Sveti Joanikije Lipovac osmijehom i toplim riječima dočekao fašiste 12. jula 1941.

**Ćipur** · 12-07-10, 18:53

Izuzetan istorijski izvor!

Snimak iz arhive RTS-a, Italijani na Cetinju 1941. godine.

Na zgradi Opštine se vijori trobojka, a "svetac" SPC - Joanikije Lipovac, krevelji se sa Talijanima, sav srećan i zadovoljan.

Znači, priče o crnogorskoj zastavi koja se vijorila za vrijeme 12. jula 1941. su još jedna laž iz SPC kuhinje.

**FORMICA** · 12-07-10, 19:58

Ja njima ništo ne vjerijem.A zastava jeste bila trobojka.

**Ćipur** · 12-07-10, 20:55

Fino je uslikana, a RTS iz arhive izvadio i prikazao. Možda neko vjeruje da je RTS izmontirao ovaj snimak?

**nevski** · 13-07-10, 11:05

и даље :

Окупатор је добродошао

У јавности је фашистички диктатор Мусолини ословљаван као Дуче (вођа), а нацистички Хитлер као Фирер (вођа). По угледу на њих и др Секуле Дрљевић је постао сепаратистички вођа и народни учитељ. Лист "Зета" је поздравио Дрљевићев долазак 12. маја 1941. из усташке Независне Државе Хрватске у окупирану Црну Гору, насловом: "Живио Народни учитељ и Вођа, др Секула Дрљевић! И добро нам дошао!" У част доласка Вође лист "Зета" је објавио да ће "свим црногорским градовима, селима и планинама одјекнути глас твоје пјесме: "Вјечна наша Црна Горо..."
Савић Марковић Штедимлија је у књизи "Црвена Хрватска" 1937. године ову пјесму Секуле Дрљевића већ био прогласио "химном црногорског горштака". Дрљевићева пјесма је, у ствари, мелодијом и ријечима, плагијат народне пјесме "Ој, јунаштва свијетла зоро". Из пјесме је избачена реченица која се није уклапала у сепаратистички пројекат "Ти остала српском роду" а додате нове строфе које су одговарале тренутним политичким интересима. Да ли су црногорски сепаратисти стару родољубиву пјесму преименовали у част мајском доласку свог Вође остављамо читаоцима да сами закључе. За оне који су јавно одбили да прихвате фашистичко и сепаратистичко национално преименовање Срба из Црне Горе у неке нове "клониране Црногорце" слиједиле су казне. Тако је бивши начелник управног одјељења Зетске бановине и бивши срески начелник Војислав Пекић родом из Дробњака (отац познатог писца Борисава Пекића) послије изјаве пред италијанским властима да он не признаје такво црногорство и да се он тако не осјећа, експресно протјеран из Црне Горе. Поводом овог случаја лист "Зета" предлаже сљедеће: "Његовим стопама требало би послати и све оне остале теразијске лижи сахане како би се Црна Гора ослободила оваквих родољуба." Ради дисциплиновања народа да прихвати теорије о "новим Црногорцима" сепаратисти су припремили списак од 200 највиђенијих грађана из Црне Горе са намјером да их убију као познате борце за српско национално јединство.

