje Mika Vlahovica iznosila je 70.000 (sedamdeset hiljada) dinara.
List »Slobodna misao«, br. 2645 od 25. IX 1927. godine, pise u clanku »Pogibija odmetnika Vlahovica« ovo: »U nedjelju poslije podne u Katunima Rovackim poginuo je poznati odmetnik Miho Vlahovic, ucijenjen 70.000 dinara. Jedno potjerno odjeljenje sa narednikom Vujicem naislo je u Rovacke Katune. Vlahovic je sjedio pod jednim borom i citao proglas federalisticke omladine. Na pet koraka rastojanja pucao je Vujic. I od prve puske Vlahovic je smrtno ranjen.
Isljednik podgorickog Suda g. Radovic izasao je na lice mjesta. Kod ubijenog nadjeno je cetiri dinara u gotovom i jedna objava izdata iz Tirane na ime Radovana Kovacevica kojom se Vlahovic sluzio«. Radi napomene: umjesto imena Miho, kojeg je objavila »Slobodna misao«, valjda treba da stoji Miko!
Povodom pogibije poznatog crnogorskog rodoljuba i heroja, komite Mika Vlahovica, koja se zbila 18. septembra 1927. godine u Stitovu, list »Radni narod«, god I, u broju 7 od 1. oktobra 1927. godine objavio je clanak »Robovanje i agovanje«, u kojemu stoji i sljedce: »U planini Stitovu poginuo je 18. septembra odmetnik Miko Vlahovic. Ubilo ga je potjerno odjeljenje od sest ljudi, koje je predvodio Radovan Vujovic sa jos jednim kontrakomitom i 4 zandarma iz stanice Radovce. Pokojni Vlahovic bio je od vlasti ucijenjen sa 70.000 dinara, a u odmetnistvu je bio jos od doba austrijske okupacije. Nije bio pljackas, niti drumski razbojnik.
Posto je Vlahovic ubijen nastao je pravi uzas u Katunima na Stitovu. Radovan Vujovic sa druzinom uhvatio je Boska Vucinica i strasno ga izudarao kundacima. Njegovu zenu Novku probacili su kroz sake i udarali njome o vrata od kolibe. Od zadobivenih ozljeda na ledjima srusila se na zemlju, pa su je potom iskudnacili. Marka Milacica iz Rogama isprebijali su puskama. Miletu Vukanovica, starca od 50 godina, bez desne ruke, izvrnuli su na ledja, cupali ga na jednu stranu za brkove, a na drugu vukli za donju vilicu, rasklopili mu usta, pljuvali u njih i namoravali ga da guta njihovu pljuvacku. Miliju Vukanovica, cobana od 16 godina siljali su u Zupu da donese vina. On nije poslusao i tukli su ga toljagama sve dok je rekao da ce poci za vino. Vojina Vukanovica, cobana od 14 godina, tukli su tri puta za dva dana prostrta po zemlji samo za to sto je pukasao da se primakne i vidi mrtva Vlahovica. Djevojcice Kosu Vukanovic od 10 godina, Desanku Vucinic od 10 godina i Daru Vukanovic od 7 godina, koje su pokusavale da bjeze, preplasene od cuda koje su gledale, stigli su kontrakomiti i zandarmi, gadjali kundacima preko noga, obalili na zemlju i ispremlacivali. Jos nekoliko djece sitne, ispod 10 godina ispremlacivano je. Svi tuceni su iz opstine piperske, sreza podgorickog.

