Naucno-fantasticne price

[Antares]

Elem (ili LM) drug mi je dao jednu sjajnu ediciju naucno fantasticnih prica i knjiga u elektronskom izdanju - elektronska edicija Polaris biblioteke.

Ako se mdoeratori sloze stavljao bih po jednu naucno fantaticnu pricu dnevno (ili bar kad stignem).
Ako pak ova tema zazivi (a nadam se da hoce i da ce nac ljubitelej anucne fanstatike ) onda bih zamolio moderatore da temu ne premjestaju na druge forume jer tamo dosta ljudi ne zalazi

Prva prica ce biti postavljena u drugom postu, a konje citao Politikin Zabavnik sigurans am da ce je prepoznat

[Antares]

Bil Pronzini: PURPURNA KRAVA

Kada je Flojd Anzelmo ugledao purpurnu kravu kako pase na jednom brežuljku njegovog imanja, jednog oktobarskog jutra, pomislio je da ima priviđenja.
Naglo je zakočio svoj kamionet pored prilaznog puta koji je krivudao kroz njegovo imanje, povukao ručnu kočnicu i nagnuo se preko sedišta da još jednom pogleda. Još je bila tamo. Zurio je u nju želeći da ona iščezne. Ali nije.
Anzelmo lagano zatrese glavom i iziđe iz kamioneta. Stajao je na pošljunčenom putu, zaklanjajući oči od sjaja zimskog sunca. Još je bila tamo.
Pobogu, pomisli Anzelmo. Sledeći put će mi se priviđati ružičasti slonovi. A ja uopšte ne pijem.
On podiže kragnu svog kaputa štiteći se od hladnoće i ranog jutarnjeg vetra, a zatim duboko uzdahnu i obiđe oko kamioneta. Pažljivo je napredovao kroz vlažnu travu pored puta, lako se prebacio preko bele ograde i počeo da se penje uz brežuljak.
Na pola puta zastade da bi još jednom pogledao. Do đavola, krava je stvarno bila purpurna; veoma prijatna, bledoljubičasta, tamnija nijansa te boje. Ipak, kontrast koji je činila sa svetlim hlorofilnim zelenilom trave i tamnim, smeđe-belim ostalim kravama, bio je prilično uznemirujući.
Anzelmo se pope na udaljenost od dvadeset stopa od mesta gde je pasla purpurna krava. Pažljivo je zaobišao životinju u širokom krugu. Nije obratila pažnju na njega.
"Čuj", reče on glasno, "ti nisi stvarna."
Krava je mirno žvakala, ne obraćajući pažnju na njega.
"Krave nisu purpurne", reče Anzelmo.
Životinja lagano mahnu repom.
Stajao je i posmatrao je dosta dugo. Zatim je ponovo uzdahnuo, ovog puta prilično rezignirano, okrenuo se i pošao niz brežuljak.
Njegova žena završavala je pranje sudova od doručka u kuhinji kada on nekoliko minuta kasnije uđe unutra. "Zašto si se tako brzo vratio?" upita ona.
"Emi", reče Anzelmo, "na brežuljku dole niz put, pase jedna purpurna krava."
Ona obrisa ruke o kuhinjsku krpu. "Skuvala sam svežu kafu", reče mu ona.
On se povuče za uvo. "Rekoh da jedna purpurna krava pase na brežuljku dole niz put."
"Da, dragi", reče njegova žena. A zatim poče da sprema sudove u kredenac.
Anzelmo iziđe napolje. Ugleda Henka Rejforda, svog predradnika, kako izlazi iz štale za mužu.
"'Bro jutro, gospodine Anzelmo", reče Henk.
"Henk", reče Anzelmo, mršteći se. "Video sam purpurnu kravu kako pase na brežuljku tamo niz put."
Henk se zagleda u njega.
"Prvo sam mislio da mi se priviđa. Ali popeo sam se donde i ta prokletnica je stvarno bila purpurna. Ne mogu da se razaberem."
"Da", reče Henk, čudno ga gledajući.
"Nisi li je možda i ti video?"
"Ne, gospodine."
Anzelmo klimnu. "Hoćeš li da odeš sa mnom tamo i pogledaš?"
"Pa", reče Henk, "imam neka neodložna posla."
"Onda možda kasnije", reče Anzelmo.
"Svakako", odvrati Henk, brzo se udaljujući. "Možda kasnije."
Anzelmo se vrati u kuću. Uputi se pravo ka telefonu koji je stajao na stolu u hodniku i pozva Džima Plejera, izdavača lokalnih nedeljnih novina.
"Ovde Flojd Anzelmo", reče on kada se Plejer javi.
"Šta mogu da učinim za tebe, Flojde?"
"Pa", reče Anzelmo. "Malopre sam se uputio u grad; vozio sam po svom prilaznom putu kada sam ugledao purpurnu kravu kako pase na padini jednog brežuljka."
Na drugom kraju žice vladala je tišina.
"Džime?" upita Anzelmo.
"Purpurna krava", reče konačno Plejer.
"Tako je", uzvrati Anzelmo. "Purpurna krava."
Opet nastupi tišina, ali ovog puta kraća. Zatim se Plejer nasmeja. "Ti me zavitlavaš, je li tako?"
"Ne", reče ozbiljno Anzelmo.
"Čuj, Flojde, ja imam puno posla", reče Plejer.
"Svi ti prokleti NLO-i koji su u poslednje vreme viđeni u okolini, nisam imao vremena da..." On zastade smejuljeći se. "Hej, možda je ta tvoja purpurna krava došla jednim od tih letećih tanjira za koje ljudi tvrde da su ih viđali."
"Džime", reče polako Anzelmo, "ne znam ja ništa o letećim tanjirima. Znam samo da jedna purpurna krava pase na jednom od mojih brežuljaka. Ako hoćeš da dođeš ovamo, pokazaću ti je."
Plejer je jedan trenutak ćutao. Zatim reče: "U redu, doći ću. Ali ako se šegačiš sa mnom..."
"Brežuljak o kome ti govorim je možda jednu milju udaljen od autoputa na mom imanju", reče mu Anzelmo. "Srešćemo se tamo."
"Za četrdeset pet minuta", reče Plejer nesrećnim glasom i spusti slušalicu.
Anzelmo se uputi ka vratima. Njegova žena uđe u sobu upravo u trenutku kada je stigao do njih.
"Kuda ćeš, dragi?"
"Da se sretnem sa Džimom Plejerom."
"Zbog čega?"
"Da mu pokažem purpurnu kravu koju sam video."
Njeno čelo se zabrinuto nabora. "Flojde..."
"Vratiću se otprilike za jedan sat", reče Anzelmo i iziđe napolje.
On stavi u pogon svoj kamionet i krenu prilaznim putem. Kada je stigao do brežuljka opazio je da se purpurna krava primakla bliže podnožju i da je sada pasla svega nekoliko stopa od bele ograde.
Anzelmo ukoči kamionet i iziđe. Zatim se uputi kroz travu do ograde, preskoči je i stade pred kravu.
Životinja je nastavila da pase kao da ga ne primećuje.
Anzelmo joj se oklevajući približi. Ispruži oprezno šaku i dodirnu joj glavu. Zatim ustuknu. "Počeo sam da sumnjam", reče on, "ali neka sam proklet ako nisi stvarna, takođe neka sam proklet ako nisi purpurna."
Životinja malo pomeri zadnje noge. "Odakle si ti uopšte?" upita Anzelmo. "Džim Plejer je pomenuo neke leteće tanjire ili nešto slično. Ja baš ne marim za te trice i kučine, ali t..."
Anzelmo zastade kod poslednje reči. Pogled mu se prikova za šaku, šaku kojom je nekoliko sekundi ranije dodirnuo glavu životinje.
Prsti su mu postajali purpurni.
On oseti prolaznu želju da se okrene i pobegne. Brzo je nestala. Posle jednog trenutka, životinja podiže glavu kako bi prvi put pogledala u Anzelma.
Pravim upitnim tonom ona reče: "Muu?"
"Muu", odvrati Anzelmo.
Kada je Džim Plejer stigao nekoliko minuta kasnije, na brežuljku su posle dve purpurne krave.

