Старосрпски језик у два писма Ђурђа Кастр

[ihtus777]

Гордана Јовановић
Старосрпски језик у два писма
Ђурђа Кастриота Дубровчанима
Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године
Два кратка писма Ђурђа Кастриота реченог Скендербега, како сам себе назива, објављена у Monumenta Serbica[1] дају могућност да се проговори о употреби српскога језика као инструмента официјелне комуникације и у арбанашкој средини, у дворској канцеларији Ђурђа Кастриота. Писма су упућена Дубровчанима, одн. Дубровачкој републици, у чијој je канцеларији постојао обичај да се канцелар, који je надлежан за преписку на српском језику, назива "дијак српски".[2] Овакав "дијак" морао је постојати и у канцеларији Ивана Кастриота, Ђурђевог оца. Потврда којом Иван Кастриот даје повластице Дубровчанима да тргују у његовој земљи из 1420. г. писана je такође на старосрпском језику. Овим језиком написана je и Иванова даровница којом он са синовима Станишом, Репошем, Константином и Ђурђем прилаже село Радостуше са црквом Св. Богородице и село Требиште хиландарској лаври Пречисте Богородице.[3] Друго писмо (из 1459. г.) потврђује да je "дијак српски" постојао и у канцеларији његовог сина, Ђурђа Кастриота - наиме, изричито се наводи да je писмо сачинио Ниньц Вукосаљић, а вероватно да je он писао и прво писмо (из 1450. г.), jep га свакако исти тај дијак Ниньц носи у Дубровник као Ђурђев изасланик, овога пута ословљен као канцелар (каньжилерь).
У писму из 1450. г. Ђурађ Кастриот обавештава кнеза и дубровачку властелу да на њега иде турски цар па у том циљу шаље свога канцелара Ниньца да их о свему извести. По свој прилици реч je о нападу турског султана Мурата II на град Кроју, који ни после петомесечне опсаде није могао да освоји и био je принуђен да се повуче са својом војском. Ова победа прославила je Ђурђа Кастриота, па се и сам папа Никола II заузео код Дубровчана да помогну Ђурђу.[4] У писму из 1459. г. Ђурађ Кастриот извештава да je од кнеза, властеле и општине дубровачке примио 1.000 златних дуката које je код њих оставио као поклад.
Судећи по језику и имену писар Ниньц био je Србин. Језик ова два писма исти je као и језик писама из српских канцеларија: српски народни, са извесним старословенским примесама.
Старословенских, одн. српскословенских примеса je сасвим мало: предлог вь (вь име), група -шт- и суф. -аго у самовладаущаго (града Дубровьника), група -жд- у рождьства (Христова), суф. -ть у 3. л. сл. през.: достоить, изнесеть. Архаизам ослоњен на старословенски систем представља и група вс- у заменичким облицима: всакому, али je потврђено и св- (у свемь), као и компромисно вьсв- (ωвьсвемь). Остале фонетске и морфолошке особине карактеристичне су за народни језик.
Гласови:
- штокавско ћ и ђ: ће (що ке говорить), опћине (ωδό ... все ωпькиние), веће (векие неωистаие, за веки верование), међу (мегю нами), всегађер (всегагиерь);
- ново јотовање: видење (видение), веровање (верование), али: здравје (здравьие), исп. и херетисаније са стел. наставком;
- асимилација дьс -> ц: госпоцтьво, госпоцтьву;
- чьт -> шт: що (х 2), али: много почтенимь, много почтенога;
- д ум. т (аналогијом) ; ωдь
- вь -> у: у свемь, у комунь дубровьчьки, у писме, али и вь (в. горе);
- вьс -> св- (в. горе);
- рефлекс јата: више примера сведоче о доследном екавизму: верујете, месеца черешьнара, на видение, предь, по нашеи заповеди, с нашимь листомь верованемь, верование, по заповеди, на лето, лето, у писме. Секундарно јат: каньжилера, у Лешу. Других јатовских замена осим екавских нема, а графема јат уопште се не појављује у овим писмима;
- јаки полугласник: најупадљивија je особеност вокализације полугласа у е. Налазимо Нинець и Павель (од Павьль). Исту појаву посредно потврђује и обрнута замена: Скендьрь бегь, Скендьрь бега (у писму из 1459. г.), док je у писму из 1450. г. Скедерь бегь. Наведене примере са задржаним ь пре треба повезати са отвореним изговором полугласа у зетским говорима, него са македонском ситуацијом;
- редукције -слављ- ->- -саљ- (Вукосаликю), а поменуто Скедерь бегь можда се може третирати као писарска омашка, а не као гласовна редукција.
Графију и правопис није могуће прецизно анализирати без факсимила писма. Из Миклошићеве транскрипције примећује се, поред поменутог изостанка графеме јат, доследно лигатурно у, а не диграф оу, обилна употреба омеге (иза сугласника), доста правилна употреба прејотованих вокала, осим што се ие јавља и где му није место (иза непалаталних сугласника):ωпькиние, другие. Графеме Ы нема.
Облици:
-деклинација именица: лок. једн. о -основа: у Лешу, у комуну, али у писме; ген. једн. а-основа: поставе (х 2), ωпькиние; ген. једн. и-основа: любьве; ген. мн. ωдь ... властель, властель, ду кать (х 3). Именица господа има у вок. једнински наставак: госпωдо, али у дат. мн. господамь.
- личне заменице: Ю, (х 2), казаше ми, господина ми, да га веруиете, да му дасте, мегю нами, на нась, госпоцтьво ви (х 2).
- именичке заменице: кому, всакому, що;
- показне заменице: ωви нашь листь, заωвьзи посьль, ωдь тези поставе, сегаи листа, тога ради;
- присвојне заменице: мога, моиега, нашихь (x 2), наше (x 1), по нашему, с нашимь, по нашеи;
- наставци -го / -га у заменичко-придевској промени. Поменуто je стсл. самовладущаго, а сви остали примери су на -га: тога ради, духа светога, предь кога, моиега, много почтенога, знаменованога;
-јатовски и -и- наставци у заменичко-придевској промени. У два примера у наставку се јавља рефлекс јата: племенитемь (дат. мн.), с нашимь листомь верованемь, а иначе je доследно -им, -их: племенитимь, много почтенимь, мудримь, властель дубровьчькихь.
Глаголски облици:
- наставци презента: не остаие, поред поменутог стсл. достоить, изнесеть; даиемо, да му дасте. Изузетан je облик ма (много здравьие... да ма госпоцтьво ви) ум. има, вероватно настао на основу одричног нъма. Код Даничића [5] je наведен само овај пример.
Партикуле:
-зи: за ωвьзи, ωдь тези; -j: сегаи листа, које се вежу за показне заменице[6], а осим тога и -ђер: всегаг иерь. Уп. и лексикализовано иере и иерь уместо некадашње партикуле -же[7].
Лексика и имена:
Од лексике страног порекла, поред уобичајеног грцизма дијак, јавља се и један ретки: херетисаније "поздрав", од гр. chairetismos. Такође налазимо и латинизам каньжилерь (од cancellarius) који има и друге варијанте у нашој старој ћирилској писмености, нпр.: каньжалърь, канжелиерь, канжелиерь, каньжилиерь, каньжилирь[8].
Од словенске лексике најинтересантнији je народни назив месеца черешьнiарь: месеца черешьниера. У овом лику јавља се у наше доба око Мораве, Вардара и Шар-планине. Миклошић не идентификује који je то месец (даје само "mensis cerasorum"), али то би, према подацима којима располажемо био или мај или јуни.[9] С обзиром на то ни у очувању ч- ум. ц- не треба видети старословенски утицај, него дијалекатски архаизам, који се, осим у наведеним областима, чува и у јужнозетским говорима (група чр- :чрв и сл,).[10]
У тексту првог писма јавља се још један необичан облик: щокие гωворить с наше кpане вашему госпоцтьву, очигледно ум. "с наше стране". Даничић je констатовао да je то "погрјешка".[11] Не оспоравајући ову Даничићеву оцену, морамо ипак указивати да je она сазвучна са одговарајућом арб. речју. Наиме, у арбанашком језику реч krah има значење "страна, бок" (поред значења "раме") од чега су изведенице krahane "странка, партија" и krahine "крај, покрајина"[12]. Отуда је могуће да је писарска грешка, макар била и пука омашка, изазвана сазвучјем са арбанашком речју сродног значења, можда у поступку превођења.
На размишљање о односу два језика наводе нас и неки облици имена у овим писмима. Наиме, поред словенских имена која носе поменути Ниньц Вукосаљић (словенско и име и очинство), и челник Рајан, налазимо и несловенска: сам Ђурьђ Кастриот и "господинь Павель Газуль. (Челник Рајан и господин Павел Газул однели су поклад Ђурђа Кастриота у Дубровник). Пада у очи да се имена Гюрьгь и Павель не јављају у типично арбанашким ликовима Ђерђ и Пал.
У арбанашким крајевима je, можемо закључити, арбанашки језик функционисао као преовлађујући говорни језик средине, док je српски могао имати функцију официјелног и комуникативног језика, пре свега са суседним словенским крајевима.
Узајамни утицај језика говорне средине и официјелног језика свакако је постојао, нпр. кад је реч о неким специфичним терминима, личним и географским именима. За нас je битно да уочимо начине на које су арбанашка имена преузимана у српске текстове. Налазимо, најпре, просто преузимање, без друге адаптације осим фонолошке, нпр. Тануш, Ђин, Лъш[13], географско име Круимада[14], а онда и примере структуралне адаптације, као поменута имена Ђурьђ и Павьл. У ономастичким дискусијама указано je и на примере превођења имена, нпр. Свиноглав као превод арб. Kryethi, Ђин Бъли као превод арб. Gjin Bardh, а и на однос српског имена Горска (жупа) и арб. Малесија (Malesie) указано je као на превођење имена, без обзира на то у којем je смеру текло.[15] Нема сумње да при разматрању словенско-арбанашких језичких односа и њихових ономастичких трагова треба имати у виду и овакве појаве.