Није тешко уочити скоро истовјетност сепаратистичког и усташког пројекта. Из НДХ је дошао вођа и учитељ Дрљевић гдје је већ дуже радио са сепаратистичким "идеологом" Савићем Марковићем Штедимлијом, који се истакао пропагирајући старе "теорије" о промјени укупног идентитета Црногораца, етничког и вјерског, желећи да их преведе у "Црвене Хрвате" и римокатолике. Штедимлија је у усташком покрету био задужен да ради на зближавању Хрвата, Албанаца и "Црвених Хрвата" (Црногораца), и да их мобилише против Срба (Црногораца, Херцеговаца, Босанаца, Србијанаца..). Није тешко закључити да све Штедимлијине "теорије" вуку своју генезу од усташке "Хрватске странке права" Анта Старчевића из 1868. године, која је лансирала "теорију" о Црногорцима као мјешавини "Црвених Хрвата" и старих Илира. Штедимлија је само по задатку проучио и презентовао идеје ове странке, која је пропагирала расизам, педесет година раније него је настао фашизам у Италији и нацизам у Њемачкој. Поред предузетих мјера на промјени бића Црне Горе, вјероватно је требало да услиједи и реализација идеје о "Аутокефалној унијатској Црногорској цркви" чији је гласноговорник био управо Штедимлија. По узору на "Аутокефалну Хрватску православну цркву" која је завршила као и њен оснивач Анте Павелић, требало је створити "Аутокефалну Црногорску православну цркву". Иначе, Штедимлија је био уредник "Гласа православља" органа "Аутокефалне Хрватске православне цркве" и фактички администратор ове, силом усташке власти промовисане, "цркве". О овој "цркви" у књизи "Православни" хрватског римокатоличког теолога др Јураја Коларића пише сљедеће:

"Анте Павелић изјавио је 28. вељаче 1942. у сабору да 'у православље не дира нитко, али у хрватској држави не може бити Српске православне цркве'. Затим је 3. травња 1942. донесена "Законска одредба о оснивању аутокефалне Хрватске православне цркве, а на темељу те одредбе проглашен је 5. липња 1942. Устав Хрватске православне цркве. За поглавара Хрватске православне цркве био је постављен руски емигрантски архијереј, бивши архиепископ јекатеринославски и новомосковски Гермоген, који је био устоличен у Загребу 7. липња 1942." Потом се наводи сљедеће: "Хрватска православна црква није имала никакав стварни утицај на положај православних Срба у Хрватској. Са неколико свештеника, махом проблематичних људи, који су се пуким случајем шпекулацијом нашли у НДХ, није она могла да врши никакву мисију нити да постане значајни фактор који би могао да заштити своју паству. И даље је трајало превођење у римокатоличку вјеру и даље је постојао и радио 'Уред за рушење православних цркава', злочини нијесу престајали." На крају овог поглавља о Црквеној унији у Хрватској др Јуриј Коларић између осталог закључује: "Као што смо видјели, повијест православља у Хрватској тешка је и трагична. Спознаја праве истине била би од највеће користи и за једну и за другу страну. У свијету је познато да хрватско католичанство стоји на 'црној листи' свјетског екуменског покрета"...9 Тешко је не сложити се са ријечима овог римокатоличког доктора теолошких наука, да треба сазнати праве истине, па и оне о црквеној унији и о Штедимлијиним активностима у Хрватској. Кратко трајање "Независне Државе Црне Горе" коју ће сепаратисти и фашисти промовисати на Петровдан 1941. године, спријечило је остварење Штедимлијоног програма. Међутим, Савић Марковић Штедимлија ће касније поново покренути стару "теорију" о "Аутокефалној Црногорској цркви" али овог пута у комунистичкој изведби. Дајући подршку рушењу Цркве Св. Петра Цетињског и Његошевог гроба на Ловћену у загребачком листу "Вјесник" (органу Социјалистичког савеза Хрватске) од 26. априла 1970. у чланку "Знамо ко води кампању против Његошевог маузолеја" који одише мржњом, Штедимлија поново покреће питање "Аутокефалне Црногорске православне цркве". Неки од водећих комунистичких егзекутора рушења светиње на Ловћену здушно су прихватили ову вјерску "теорију", иако нијесу били вјерници. Попут ове, пристали су да буду само спикери "теорија" које су импортоване из центара моћи ван Црне Горе. Како би Његош казао: "И цијели ови беспореци по поретку некоме сљедују."

