Titova posljednja ispovijest

[Hari Krisna]

Dvadeset godina poslije smrti Josipa Broza Tita, istoričar Vjenceslav Cenčić objavio je knjigu "Titova posljednja ispovijest", neki kazu Titov politički testament, neki da je to nova slika na "lik i djelo" a provjeravajuci neke navode sa teme http://www.cafemontenegro.com/forum/...ad.php?t=16959 slucajno naidjoh na ovo stivo.
Knjiga je u stvari skup stenogramskih bilježaka Titovog govora u Karađorđevu decembra 1979. g. i razgovora koje je vodio sa Josipom Kopiničem, po mnogima najznačajnijim jugoslovenskim obavještajcem svih vremena.
U knjizi ima dosta interesantnih objasnjenja o Trstu, Rankovicu,Muslimanima..... ali interesantno je da je prva osoba koja je Tita pitala za Jovanku bio Tempo.

Prije Tebe i drugih, o Jovanki me je pitao i Tempo, jer je htio znati što se to dogodilo između mene i Jovanke. Rekao sam mu otprilike ovo:
"Moj Tempo, ja i Jovanka smo muž i žena. Kad dođem u Beograd ja idem u Užičku gdje ona živi. Ja sam sa njom u normalnim odnosima. Ne idemo zajedno u zvaničnim prilikama. Ona neće. Zašto neće? Sukobili smo se zbog sljedećeg. Ona je stalno dobijala neka pisma sa terena u kojima se ogovaraju moji suradnici i to me uznemirava. Ona traži da se ja javno odvojim od pojedinih suradnika (Kardelja, Bakarića, Dolanca i drugih), a ja se ne mogu odvojiti." To sam rekao Tempu, ali to nije sve. To je manji deo istine. Tempo se zadovoljio odgovorom.
Dva puta kod mene bila je i Veda Zagorac. Jednom u Igalu i tu na Vangi. Pričali smo o Jovanki i ona nas je htjela pomiriti. NJoj sam rekao sve što ću reći i Tebi.
Rekao sam joj da joj svake Nove godine čestitam Novu godinu, na dan našeg vjenčanja - šaljem buket ruža, a i za njezin rođendan. Ne mogu, rekao sam Vedi odvojiti meso od kosti. Ona je meni na srcu.
Ja je volim, ali joj ne mogu oprostiti što mi je učinila. E, evo Vokšine što je bilo. Mene je sram to i pričati. Moram Ti reći ne samo što sam prevaren, već se osjećam kao čovjek koji je ponižen.
Vjeruj, živjeti toliko godina sa ženom koju sam volio i cijenio, a ona je radila o mojoj glavi! Bila je moja žena, a preko Steve (Krajačića) je radila za KGB!
Toliko godina spavati sa ženom, a ne znati da je obavještajac, teško je shvatiti. (Dok je Tito to pričao suzile su mu oči.) Naprosto, mješala se u moj posao i htjela biti iznad mene.
NJene svađe s Koliševskim, Mićunovićem pa i sa mnom, za vrijeme puta po Africi, jedan je od primjera njezinog miješanja u moje državne poslove. Ona je, Vokšine, prvo smjenjivala sve oko sebe, tko nije bio sklon njoj i njezinim namjerama. A zatim je organizirala sa Kardeljem, Bakarićem i Dolancom kontrolu tko dolazi meni. Otvarala je i čitala moja pisma i određivala koja će se pisma meni dati. Vidiš, kad sam samo dio toga ispričao Vedi, ona je odustala da nas pomiri.
Kad je Jovanka otišla s političke scene, tu su ulogu preuzeli do smrti Kardelj, a kasnije Dolanc, LJubičić, Mikulić i Bakarić. Umjesto Jovanke, sada su me oni kontrolirali i otvarali moju poštu! Naprosto sam bio manipuliran.
Jedina stvar koju se nisu usudili dirati bili su Nesvrstani i moj odnos sa državnicima tih zemalja. Pa oni nisu bili ni da putujem u Havanu! Predlagali su Bakarića ili Dolanca da predvodi delegaciju.
Vokšine, budi sretan da imaš Malu. Ne samo dobru ženu, već Ti je cijelog života bila i dobar suradnik. A, vidiš što je učinila moja Jovanka?! Znam pitat ćeš me zašto se nisam rastao od nje? Naprosto, što je još uvijek volim i ne mogu zamisliti da mi je to učinila.