[Rovchanka]

Sve seljake iz okolnih katuna sjurili su za stokom kod mrtvog Vlahovica. Seljake su postavili da cuvaju Vlahovica, a oni zametnuli kolo, pjesmu i pucanje. Od tolike treske razbjezala se stoka u bespuce i za dugo se nije mogla okupiti. Naslo se od te stoke i slomljenije noga sto su polomile u bjezanju od pucanja i veselja. Mrtvome i izresetanome Vlahovicu razvrtali su vilice i pljuvali mu u usta.
Sudska komisija je izvrsila uvidjaj na mjestu gdje je Vlahovic poginuo i nije okrivila nikoga od postradalih seljaka. Zandarmerija je izvrsila premetacinu Bosku Vucinicu i Marku Milacicu, ali nije nista nasla sto bi ih teretilo. Bili su dva dana zatvoreni, a sad su pod policijskim nadzorom u Podgorici«, navodi, pored ostalog, list »Radni narod«.
Negatori svega sto je nacionalno i drzavotvorno crnogorsko, poput velikosrpskih istoricara i istoriografa, kao sto su dr Zoran Lakic, dr Novak Raznatovic, dr Vladimir Jovicevic, dr Slavenko Terzic, dr Aleksandar Stamatovic i drugi frustrirani asimilatori ispod sinjela Amfilohija Radovica uvijek i svuda u svojim radovima i javnim nastupima namjerno precutkuju da navedu zlocine vrsene u Crnoj Gori iz krvavog albuma Karadjordjevica u periodu od 1918. do 1941. godine. Stradanje i smrt crnogorskog komite Mika Vlahovica, ciji sam portret u ovom tekstu nastojao da prikazem, ilustrativan je primjer kako je surovo ubijana crnogorska nezavisnost i sloboda. A danasnji velikosrpski eksponenti janjicarskog profila kojima je puna Crna Gora to svjesno i planski falsifikuju i hoce da potru. No, kako kaze Livius, »istina i previse trpi ali se nikada ne moze zatrti«. "

Neiscrpna nekadasnja - Montenegrina

[Rovchanka]

Bozidar A. Vukcevic
.......
U ovom izvodu navescu prvo komentar autora za Nahiju Rovca, u nesto skracenom obliku:
"Podaci o Rovcima iz deftera mnogo su interesantniji nego oni o Gornjoj i Donjoj Moraci. Pre svega, tu je upisan legendarni Vuksan kao knez Rovaca. To je, po predanju, Vuksan sin Bulatov, a unuk Gojakov koji je opet sin Niksin ( neki ga zovu Nisa) od koga poticu Niksici i Rovca. ..."
"Dve trecine plemena Rovaca cine potomci Gojaka, a oni se dele na Bulatovice, Vlahovice, Srezojevice i Scepanovice. U defteru je upisan knez Vuksan za koga se zna da je Bulatov sin, a upisano je jos pet sinova Scepanovih, cetiri sina Srezojeva i dva sina Vlahova, i to kao prve kuce ( udovica Mara ce verovatno pripadati takodje kucama Vlahovih potomaka ), pa su tek onda upisani ostali. Ocigledno se prvih dvanaest-trinaest kuca isticu, pa su zato stavljene u prvi red iza kneza."
..............

[Rovchanka]

No, da se drzimo vec poznatog...