Италијанска окупациона власт обећала је Централном савјетодавном комитету власт у седам срезова Црне Горе, док су на другој страни одузели житородне крајеве, излазе на море, а тиме и могућности за самосталан живот. Албанији су припојени: Улцињска област до Добре Воде, Тузи до ријеке Цијевне, Кастрати, Плав, Гусиње, Метохија и дио Косова који је припадао Краљевини Црној Гори. Боку Которску у старим аустријским границама припојили су Италији. Херцеговина је била препуштена хрватским усташама као компензација за присаједињење Далмације, а за Новопазарски Санџак био је припремљен посебан статус, са ослонцем на муслимане, у циљу одвајања Црне Горе и Србије. Албанским окрутним бандама дозволили су поред великог броја убистава, тоталну пљачку паљевине, и прогонство Црногораца и Србијанаца са Метохије и Косова.

**nevski** · 13-07-10, 11:06

"Од Кокота до Котора"

Већину чланова сепаратистичког Централног комитета није интересовало мијешање у "туђе" послове и комадање Црне Горе. Они су се залагали за своју "Независну" Црну Гору па макар била од "Кокота до Котора" како су говорили неки од истакнутих чланова.
Црногорски сепаратисти, који су окупацију дочекали као слободу припремили су Сабор од 65 својих присталица, који је требао да симболизује Народну скупштину из 1914. За Петровдан, славу Цетињског манастира, 12. јула 1941. године црногорски комитет сазвао је Сабор. Дио позваних делегата није стигао на Петровдански сабор, а дио присутних је одбио да учествује у раду, доживљавајући овакав чин тешком увредом. Ипак, Комитет се снашао, и на брзину позвао друге симпатизере, како би попунио број делегата за пуноважно одлучивање. С неколико сати закашњења сабор је отпочео рад. О томе у "Гласу Црногорца" пише, између осталог' следеће:
"Тачно у 10 сати, у позоришту, у коме су већ били сакупљени претставници цијелог црногорског народа, изабрани између књижевника, умјетника, научника и људи који су дали многоструких доказа за идеју црногорства, започело је свечано засједање Сабора.
Пред позоришном зградом налазиле су се двије компаније Црних кошуља, 18 дивизије 'Месина' са музиком. У часу када је Њ.Е. Високи Комесар за Црну Гору Гроф Мацолини, силазио са својом пратњом из зграде бивше бановине, компаније у ставу мирно, одавале су почаст, а у исто вријеме музика је интонирала 'Ђов(а)нецу'. Високи Комесар пошто је извршио смотру почасних чета и пошто је поздравио емблем компанија, упутио се у пратњи бригадног генерала, командујућег једне дивизије, г. Тучиа, у позоришну зграду, поздрављен акламацијом Сабора и народа, који је, уз претставнике италијанских војних и цивилних личности дупком испунио позориште. Црногорске и италијанске заставе прекривале су ложе и позорницу. Које су, уз поносне ношње народних претставника, давале раскошни изглед богато расвијетљеној дворани."
Званични и једини саборски говорник др Секуле Дрљевић, одмах по отварању Сабора узео је ријеч и у дугом говору, између осталог, рекао:

"ЦРНОГОРСКИ САБОРЕ,
Прошли Свјетски рат завршен је Версајским диктатом. Као његова неминовна посљедица настала је пометеност политичких и моралних појмова у првим годинама након рата, коју је прекинуо долазак на чело италијанског народа генијалног творца и вође фашизма Бенита Мусолинија. Касније, узео је у своје чврсте руке вођство њемачког народа Адолф Хитлер идентификујући погледе на Европу и на нужност њене реорганизације са погледима Бенита Мусолинија. Оба Велика Европљанина нијесу престајали упозоравати на нужност стварања нове Европе. Нијесу их схватили они, на чију су адресу њихове опомене биле упућене. И тако је дошло до данашњега рата.
Творевине Версајског Диктата срушиле су једну за другом побједоносне армије Сила осовине. Нестало је и Југославије и тиме је створена могућност, да буде исправљена неправда учињена Црној Гори године 1918. и да Црна Гора, као независна држава, буде укопчана у нови европски систем који изграђују два европска генија савременика и њихове непобједиве армије."
"Ријечи г. Дрљевића, често пута биле су прекидане најбурнијим аплаузима и поклицима на адресу слободне Црне Горе, Фашистичке Италије, њеног племенитог Краља, Вође Фашизма, г. Мусолинија, Грофа Ђана и свих оних, којима Црна Гора има да захвали за овај велики дан.
Предсједник Сабора одредио је затим да се прочита декларација. Господин Јово Поповић прочитао је текст декларације, који је био поздрављен дугим одобравањем. Предсједник Сабора г. Ивановић умолио је затим да се декларација прими акламацијом, нашто се двораном проломило громко: Прима се! Г. Ивановић констатовао, да је декларација примљена једнодушно."