Kad je došlo do svađe, i Dolanc i Kardelj i Bakarić vršili su pritisak na mene da se rastanem od Jovanke. Odgovorio sam im: "Nemojte to od mene tražiti. Nemojte trgati meso od kosti na živom čovjeku. To boli".
Posebno uporan bio je Dolanc, a i LJubičić, ali ja nisam htio to učiniti iako je Jovanka to zaslužila. A LJubičić je tražio i istragu pa čak da i o tome raspravlja Predsjedništvo s mojim brakom?". Ako sam izolirao Jovanku, ne moram biti izoliran i ja.
Manipulacije su rađene, rekao sam LJubičiću i to sada ne dozvoljavam! Ne zbog javnosti, već zbog samog sebe.
Što će biti s Jovankom kad ja otiđem ne znam. Ali ovi joj neće oprostiti kao ja. A, kad su odstranili Jovanku, radili su ono isto što je iona radila.
Otvarali su moju poštu i odlučivali koga ću ja primiti, a koga ne. To Ti je, Vokšine, istina o Jovanki.
KOPINIČ: Stari, prije nego si se odlučio ženiti s Jovankom, pričao mi je Jakov Blažević, da je bila u planu da Ti bude supruga Zrinka Kunc, a kasnije jedna Ličanka. A da Ti je Partija odredila Jovanku. S druge strane, čuo sam da Ti je Jovanku namjestio Stevo. Htio bih čuti od Tebe šta je istina.
TITO: Kad je umrla Davorjanka, ja sam napisao jedno pismo Herti da mi se vrati. Ona je odbila iako imam sa njome sina Mišu-Aleksandra. Tada mi je Augustinčić rekao da bi Zinka Kunc bila pogodna ličnost za brak.
Marko i drugovi odvratili su me. Ne znam zbog čega. Od dviju Ličanki, rekli su da sam odabrao Jovanku. Kasnije sam doznao da je tu stvar uređivao Stevo.
Trebala mu je. A prijedlog Đoke Jovanića, da se ženim sa Marom, otpao je. Tu ima puno toga, ali, Vokšine, to su moje privatne stvari. To će sa mnom u grob! Nije sve za javnost. Odlučio sam da je to najbolje.
Mnogi su pričali i pitali me nije li sprega Jovanić-Jovanka pripremala neki "puč". O tome sam ja čuo od drugih i rekao sam im da ne pričaju neprovjerene stvari.
Kasnije sam doznao da je tu stvar lansirao Stevo, stari svat na mom vjenčanju. Izabrala ga je Jovanka. Kumovi su nam bili Gošnjak i Ranković.
Kad sam Ti pričao o sukobima Jovanke sa Koliševskim i Mićunovićem, zaboravio sam Ti reći koliko je bila drska rekavši im: kako ona sve zna i da neće zaboraviti niti oprostiti nikom.
Inače, dok smo bili u Beogradu imala je svoju rezidenciju sa specijalnim telefonom. Najčešće bi ta telefon koristila za razgovore sa Stevom.
Taj kabinet, odnosno telefone - dva obična i jedan specijalni, dobila je Jovanka 1951. godine. Već tada ona je radila po nečijem diktatu. To sam doznao tek prije nekoliko godina.
Svi izvori govore po diktatu Steve. Kad sam Ti, Vokšine, rekao da je ona radila za KGB nisam mislio na špijunažu i špijuna koga su Rusi angažirali.
Ona je radila za Stevu! A Stevo je, ili kako su ga Sovjeti zvali Stefan, njima davao što je htio.
Uglavnom se to radilo o kadrovima, državničkim poslovima. Tako su Rusi mnogo toga znali o nama što ja ni u snu nisam mogao zamisliti.
No, sama će Jovanka kad tad reći "svoju" istinu i u njoj iznijeti mnoge stvari iz života sa mnom. Ako bude iskrena, bit će to interesantno štivo jer znam da piše svoj dnevnik ili bolje rečeno vodi svoju dokumentaciju u koju ja nisam nikada dirao.
Znala mi je reći: "To će biti dobro za historiju". Evo, Vokšine, toliko o Jovanki. Ako se još nečega sjetim, reći ću Ti.

[Bonja the Zmaj]

Prilicno kontraverzno stivo.
Mada jeste zanimljivo- posebno zbog cinjenice da postoji mnogo tajni
Mada je sigurno da je Kopinic mnogo tajni odveo sa sobom u grob...

[Bugi]

Ispade da Jovanka nije bila mučenica....