Напомене
1. F. Miklosich, Monumenta serbica, Wiennae 1858, str. 442, 482.
2. "Законик цара Стефана Душана", Струшки и Атонски рукопис, САНУ, Београд 1975, стр. 32, нап. 34.
3. С. Новаковић, "Законски споменици српских држава средњег века", књ. V, Београд 1912, стр. 793, 467.
4. Др Јован Радонић, "Ђурађ Кастриот Скендербег и Арбанија у XV веку (историјска грађа)", Српска краљевска академија, Споменик XCV, Други разред, 74, Београд 1942, стр. IV.
5. Ђ. Даничић, "Рјечник из књижевних старина српских", I, Београд 1975, стр. 408.
6. "Законик цара Стефана...", стр. 149.
7. Тамо, стр. 132.
8. Ђ. Даничић, "Рјечник...", стр. 408.
9. Г. Јовановић, "Народни називи месеци у Срба", Научни састанак слависта у Вукове дане, књ. 17, Београд - Нови Сад - Тршић 1987, стр. 187.
10. Л. Вујовић, "Мрковићки дијалекат", СДЗБ XVIII, Београд 1969, стр. 362.

[Click]

koriscenje starosprskog

[Kod Pera na Bukovicu]

Prvi put cujem za "starosrpski", zar se to ne zove "staroslovenski"?

[FORMICA]

Sloveni zapravo i ne postoje jer su to bili Srbi pa je prema tome i staroslovenski zapravo starosrpski

[ihtus777]

Prvi put cujem za "starosrpski", zar se to ne zove "staroslovenski"?

Погледај у књигама Павла Ровинског о Црној Гори,имаш ова два писма читава.