Stanovnistvo Grblja

U VI-om vijeku plodnu zupu Gripuli, kao i cijelu nekadasnju rimsku provinciju Prevalis, naselili su Sloveni iz Polablja i baltickog Pomorja. Dio romanizovanih Ilira koji su Grbalj dotada naseljavali, povukao se u susjedne gradove Kotor i Budvu i time ojacao tamosnje gradsko romansko stanovnistvo, dio se povukao u visoke planinske krajeve kontinentalne Crne Gore od kojih je nastao stocarski vlaski elemenat, a dio je ostao u Grblju i vremenom se asimilizovao.
Pretpostavlja se da su grbaljski Sloveni, sa ostalim na Primorju naseljenim Polabskim Slovenima, prvi odbacili slovensko mnogobostvo i primili Hriscanstvo. Ono je bilo obogaceno mnogim elementima stare slovenske vjere, vjesto ukomponovanim od strane benediktinskih misionara, sa ciljem da bude time sto prihvatljivija za slovenske mase.
Ovakva situacija je ostala gotovo nepromijenjena od VI vijeka pa do kraja XII vijeka t.j. pada prve nezavisne slovenske drzave na Balkanu, Duklje i njene dinastije Vojislavljevica. Prve ozbiljnije fluktuacije u stanovnistvu nastaju osvajackim prodorom srpske drzave pod vodjstvom Stefana Nemanje u Duklju. Koliko je bio nemilosrdan i razaracki pohod Nemanjine vojske kroz Duklju, hvalospjevom opisuje njegov sin Stefan Prvovencani (prvi krunisani srpski kralj) u zitiju svome ocu Nemanji.
Pod laznim izgovorom da je pod grckom vlascu (vojnom silom je svrgnuo legitimnu dinastiju Vojislavljevica ciji je dio uspio da izbjegne u Dubrovnik), rusi i pali Dioklitiju i gradove u njoj:
“Danj grad, Sardoniki grad, Drivast, Rosaf grad zvani Skadar, grad Svač, grad Ulcinj, grad slavni Bar. A Kotor ostavi, utvrdi ga i prenese svoj dvor u nj, koji je i do danas. Ostale gradove poobara, i porusi, i pretvori slavu njihovu u pustos, istrebi grčko ime, da se nikako ne pominje ime njihovo u toj oblasti. Narod svoj u njima nepovređen ostavi da sluzi drzavi njegovoj, sa strahom, i sa urečenim dankom od Svetoga.”(Citat iz zitija Sv. Simeona Mirotocivog)
Koliko su narodne mase ostale “nepovredjene” i koliko im je ucerao strah u kosti, buduci svetac sv. Simeon Mirotocivi, pokazuju zabiljezene seobe iz plodnih primorskih zupa u planinsko zaledje.
Da je tako bilo saznao je i Rus Pavle Rovinski sredinom XIX vijeka skupljajuci gradju za njegov putopis o Crnoj Gori :

PAVLE A. ROVINSKI: Crnom Gorom Tekst objavljen 1893. godine u knjizevnom dodatku časopisa “Oktjabr”

Boka (Boccha di Cattaro) - zaliv i jedan od najljepsih uglova Jadranskog mora, i Crne Gore - planinski masiv, koji je okruzuje svojim kamenim zagrljajem - tako su među sobom tijesno povezane prirodom i istorijskim sudbinama i savremenim uzajamnim potrebama - da jedna bez druge ne mogu opstajati. Pogledajte samo na kartu i vidjećete da se taj veliki zaliv, sa svom svojom razgranatosću, uvukao unutar okolnih planina kao moljac u svoju ljusturu.
U istoriju se nećemo upustati. Reći ćemo samo nesto o jedinstvenosti Boke i cijelog juznog Primorja i Crne Gore i jednakosti njihovih karakteristika uključujući i pogled na svijet, običaje i nosnju, predanja i zajedničko stremljenj ka slobodi, koju je mnogo puta trebalo ujedinjenim snagama braniti protiv zajedničkog neprijatelja. Pa i naseljavanje Crne Gore u staro vrijeme, prije Kosovske bitke, islo je od mora, da bi iza toga počelo obratno kretanje, tako da je Boka danas puna doseljenika iz crnogorskih plemena Cuca, Ćeklića i Njegusa, a selo Dobrota (blizu Kotora) cijelo je sastavljeno od Crnogoraca, premda su presli u katoličanstvo.”

Gdje su ovi muski iz Rovaca?

[Rovchanka]

Slicno o iseljavanju iz Grblja u kontinentalni dio nekadasnje Duklje i tadasnje Zete govori i predanje o porijeklu Rovcana i Niksica:

„Najveci broj Rovcana (oko 75%) vodi poreklo od Gojaka, rodonacelnika Rovackog plemena. Gojak je bio poreklom iz Grblja. Najstariji poznati predak Rovcana je ban Milutin, koji je ziveo u mestu Krtole (na jugu Tivatskog zaliva) negde krajem XII ili pocetkom XIII veka. Ban Milutin je imao sina Ivanisa, koji ga je i nasledio. Ban Ivanis Milutinov je ziveo sa porodicom u Grblju (Boka Kotorska), i imao je dva sina: Ilijasa i Vladimira, u narodu poznatog kao Ilijan, koji je takoðe ziveo u Grblju. Prema narodnom predanju, Vladimir je dobio ime Ilijan tako sto je jednog svog protivnika, koji je pretendovao na njegovu titulu izazvao na dvoboj. Rekao je svom protivniku: "Pozivam te na megdan, pa ko pobijedi bice ban, ili ti ili jan". Zbog toga sto je govoreci "ili ja" dodao slovo "n", poceli su ga zvati Ilijan. Narod ga je posle toga imenovao vojvodom. Vojvoda Vladimir Ilijan Grbljanin se ozenio Jevrosimom Vukanovom, sestrom (dukljanskog) kralja Stefana Vukanovog Nemanjica a unukom Stefana Nemanje. Ilijan kao plemic i predstavnik Grblja, bio je na usluzi Nemanjicima, pa je taj kraj zajedno sa gradom Kotorom, jedno vreme uzivao autonomiju u drzavi Nemanjica. Zahvaljujuæi stecenom poverenju, doslo je i do braka sa Jevrosimom, u kome su se rodili Niksa i Branlusta. Iz narodnih legendi i nekih istorijskih izvora, moze se zakljuciti da je vojvoda Ilijan na kraju izigrao to poverenje ucestvujuci, ili cak organizujuci jednu od brojnih buna u Zeti protiv vlasti Nemanjica. Buna je slomljena, a vojvoda Ilijan je najverovatnije pogubljen.

Niksa, Ilijanov sin, je bio bolje srece od svog oca (drugi Ilijanov sin Branlusta se slabo pominje, i verovatno je umro ne ostavivsi potomstvo). Niksu, koji je jos bio dete, usvojili su i odgojili njegovi roðaci, Nemanjici. O Niksi postoje mnoge legende; ostavio je brojno potomstvo i ostao u uspomeni naroda citave Stare Hercegovine i Crne Gore (od Nikse poticu plemena Trebjesana, Zupljana, Rovcana i onih u Potarju). Ali, te legende, koje dolaze iz raznih plemena Crne Gore, nikako ne mogu da se sloze oko vremena u kojem je Niksa ziveo. Neke legende ga smestaju u doba vladavine dukljanskog kralja Stefana Nemanjica (podigao manastir Moracu 1252. godine), dok je u drugim on ucesnik ubistva bana Ugrena, u drugoj polovini XIV veka. Moguce pojasnjenje ove zabune nude spisi nazvani „Kazivanja starih Trebjesana.“
Kada su vladavinu Zetom ponovo preuzele domace dinastije, prvo Balsica 1360-te, pa zatim Crnojevica, proces iseljavanja uzima drugi tok koji ni do dana danasnjeg nije prestao, tj iz kontinentalnog dijela CG na primorje. Na taj nacin je Grbalj djelimicno i povratio ljudski i genetski potencijal koji je tokom 170-godisnje strahovlade Nemanjica bio prinudjen da izbjegne u planine.

Do znacajnog iseljavanja grbaljskih porodica u sasvim drugom pravcu, dolazi pocetkom 15.vijeka, u vrijeme gasenja druge zetsko-crnogorske dinastije Balsica i uspona trece dinastije Crnojevica. To je vrijeme gotovo neprestanih buna Grbljana protiv kotorske vlastele. Grbljani su upornije nego ostali djelovi kotorske okoline, istrajavali u neprihvatanju odluke srpskog cara Dusana (polovinom 14. vijeka), da zemlju grbaljsku i ljude na njoj da u vlasnistvo Kotoranima:

„Descrittione di 25 villagi di Zuppa, che furono di nobili di Cattaro, donati a quella magnifica communita dall' imperatore di Servia, come appare per privileggi, et tenuti doppo la felice sommessione al leon veneto per ispatio di 120 anni, e poi si ribellarono al Turco; e territorio di sedeci miglia di lunghezza et sei di larghezza con due fiumare, dove macinano 50 molini.“(Citat iz Bolicinog opisa skadarskog Sandzakata iz 1614)