У истом броју "Гласа Црногорца" објављени су и телеграми захвалности са свечаног засиједања Сабора. У телеграмима упућеним Дучеу и Фиреру каже се сљедеће:

"ДУЧЕ-У РИМ

У часу када Црна Гора, по једнодушној одлуци Сабора, успоставља Суверену и Слободну Државу, оријентишући се одлучно према Фашистичкој Италији, и тражећи њену заштиту и трајну плодоносну солидарност, полазе к Вама, Дуће, изрази захвалности за ово величанствено дјело задовољштине, и уздижу се топле жеље за успостављање једног доба правде, мира и сарадње међу народима под Вашим највишим покровитељством.

Претсједник Сабора ИВАНОВИЋ,с.р."
"ФИРЕРУ БЕРЛИН
Црна Гора, која је, у акционој сфери Фашистичке Италије данас успостављена као Суверена слободна држава, упућује своје мисли Вама, Фиреру у жељи да Осовина и нови европски поредак достигну скору сретну побједу.
Претсједник Сабора ИВАНОВИЋ,с.р."
Михаило Петровић неће "круну"

Овако створена "Суверена и Независна држава Црна Гора" чију је круну одбио принц Михаило Петровић Његош, није опстала ни један дан. У зору 13. јула 1941. против овакве државе и њених заштитника устао је народ Црне Горе, независно од својих политичких опредјељења, и за кратко је скоро читава Црна Гора била ослобођена, изузимајући неколико градова.
Поводом педесетогодишњице овог догађаја Црногорска академија наука и умјетности 11. и 12. јула 1991. године организовала је научни скуп. У зборнику са тог скупа под насловом "Тринаестојулски устанак - предмет науке и умјетности" у свом реферату академик др Димитрије - Димо Вујовић, некадашњи предсједник среског народноослободилачког одбора Цетиње и секретар Комитета Комунистичке партије за срез Цетиње (1944-45), као учесник Тринаестојулског устанка у својој анализи, између осталог, истиче и сљедеће:
"Чињеница што је устанак у Црној Гори избио сјутрадан послије Петровданске скупштине, која је донијела оне антијугословенске и сепаратистичке одлуке о обнови независне црногорске државе, под покровитељством фашистичке Италије, најбоље илуструје дух и смисао устанка. Устанак је управо припреман и подигнут противу политике коју су фашистичка Италија и црногорски сепаратисти изразили у тим одлукама. Значи, устанак је био антифашистички, антисепаратистички, против разбијања Југославије, а самим тим ослободилачки и југословенски... Због тога је 13-јулски устанак црногорског народа био одбацивање самосталности Црне Горе, какво су припремали сепаратисти помоћу италијанских фашиста, а изјашњавање за Југославију. Управо тако су устанак и схватили италијански окупатори и црногорски сепаратисти. Они су неколико дана послије избијања устанка, преко "Гласа Црногорца" народу поручивали: "Славна војска моћне италијанске империје дошла је у Црну Гору не да је зароби, него да успостави независну црногорску државу, коју је народ прогласио на Петровдан" или: "Италијански војници дошли су у Црну Гору као браћа. Осигурали су црногорском народу независност и слободу." Дакле, према њима пуцање у Италијане било је пуцање у независност и слободу Црне Горе...
Устанак против црногорских фашиста