Ево ти кратка генеза српског језика:старословенски са првим писмом глагољицом коју касние замјењује ћирилица.На том су језику први просветитељи Ћирило и Методије,у деветом вијеку ,превели црквене књиге а међу њима и Свето Писмо.Онда настаје старословеснки у српској редакцији,то је дакле старословенски са примјесама народног српског који је назван српскословенски.Тим језиком је писано мирослављево јеванђеље.
Касније Руси,Емануел Козачински и Максим Суворов отварају школе за учитеље и свештенике и тако натстаје рускословенски црквени језик,који ја био руска редакција старословенског и он потискује српскословенски.
Рускословенски почиње да се мијеша срапским народним језиком па тако настаје славеносрпски језик.
Касније га је Вук реформисао,са још појединим,и данас имамо српски језик који се дијели на штокавско,чакавско и кајкавско наречје.

Старосрпски се зове јер је то један од коријена српског језика,па пошто је старији,дакле,пошто је укоријењен у данашњем српском,онда се тако и може звати-старосрпски.

[andrija81210]

Старосрпски се зове јер је то један од коријена српског језика,па пошто је старији,дакле,пошто је укоријењен у данашњем српском,онда се тако и може звати-старосрпски.

[ihtus777]

Пази овако:пошто је Ђурађ Кастриот поријеклом са простора гдје се употребљавао српски језик,дакле,то је тај ``старосрпски дијалекат`` и пошто није онај чисти и неокрњени језик Свете браће Ћирила и Методија,дакле,пошто то није тај језик,није то био чисти старословенски,већ редакција српског,онда се несметано може звати старосрпски.

[miroslav]

:lolblue::lolblue::lolblue:

Taj jezik nije nikakav starosrpski nego srpska verzija crkvenoslavenskog.

Srbi toga vremena,srpski narod,srpska raja, nazovimo ih starim Srbima,nisu govorili taj jezik. Ni tada,ni prije,ni kasnije. Nikada.

[Zvek_Zivi]

http://www.montenegrina.net/pages/pa...talizacija.htm
Simo Matavulj
CRNOGORSKI JEZIK


Simo Matavulj u "Bilješkama jednog pisca", navodi riječi Crnogorca Tomaša Vukotića povodom traženja neke pozorišne grupe za izvođenje "Balkanske carice" kralja Nikole:

"I zar ti skitači ne umiju govoriti po naški, onako čisto crnogorski, ka što je pisano?

Bože sačuvaj! Ne bi im svaku treću razumio...
Ni najbolji glumci u Biogradu ne umiju govoriti našijem govorom"...

Kao što nam Srbin Simo Matavulj pokazuje, još prije mnogo godina Crnogorci su svoj jezik nazivali - crnogorski jezik!


U knjizi Vuka Karadžića Montenegro und die Montenegriner (Stuttgart 1837) nalazi se prvi pomen Crnogorskog jezika.
U prijevodu srpskog filologa i Vukovog biografa, akademika Ljubomira Stojanovića (1860-1930), uvodna rečenica u poglavlju >>Žitelji<< tog Karadžićevog djela glasi:

»Francuski pukovnik Vijala, koji je 1813. godine obišao Crnu Goru, veli za Crnogorski jezik (kojim je, veli, za nevolju i govorio) da je dijalekat Grčkoga!«


=================================


- Nalazio sam se u Sofiji poslom i kad sam čuo, pripovijedao je Janjić - Lončareviću, da je talijanska kraljica u pohodu kod svoje kćeri, bugarske carice, odlučio sam da je posjetim i pozdravim. Primila me srdačno. Razgovarali smo dosta dugo. Iznenađen i oduševljen njenim dobrim srpskim jezikom rekao sam joj: “Veličanstvo, ja se Vama divim, što i sada, živeći dugo u Italiji, tako dobro govorite srpski”. Ona se na to digla, pružila mi ruku i na rastanku rekla:

“Oprostite, gospodine ministre, ja ne govorim srpski, no crnogorski. Tako me je učio moj otac, crnogorski kralj Nikola.”

http://www.montenegrina.net/pages/pa..._r_cerovic.htm
Ljubomir Nenadović:
CRNOGORSKI JEZIK, 1857. godine

=======
..."Bio sam u crkvi i pohodio sam školu na Obodu. U svim školama je jezik crnogorski, u mnogome različan od onoga priznatog lepog jezika na kome je Biblija prevedena" ,
(misli na Vukov jezik).
"Ako Crnogorci produže svoje škole, kao do sada, onda posle sto godina između ta dva jezika biće veća razlika nego sto je izmedju portugalskog i španskog..."
=======