[hercules]

Moze li jena kratka, iz domace produkcije.
Elem imah tada 16-17 godina i prica bi o nekim autima, i dolazi drug i kaze:
"Brate evo mi sad komsija stize doma, za 6 minuta je covjek stigao od Budve do Podgorice." Mrtav ozbiljan jos nas uvjerava.
Da naglasim lik je isao kolima, ne avionom ni helihopterom nego kolima.
Eto toliko od mene
Nadam se da sam pogodio domen naucno fantasticnih prica

[funestis]

Evo i ja da se pridružim jednom preporukom

http://www.orionsarm.com/main.html

[Antares]

E. Majkl Blejk: NAUČNA FANTASTIKA ZA TELEPATE

Ma, znate na šta mislim.

[Antares]

Vilijam F. Nolan: SVETOVI MONTIJA VILSONA

Činilo se da je svet isti, ali on to nije bio.
S datumom je sve bilo u redu: jun, 1990. I Čikago je izgledao kao Čikago, ali nešto s njim nije bilo u redu.
Nalazio sam se u baru na Mičigenu i ispijao krvavu Meri kada sam počeo da sumnjam da sam premešten.
Barmen je govorio o lunarnoj bazi koju smo podigli i o tome kako neće proći mnogo vremena pre no što počnemo da šaljemo ljude na Mars. Običan razgovor. Ali on tada reče: "Baš šteta što su Armstrong i Oldrin nastradali na taj način na Mesecu. Trebalo je da uspeju."
Pa, to nije bila tačno... jer Apolo jedanaest je uspeo. Ceo put prošao je u redu. Do đavola, čak sam razgovarao sa Armstrongom na Floridi šest meseci posle misije. I ja učestvujem u toj svemirskoj igri kao jedan mali zavrtanj u NASA-i. Između ostalih stvari, pravim i male zavrtnje koji se ugrađuju u noge LM-a.
Tako sam sada bio zapanjen onim što je ovaj čovek govorio. Ali nisam počeo da se raspravljam s njim. Nisam neki emotivan tip; u svemirskim istraživanjima jača osećajnost nije poželjna.
U Čikagu postoji nekoliko manjih parkova. Jedan od njih posvećen je početkom sedamdesetih godina trojici momaka sa Meseca: park Apolo. Uzeh taksi da pogledam spomenik.
U mom svetu, iznad ploče posvećene čovekovom prvom putovanju na Mesec stoje Armstrong, Oldrin i Kolins izliveni u bronzi. U ovom svetu, na tom mestu bila su postavljena neka tri druga momka.
Premešten sam.
Ja sam čovek bez predrasuda. Oduvek sam bio spreman da prihvatim činjenicu da paralelni svetovi postoje u našoj vasioni, ali nikada nisam lično iskusio pomak iz jednog u drugi.
Želeo sam da budem siguran, pa sam neke stvari proverio.
Pronašao sam da je Robert Kenedi postao predsednik posle Džonsona. Sirhanov metak je promašio. Kaliforniju jeste pogodio zemljotres zbog koga su svi bili silno zabrinuti 1968. Izgubili su L. A. i veći deo San Franciska. Vijetnam je bio napušten kada je Kenedi naredio opšte povlačenje u proleće '69. Bilo je tu još takvih stvari.
Vi već shvatate zašto sam poverovao.
Sablasni deo je nastupio kada sam počeo da razmišljam o sebi... onom drugom ja, onom ja u ovom svetu. Da li još stanujem u Šorherstu u River Forestu? I da li sam još oženjen?
Na oba pitanja odgovor je da. Imena su se na lazila na sandučetu: gospodin i gospođa Montgomeri K. Vilson.
Ali šta sam mogao da preduzmem u vezi s tim? Nisam mogao tek tako da se popnem i predstavim sebe samome sebi.
Da bih živeo u ovom svetu bilo mi je potrebno novo ime i novo lice, ali za to je bio potreban novac. A ja sam u novčaniku imao svega dvadeset dolara. Moraću da krivotvorim neke čekove kao Monti Vilson. Moraću da rizikujem.
Smatram, odista, da bi sve ispalo dobro da me nije kopkala ta nesreća na Mesecu i da nisam otišao da se o njoj obavestim u biblioteci. Tada sam saznao istinu koja me je pogodila: jedna noga na LM-u se slomila i to je bio pravi uzrok pada. Jedan zavrtanj nije izdržao pritisak.
Jedan od mojih.
Ne, Montgomeri K. Vilson nije bio okrivljen. Hladno je izjavio pred novinarima da je ugao sudara sa stenjem bio toliki da bi pukao bilo koji zavrtanj; čak je i NASA podržala njegov iskaz.
Ali ja sam znao da je lagao. Nijedan moj zavrtanj ne bi se slomio ni pod kakvim uslovima. Što je značilo, jasno i jednostavno, da je Monti Vilson loše obavljao posao.
Bio sam ubica. Ubio sam Nila Armstronga i Baza Oldrina.
Ova činjenica je bar rešila moj problem šta ću raditi i ko ću biti u ovom svetu: biću ja.
Ali kao prvo, razume se, morao sam da se otarasim onog drugog ja.
Što uopšte nije bilo teško. Pratio sam sebe dok sam napuštao stan, dve večeri uzastopce. A onda, treće večeri, upotrebio sam nož i zakopao telo. Nisam osećao krivicu, jer sam znao da sam kaznio čoveka koji inače nikada ne bi bio kažnjen. Bio je to moj dug društvu.
Stvari su glatko nastavile da se razvijaju. Bez po muke uklopio sam se u novi svet, a ni moja žena nije ništa posumnjala.
Sada, dok ovo pišem, jedini je problem što me neki čovek prati već nekoliko večeri.
Razume se da znam ko je on.
Monti Vilson.
I siguran sam da namerava da me ubije.

[odli]

Imate li koju pricu Andreja Dmitruka?

Davno sam u jednom nasem listu (ne znam tacno kojem, dal je bio Zabavnik ili Galaksija??) citala najljepsu sf pricu svih vremena, koju je on napisao..

Uglavnom, sjecam se da je kraj strashno dirljiv, covjek ko zna odakle dolazi na Zemlju, i to na zgariste konc-logora...

Zna li neko to, bila bih vjecno zahvalna kad bi mi neko iskopao tu pricu...

[arjo_wiggins]

samo nastavi sa pricama, kakav je monti kralj

[Bugi]

Ja sam u Zabavniku čitoa priču o plamenom drveću. Nevjerovatna priča...
Condor, pošto gutam ovakve priče da mi nećeš poslati na mail elektronsko izdanje

[Antares]

Imate li koju pricu Andreja Dmitruka?

Sad sam provjerio u ovoj Polaris ediciji, tog autora nema.

Condor, pošto gutam ovakve priče da mi nećeš poslati na mail elektronsko izdanje

Necu :devil:

Sav materijal iznosi oko 180 MB, a tu se nalaze i odiseje Artura klarka, ozbiljne knjige, raznorazne price a cak se nalaze i dvije knjige Stiven Hokinga.