Тринаестојулски устанак потпуно је збрисао Петровданску скупштину и њене одлуке, као да никада нијесу ни постојали. Она није оставила никаквог трага, па је нико више и не помиње, као да никада није ни одржана.
Тако је 13-јулски устанак представљао смртоносни ударац фашистичким и сепаратистичким плановима стварања независне црногорске државе. Он је био велика побједа југословенства над сепаратизмом.
О југословенском духу и циљу 13-јулског устанка говори и чињеница да у њему нијесу учествовали само комунисти него и многи југословенски оријентисани припадници грађанских политичких странака и официра бивше југословенске војске."
Неспорна је чињеница, коју академик Вујовић коректно истиче, да су официри војске Краљевине Југославије учествовали у борбама да се сруши ова наказна фашистичко-сепаратистичка творевина, по угледу на усташку Независну државу Хрватску. Не само да су учествовали у устанку него су, што је и логично, као школовани официри руководили оружаним акцијама. По објави рата Совјетском Савезу, 22. јуна 1941, од стране Њемачке, по шумама Црне Горе су се налазили пуковник Бајо Станишић, пуковник Никола Вујошевић, мајор Ђорђе Лашић, капетан Павле Ђуришић, капетан Јаков Кусовац, капетан Јаков Јововић, капетан Иван Ружић и многи други који ће водити устаничке борбе.10 Чињеница је да је великом устаничком побједом на Кошћелама код Цетиња 15. јула 1941. руководио капетан Јаков Кусовац, као и да је пуковник Бајо Станишић руководио устаничким одредима који су 20. јула 1941. ослободили Даниловград. Сви они који покушавају да сакрију истину о поводу за тринаестојулски - павловдански устанак, треба да се запитају зашто устанак није избио 11. или 14. јула, или послије доласка окупатора априла 1941. у Црну Гору. Као што је Павловдан послије Петровдана, тако је и 13. послије 12. јула. На Петровдан је проглашена "Суверена и Слободна Црна Гора" а на Павловдан је срушио народ Црне Горе, предвођен патриотама које нијесу прихватиле овај неславни дан у историји Црне Горе.