Trazili su da zadrze status slobodnog seljaka koji su imali za vrijeme dukljansko-zetske dinastije Vojislavljevica, a sto su postovali i nekoliko vladara iz srpske dinastije. Grbalj i ostali djelovi zetskog primorja postaju pocetkom 15. vijeka, zrtva teritorijalnih aspiracija Mletacke republike i tada vec turskog vazala, srpske Despotovine. Ne zeleci nijednog za gospodara, stanovnistvo Grblja, uz pomoc autohtone dinastije Crnojevica, podize bune protiv mletacke i despotove nominalne vlasti. Nakon nagodbe Mletaka i Despota dolazi do kaznjavanja ustanika 1428-e godine, kada vojska srpskog Despota Djurdja Brankovica vrsi brutalnu poharu Grblja. Kotorski notari biljeze, da su mnogi Grbljani od ovog terora potrazili spas, iseljenjem za italijansku provinciju Pulju. 1433-e su se mletacki i despotovi predstavnici saglasili da trojica vodja pobune, budu prognani sa njihovih posjeda. Na mletackim posjedima su ih cekala vjesala, a na despotovim, vadjenje ociju. Skloniste su nasli kod Djurdja i njegovog sina Stefana Crnojevica. U narodnom pamcenju je ostalo sjecanje o procvatu Grblja za vrijeme koje je bio u sastavu „Ivanbegovine“:

[Rovchanka]

Predrag Malbasa: iz studije "Dva crnogorska manastira" koju je nedavno objavilo Drustvo arheologa Crne Gore:


„Uporedo sa učvrsčivanjem i osamostaljivanjem Crnojevića i naziv planinskog masiva Crna Gora počinje da se pominje kao teritorijalno politički pojam matičnih oblasti ove dinastije, polako smjenjujući raniji opsti naziv Zeta. Tako se u samom početku svoje vladavine Ivan Crnojević pojavljuje kao mletački neprijatelj. Razlozi i neposredni uzroci ovom neprijateljstvu nalaze se u već ranije ispoljenim sukobima sa Kotorskom opstinom. Bez obzira na očiti diskontinuitet koji je Ivan Crnojević imao u odnosu na srpske vladare, Grbljani su i u ovom slovenskom vladaru nasli zastitnika svojih interesa. Mlečani su na proljeće 1465. godine raspisali ucjenu na glavu Ivana Crnojevića u visini od 10.000 dukata. Pojava turske vojske kao zajedničkog neprijatelja sa Istoka, natjerala je i Mlečane i Ivana Crnojevića na pomirenje krajem 1466. godine. Sklopljenim ugovorom Mlečani su vratili Ivanu vojvodsku čast, novčane nadoknade i proviziju, a on se obavezao da će primorati Grbljane na poslusnost.
Grbljani koji su bili veoma borbeni, tesko su prihvatali bilo kakav mir sa Kotorom, ali je bilo poznato, da je jedino Zetski gospodar, bio u stanju da ih nagovori na poslusnost "jer njih samo njegov duh vodi". Ovaj problem je bio rijesen na taj način sto su Ivanu Crnojeviću na upravu dati Grbalj, Pastrovići i Crmnica, a njegova duznost je bila da omogući Kotoranima ubiranje poreza ("Tradicija govori da su Grbljani najbolje zivjeli pod vlasću Crnojevića. Tradicija takođe biljezi i nerijetki običaj sahranjivanja u crnogorskoj nosnji, sa motivom da se bude Crnogorac pod zemljom kada se nije moglo biti na njoj", Dragoje Zivković "Istorija Crne Gore", 291 - 293).“

Padom dinastije Crnojevica 1496-te godine, i pored aspiracija Kotora i Venecije da ga povrate u svoj posjed, Grbljani dobrovoljnim izjasnjavanjem na zboru odlucuju da dijele sudbinu ostalog dijela Crne Gore i uzimaju tursko pokroviteljstvo. Time postaju samoupravna nahija crnogorskog kadiluka i jedini izlazak Crne Gore na more. Turci se tada pokazuju ne samo kao divlji osvajaci nego i kao pedantni popisivaci osvojenih teritorija u cilju skupljanja poreza.
A ovi nasi odose u Rovca...