[Bonja the Zmaj]

Inace, potpuno je nerazjasnjen taj proces- od 1945 kada se pocinje koncentrisati apsolutna moc u rukama malog broja ljudi iz politbiroa KPJ, pa do transfera moci na republicke organe, sto je krunisano Ustavom iz 1974.

A Kopinic/Voksin je posebna prica...

[Hari Krisna]

Ispade da Jovanka nije bila mu?enica....

Nije, nije nego je vedrila i oblacila a potvrde Kopiniceve price ima i u knjizi Rankoviceve zena dr Slavke Rankovic. Ako pronadjem kakve je Jovanka zbrke pravila dok je Tito bio na lijecenju u Igalu postavicu popodne.

[Hari Krisna]

Kod nas se jos zadrzalo ono poznato "pricao mi je djed" pa se uvijek ponesto doda, malo nasminka... i tesko je ponekad naci potvrdu mnogih prica, ali prepricavaju se mnoge anegdote kako je Tito prilikom boravka u Igalo ili u vili u Herceg Novom bjezao obezbjedjenju i pojavljivao se na setalistu. Ko zna
koliko ima istine u tome da ga je samo Tempo smio otvoreno pitati i da je Tito bas zbog toga narocito cijenio a Jovanka mrzjela, ali Jovanka je svuda bila nesnona za obicne ljude iz pratnje, kuvare, sofere... jer se htjela pokazati narocito vazna.
Jak Koprivc nekad glavni urednik Tanjuga je objavio knjigu Šta mi je ispricao Stane Dolanc i tamo ima o tome.
"..... Iz Igala, gde se Tito nalazio na lečenju, sredinom sedamdesetih godina, ne sećam se tačno koja je godina bila u pitanju, poslata nam je uznemirujuća informacija u kojoj su lekari i šef lekara izveštavali da ne odgovaraju više za Titovo zdravlje i njegov život zbog odnosa i postupaka Jovanke Broz prema njemu i njegovoj okolini. Znam da je bila nedelja. Potpredsednik Predsedništva SFRJ Petar Stambolić zbog toga je još iste večeri sazvao sastanak na kojem su bili predsednik Vlade Bijedić, predsednik Savezne skupštine Kiro Gligorov, sekretar unutrašnjih poslova Franjo Herljević, Nikola Ljubičić, sekretar za narodnu odbranu i ja kao sekretar Izvršnog biroa SKJ. Na sastanku su bili i Titov šef kabineta Aleksandar Šokorac i neki lekari. Na njemu smo saznali da su odnosi između Tita i Jovanke nemogući, da već u vreme dok je Tito bio u Beogradu nije imao ni kuvaricu ni sobaricu, jer je Jovanka svima dala otkaz, tako da su mu hranu dovozili iz hotela "Metropol"... Na taj sastanak Herljević je došao dobro raspoložen i na svakih nekoliko minuta dovikivao je Stamboliću: ‘’Petre Stamboliću, zaštiti Josipa Broza!’’ Time je toliko iznervirao Stambolića da mu je on pripretio da će u slučaju Herljevićevog ponovnog dovikivanja prekinuti sastanak. Ne znam tacno da li smo odmah posle sastanka ili nešto kasnije otišli u Igalo. Našli smo se sa Titom na Galebu koji je bio usidren uz crnogorsku obalu. Šef lekarskog konzilijuma bio je dr Bogdan Brecelj koji je u ime lekara potpisao informaciju da je nuzno da Jovanku udalje od Tita jer loše utice na njega i njegovo stanje. Na Galebu nam je Tito, izmedu ostalog, rekao da mu Jovanka govori da ima dokumenta o svim jugoslovenskim funkcionerima kojima moze da ih kompromituje. Na to sam rekao da vec jednom pokaze dokumenta. Ono cime preti moze, krajnjem slucaju, da bude