**Ćipur** · 16-07-10, 14:55

OSVRT NA DAN DRŽAVNOSTI CRNE GORE

“Majska zora” i 13. jul ne idu zajedno

Prve ustaničke puške pukle su u porobljenoj Evropi 13. jula u Virpazaru i na Čevu u ranim jutarnjim časovima. Bitka na Košćelama, u kojoj je uništen italijanski motorizovani bataljon od 800 ljudi, predstavlja prvu savezničku pobjedu u Evropi. Nigdje tako veličanstveno nije ocijenjen 13-julski ustanak, kao u mislima najvećeg francuskog filozofa Žan Pol Sartra “13-julski ustanak je najvažniji događaj 1941. godine u porobljenoj Evropi”. Crnogorski ustanici tada su brojali oko 32.000 boraca, dok je čitava Zapadna Evropa spavala u dubokom snu ropstva. Kao rezultat tih svijetlih julskih dana rodila se nova Jugoslavija, koju su velike sile priznale kao treću silu pobjednicu u antifašističkoj koaliciji naroda Evrope, sa oko 40.000 poginulih u borbi ili ubijenih od okupatora.
Trinaesti jul, kao polazište i odredište istorijske sudbine Crne Gore, preživio je mnoga tumačenja i značenja.
Gdje su, i da li ih ima, istorijske paralele 13. jula 1941. godine, i 21. maja i 13. jula 2006. godine?
Nigdje u porobljenoj Evropi, čak ni približno, pa i u Jugoslaviji, jedan narod nije tako masovno digao oružje protiv okupatora kao u Crnoj Gori. Taj fenomen je manje više poznat.
Mnogo je istorijskih paralela tog jula 1941. godine i ovih mjeseci 2006. godine. U eri suverenističkog i referendumskog procesa pojavila se opšta manija isticanja crnogorskih zastava (tj. vojnih alaj-barjaka). To je valjda znak pojedinaca i institucija da su lojalni režimu. Tako jedan podgorički list izvještava o ovoj, pored ostalih pojava, i u Baru ovako: “Kada dođete u Stari Bar svuda vidite more crnogorskih zastava! Čak i na maloj kovačnici, bakalnici ili trafici vije se crnogorska zastava, a to je najbolji dokaz kako narod Crnogorskog primorja, bez razlike vjere i staleža, pozdravlja slobodnu domovinu!”...
Crnogorski separatisti, uz pomoć italijanskog okupatora, mnogo toga su mijenjali tih mjeseci, baš kao i aktuelni crnogorski režim posljednjih godina. Tako je zabranjena upotreba trobojke (crveno-plavo-bijele), tj. državne zastave Crne Gore, propisane još Ustavom Knjaževine Crne Gore 1905. godine, samo zato jer su to srpske narodne boje, a kao zastava uveden je krstaš-barjak, tj. vojna četna zastava. Zabranjeno je proslavljanje Vidovdana, kao i 1. decembra, dana stvaranja jugoslovenske države. U javno objavljenoj naredbi br. 55, preko lista “Glas Crnogorca” od 11. juna 1941. godine, italijanski civilni komesar grof Serafino Macolini je naveo da “treba pokloniti veliku pažnju istoriji i književnosti crnogorskoj”. Spomenik poginulim bjelaškim omladincima iz 1918. godine prvo je ograđen daskama, a kasnije i porušen na Cetinju.
Gdje su u svoj toj priči o državi Crnoj Gori tada i sada Petrovići? Crnogorski separatisti i italijanski okupator ponudili su krunu suverene Crne Gore princu Mihailu Petroviću, unuku kralja Nikole, što je ovaj odlučno odbio, i na kraju bio odveden u koncentracioni logor, i jedva izvukao živu glavu. O tome tadašnji italijanski ministar inostranih poslova grof Galezo Ćano, inače Musolinijev zet, u svojim memoarima piše: “Princ Mihailo, onaj koji je imao da obnovi crnogorsko prijestolje, otvorio je svoje srce konzulu Sera di Kasano. On neće ni da čuje da se kompromitira, jer je uvjeren da će Italija i Njemačka na kraju krajeva dobiti teške batine, pa zaključuje da je svako ratno rješenje prolazno i privremeno”.
Sam princ Mihailo Petrović o tom svom činu u svojim memoarima piše: “Odmah sam odgovorio Markizu da taj predlog ne mogu prihvatiti. Bio sam oduvijek ubijeđen i oduševljen pristalica punog jugoslovenskog jedinstva...”
Konačno, u tim vremenima izvršeno je i teritorijalno sakaćenje Crne Gore. Ostala je bez Plava i Gusinja, Tuzi i Ulcinja, i Boke. Ta perspektiva nadvija se nad njom i danas.
Žalosnu perspektivu crnogorske države najbolje je uočio civilni komesar Macolini, koji je bio jedan od aktera podrške njenog proglašenja. On je italijanskom ministarstvu spoljnih poslova 20. avgusta u izvještaju napisao: “Međutim, snovi o `velikoj Crnoj Gori` nestali su pod udarcima koji su joj dati s desna i lijeva. Sahranivši slavu Kosova i životni prostor koji je garantovao hljeb narodu, Crna Gora doživjela je jedno za drugim sakaćenja. Ustupanjem Ulcinja Albaniji došla je u pitanje nabavka soli za pastire, strahovalo se da će zajedno sa Kotorom doći u posjed Italije Njeguši, kolijevka Petrovića, i Lovćen, gdje je kao simbol nacionalnog ponosa sahranjen pjesnik Domovine; sa granicom na Drini nestadoše srezovi Foča i Čajniče i napokon se doznalo da će Plav i Gusinje i opštine ravnjaka Podgorice progutati Albanija.