[Rovchanka]

Ровачка братства – потомство Гојака Никшина

Братство Булатовића



Братство Булатовића потиче од Булата, сина Гојакова. Булат Гојаков се населио у село Горња Ровца, у заселак Грабље. Булат је имао сина Вуксана, кнеза ровачке нахије који је уписан у херцеговачком тефтеру 1477 године. Сви Булатовићи потичу од Батрића и Богића (Вуксанови синови). Батрићеве потомке зову Горњоровчани или Батрићевци, а Богићеве потомке зову Церовчани или Богићевићи. Батрић Вуксанов имао је четири сина: Драгића, Илијана, Драгишу и Вука.
Од Драгише Батрићевог потичу: Секулићи, Томићи, Вучелићи и Савићи.
Од Илијана Батрићевог потичу: Ивановићи, Минићи, Новељићи, Радивојевићи, Радуловићи, Богдановићи, Милијићи, Тодорићи и Ишићи. Од Минића су Огранци Дминићи, Никетићи и Тошковићи.
Од Драгића Батрићевог су Мртводубочани: Ненадићи, Бајовићи, Пешићи, Зрновићи, Ђурковићи и Бошковићи.
Од Бошковића су Ђокићи, Лакићевићи и Ђурковићи.
Од Вука Батрићевог су Булатовићи у Кучима. Од њих су Трипковићи, Токовићи, Томашевићи, Тодићи, Кликовићи, Будинићи, Боланџићи, Бојановићи, Радуновићи и Оташевићи.
Од Богића Вуксановог су огранци: Ђуровићи, Голубовићи, Лакетићи, Тапушковићи, Ћетковићи, Тодоровићи, Радојичићи и Савићи. Од Ђуровића су Ђинђићи. Од Голубовића су Аџићи и Ћатовићи. Од Лакетића су Реџићи. Од Тапушковића су Пуреновићи и Пушковићи. Од Тодоровића су Радојевићи.
Постоји још родова који су пореклом од Булатовића: Башчаревићи, Баруџије, Вељовићи (огранак Стајовића из Мртвог Дубоког), Величковићи (огранак Стајовића), Дацићи, Дошљаци (огранак Стајовића), Ћаловићи, Ђурашиновићи (Радоичићи и Тодоровићи), Живковићи, Карличићи (неки се презивају Карлице), Кљајићи (од њих су Маринковићи, Марковићи, Јакшићи, Радивојевићи), Крцаловићи, Лончари, Вуковићи, Марашевићи (променили славу, славе Св. Саву), Марићевићи, Маричићи, Маркишићи, Мердовићи, Мијатовићи, Мишелићи, Нешовићи (огранак Стајовића), Павићевићи, Перовићи (живе у Топлици и Јабланици), Пођанин (огранак Стајовића), Радовановићи, Ровчанин, Станишићи, Тацовићи (огранак Стајовића), Ћаловићи, Ћесаци, Ћућиловићи, Ћуповићи, Црнчевићи, Читлучани или Чибучани, Џудовићи (огранак Стајовића), Пајовићи (живе у околини Ариља и Гуче и од њих су настала презимена: Димитријевићи, Јовановићи, Радоњићи, Бојовићи, Ђоковићи, Тимотијевићи), Булат.