Nenadović je u tom zapisu napisao da je Crnogorcima, kako je rekao, za ljubav književnog jedinstva predlagao da pišu onako kako se piše u Beogradu i Novom Sadu.
Medjutim, na Cetinju su mu rekli da je ljepše i običnije kazati "lijepa, bijela, sijeda brada u đeda, nego "lepa, bela, seda brada u deda".

http://www.montenegrina.net/pages/pa...kom_narodu.htm

http://www.montenegrina.net/pages/pa..._britanica.htm
http://www.montenegrina.net/pages/pa..._menesland.htm

Kako bi mi trebali onda nazvat svoj "STARODJEDOVSKI" jezik ????? Hhahahaha misim stvarno !

[ihtus777]

:lolblue::lolblue::lolblue:

Taj jezik nije nikakav starosrpski nego srpska verzija crkvenoslavenskog.

Srbi toga vremena,srpski narod,srpska raja, nazovimo ih starim Srbima,nisu govorili taj jezik. Ni tada,ni prije,ni kasnije. Nikada.

Тај језик јесте староспрски,свиђало се то теби или не,ето и ти си сам то рекао у свом посту.Па што значи,да се сам себи смијеш?

Ја сам рекао да се може назвати старосрпским јер он јесте редакција старословеснког.

Звек,ако ћемо ићи твојом логиком,Његош је говорио српским,тако он каже,па би онда стигли у ћорсокак ако би се само гађали историјским фактима.

[miroslav]

Тај језик јесте староспрски,свиђало се то теби или не,ето и ти си сам то рекао у свом посту.Па што значи,да се сам себи смијеш?

Ја сам рекао да се може назвати старосрпским јер он јесте редакција старословеснког.

Звек,ако ћемо ићи твојом логиком,Његош је говорио српским,тако он каже,па би онда стигли у ћорсокак ако би се само гађали историјским фактима.

Ihtuse pa boga mu ljubim, jeli taj jezik ikada bio govorni jezik srpske raje?
Nije. Nikada bio niti će ikada biti.

To je kancelarijski jezik, jezik crkvenih dokumenata kao na zapadu latinski.

To se može nazvati starosrpskom verzijom crkvenoslavenskog ali ne starosrpkim jezikom. Zato što tim jezikom Srbi nisu pričali,kao ni Hrvati ili Mađari latinskim.

[shrek]

Cudo jedno kako nastoje svemu da metnu ono "srpski".

[Hari Krisna]

Nenadović je u tom zapisu napisao da je Crnogorcima, kako je rekao, za ljubav književnog jedinstva predlagao da pišu onako kako se piše u Beogradu i Novom Sadu. Medjutim, na Cetinju su mu rekli da je ljepše i običnije kazati "lijepa, bijela, sijeda brada u đeda, nego "lepa, bela, seda brada u deda"...