gomila razlicitih pricica o tome ko je od funkcionera spavao sa kojom zenom; medutim, ako Tita to interesuje, mozemo mi sami da mu kazemo. Tito je rekao da je uveren da Jovanka nema ništa i da ga zbog toga još više iznenaduje zašto sve to radi. Vratili smo se u Beograd, svi osim Ljubicica i Bijedica (mada se, što se tice Bijedica, ne secam tacno) koji su sledeceg dana po dogovoru sa Titom avionom doveli Jovanku u Beograd. Tada je došlo i do velikog konflikta izmedu Jovanje i lekara, tako da je jednom od njih cak pretila pištoljem.
Jedan od uzroka nerazumnog Jovankinog ponašanja prema Titu bile su, navodno, i Titove maserke, sestre Darjana i Radojka. Obe su bile mlade, lepe, ali i veoma kulturne i strucne, i, prema ocenama svih koji su ih dobro poznavali, veoma poštene. Prvu, mladu, dovela je u kabinet Jovanka sama, medutim, s njom se veoma brzo i posvadala. Drugu su zaposlili kasnije, jer jedna nije mogla sve da obavi, s obzirom na to da su lekari Titu propisali redovno i relativno cesto masiranje obolele noge. Te devojke Jovanka je optuzivala, cak i za špijunazu, koristila je i najgore ogovaranje. Napadala ih je i ogovarala gde god je mogla. Titu je postavljala uslove oko odlaska putovanja samo ako ne budu prisutne fizioterapeutkinje.
Optuzivanje ljudi bez bilo kakvih dokaza bila ja jedna od karakteristika Jovanke Broz. Tako su preko noci mogli da budu proglašeni špijunima. Jednog dana kad je Tito bio na Brdu pri Kranju, probudili su me rano i trazili da iz ljubljanskog stana odmah dodem kod njega. Otišao sam. Tito me je cekao u parku, odatle smo otišli u lovacku kucu pored jezera. Izgledao je veoma loše, bio je neobrijan, što je za njega bilo zaista neobicno. ''Cele noci nisam spavao. Cele noci Jovanka je vikala da je komandant vazduhoplovstva general pukovnik Enver Cemalovic sovjetski špijun...'' Pitao sam ga na osnovu cega je Jovanka to zakljucila, ali Tito je rekao: ''Nema ništa, medutim, neprekidno tvrdi da je špijun,'' rekao mi je. To je Tito kasnije pricao i drugima. Potrajalo je poprilicno dugo pre nego što se prestalo pricati o komandantu vazduhoplovstva. Medutim, nikad niko nije našao ni najmanji dokaz, ni najmanju indiciju koja bi potvrdivala ono o cemu je Tita uveravala Jovanka. Cemalovic nije ništa pogrešno ucinio protiv Jugoslavije i armije, bio je dobar komandant i pošten covek.
Zrtva Jovankinih intriga postali su i Titov sekretar, pukovnik Slavko Popovic i još mnogi drugi, medu njima cak nekoliko šefova protokola. Kod Tita je isposlovala da pukovniku Popovicu da otkaz neposredno pre odlaska u sluzbenu posetu Moskvi pocetkom sedamdesetih godina. O tome kako je davala otkaze ljudima koji su radili u kabinetu moglo bi se ispisati mnogo listova papira. Bilo je malo kuvara, kuvarica, konobara i ostalih radnika koji su ukabinetu ostali duze vreme. Istu sudbinu doziveli su i radnici na Brionima. Jovanka je pokušala i cistkama na Brdu pri Kranju, medutim, tome se suprotstavio Popit koji je kategoricki insistirao da je Brdo u nadleznosti Slovenije i tako sprecio Jovankino uplitanje....