Братство Влаховића



Влаховићи носе презиме по Гојаковом сину Влаху. Влахо се доселио у Богутов До и ту формирао своју породицу. Имао је два сина Богету и Николу и кћер Сенију.
Од Богетових синова настала су ужа братства (огранци): Вукановићи, Ђурашевићи, Палевићи, Раичевићи и Симоновићи. Пресељењем дела Богетових потомака у Србију 1878 – 1903 настали су нови огранци: од Вукановића - Божинићи, од Палевића - Миловановићи, од Раичевића - Миковићи...
Од Николиних синова развили су се огранци: Вељовићи, Дуровићи, Ђуричићи, Јуковићи, Марковићи, Мартиновићи, Ницовићи и Селићи. Од ових огранака један број породица се одселио у Србију и од њих су настали нови огранци. Од Дуровића - Спасојевићи, Спасићи и Пајовићи, од Ницовића - Секулићи. Од Мућа Николина развило се пет огранака: Јововићи, Милајићи, Милићевићи, Новаковићи и Пековићи. Од Јововића развили су се Лакићевићи. Од Пековића настали су огранци Вуксановићи и Митрићи. У Васојевићима су насељени Богавци који тврде да потичу из Роваца и да су огранак Влаховића.



Братство Шћепановића



Братство Шћепановића је добило презиме по Шћепану Гојаковом. Шћепан се населио у село Липље, на десној обали Мораче у близини манастира Морача. Пошто у Липљима није било довољно обрадиве земље, Шћепанови потомци се селе у Веље Дубоко, у Вишње и у Међуречје. Шћепан Гојаков је имао пет синова: Вукца (Вука), Влатка, Божидара, Станишу и Радоја.
Потомство Станише Радоњина дели се на огранке: Бошковићи (у Барице, Поља и Ровачко Требаљево), Муцовићи, Радојичићи. Од Бошковића су Вучетићи и Димбовићи. Од Радоичића су Драшковићи, Крстовићи, Мишовићи, Ђекићи и Вујиновићи. Од Драшковића су Бећковићи, Вујовићи, Крстићи, Маркићевићи, Радојевићи и Делимарковићи. Од Мишовића су Ровчани (н). Од Ђекића су Грезићи. Од Вујиновића су Милићи.
Потомство Марка Петрова: Лазаревићи и Лешперовићи. Од Лазаревића су Јовановићи, Милуновићи и Јоковићи. Од Лешперовића су Видићи и Ваганари. Од Видића су Миловановићи. Потомство Шћепана Петрова су: Ковачевићи и Гогићи. Од Гогића су Гугићи и Вукојичићи. Од Ковачевића су: Мандићи, Симоновићи, Пењајићи, Бојовићи, Вељовићи и Руповићи. Од Мандића су Пулетићи и Божовићи. Грабљани су Шћепановићи из Стратешке Горе који се деле на седам огранака. Потомци Станка Стаматова су: Вукови, Ниношевићи и Ракитићи. Од Ракитића су Јоковићи Потомци Јездимира Јегоријева су тзв. Давидовићи.
Потомци Пурише Ристова тзв. Шћепановићи – Пуришићи и од њих су: Ђокићи, Веснићи и Тошковићи. Постоји још родова који су пореклом од Шћепановића: Бојовићи (рођакају се са Мутаповићима), Божовићи (рођакају се са Мутаповићима), Богдановићи (рођакају се са Мутаповићима), Вукашиновићи (рођакају се са Мутаповићима), Гојковићи (рођакају се са Мутаповићима), Зубановићи, Јоксимовићи (рођакају се са Мутаповићима), Јокићи (рођакају се са Војиновићима, Костићима и Милићичима), Јакшићи, Јаковићи (потићу од Јакшића из Вишања), Костићи (рођакају се са Јокићима, Миличићима и Вујиновићима), Красојевићи (рођакају се са Мутаповићима), Каровићи (потичу од Кара, брата војводе Мутапа Лазара - Јовановићи), Кезуновићи (од Миличића), Мрдовићи (огранак Јакшића), Миличићи, Мутаповићи, Мићићи (рођакају се са Мутаповићима), Мулићи (рођакају се са Мутаповићима), Одовићи, Порубовићи, Станојевићи (у Вичи), Стјепановићи (потичу од Митра, брата војводе Лазара Мутапа), Стаматовићи, Чичаревићи (рођакају се са Перишићима, Вујовићима, Челебићима и Бошковићима), Челебићи (не треба их мешати са истоименим муслиманским родом у Босни).
Дрекаловића, досељени у Ровца (Веље Дубоко) у 17. веку. Јањушевићи су из Озринића, а даљње порекло из Бањана, Радмановићи су из Загарача, Милетићи су по некима староседеоци, а по некима досељеници из Бјелопоавлића, Синђићи (староседеоци), Дмитрићи (староседеоци), Петричићи (из Катунске нахије), Ковачевићи из Бјелопавлића, Јукићи из Босне, Татићи...