Ali ti ih mogu narezat

[Antares]

Henri Slesar: DOKTOR

Savetnik za zapošljavanje izgubio je svoju profesionalnu mirnoću i postao neprofesionalno razdražljiv. "Mora postojati nešto što vi možete raditi, doktore", reče on, "čovek vašeg obrazovanja. Rat nas nije sve pretvorio u divljake. Ako je išta poraslo onda je to potreba za učiteljima i to za hiljadu puta od dana A."
Dr Megem se zavali u stolicu i uzdahnu. "Ne razumete. Ja nisam običan učitelj; ne postoji više interesovanje za predmet koji najbolje poznajem. Da, ljudi su željni znanja; žele da saznaju kako da se nose sa ovim razorenim svetom koji su nasledili. Zato žele da saznaju kako da postanu zidari, tehničari i konstruktori. Žele da saznaju kako da ponovo sagrade gradove, kako da opet pokrenu mašine, zaleče opekotine od radijacije i nameste polomljene kosti. Žele da saznaju kako da proizvedu veštačke udove za žrtve bombardovanja, kako da obuče slepe da budu samostalni, ludake da urazume, izobličenima da pomognu da ponovo pristojno izgledaju. To su stvari koje žele da nauče. Vi to znate bolje od mene."
"A šta je sa vašom specijalnošću, doktore? Mislite da se ona više ne traži?"
Dr Megem se kratko nasmeja. "Nema potrebe da mislim, ja to znam. Pokušao sam da zainteresujem ljude za nju, ali su mi okrenuli leđa. Dvadeset pet godina obučavao sam učenike kako da razviju savršeno pamćenje. Izdao sam šest knjiga, od kojih su bar dve postale standardni udžbenici na fakultetima. Prve godine posle primirja dao sam oglas za osmonedeljni kurs i primio samo jednu upisnicu. Ali to je moja profesija; to je ono čime se bavim. Kako da svoje životno delo prilagodim ovom novom svetu užasa i smrti?"
Savetnik za zapošljavanje grizao je usnu; pitanje je predstavljalo izazov. Odgovor nije pronašao za vreme razgovora sa dr Megemom. Posmatrao je povijenu priliku kako teškim korakom napušta prostoriju posle obavljenog razgovora i on oseti očajanje zbog ovog neuspeha. Ali te noći, probudivši se iznenada usred jednog poznatog košmara, ležao je budan u svom zaklonu i ponovo razmišljao o dr Megemu. Ujutro je imao odgovor.
Mesec dana kasnije, u vladinim novinama pojavilo se obaveštenje za javnost na koje je odziv bio ogroman.

Dr Hugo Megem
Najavljuje ubrzani osmonedeljni kurs
"Kako zaboraviti"
Upis počinje 9. septembra

[Antares]

Čarls E. Frič: KOLAČ KOJI DONOSI NESREĆU

Sa lakoćom proisteklom iz duge prakse, Hari Folger prepolovi kineski kolačić za sreću i izvuče iz njega parče papira. Šakom ga poravna na stolu i pročita ispisanu poruku:
SREŠĆETE JEDNOG STAROG PRIJATELJA!
Hari se nasmeja u sebi. Bilo je neminovno da sretne nekog starog prijatelja. Sretao ih je svakog dana - dok je išao na posao, u kancelariji, u zgradi gde je stanovao - čak i u raznim kineskim restoranima koje je posećivao.
Zagrizao je kolačić, izmrvio ostatke među zubima i sprao ih jednim gutljajem sada već mlakog čaja. Uživao je u kolačiću koji donosi sreću isto onoliko koliko je uživao u sreći samoj. Ali on je uživao u svim kineskim jelima koja su predstavljala njegovu jedinu hranu i nikada mu nisu dosadila. Hari Folger je raj poistovećivao sa obedovanjem u nekom kineskom restoranu.
Ali dok je odlazio, sreo je jednog starog prijatelja.
Zvala se Sintija Piters, to jest tako se prezivala dok se nije udala. Ona, međutim, nije bala stara u bukvalnom smislu te reči, već mlada žena koja još nije navršila tridesetu. Hari se rado sećao burne ljubavne veze koju je proživeo s dotičnom damom kada su oboje bili mlađi i često su mu snovi bili ispunjeni tim ugodnim uspomenama.
"Sintija!" reče on, iznenađen, ali zadovoljan.
"Hari!" uzviknu ona, dok su joj suze radosnice navirale u kestenjasto-zelene oči.
Hari je istog časa shvatio da će se, uprkos činjenici da su oboje u braku, upustiti u ljubavnu vezu s njom.
Kada je konačno stigao da porazmisli o tome, začudio se slučajnosti susreta sa starom prijateljicom Sintijom neposredno pošto mu je kolačić za sreću predskazao jedan takav događaj. Bila je to, razume se, slučajnost, jer ništa drugo i nije moglo da bude. Hari je uživao u čitanju poruka koje je, uvek je pretpostavljao, ispisao neki kuli zaposlen u Hong Kongu - ali nije verovao da sadrže pravu istinu.
Nije poverovao čak ni posle ovog događaja.
Nepotrebno je reći da su se on i Sintija sastajali po kineskim restoranima. Rekla mu je da je njen muž životinja koja joj je upropastila život. On je nju obavestio da je njegova žena jedna kučka s kojom je bio jako nesrećan. Jednom takvom prilikom, posle izvrsnog obroka koji se sastojao od slatkih i kiselih svinjskih rebara, Hari prepolovi svoj kolačić za sreću i pronađe ovakvu poruku:
OPREZ! NEKO VAS PRATI!
On podiže pogled i ugleda Sintijinog pobesnelog muža kako ulazi u restoran. Jedva je imao vremena da je izgura kroz pomoćni izlaz. Da kineski kolačić za sreću nije upozorio Harija na neposrednu opasnost ne bi imali ni toliko vremena.
Ponovo slučajnost - zaključi Hari - i ostao je u tom uverenju dok nije primio sličnu poruku trenutak pre no što je njegova žena (koja je mrzela kinesku hranu) ušla u restoran u kome su obedovali on i Sintija; ponovo su umakli u poslednjem trenutku.
Kao posledicu toga, Hari je počeo ozbiljnije da shvata poruke. Nadao se da će saznati neki neprocenjivi nagoveštaj vezan za berzu ili ime nekog pobedničkog konja u subotnjoj trci, ali ništa od toga. Poruke su uglavnom predstavljale, sem u slučajevima opasnosti, puko mudroslovlje, a retko savete.
Sa jednim upadljivim izuzetkom.
To se zbilo kada su on i Sintija (koja je, kao i on, volela kinesku hranu) završavali preostale komadiće mandarinske patke i dok mu je ona pričala kako je njen muž postao sumnjičav i kako je sigurna da i Harijeva žena mora da podozreva tajne sastanke. Upravo u tom trenutku, Hari prepolovi jedan hrskavi kolačić za sreću, izvuče parče papira i pročita poruku:
UMREĆEŠ!
Hari proguta knedlu i gotovo se uguši parčetom kolača u ustima. To je bilo glupo, razume se. On zatim iznenada promeni stav i postade besan. Kako se, do đavola, tamo neki bedno plaćeni kuli iz Hong Konga usudio da stavi jednu takvu poruku u kolačić za sreću? Pomisli da se žali upravniku, ali se predomisli. Umesto toga, odluči da kaže kako se ne oseća dobro. Zatim otprati Sintiju do kuće u kojoj je stanovala.
Upravo kada se spremao da krene dalje, on začu neku buku na naspramnom prozoru. Podiže pogled i vide Sintijinog muža kako nišani pištoljem u njega. On zinu u čudu, otvori širom vrata od kola i iskobelja se napolje, naletevši pravo na svoju ženu koja je takođe držala pištolj u ruci.
Hari potrča. Neodređeno je bio svestan da su oba pištolja opalila u isto vreme, ali on ne oseti nikakav bol i nije imao nameru da se zaustavi. Trčao je, ne zastavši ni da predahne dok se nije udaljio dobra četiri bloka. Zatim se oslonio o jedan zid, puneći pluća vazduhom, i stao da se opipava. Nije primetio nijednu rupu u sebi, niti je igde bilo tragova krvi.
Hvala bogu, pomisli on, što su besni supružnici bili loši strelci.
Iako se sve dobro završilo, on se još nekontrolisano tresao. Morao je nekuda da pođe i opusti se. Možda ga još jure i biće sigurniji na nekom mestu punom ljudi. On pogleda zgradu kako bi zaključio gde se nalazi.
Stajao je ispred jednog kineskog restorana.
U ovom još nikada nije bio i odmah postade znatiželjan. Otvorio mu se apetit iako je pre samo jednog sata jeo kinesku hranu. Pored toga, na takvom jednom mestu uvek se osećao siguran.
Hari Folger uđe unutra i sede za jedan sto. Na njegovo iznenađenje bio je jedini gost. Kada se kelner pojavio, on naruči ručak broj dva. Pojede ga uživajući u svakom zalogaju, zaboravivši na neprijatnu epizodu na ulici. Zatim prepolovi svoj kolačić za sreću i pročita poruku koja je bila stavljena unutra.
Prvo nije shvatao njen smisao. Onda mu konačno postade jasan, on podiže pogled sav uspaničen i ugleda kelnera sa skeletnim licem kako se podrugljivo ceri. Hari se divlje okretao unaokolo tražeći izlaz, ali nije bilo nikakvih vrata ni prozora u restoranu, nikakvog načina da iziđe, ni sada ni ikada.
On poče da vrišti.
Kada se umorio od toga, ponovo je osetio glad. Naručio je još jedan obrok i pojeo ga. Poruka u kolaču za sreću ovoga puta bila je istovetna sa prethodnom.
Posle tog obroka naručio je još jedan, pa još jedan i još jedan... i svaki put poruka u kolačiću za sreću bila je ista. Pisalo je:
MRTAV SI!