Aleksandar Stamatović, istoričar

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika...tum=2006-07-13

**dubovicanin** · 18-07-10, 14:16

Ovi falcifikatori srbijanski pominju memorandume ugovore .Na snimku se vidi ko je doceka Talijane . ******** su ih docekale ka oslobodioce. A narod ka narod bio okupator jedan il drugi sve jedno .Mada su Talijani 13 jula bili procerani sa 80% teritorije Crne Gore. Tu su nam pomogle ******** jer su spijale Talijanima ko je ucestvovao u ustanku i ******** su uzele oruzje od Talijana i opet udarile po svom narodu. A ovamo se vade na neke potpise sto je neko nebitni paraf stavio na nekakvi papir koji ne postoji .

**Ivantg** · 22-07-10, 00:20

Ćipure, je li ikako moguće nabaviti cijeli snimak te emisije o Petrovdanskom saboru?

**Ćipur** · 22-07-10, 00:31

To nije emisija o petrovdanskom saboru. Ja sam gledao tu emisiju, to je dokumentarac o II svjetskom ratu. Ovo je samo mali isječak iz tog dokumentarca. Svojevremeno kad sam gledao dokumentarac, vrlo mi je krivo bilo što baš ovaj snimak nema da se vidi YT, vrlo sam žalio.
Kad gle čuda, prije par mjeseci, baš ovaj snimak đe se vidi Joanikije sa Italijanima neko je postavio na YT. :dring:

Hvala mu đe čuo i ne čuo!

Jako sam se iznenadio i obradovao. Da li postoji više snimka u vezi italijanske okupacije na Cetinju, to samo znaju u filmskim arhivama u Beogradu. Možda ona arhiva jugoslovenske kinoteke ima više.

**Dutch** · 22-07-10, 10:28

imate ođe http://rapidserbia.com/viewtopic.php...slavija+u+ratu čitavi serijal.ima i snimaka sa područja crne gore iz tog perioda.inače,izvrsno je urađen a učestvovali su profesori i savremenici događaja iz skoro cijele bivše jugoslavije