Братство Срезојевића



Братство Срезојевића је добило презиме по Стојану Гојаковом, званом Срезоје. Ово презиме није никада озваничено, нити је као такво, братственичко, презиме у прошлости постојало, сем што су знали да су потомци Срезоја Гојакова.
Срезоје је имао четири сина: Радоњу, Радича, Луку и Вукаша. По кнезу Иванишу Радоњином, Срезојевићи који су се одселили у Попово и Пољицу добијају презиме Иванишевић. Од рода Иванишевића развили су се огранци Липаве, Мостарици, Сетеничићи, Глигићи, Рунде, Милићи, Чолак и други...
Од Ненеза Срезојевића су Јовановићи, Илинчићи, Марковићи. Од Јовановића је настало братство Максимовићи. Од Максимовића су Поповићи (у Колашину), Новаковићи (у Липову). Огранци Илинчића су Никићи и Мијатовићи. Од Мијатовића су настали Вуловићи, Мишовићи и Новићи.
Потомство кнеза Богдана Војинића (Љешњанина): Кнез Богдан Љешњанин се прво доселио са Чева у Љешанску нахију па онда у Ровца. Имао је четири сина од којих су се развила братства: Вуковићи, Јанковићи, Јоковићи, Јововићи, Перишићи и Букилићи. Братство Радуловићи кажу да потичу од оних Радуловића из Комана (Катунска нахија).


Остала братства у Ровцима



Радовићи (давно досељени из Мораче, Миоска), Пижурице су пореклом из Куча, од Дрекаловића, досељени у Ровца (Веље Дубоко) у 17. веку. Јањушевићи су из Озринића, а даљње порекло из Бањана, Радмановићи су из Загарача, Милетићи су по некима староседеоци, а по некима досељеници из Бјелопоавлића, Синђићи (староседеоци), Дмитрићи (староседеоци), Петричићи (из Катунске нахије), Ковачевићи из Бјелопавлића, Јукићи из Босне, Татићи...

[Hari Krisna]

Ровачка братства .......
Јукићи из Босне, .....

Ulazem protest na netacnu informaciju. Jukići u Rovcima su Vasojevići porijeklom i greska je nastala valjda sto se vezuju sa prezimenjacima oko Podgorice. Na primjer ima dosta Jukića u Hrvatskoj koji za svoje porijeklo navode Rovca, a neki nemaju bas nikakve veze sa Crnom Gorom i to su starośedioci u Hrvatskoj.
PS.
Morao sam iz licnih pobuda demantovati

[Rovchanka]

Zato ja kazem da se tesko ozenit' i udat' u CG. Te rodjaci, te kumovi, te...

[Hari Krisna]

Nije bogomi no najlakse. Bar tamo svi znaju svoju lozu dovoljno dalekooooooo da ne nabasa na rodjaku. Doduse znaju po ocu, ali to je vaznija polovina a da su u prednosti oni iz manjih bratstava to jesu

[Rovchanka]

Khm... na zalost ili na srecu, ali zna se po svakoj liniji (koga to interesuje naravno) od kojih su bile majke a i kumstva.. Ja za moje znam, pa se u CG osjecam kao da sam u rezervat tj. veliku porodicnu kucu dosla. Totalno aseksualno djeluje.