[Zabranitty]

A mene drug kaze da je da je choek pao u shumu iz aviona sa 10.000m i prezivio pad....i to tvrdi! kaze cuo je na vijesti !! Drvece ublazilo pad :lolblue: :lolblue:

[Antares]

A mene drug kaze da je da je choek pao u shumu iz aviona sa 10.000m i prezivio pad....i to tvrdi! kaze cuo je na vijesti !! Drvece ublazilo pad :lolblue: :lolblue:

dozvoli...

http://sh.wikipedia.org/wiki/Vesna_Vulović
http://en.wikipedia.org/wiki/Nick_Alkemade
http://en.wikipedia.org/wiki/Alan_Magee

:devil:

I dobri ljudi sa cetiri ruke, batalite sa pricama koje nemaju veze sa naucnom fantastikom. Ako su price objavljene i ako spadaju u domen naucne fantastike posatvite pricu odje a ne da mi se serete u topic :!:

Otvorite topik Urbane Legende! Taman i ja imam jednu pricu za taj topik.

Hvala.

[Antares]

Robert Šekli: SAVRŠENA ŽENA

Gospodin Morček probudio se sa kiselim okusom u ustima i smehom koji mu je odzvanjao u ušima. Bio je to smeh Džordža Ovena-Klarka, poslednja stvar koje se sećao sa prijema kod Triad-Morgana. Kakav je to samo prijem bio! Cela Zemlja proslavljala je prelazak u novi vek. Tri hiljaditu godinu! Mir i napredak za sve i sreću u životu...
"Koliko si srećan u životu?" upitao je Oven-Klark, lukavo se cereći, već dosta podnapit. "Hoću da kažem, kakav ti je život sa tvojom slatkom ženicom?"
To je bilo neprijatno pitanje. Svi su znali da je Oven-Klark bio Primitivista, ali s kojim pravom je ljudima to gurao pod nos? Samo zato što se oženio jednom Primitivnom ženom...
"Volim svoju ženu", rekao je Morček srčano. "Ona je neuporedivo bolja i pristupačnija od te gomile neuroza koju ti nazivaš svojom ženom."
Ali, razume se, čovek ne može povrediti jednog debelokožnog Primitivistu. Primitivisti vole nedostatke svojih žena isto onoliko koliko i svoje vrline - možda čak i više. Oven-Klark se isceri još lukavije i reče: "Znaš, Morčeku, stari momče, mislim da je tvojoj ženi potreban pregled. Jesi li zapazio da u poslednje vreme nešto nije u redu s njenim refleksima?"
Nesnosan idiot! Gospodin Morček lagano ustade, trepćući usled jarkog jutarnjeg sunca koje se krilo iza zavesa. Mojrini refleksi - do đavola, postojalo je zrnce istine u onome što je Oven-Klark rekao. U poslednje vreme činilo se da Mojra nije više ona stara.
"Mojra!" pozva je Morček. "Da li je moja kafa gotova?" Nastade pauza. Zatim odozdo dopre njen jasan glas. "Samo čas!"
Morček navuče sportske pantalone još pospano žmirkajući. Hvala Državi, naredna tri dana bila su praznik. Biće mu potrebna sva tri da se oporavi od sinoćnjeg prijema.
Dole se Mojra motala unaokolo, sipajući kafu, savijajući salvete, izvlačeći stolicu na koju će on sesti. On sede, a ona ga poljubi u mesto gde je počeo da ćelavi. Voleo je da ga ljubi na mestu gde je počeo da ćelavi.
"Kako je odjutros moja ženica?" upita on.
"Divno, dragi", reče ona posle izvesne pauze. "Jutros sam ti napravila sefinere. Ti voliš sefinere."
Morček zagrize jedan, savršeno ispečen, i srknu kafu.
"Kako se osećaš jutros?" upita je on.
Mojra mu premaza maslacem jedno parče tosta, a zatim reče: "Divno, dragi. Znaš, sinoćni prijem bio je davan. Uživala sam u svakom provedenom trenutku."
"Malo sam se nacvrckao", reče Morček iskrivivši usta u osmeh.
"Volim te kada si nacvrckan", reče Mojra. "Govoriš kao anđeo - kao veoma pametan anđeo, hoću da kažem. Mogla bih da te slušam doveka." Ona mu namaza još jedno parče tosta.
Gospodin Morček joj se nasmeši od zadovoljstva poput nekog blagog sunca, a zatim se smrknu. Spusti sefiner i počeša se po vratu. "Znaš", reče on, "imao sam mali sukob sa Ovenom-Klarkom. Govorio je o Primitivnim ženama."
Mojra premaza peto parče tosta ne odgovorivši ništa i dodade ga na gomilu koja je rasla. Zatim posegnu za šestim, ali on je ovlaš dodirnu po ruci. Ona se povi unapred i poljubi ga u nos.
"Primitivne žene!" podsmehnu se ona. "Ta neurotična stvorenja! Zar nisi srećniji sa mnom, dragi? Možda ja jesam Moderna - ali nijedna Primitivna žena ne može te voleti onako kako te ja volim - a ja te obožavam!"
Ono što je rekla bilo je tačno. Muškarac nikada nije mogao u celokupnoj poznatoj istoriji da živi srećno sa neobnovljenom Primitivnom ženom. Ta egoistična, pokvarena bića celog života zahtevala su da se neko o njima brine i da im poklanja pažnju. Bilo je poznato da je žena terala Ovena-Klarka da briše sudove. A ta budala se pomirila s tim! Primitivne žene neprestano su tražile novac da kupe odeću i nakit, zahtevale su da im doručak bude serviran u krevetu, izlazile su na partije bridža, satima razgovarale telefonom i sama Država zna šta još. Pokušale su da preuzmu poslove muškaraca. Konačno su dokazale svoju ravnopravnost.
Pojedini idioti kao što je bio Oven-Klark odlučno su tvrdili da su one izvrsne.
Pod uticajem sveobuhvatne ljubavi svoje žene, gospodin Morček oseti kako se oslobađa pospanosti. Mojra nije jela. Znao je da je to učinila ranije, kako bi mogla sasvim da se posveti hranjenju njega. Takve sitnice činile su tu razliku.