[Hari Krisna]

Zbog odsutnosti Jovanke Broz bili su zbunjeni i domaćini, pošto su neki od njih izrazito insistirali na želji da ih poseti i ona, jer su mislili da time Titu iskazuju posebnu čast i naklonjenost. Jovanka Broz se nije pojavila ni na velikom beogradskom prijemu prilikom Titovog povratka sa dugog puta. Polako se ipak saznalo da se Tito posvađao i razišao sa suprugom. Pričalo se da je pri tom odlučujuću ulogu odigrao Stane Dolanc, jer se Jovanka, navodno, previše mešala u državne i partijske poslove. Kako je sve to doživljavao Stane Dolanc?
‘’Za Jovanku Budisavljević - Broz vezuju me mnoge, pre svega, neprijatne uspomene. Najčešće bih najradije zaboravio mnogo toga što sam doživeo s njom. Posle Titove smrti 1980. nisam hteo ni da slušam a kamoli da čitam ono što je bilo u vezi sa Jovankom Broz. Ako sam morao da idem na sastanke na kojima je razmatrano njeno ponašanje, njeni zahtevi u vezi sa nasleđem, njene izjave o svim mogućim ljudima, ćutao sam. Retko kad sam nešto rekao. Pre svega zato što sam poštovao Tita. Bio sam svestan toga da bi svaka diskusija o Jovanki pre ili kasnije dovela, hotimice ili ne, i do određene kompromitacije Tita. Kompromitacije zbog toga što je mnogo puta dozvoljavao njeno mešanje u stvari za koje nije bila nadležna, pre svega zbog toga što je to često imalo teške posledice za ljude u neposrednoj Titovoj blizini. I ne samo u blizini. S obzirom na činjenicu da su izlazili različiti tekstovi, knjige, intervjui sa Jovankom o njenim odnosima sa Titom, o prilikama u Maršalatu, ipak moram da kažem bar ono što mi se čini najznačajnijim.
Moje svedočenje zasniva se na dokumentima koji se inače čuvaju u Predsedništvu SFRJ, na mojim doživljajima i pripovedanju mnogih koji su bili u neposrednoj blizini Tita i Jovanke. Suprotno od generala Ljubičića, ja nisam pisao nikakav dnevnik. Zato on ima sve događaje dokumentovanije nego ja. Pomenuo sam Ljubičića zato što je Jovanka Broz upravo njega i mene najmanje jednu deceniju smatrala svojim najgorim neprijateljima, onima koji su uticali na Tita i na njegov odnos prema njoj.
Ne sećam se kad sam upoznao Jovanku. Verovatno se to desilo na nekom ručku ili večeri kod Tita, možda onda kad su joj predstavljeni novi članovi Izvršnog biroa. Dugo vremena, u šezdesetim godinama, odnosi sa njom bili su sasvim u redu. Prema njoj sam uvek imao korektan odnos pun poštovanja, kao prema ženi predsednika države i partije. Inače, prvi put sam primetio da između Tita i Jovanke nešto nije u redu 1971. Tada sam referisao Titu u Karađorđevu. Posle službenog razgovora, kad sam već hteo da se pozdravim i vratim se u Beograd, Tito me je zadržao na ručku. Rekao mi je da Jovanka ima rođendan i da se već celo prepodne svađaju.
‘’Molim te da ostaneš, kako bi bar za vreme ručka vladao mir.’’ Za vreme jela Jovanka je sa velikom vehementnošću pričala o strahu Srba u Lici od hrvatskog nacionalizma. Tito je uglavnom ćutao, dok je Jovanka pričala o pismima koja su joj, navodno, pisali Srbi odatle. Citirala je pismo jednog Srbina u kojem on piše da će se ponoviti četrdeset i prva godina, ali s tom razlikom što sad Srbi već znaju za čunke, nekakve jame u koje će se povući i iz njih se braniti.
O Jovanki su mi mnogo pričali Kardelj i njegova supruga Pepca. Tito je, navodno, Kardelja više puta pitao da li da se razvede, međutim, on mu je svaki put rekao da mu to ne savetuje. Kardelj je bio uveren da je Jovanka želela vlast i da je živela sa mišlju da bi mogla da postane jugoslovenska Indira Gandi ili Sirimavo Bandaranaike. To sam kasnije primetio i sam. Među najznačajnije primere koji ukazuju na takve želje spadaju i reči na nekoj proširenoj sednici Izvršnog biroa koja se odvijala u Titovoj rezidenciji.
Na toj sednici o kojoj postoje zapisnik i magnetogram razmatrali smo i sukobe Jovanke Broz sa generalom Ivanom Miškovićem koji je tada bio savetnik za poslove bezbednosti kod predsednika Republike. Za šta je sve Jovanka optuživala Ivana Miškovića, zapravo, nikome nije bilo sasvim jasno. Jovanka je, dok je govorila o Miškoviću, upotrebljavala teške reči - izdajica, zločinac, rekla je da ga treba ubiti i zakopati tri metra ispod zemlje.