Kad se sjetite uobičajene školske lekcije da je Njegošev "Gorski vijenac", objavljen 1847. godine, bio jedna od tri knjige uz pomoć kojih je "Vukova reforma" konačno odnijela pobjedu (ostale su pjesme Branka Radičevića i jedna brošura Đure Daničića) vidjecete da je i danas to stav srpske nauke o jeziku.
Naravno ta nauka se ne bavi sljedećim logičnim pitanjem: zašto im je Njegoš nerazumljiv, kada je pisao na Vukovom narodnom jeziku ili navodno ovim istom kojim svi govorimo? Od malih sitnih prevara vukovaca do "univerzalnih istina" jer Njegoš je svoja djela, pa i "Gorski vijenac", objavljivao na starom pismu (građanska ćirilica) i na naškom starom jeziku koji jos uvijek savrseno razumijemo i bez dodatnih opisa i komentara koji su u nekim sredinama obicno mnogo duzi i od samog djela.
Kopitar je slao Vuka crnogorskom vladiki da ga pridobije za svoju stvar, ali bez uspjeha. Istorija bilježi da je Vuk često posjećivao Njegoša u Beču uoči i za vrijeme štampanja "Gorskog vijenca" 1847. godine i ubjeđivao ga da pređe na njegov pravopis, jer je Jermenska štamparija bila jedina ćirilična u Beču, a štampala i Vukove knjige. To je bila štamparija Vukovih prijatelja i pomagača inace jermenskih katolika, a ne pravoslavaca, što se obično prećutkuje. Jermeni su prihvatili uniju i upravo zato ih je Kopitar uključio u svoj projekat, a po jednom od njih, Demetru, Vuk Karadzić je dao ime i svom sinu, ali se i taj podatak precutkuje pošto su Demetra Karadzića Srbi "prekrstili" u Dimitrija.
Njegoš je odbio reforme odlučivši se za štampanje "Gorskog vijenca" starim pravopisom, a za njegova života Vukovim pravopisom štampan je "Lažni car Šćepan Mali". Rukopis ja na starom pravopisu Njegoš poslao u Trst 1850. godine izdavaču Stojkoviću, koji je svojevoljno izvršio izmjenu i na prevaru uveo reformu u njegovo djelo. Četrnaest godina kasnije Jovan Hadzić je u "Ogledalu" tvrdio kako mu je Njegoš tim povodom rekao: "Nijesam ja onako napisao. Ja sam pisao kako sam znao i naučio! Niti se upuštam u
reforme, niti u tome sebe za sposobna sudiju držim. Ja samo to ispovijedam da mi što god se više udaljavamo od slovenstva to sve većma propadamo. Nego ja sam poslao moj rukopis Stojkoviću u Trst da ga pečata, a on se udružio s Vukom pa mi pisanije promijeni i okrenu na svoju sistemu. Pa šta sam znao činiti kad je djelo već gotovo bilo. Samo sam se srdio, jer svađati se javno ne podnosim".
Vukove pristalice osporavale su tačnost ove izjave. Dajući prednost Njegoševoj izjavi Ljubomiru Nenadoviću, koju je ovaj objavio u "Pismima iz Italije": "E nije vrijedno povjeriti kome štogođ! Ja sam predao rukopis Andriji Stojkoviću da ga, kao što me je jednako molio, pečata i on, eto pečatao ga novom ortografijom. Nova ortografija je dobra, ali nijesam rad da ja u tome prednjačim. Ima ko te puteve krčiti bez crnogorskog vladike. Doduše, nijesam mu kazao da pečata na starim ni novim pravopisom; on me molio za rukopis, ja sam mu ga dao da čini s njim što hoće". Za razliku od Jovana Hadzića, Ljubomir Nenadović je Vukov sledbenik i zato se njegovom svjedočenju vjeruje. Mada se suština oba svjedočenja svode na isto, da je "Šćepan Mali" štampan Vukovim pravopisom protiv Njegoševe volje. Njegoša ubrajaju u Vukove sledbenike iako baš svi dokazi upućuju na sasvim suprotan zaključak jer je u svakom djelu koje je štampao pod svojom kontrolom Njegoš koristio stari jezik i pravopis. Kod njega ima narodnog jezika, ali Venclovićevskog a ne vukovskog tipa, kao što je to primijetio i Meša Selimović i mnogi mnogi drugi. Starim pismom, sa "jerovima" i "jatom" a bez latiničnog slova "j", i bogatim starim jezikom razumljivim za njegov narod, vladika se do kraja života služio i privatno. Dokaza ima na stotine a ponajbolja je i njegova prepiska sa samim Vukom Karadzićem, kao i obimna "Bilježnica". Naravno sve ovo ne iskljucuje i mogucnost da su hijeroglifi ili ono klinasto pismo bilo srpsko, ali da se ova male sitne istine znaju nije na odmet.

[ihtus777]

Ihtuse pa boga mu ljubim, jeli taj jezik ikada bio govorni jezik srpske raje?
Nije. Nikada bio niti će ikada biti.

To je kancelarijski jezik, jezik crkvenih dokumenata kao na zapadu latinski.