"Rekao je da ti je usporeno vreme reakcije."
"Stvarno?" upita Mojra posle izvesne pauze. "Ti Primitivisti misle da su sveznajući."
Odgovor je bio u redu, ali došao je sa prevelikim zakašnjenjem. Gospodin Morček je postavio svojoj ženi još nekoliko pitanja, prateći vreme koje joj je bilo potrebno da odgovori pomoću sekundare na kuhinjskom časovniku. Usporavala je!
"Da li je stigla pošta?" upita je on brzo. "Da li je neko zvao? Da li ću zakasniti na posao?"
Posle tri sekunde ona otvori usta, a zatim ih ponovo zatvori.
Nešto strašno nije bilo u redu.
"Volim te", reče ona jednostavno.
Gospodin Morček oseti kako mu srce udara u rebra. Voleo ju je! Ludo, strastveno! Ali taj odvratni Oven-Klark bio je u pravu. Bio joj je potreban pregled. Mojra kao da je osetila o čemu razmišlja. Ona se osetno skupi i reče: "Jedino želim da budeš srećan, dragi. Mislim da sam bolesna... Hoćeš li me lečiti? Hoćeš li me uzeti nazad kada budem izlečena?... I ne dopusti da me izmene... ne želim da budem promenjena!" Njena svetla glava klonu na njegove ruke. Plakala je... nečujno, tako da ga ne uznemiri.
"Samo će te pregledati, draga", reče Morček, trudeći se da zadrži vlastite suze. Ali znao je... kao što je i ona znala... da je stvarno bila bolesna.
Sve je to tako nepravedno, pomisli on. Primitivna žena sa svojim prostim mentalnim tkanjem, bila je gotovo imuna na ovakve slabosti. Ali osetljiva Moderna žena, sa svojim tanano uravnoteženim osećanjima, bila im je suviše sklona. Krajnje nepravedno. Jer Moderna žena sadržala je sva najtananija, najdragocenija svojstva ženstvenosti.
Sem otpornosti.
Mojra se ponovo skupi. S mukom se podiže na noge. Bila je veoma lepa. Bolest joj je oblila obraze rumenilom, a jutarnje sunce joj je posvetlilo kosu.
"Dragi moj", reče ona. "Zar mi ne bi dozvolio da još malo ostanem? Možda ću sama ozdraviti?" Ali pogled joj odluta u daljinu.
"Dragi..." Brzo se pribrala, pridržavajući se za ivicu stola. "Kada budeš imao novu ženu... pokušaj da se setiš koliko sam te volela." Ona sede, bezizražajnog lica.
"Idem po kola", promrmlja Morček i požuri napolje. Da je još malo ostao i sam bi zaplakao.
Na putu do garaže osećao se obamro, umoran, slomljen. Mojra bolesna! A moderna medicina sa svim svojim velikim dostignućima nije bila u stanju da joj pomogne.
On stiže do garaže i reče: "U redu, napolje."
Lagano, njegova kola iziđoše i zaustaviše se pored njega.
"Nešto nije u redu, šefe?" upitaše ga kola. "Izgledate zabrinuti. Još ste mamurni?"
"Ne... u pitanju je Mojra. Bolesna je."
Kola su za trenutak ćutala. Zatim meko rekoše: "Veoma mi je žao, gospodine Morček. Volela bih da ja mogu nešto da učinim."
"Hvala", reče Morček, srećan što ima uza se prijatelja u ovim trenucima. "Bojim se da tu niko ništa ne može."
Kola unatraške odoše do izlaza i Morček pomože Mojri da uđe unutra. Kola lagano krenuše.
Vladala je tanana tišina dok su se vraćali u fabriku.

[Zabranitty]

Evo ovaj isti drug kaze da su ga prije dvije godine u Budvu,tacnije kod gradske pekare, nedje u ponoc, kidnapovali vanzemaljci i da su mu gurali sondu u guzicu =) i neke lampu sa infra crvenim zracima perili u ochi,i na kraj su ga ubacili u neku prostoriju sa nekom gadnom vanzemaljkom,veli brineta je bila,da joj pokaze shto umiju zemljaci Crnogorci..Poslje su ga ostavili kod Berkovica,i veli najteze od svega mu je bilo odvojit dva ipo eura za taxi nazad do gradske pekare... THE END

[mc_esseny]

Jesu li ga ufatili Vanzemaljci ili Policajci !?

Condore,realno mislish li,da bi se ja usudio da prochitam ovolike postove :devil: !?

[Winamp]

Condore, svaka čast za priče!

[Bugi]

Condore, kad ćeš mi to narezati da uživam a ne da čekam da ti nešto napišeš

[Antares]

Evo ovaj isti drug kaze da su ga prije dvije godine u Budvu,tacnije kod gradske pekare, nedje u ponoc, kidnapovali vanzemaljci i da su mu gurali sondu u guzicu =) i neke lampu sa infra crvenim zracima perili u ochi,i na kraj su ga ubacili u neku prostoriju sa nekom gadnom vanzemaljkom,veli brineta je bila,da joj pokaze shto umiju zemljaci Crnogorci..Poslje su ga ostavili kod Berkovica,i veli najteze od svega mu je bilo odvojit dva ipo eura za taxi nazad do gradske pekare... THE END

zaboravio si da kazes da ih je Vesko Barovic dezintegrisao i da je CG spasila svijet

Condore,realno mislish li,da bi se ja usudio da prochitam ovolike postove !?

heh, pa ko voli naucnu fantastiku i ima vreemna procitace, a mogu procitat i oni kojima je dosadno

Condore, svaka čast za priče!

Dobri covjece sa cetiri ruke (sto bi rekli booksovci) ja samo radim copy/paste zahvali dobrim ljudima koji su napraivli elektronsko izdanje biblioteke.

Condore, kad ćeš mi to narezati da uživam a ne da čekam da ti nešto napišeš

idi u PM (private message da se razumijemo )

Zar je moguce da nijedan dobri cojek (sa 4 ruke) nema prevedenu naucno fantastricnu pricu?

