Originally Posted by
Buva+gacce
Masovno se maši tema.
Što je od jednostavnog čoeka, koji mora biti užasno potrešen ovakvim događajem, neđe i očekivano.
Ali se maši i od strane ljudi iz sistema, prevashodno obrazovnog, koji bi morali znati bar mrvu bolje.
Da probam laički.
Moje dijete, baš tog uzrasta, danas je dobilo temu za rad da iskaže svoja osjećanja u vezi sa ovim događajem. Ali i sugestiju, da se đeca izjasne da li im je žao i dječaka koji je ovo počinio. U smislu da li im je žao što je prethodno maltretiran, otuđen iz društva, i sve drugo što se već naveliko uključuje u priču, sa apsolutno svih strana.
A ne treba da se uključuje. Jer ovo nije bilo vršnjačko nasilje. I tipska priča maltretirali-ga-on-uzvratio ovđe ne stoji. Ovo je nešto sasvim drugo.
Da probamo: Razlika između onoga što nazivamo ‘’psihopata’’ i onoga što je u nauci poznato kao ‘’sociopata’’. Jer nam tu većinom materija ne ide, i tu većinom mašimo.
Psihopata je, tačnije nazvano, mentalni bolesnik.
On je loše u sebi, loše je sa sobom, i potencijalno je veoma, veoma loš za druge.
Ima oboljenje, ono ima svoj naziv, i njegova djagnoza ima svoju moguću terapiju.
Ponekad uspije, često, i vodi sasvim funkcionalan život.
Ponekad ne uspije. Ponekad uradi strašne stvari, izvrši strašne zločine.
Ponekad ga zbog toga osude, a ponekad i ne, jer ne bude sposoban za suđenje i ide u adekvatnu instituciju. U bilo kom slučaju, njegovo oboljenje mu je, na određeni način, olakšavajuća okolnost.
Sociopata nije mentalno bolestan, nema medicinsko oboljenje i dijagnozu.
Sociopata ima grešku u mehanizmu. Emocionalnom. Neotklonjivu.
Sociopata nije sposoban da osjeti emociju prema drugim ljudima. Naročito pozitivnu. Ali iznad svega nesposoban je za EMPATIJU.
On je ponekad vema, veoma, veoma loš za druge. Do nevjerovatnih granica. Jer je nesposoban da spozna njihovu patnju. Ali je uvijek dobro u sebi, sa sobom. I savršeno dobar za sebe.
Najčešće je visoko inteligentan, daleko iznad prosjeka.
Najćešče, kada uđe u zrelost, nauči da se prilagodi, kopira ponašanje drugih, da se sa njime uskladi, i funkcioniše po usvojenom i očekivanom standardu društva. Nećete ga razlikovati, nećete ga prepoznati.
Ali ponekad uradi strašne stvari. Često mnogo strašnije od psihopate. Jer je inteligentan, metodičan, racionalan, smiren, precizan, bez afekta. I diabolično efikasan.
Kada ga za te stvari sude, njegovo stanje mu je otežavajuća okolnost. Jer se zna da je nepopravljivo. Primjera radi, od dosuđenih smrtnih kazni u USA, ogromna većina su ljudi koji su vještačeni kao sociopate.
U životu sam imao priliku da sretnem poveći broj prvih, i svega par ovih drugih. Koje je cijenio neko stručan tome, ne ja.
Od prvih sam se većinom užasavao.
Od drugih mi se ledila krv u žilama.
Kosta Kecmanović je vrišteći pokazni primjer sociopate.
I zato je potpuno bez smisla sva ta priča o jedinici iz istorije, izopštavanju na ekskurziji, vršnjačkom maltretiranju.
Jer ne postoji taj koji će izmjeriti koliko su ga ta đeca izopštavala i maltretirala zato što su možda kreteni i zato što im se možda moglo, a koliko je to zapravo tipičan i sasvim očekivan proizvod njegovog stanja, u njegovim godinama.
Jer je Kosta takav, to je ono kakva mu je suština.
I jedini način na koji se ova neopisiva tragedija mogla spriječiti je bio da je roditelj na vrijeme uočio da mu nešto nije u redu sa đetetom. Umjesto što je od njega napravio perfektnu killing machine.
Jer je roditelj jedini koji je mogao dovoljno blisko da ga poznaje da bi to prepoznao.
I tu sva priča o tome okončava. Ali ona od koje bi svima trebalo da nam se ledi krv u žilama tu počinje.
Onakvi komentari one đece.
Jer su oni ništa drugo do potpuno odsustvo one iste empatije.
Odnosno, ukazuju nam na to da sociopatija postaje kolektivna pojava. I to endemska.
I mnogo griješite kada mislite da su vršnjačko nasilje, droga, kriminal, zla politika, odsustvo pravog vaspitanja, i sva ta ostala čuda koja se navode, UZROK tome.
Upravo je suprotno, to je POSLEDICA.
Uzrok je ovđe ponajbolje @Massaro pogodio.
A to je potpuno otuđenje stasavajućih generacija od realnog života.
Jer veći dio svog bića, vremena, energije, akcije, i naročito emocije, troše u apstraktnim prostorima, webova, društvenih mreža, interneta.
I tu stiču potpuno drugačije, krajnje iskrivljeno poimanje ljudske bliskosti, i pozitivne emocije.
Što je naročito izraženo u tako ogromnim urbanizovanim sredinama, kakav je Beograd, ubrzanim i intenzivnim do bola, i u kojima je stepen otuđenja i depersonalizacije ljudi isto tako ogroman.
Kada to prevedemo na prost jezik, imamo onakve komentare te đece.
Jer za njih, vjerujte, ubijeni vršnjaci nisu bliska živa bića, od krvi i mesa. Za njih su oni, u velikoj mjeri, samo jedan broj profila koji je nestao sa društvenih mreža. Apstraktni sasvim, kao i većina poimanja koju imaju.
Za njih je Kosta neko ko je napravio najjači akt ikada, jer ko je drugi privukao toliko pažnje. Niko nikada, nenadjebivo sasvim. Mega-car.
Zato krv svima da nam se sledi.
I pogledajte dobro svoju đecu, viđećete i u njima, tragove makar, te iste pojave.
I znam da sam naporan sa ovolikim tekstom. Ali i dalje mislim isto:
Upalite neđe neki alarm. I nemojte ga gasit.
Bookmarks