**Ćipur** · 12-08-10, 15:49

Prsten ubijenog sveca | Glas javnosti

**Ćipur** · 16-12-10, 02:15

SJEĆANjE NA MITROPOLITA JOANIKIJA BOKEŠKOG-LIPOVCA, STRADALOG U RATU 1945. GODINE

Svecima grob ne treba

U porodičnoj kući u Stolivu na Markovom rtu, 17. juna, poslije liturgije u crkvi sv. Petra Cetinjskog u Prčanju, posvećene sv. Joanikiju, okupili su se članovi porodice Lipovac, njeni prijatelji i sveštenstvo kotorske parohije, oživljavajući uspomenu na život i smrt Joanikija Bokeškog Lipovca, mitropolita crnogorsko-primorskog 1940-1945. godine. Poslije pričešća, u krugu porodice našli su se mitropolitovi praunuci, unuci i unuke i sinovac Vladimir Lipovac, čije djetinjstvo je obilježeno sjećanjem na dane provedene u Cetinjskom manastiru kod strica Joanikija.
- Imao sam šest godina te 1941. godine, kada je naša porodica protjerana na Cetinje, kod strica Joanikija. Moj otac Miloš Lipovac, brat Joanikijev, koji je bio direktor Pomorske akademije u Kotoru, dobio je preuranjeni, “zli glas” da je Musolini pao u Italiji, izašao je sa studentima i igrao kolo ispred glavnih gradskih vrata Kotora, da proslavi. Došli su Italijani, uhapsili ga i da nije bilo strica mitropolita, vjerovatno bi ga strijeljali. Italijani su i tada imali veliko poštovanje prema sveštenim licima, posebno prema mitropolitu Joanikiju. Tako su nas poslali u Cetinjski manastir, gdje smo ostali do septembra 1943. godine, provodeći vrijeme sa osobljem i sveštenstvom manastira, hraneći se za istim stolom - prisjeća se svog djetinjstva Lipovac.
U vrijeme narodnooslobodilačkog rata i rađanja nove ateističke vlasti Joanikije je održavajući liturgije i blagosiljajući vjerni narod dao svoj doprinos borbi protiv pokrštavanja pravoslavnog stanovništva. Zahvaljijući uticaju koji je imao, za vrijeme narodnooslobodilačkog rata mitropolit Joanikije spasio je veliki broj partizana i zarobljenika iz italijanskih zatvora. Mučki su ga ubili predstavnici komunističke vlasti 1945. godine u blizini Aranđelovca, a svetim je proglašen tek 2000. godine - priča Lipovac.
- Vrlo često se zloupotrebljava jedna fotografija na kojoj su Pircio Biroli, tadašnji guverner Crne Gore, i mitropolit Joanikije, snimljeni u okruženju manastira Ostrog. Zli jezici kažu da je bio saradnik okupatora, a on je ustvari pomogao da se mnogi zatvorenici oslobode. Ta fotografija zapravo svjedoči o oslobađanju velikog broja partizana iz zatvora, :lolblue: što je bio uslov da Joanikije povede guvernera u Ostroški manastir.:lolblue: S obzirom na to da je mitropolit imao svoje poslanice, govore i propovjedi u službi Boga, a protiv komunizma, to mu je uzeto za zlo i to mu je jedini grijeh, drugog grijeha nema - kaže Lipovac.
Odstupajući 1945. godine sa sveštenstvom Mitropolije crnogorsko-primorske, Joanikije prelazi preko Bosne i Hrvatske do Slovenije i na granici sa Austrijom, negdje kod Zidanog mosta, nova vlast ih hapsi. Tu je likvidirano na hiljade bjegunaca, među kojima i 80 sveštenika iz Crne Gore (među njima je bio i rođeni brat Svetozara Vukmanovića Tempa). Joanikije Bokeški je, međutim, uhapšen, vraćen u blizinu Aranđelovca i u mjestu Bukulje mučen do smrti.
Okončao je negdje između 14. i 17. juna 1945. godine, ni groba mu nema, niti su mu kosti do dana današnjeg pronađene. Sveti Sinod, na čelu sa patrijarhom Pavlom je 2000. godine na Svetom Arhijerejskom saboru SPC u crkvi sv. Save u Beogradu, uzeo 17. jun kao datum njegove smrti i proglasio Joanikija svetiteljem. Iste godine Srpska pravoslavna
crkvena opština kotorska postavila je spomen ploču na njegovu rodnu kuću u Stolivu.
Joanikije je rođen na Sretenje, 16. februara 1890. godine u Cucama, kao Jovan Lipovac, od oca Špira i majke Marije. Imao je još dva brata - Miloša i Dušana i sestru Dušanku. Porodica Lipovac prešla je 1895. godine da živi na kotorsko primorje, najprije u Orahovac, a zatim u Stoliv. Otac Špiro bio je poštar, a sinovi su mu završili visoke škole - Miloš je bio profesor i direktor prve Pomorske akademije u Kotoru, a Dušan je radio kao bankarski činovnik u Dubrovniku. Jovan je najprije završio teološku školu u Zadru, a zatim i Filozofski fakultet u Beogradu, poslije čega je dugo vremena bio direktor Prve beogradske gimnazije - sa tog mjesta je 1940. godine postavljen za mitropolita crnogorsko primorskog.

M. D. POPOVIĆ

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika...tum=2006-06-22