[Antares]

Redžinald Bretnor: ČOVEK NA VRHU

Ko je bio prvi čovek koji se popeo na vrh Nanda Urbata? Svaki učenik može da vam kaže da je to - najopasnija planina na svetu, 26.318 stopa visoka, kao i da ju je na kraju osvojio Džefri Barbank.
Mene su zaboravili. Bio sam samo momak koji ga je pratio. Štampa je slavom ovenčala Barbanka. On je bio čovek na vrhu, čovek na vrhu sveta.
Ali on to u stvari nije bio. Znao je da je to laž. A to boli.
Planina je, znate, putovanje u potragu za pustolovinama, misterija, izazov duhu. Malori, koji je umro na Everestu, znao je to. Ali Barbank se uspeo na vrh Nanda Urbat jednostavno zbog toga da bi sprečio nekog drugog da bude prvi. Za njega nije bilo misterija i svakoga ko je posedovao osećanje za misteriju smatrao je budalom. Za Barbanka su svi ljudi bili budale - ili neprijatelji.
To sam otkrio onog dana kada sam se priključio ekspediciji u mestu Darjelingu. "Grad je poludeo zbog nekog ušljivog svetog čoveka", reče mi on posle ručka. "Hajde da pogledamo tog starog varalicu. Možda se malo zabavimo."
Tako smo nas dvojica izišli iz hotela i celim putem on se hvalisao svojim planovima. Još mogu da vidim njegovo lice, veliko, hladno, pravougaono dok je govorio o ljudima koji su nešto pokušali i nisu uspeli. Razume se, negde su zabrljali stvar. Ne može se čovek popeti na Nanda Urbat za male pare. On je to drugačije radio. Celokupna njegova oprema bila je bolja od najbolje koju su mnogi drugi imali. Zato što ju je on projektovao. Zato što je stajala pravo bogatstvo.
To me je razljutilo. Ali suviše sam veliki put prevalio da bih se sada vratio. Pustio sam ga da govori.
Uđosmo u ograđeni prostor jednog hrama. Tamo su se već nalazili poveća gomila ljudi, koji su sedeli skrštenih nogu u prašini, i mnogo majmuna. Uz jedan kameni zid, ispod ogromnog kišobrana, sedeo je sveti čovek na istkanoj prostirci. Njegova dugačka bela kosa uokviravala je najčudnije lice koje sam ikada video - kao mesec okruglo, bez bora, savršeno simetrično. Oči su mu bile zatvorene. Nasuprot blede, smeđe kože, njegove pune usne izvijale su se naviše poput rogova na nekom turskom luku. Bilo je to lice kipa koje se osmehivalo osmehom kipa, krajnje spokojno.
Ljudi kao da su nešto iščekivali. Dok smo prolazili kroz gomilu, niko nije govorio. Ali Barbank se nije na to obazirao. Zaustavili smo se na čelu gomile, a on nije prestajao da govori.
"I još nešto", govorio je, "nemam nameru da se gnjavim sa prljavim Šerpasima-nosačima u gornjim bivacima. Avioni će nam izbaciti stvari."
To me je stvarno ražestilo. "Šerpasi su hrabri ljudi", rekoh mu, "i dobri planinari."
"Vraga", odbrusi on. "Oni su tegleća marva." On upre prstom u svetog čoveka. "Evo ti jednog primerka. Pogledaj taj glupavi smešak. Zadovoljan je poput lakrdijaša svojim hokus-pokusom... prljavštinom, nagošću i svim ostalim. Nisu se makli u razvoju dalje od početka."
Sveti čovek je bio nag ili gotovo nag, ali bio je čist; tkanina koja mu je bila obmotana oko bedara bila je besprekorno bela. "Možda", odvratih ja, "teže nečem drugom."
A tada, lagano, sveti čovek podiže pogled. Obrati se Barbanku. "Tako je", reče on.
Sretoh njegov pogled... i iznenada taj kip ožive. Kao da sam video samo oklop njegovog spokoja; sada sam mu ugledao i izvor. Osećao sam da je on nastajao ne iz odbijanja sveta, već iz poznavanja svih ljudskih agonija i radosti.
"Da, težimo", nastavi sveti čovek. Glas mu je bio divan, sa čudnim naglaskom, i u njemu je bilo primesa humora i ironije. "Ali da li nečem drugom? Ne mislim da je tako. Mi samo pokušavamo na različite načine, mi sa istoka i vi sa zapada... a ponekada jedni ne možemo uspeti bez drugih." Zastavši, on osmotri Barbanka tim svojim očima. "Zato vam ja mogu pomoći, ako me samo zamolite."
Barbankove usne se skupiše. "Čuo je neka govorkanja tamo dole u bazaru", reče on meni. "No, od mene neće dobiti ni prebijene pare."
Osmeh zaigra. "Moram li objašnjavati? Planina nije samo stena i led, ona je mnogo više od toga. Nijedan čovek ne može savladati najopasniju planinu na svetu. On može savladati jedino samoga sebe."
Stresoh se. To je i Malori rekao.
"Ti prokleti prevarantu!" Barbank pršte u smeh. "Pokušavaš li ti to da mi kažeš kako si ti u stanju da mi pomogneš da stignem do vrha?"
"Ja bih to drugačije rekao", odvrati sveti čovek. "Da ne bi bilo zabune moram da kažem sledeće. Nikada nećete ostvariti želju svoga srca bez moje pomoći. Način na koji vi postavljate stvari nije baš najbolji."
Barbanku se zacrvene vrat. "Oh, ma nemoj?" frknu on. "Pa, kreni s nama i posmatraj! Pretpostavljam da mogu iskoristiti još jednog šugavog nosača."
Sveti čovek podiže svoje krhke ruke. "Hvala... ali ne bih", reče on blago.
Barbank pljunu u prašinu. Zatim se okrenu i pođe, grubo se gurajući kroz gomilu koja je mrmljala.
Tada sam odlučio da on ne sme postati čovek na vrhu.