To se može nazvati starosrpskom verzijom crkvenoslavenskog ali ne starosrpkim jezikom. Zato što tim jezikom Srbi nisu pričali,kao ni Hrvati ili Mađari latinskim.

Да ј БОЖЕ да тај језик буде говорни,јер је овај језик доста слаб,говорим за данашњи српски.

Пази овако:током историјскиог развитка у кругу јужнословенске заједнице формиала се западна језичка заједница из које су се развили словеначки и српски и источна језичка заједница из које су се развили македонски,бугарски и некадашњи старословенски.Е сад,старословеснки је био први књижевни језик.Тај језик је имао основу у словенском и зато је Србима могао бити разумљив,јер се тада он и уклапао у говорни језик.За разлику од латинског који је пустио коријене у тим ``латинским``језицима,латински је и даље остао неразумљив,па једна од Лутерових теза је била да се поје на народном а не на латинском,док то код словена није био случај.Ево и дан данас ако идеш у Цркву можеш подоста да разумијеш срквено-словенски.

Ти јеси донекле управу,али само кад будем имао времена,сад студирам ,знаш, и користим туђе сате на нет-у,потрудићу се да отврим тему о језику.Ово сам сад дао само овлаш.

[miroslav]

Да ј БОЖЕ да тај језик буде говорни,јер је овај језик доста слаб,говорим за данашњи српски.

Пази овако:током историјскиог развитка у кругу јужнословенске заједнице формиала се западна језичка заједница из које су се развили словеначки и српски и источна језичка заједница из које су се развили македонски,бугарски и некадашњи старословенски.Е сад,старословеснки је био први књижевни језик.Тај језик је имао основу у словенском и зато је Србима могао бити разумљив,јер се тада он и уклапао у говорни језик.За разлику од латинског који је пустио коријене у тим ``латинским``језицима,латински је и даље остао неразумљив,па једна од Лутерових теза је била да се поје на народном а не на латинском,док то код словена није био случај.Ево и дан данас ако идеш у Цркву можеш подоста да разумијеш срквено-словенски.

Ти јеси донекле управу,али само кад будем имао времена,сад студирам ,знаш, и користим туђе сате на нет-у,потрудићу се да отврим тему о језику.Ово сам сад дао само овлаш.

Ma boga mu ljubim na kub.

Pa Srbima je razumljiv i slovenački jezik. Hoće li za 580 godina nekome pasti na pamet kazati da je slovenački jezik starosrpski,jer su ga Srbi dosta razumjeli?:blah:

Neće,zato što je to bio slovenački jezik,jezik kojim Srbi nikada nisu govorili.
Ista stvar je sa umjetnim crkvenoslovenskim, od kojih je praktički svaki narod koji ga je koristio imao svoju verziju.

Ni Bašćanska ploča ili Povaljska listina godine nisu pisane nikakvim starohrvatskim, nego crkvenoslavenskim jezikom sa određenim hrvatskim karakteristikama, kao što je taj umjetni jezik u svakom narodu imao drugačiji oblik ovisno u jeziku.

[ihtus777]

Neće,zato što je to bio slovenački jezik,jezik kojim Srbi nikada nisu govorili.
Ista stvar je sa umjetnim crkvenoslovenskim, od kojih je praktički svaki narod koji ga je koristio imao svoju verziju.

А одакле је црквено-словенски добио име и који је то језик уствари?
Кад даш одговор на ово питање све ће ти бити јасно.

Ако је сваки народ имао своју редакцију словенског језика,па зар није логично да је тај језик постао коријен говорног језика на том подручју?

[miroslav]

А одакле је црквено-словенски добио име и који је то језик уствари?
Кад даш одговор на ово питање све ће ти бити јасно.

Ако је сваки народ имао своју редакцију словенског језика,па зар није логично да је тај језик постао коријен говорног језика на том подручју?

------------------------------------

Čovječe,crkvenoslovenski je umjetan jezik.

Ajde mi nađi dokument govornog srpskog jezika iz 19.vijeka.
Zatim mi nađi srpsko-crkvenoslavenski iz 19.vijeka.