Dug je put iz Darjelinga kroz Nepal do užasne planine koju Tibetanci zovu Ocem snegova. Putovanje je potrajalo nekoliko nedelja. Bilo nas je jedanaestorica belaca, ali ubrzo smo otkrili da ne predstavljamo ekspediciju u uobičajenom smislu te reči. Bili smo Barbankovi plaćenici koje je držao na distanci njegov prezir.
Ostali su ga uglavnom ostavljali samog. Ja to nisam mogao. Predskazanje svetog čoveka postalo mi je opsesija. Svakom prilikom razgovarao sam sa Barbankom o tajnama tog vrha - užasnim snežnim ljudima za koje su se svi Tibetanci kleli da postoje i o istim tamnim, pulsirajućim letećim stvarima koje je Simti video visoko dok je obilazio Everest.
Rekao sam mu da su, vrlo verovatno, Medsen, Džejms i Laverhoum prvi stigli na vrh... i da se može desiti da on bude čovek na vrhu koji će samo otkriti tragove koje su oni ostavili.
Do vremena kada smo stigli u blizinu našeg bivaka na Velikom istočnom ledniku postao sam njegov neprijatelj koga treba postideti. Postojao je samo jedan način da se to postigne. Mada su Keningšou i Lejn bili bolji ljudi, izabrao je mene kao metu napada. Ja sam morao biti tamo, kako bih video čoveka na vrhu sopstvenim očima. To je bilo u redu. Zato što sam mogao osujetiti Barbanka da ne bude prvi na vrhu samo tako što bih ja bio prvi.
Krenuli smo tradicionalnim pristupom uz Veliki istočni lednik i Zapadni zid Južnog kola do bivaka broj pet na visini od gotovo pet milja iznad mora.
Planina nas je celim putem ismejavala. Poslala je protiv nas svoju okrutnu laku konjicu, vetar, maglu i sneg... stalno nas napadajući, ne dozvoljavajući nam da smetnemo s uma ubitačne sile koje je držala u rezervi.
Pa ipak, dok smo stajali u bivaku broj pet i posmatrali avion iz Indije koji je pokušavao da spusti opremu za poslednji bivak na većoj visini no što je ijedan čovek ikada ranije kampovao, nebo je bilo vedro. Posmatrali smo pilota kako pokušava, kako kruži i izbacuje osam zasebnih tereta. Deveti se zadržao; remenje se zakačilo.
"Kupio sam dva tuceta istovetnih", reče Barbank. "Rekoh vam da ne postoji ništa što ovi domoroci mogu, a da mi ne možemo bolje."
On i ja stigosmo do bivaka broj šest, na visini od preko dvadeset šest hiljada stopa, kasno sledećeg poslepodneva. Podigli smo šator i otežali ga cilindrima kiseonika. Večerali smo hranu iz samozagrevne konzerve, a onda se zavukli u vreće za spavanje.
Ustali smo pre svitanja i utvrdili da lepo vreme još traje. Barbank se zagledao u prostranu, tamnu planinu, u široku žutu traku ispod piramidinog vrha, u stenovite dubine i glečere leda ispod nas.
"I tako ja neću uspeti?" rugao mi se. "Ti prokleta budalo."
Krenusmo naviše. Popesmo se do ivice i zagledasmo se u groznu provaliju Južnog pročelja. Nastavismo pripreme za drugu fazu uspona, gde su Džejms i Leverhoum poslednji put bili viđeni.
Male, oštre lancete vetra probijale su se kroz našu odeću sve do krvi koja nam je kolala u žilama. Vrh je bio skriven iza svog pramena oblaka.
Napredovali smo ka tom pramenu. Čak i sa kiseonikom predstavljalo je to pravu agoniju. Tamo gore, vazduh je bio redak. To čovek oseća u telu, kostima, mozgu. Pokreneš se, zaustaviš i sva pažnja ti je upravljena na sledeći pokret.
Na jednoj takvoj planini, fizički se ne postavlja pitanje ko će voditi, ali moralno može da se postavi. Sećam se kako sam štedeo snagu, pomažući Barbanku što sam manje mogao. Sećam se Barbanka kako gubi snagu prepustivši mi vođstvo visoko na ogolelom vrhu. Sećam se pogleda Barbankovih očiju.
Časovi su se vukli. Kretao sam se. Osećao sam bolove. Terao sam sebe da se ponovo pokrenem. I tako bez kraja.
A onda, bez upozorenja, obavi nas pramen oblaka. Vrh sveta bio je udaljen pedeset stopa. Znao sam da mogu biti čovek na vrhu, da sam postavio Barbanka tamo gde sam želeo da ga vidim. Stao sam. Ne znam zašto. Nasmejao sam se i mahnuo mu da priđe. Prošao je pored mene, mrzeći me.
Stigao je do ivice vrha. Okrenuo je glavu. Nisam mogao da mu vidim usne, ali mogao sam da osetim kako se izvijaju u trijumfu i zadovoljstvu. Ponovo se okrenuo. I dok se okretao jedan jedini nalet vetra zavijajući promače pored nas i ogoli vrh. Video sam golu stenu. Video sam široko ulegnuće puno snega.
Ali u središtu nije uopšte bilo snega, jer se on istopio. Na svojoj prostirci, nag i spokojan, čekao je sveti čovek. Osmehivao nam se svojim osmehom kipa.
U tom tonu zadovoljnog iznenađenja kojim se pozdravlja neočekivani gost, on reče Barbanku. "Kako si dospeo ovamo?"
Čudan zvuk dopre kroz Barbankovu kožnu masku. Automatski on pokaza... oštar vrh, ivicu, padine, milje stena, leda i snega.
Sveti čovek podiže obe ruke. Njegov gest bio je izvanredan, učtiv, sumnjičav.
"Hoćeš da kažeš", reče on, "da si se peo?"

[Antares]

Aleksej Panšin: SUDBINA MILTONA GOMRATA

Milton Gomrat provodio je dane sanjajući o boljem životu. Tačnije rečeno, provodio je dane kao đubretar. Ispraznio bi kantu smeća kroz stražnji otvor gradskog kamiona, a zatim bi se gubio u snovima dok je mašina jednolično kloparala. Mrzeo je taj kamion, mrzeo je svoju ubogu sobicu, a mrzeo je i beskonačan sled sivih dana.
Snovi su mu predstavljali zbir neiskorišćenih mogućnosti u životu, a kako je tih mogućnosti bilo veoma mnogo snovi su mu bili divni.
Miltonov omiljeni san nikada nisu sanjali oni od nas koji znaju ko su im roditelji. Miltona su pronašli u neobično oblikovanoj korpi od vrbova pruća na stepeništu sirotišta i to mu je u dečačkom dobu omogućilo da slobodno zamišlja beskonačan broj veličanstvenih sudbina koje bi mogle i koje bi se ostvarile samom pojavom neke majke, ujaka ili rođake koji dolazi po njega i odvodi ga u večno leto gde mu je pravo mesto.
Odrastao je, uspeo da maturira milošću uprave jedne javne škole koja je verovala da svako treba da maturira bez obzira na sposobnosti, a zatim se zaposlio u gradskoj službi, sve vreme snevajući isti ružičasti san.
A onda, jednog dana, dok je stajao pored kamiona za smeće, pred njim se stvorio mršav, nestrpljiv tip u jednostavnom crnom odelu. Nije se čuo nikakav prasak, šušanj ili lupa dok se to događalo... bilo je to veoma poslovno pojavljivanje.
"Milton Gomrat?" upita čovek, a Milton klimnu. "Ja sam terenski agent iz Centrale za verovatnoću. Mogu li da razgovaram sa vama?"
Milton ponovo klimnu. Taj čovek nije mu bio baš majka ili rođak, ali je očigledno napamet znao teme koje je Milton mrmljao iz dana u dan od kada zna za sebe.
"Ovde sam da ispravim grešku nastalu u tkanju verovatnoće", reče čovek.
"Kao dete bili ste nepažnjom isključeni iz vlastite dimenzije i prebačeni u ovu. Kao ishod toga došlo je do napetosti u stvarnosti. Ne mogu vas naterati da pođete sa mnom, ali ako to budete učinili, povešću vas na vaše pravo mesto."
"A kakav je to svet?" zapita Milton. "Da li je nalik na ovaj?" On mahnu prema ulici i kamionu.
"Oh, nipošto", reče čovek. "To je svet čarobnjaštva, zmajeva, vitezova, zamkova i takvih stvari. Ali neće vam biti teško da se priviknete na njega. Prvo, to je mesto koje vam po pravu pripada i vaš um će mu se prilagoditi. Drugo, da bih vam olakšao stvari, pripremio sam nekog ko će vam pokazati vaše mesto i objasniti vam sve što vas bude zanimalo."
"Poći ću", reče Milton.
Svet mu se zacrne pred očima istog trenutka pošto je izgovorio dotične reči, a kada je ponovo mogao da razaznaje stvari, on i čovek stajali su u dvorištu nekog velikog kamenog zamka.
S jedne strane nalazila su se siva kamena zdanja; s druge stajao je ružičnjak sa crvenim, belim i žutim cvetovima. Pred njima se obreo jedan sredovečan čovek guste brade.
"Evo nas", reče čovek u crnom. "Evane, ovo je tvoj štićenik. Miltone Gomrate, ovo je Evan Asperito. On će ti objasniti sve što je potrebno da znaš."
Tada čovek pozdravi obojicu. "Gospodo, Centrala verovatnoće od sveg srca vam zahvaljuje. Učinili ste nam uslugu. Postavili ste stvari na prava mesta."
A zatim nestade.
Evan, bradonja, reče: "Pođi za mnom."
Okrenu se i uđe u najbližu zgradu. Bila je to štala puna konja.
Pokazao mu je na gomilu slame u jednom uglu.
"Tamo možeš da spavaš."
Zatim mu je pokazao gomilu balege. Tamo su se nalazile pobodene dugačke vile, kao i jedna kolica.
"Natovari kolica balegom i zaspi njome grmove ruža u bašti. Kada završiš s tim, naći ću ti nešto drugo da radiš."
On potapša Miltona po leđima.
"Znam da će ti biti teško u početku, momče. Ali ako te budu mučila bilo kakva pitanja, slobodno mi se obrati u svako doba."

[Antares]

Li Kuluf: ČAŠA KUKUTE

Dva dana pošto je šatl 'Erasko' pao kod severnog pola Čandane, lokalna policija uhapsila je vinovnika. Proces je takođe brzo upriličen, a presuda je glasila: "Kars Merivale Bantling, izazvavši smrt četrnaestoro ljudi time što se bavio industrijskom špijunažom, ispoljio je na taj način prezir prema životu i pokazao se nepriličan za dalji ostanak u društvu. Stoga će biti zatvoren trideset dana, tokom kog razdoblja će dati svoj život, biti proglašen mrtvim i konačno uklonjen kada svi znaci života budu prestali."
"Zar stvarno očekujete da ću se ja ubiti?" upita Bantling svog advokata sa Čandane.
"Možete se zaveštati bankama organa, kako to mnogi čine. Vaši delovi nam, doduše, ne mogu koristiti, ali taj gest će izraziti vašu želju da se iskupite."
Bantling nabra veđe. "A ako odbijem tu vašu čašu kukute? Da li ćete me prisiliti da je ispijem?"
Advokat je bio zapanjen. "Čandana je civilizovana planeta. Niko ne bi pokušao da vas silom privoli na nešto."
Izuzmu li se šipke na vratima i prozorima, ćelija je veoma nalikovala na kakav hotelski apartman. Bila je udobna, imala je izvrsnu biblioteku, a i donošena mu je prvorazredna hrana. Jedina uznemiravajuća stvar bio je sto sličan oltaru na kome je stajao pehar pun ćilibarne tečnosti. Bantling je odlučio da bude strpljiv i čeka. Mogla ga je zadesiti i rđavija sudbina nego da ovako provede ostatak života.
Njegove molbe za pomilovanje su odbijene i kako se trideseti dan približavao, Bantling je postajao sve nervozniji; ali i poslednji dan je prošao kao i svi prethodni. Nije pušten gas kroz otvore za ventilaciju, niti su mu na silu dali otrov. Kad se spustilo veče, nasmejao se, ispunjen likovanjem i hitnuo pehar preko sobe, razlivši otrov po zidu.
A onda mu je palo na um da mu još nije poslužena večera. Bio je već dobrano prošao čas kada mu je ona donošena. Pokušao je da uključi osvetljenje, ali soba je ostala u mraku.
Najednom ga je obuzeo samrtni strah. U dva koraka našao se kraj slavine u kupatilu... ali iako ih je sasvim odvrnuo, iz njih je isteklo svega nekoliko kapi vode.
Pojurio je prema vratima i stao da udara u njih, derući se: "Hej, hoću da vidim svog advokata!"
Niko nije došao.
Bantling se tada priseti sudijinih reči. Biće proglašen mrtvim i uklonjen kada svi znaci života budu prestali. Pogled mu se zadržao na praznom peharu na podu, a onda je skliznuo ka mrlji koja se sušila na zidu. Nešto mu se steže u grlu.

----------------------------------------------------
Danas ve castim dvije price. Samo da vam reKnem da ce iduca prica biti genijalno dobra.

[Antares]

kao sto rekoh, saad vam sliejdi jedna odlicna prica

[Antares]

Edvard D. Hoh: ZOOLOŠKI VRT

Deca su uvek bila dobra tokom meseca avgusta, a naročito pred dvadeset treći. Toga dana svake godine veliki srebrni svemirski brod sa Međuplanetnim zoološkim vrtom profesora Hjuga spuštao se u svoju šestočasovnu posetu oblasti Čikaga.
Još pre svitanja obrazovali bi se dugački redovi dece i odraslih, a svako je u ruci stezao dolar čekajući u čudu da vidi koja je neobična stvorenja profesor ove godine doneo.
U prošlosti su ponekad bili počašćeni tronožnim stvorenjima sa Venere, visokim mršavim ljudima sa Marsa ili čak zmijolikim užasima koji su dolazili iz još većih udaljenosti. Ove godine, kada se veliki okrugli brod lagano prizemljio na ogromnom sletnom području nadomak Čikaga, gledali su sa strahopoštovanjem kako se strane broda lagano podižu i otkrivaju poznati prizor kaveza. U njima se nalazio neki divlji soj iz noćne more - male životinje nalik konjima koje su se kretale hitrim, trzajućim pokretima i neprestano brbljale na nekom piskutavom jeziku. Žitelji Zemlje ubrzo stadoše da se zbijaju unaokolo dok je posada profesora Hjuga užurbano skupljala pripremljene dolare; uskoro se pojavio i sam dobri profesor u svom ogrtaču duginih boja i sa cilindrom. "Narode Zemlje", povika on u mikrofon.
Gomila se utiša i on nastavi: "Narode Zemlje, ove godine dobijate pravu poslasticu za samo jedan dolar - malo poznati narod konjo-paukova sa Kaana - koji je stigao do vas preko mnogo miliona milja svemira uz velike troškove. Sakupite se unaokolo, pogledajte ih, proučite ih, poslušajte ih, ispričajte svojim prijateljima o njima. Ali požurite! Moj brod može ovde ostati samo šest časova!"
I gomila ljudi lagano stade da promiče istovremeno užasnuta i zadivljena tim čudnim stvorenjima koja su ličila na konje ali se verala uz zidove kaveza poput paukova. "Ovo zaista vredi jedan dolar", primeti jedan čovek, žurno prolazeći. "Idem kući po ženu."
Tako je to teklo celog dana, dok deset hiljada ljudi nije prošlo pored kaveza smeštenih u jedan kraj broda. A kada je proteklo određenih šest časova, profesor Hjugo još jednom uze mikrofon u ruke. "Sada moramo poći, ali vratićemo se sledeće godine u isti dan. A ako ste uživali u našem zoološkom vrtu ove godine, obavestite o njemu telefonom svoje prijatelje u drugim gradovima. Sutra ćemo se spustiti u Njujork, a sledeće nedelje idemo u London, Pariz, Rim, Hong Kong i Tokio. Zatim krećemo ka drugim svetovima!"
Mahnuo im je u znak pozdrava, a kada se brod podigao sa tla, narodi Zemlje složiše se da je to bio do sada najbolji zoološki vrt...
Oko dva meseca kasnije i posle još tri posećene planete srebrni brod profesora Hjuga konačno se spustio na poznate krzave stene Kaana i čudna stvorenja konjo-paukova žurno su napustila svoje kaveze. Profesor Hjugo se oprostio sa nekoliko prigodnih reči, a oni se zatim užurbano raziđoše u stotinu različitih pravaca, uputivši se u svoje domove među stenjem.
U jednom domu ženka je veselo dočekala svog mužjaka i mladunca. Odbrbljala je dobrodošlicu na čudnom jeziku i požurila da ih zagrli. "Dugo vas nije bilo. Je li bilo lepo?"
Mužjak klimnu. "Naročito je uživao maleni. Posetili smo osam svetova i videli mnoge stvari."
Mališan ustrča uz zid pećine. "Najbolje je bilo na svetu zvanom Zemlja. Tamošnja stvorenja nose odeću preko kože i hodaju na dve noge."
"Ali zar sve to nije opasno?" upita ženka.
"Ne", odvrati njen mužjak. "Postoje šipke koje nas štite od njih. Sve vreme ostajemo u brodu. Sledeći put moraš krenuti sa nama: Zaista vredi dati devetnaest komoka, koliko staje putovanje."
A mališa klimnu. "Bio je to do sada najbolji zoološki vrt..."