Na kojem od tih jezika se bazira govorni jezik srpskog naroda?

[ihtus777]

------------------------------------

Čovječe,crkvenoslovenski je umjetan jezik.

Ajde mi nađi dokument govornog srpskog jezika iz 19.vijeka.
Zatim mi nađi srpsko-crkvenoslavenski iz 19.vijeka.

Na kojem od tih jezika se bazira govorni jezik srpskog naroda?

Црквено-словенски јесте ``језик Цркве``.

Погледај колико су слични српски из 19 вијека и Црквено-словенски,да то провериш погледај неку посланицу Карађорђеву,или најбоље погледај посланицу Светог Петра Карађорђу,која је писана српским језиком који се говорио у Србији.
И што говоре да се драстично разликовао српски у Србији од српског у Црној Гори је једнда безочна лаж.Јесте се разликовао,али не толико да нису могли да се разумију.

[miroslav]

Црквено-словенски јесте ``језик Цркве``.

Погледај колико су слични српски из 19 вијека и Црквено-словенски,да то провериш погледај неку посланицу Карађорђеву,или најбоље погледај посланицу Светог Петра Карађорђу,која је писана српским језиком који се говорио у Србији.
И што говоре да се драстично разликовао српски у Србији од српског у Црној Гори је једнда безочна лаж.Је
сте се разликовао,али не толико да нису могли да се разумију.

Ponavljam - na kojemu se od ta dva jezika bazira govorni jezik srpskog naroda?

Jedan od ta dva jezika je umjetan. Jel to srpski jezik umjetan, ili srpsko-crkvenoslavenski?

[Zvek_Zivi]

Cudo jedno kako nastoje svemu da metnu ono "srpski".

:lolblue: :lolblue: :lolblue: :lolblue: :lolblue: :lolblue: :lolblue: :lolblue: :lolblue: :lolblue:

[Kralj_Nikola]

Nije istina, to je sprskoslovenska cicvara

[Zvek_Zivi]

Ko Odje Ne Poludi
Taj Nije Normalan
Hehehehehehhehe

[Vidocq]

Prvi put cujem za "starosrpski", zar se to ne zove "staroslovenski"?

ada znas i sam postoji samo srpska nova godina, koja nikako nije pravoslavna, jer je ne slave i rusi, bugari, grci..

[Kod Pera na Bukovicu]

Пази овако:пошто је Ђурађ Кастриот поријеклом са простора гдје се употребљавао српски језик,дакле,то је тај ``старосрпски дијалекат`` и пошто није онај чисти и неокрњени језик Свете браће Ћирила и Методија,дакле,пошто то није тај језик,није то био чисти старословенски,већ редакција српског,онда се несметано може звати старосрпски.

Djuradj Kastriot. To je onaj albanski junak - Skenderbeg. Da nije i on Srbin samo da toga nije bio svjestan? Ovo ka danas mi, Makedonci, Bosnjaci, Hrvati i drugi?

[ihtus777]

Djuradj Kastriot. To je onaj albanski junak - Skenderbeg. Da nije i on Srbin samo da toga nije bio svjestan? Ovo ka danas mi, Makedonci, Bosnjaci, Hrvati i drugi?

То немој да питаш на овом топику јер то није тема овде.Ја сам казао,отворите Павла Ровинског и тамо ћете наћи писма Ђурђа Кастриота,ја бих могао да их прекуцам али би се погубили акценти,букве и акростихови.

Дакле,мирославе,старословенски је био први књижевни језик,црквенословенски је био језик Цркве и пошто је књижевност средњевјековна углавном настајала у Цркви,онда по некој логици тај језик можемо назвати ``умјетничким``.

Говорни језик српског народа се базира на словенском језику,тај је језик еволуирао кроз историју,тачније,он је деградирао и данас имамо најпростију верзију српског језика која је у употреби.

Српски из 19 вијека као и Црквено-словенски су веома слични што значи да имају исти коријен,а база данашњем српском је свакако Вуков језик из 19 вијека,дакле,Вук је језик нормирао,направио прву српску граматику и одатле се развио данашњи српски.Не знам шта ти је нејасно?