Tada mi je Kardelj rekao da je Jovanka i za Rankovića govorila da ga treba zakopati tri metra ispod zemlje. To je bila fraza koju je po svedočenju Kardelja, često koristila i, navodno je, upravo zbog Jovanke imao mnogo problema da kod Tita uspe sa predlogom za aboliciju Rankovića.
Vladimir Dedijer u Prilozima za biografiju Josipa Broza Tita piše da je Titova prva žena, Ruskinja Polka, umrla 1938. Njihov sin Žarko imao je dvoje dece, Franja i Zlaticu. Žarko Broz bio je službenik u Beogradu. Tito se 1940. oženio Slovenkom Hertom Has s kojom je imao sina Mišu. Početkom ovog veka Miša Broz je bio hrvatski ambasador u Indoneziji. Posle Drugog svetskog rata Tito se razveo od supruge Herte. Početkom leta 1952. oženio se po treći put. Njegova žena postala je Jovanka Budisavljević, nekih trideset godina mlađa tamnokosa Srpkinja visokog rasta, poreklom iz Like (Hrvatska). Za vreme rata izgubila je celu porodicu i učestvovala je u ratu kao partizanka.
Nekoliko sati pre tog sastanka Izvršnog biroa kod mene je došao Aleksandar Šokorac koji je tada bio šef kabineta predsednika Republike. Taj smireni, trezveni, odgovorni i neizmerno pošten čovek rekao mi je da ne zna šta da radi: tog dana rano ujutro zvala ga je Jovanka i napadno ga pitala zašto je nije obavestio o sastanku Izvršnog biroa. Šokorac joj je odgovorio da ona s tim nema ništa; međutim, Jovanka je i dalje zadrto zahtevala da moraju da je obaveštavaju o svim sastancima Izvršnog biroa. Kad sam u prisutnosti Tita počeo sastanak, najpre sam rekao da sastanke Izvršnog biroa neću prijavljivati Jovanki i da želim da se to pred Titom na sastanku raščisti; Tito je reagovao poprilično ljutito, kako ne može da veruje da Jovanka tako nešto traži. Ja sam mu rekao da na sastanku sedi i Šokorac koji je to doživeo upravo tog dana. Dobro se sećam da je Šokorac tada ustao i stojeći Titu ponovio sve što je rekao meni. Tito je ćutao. Niko od članova Izvršnog biroa nije ništa rekao. Kasnije je na istom sastanku u izveštaju posebne komisije koja je ispitivala slučaj Mišković, ipak je nekoliko puta pominjano Jovankino ponašanje.
Rato Dugonjić, član Saveznog državnog predsedništva, visoki bosansko-hercegovački predstavnik u federaciji i vodeći skojevac za vreme oslobodilačke borbe koji je bio predsednik posebne komisije, rekao je Titu da ima utisak da Jovanka želi vlast. Tito je odgovorio približno ovako: "Da, kad bi bila sposobna, međutim, ona nije sposobna i ako želi tako nešto onda je to velika glupost." Posle sastanka Kardelj i ja smo razgovarali o Titovoj izjavi i Kardelj mi je rekao; "Vidiš, kad bi bila sposobna, dakle ipak nije sve izmišljeno."
O izveštaju koji je za tu sednicu pripremila posebna komisija nekoliko dana ranije Rato Dugonjić i ja u Karađorđevu smo referisali Titu koji nas je primio u Jovankinoj prisutnosti. Odmah je izbila žestoka svađa između Jovanke i Tita. Jovanka je rekla Titu da ima dokumenta kojima može da dokaže sve što je Mišković radio protiv nje i protiv Tita. Svi smo od nje tražili da pokaže ta dokumenta. Međutim, Jovanka je uporno odgovarala: "Ne dam." Sećam se da je Jovanka u tom razgovoru sve vreme govorila druže Tito, što do tada još nisam čuo. Tito joj je rekao: "Naređujem ti da predaš dokumenta, ja sam generalni sekretar KPJ." Očigledno je bio toliko uzbuđen da je zaboravio da više nije generalni sekretar KPJ, već predsednik. Rato Dugonjić joj je rekao: "Vi ste član SKJ sa jednakim pravima i dužnostima kao ja, dajte nam dokumenta, ako ih imate." Međutim, Jovanka je uporno ponavljala: "Druže Tito, 30 godina sam s tobom i nikad ništa nisi učinio za mene, nikad. Ubij sad Miškovića i zakopaj ga tri metra pod zemljom. Nikad nisi ništa učinio za mene..." Tito joj je odgovorio da je za nju učinio više nego dovoljno, međutim, ona je uporno, uzbuđeno i napadno ponavljala da nije učinio ništa. U jednom trenutku Tito je uzbuđeno viknuo: "A Četvrti plenum!" Jovanka je odgovorila: " To nije bilo ništa, to nije bilo ništa," onda je ustala i otišla.

[Hari Krisna]

Rato i ja smo se pogledali i nismo više znali šta to znači. U međuvremenu Jovanka se vratila i i rekla da je došao drug Stevo Krajačić, jedan od Titu najbliskijih hrvatskih političara i Jovankin prijatelj koji je bio i njihov venčani kum. Zahtevao je da i on bude prisutan na razgovoru. Tada sam Titu rekao da Rato i ja nemamo ništa sa Stevom Krajačićem i da njegovo prisustvo nije potrebno ni poželjno. Međutim, Tito je samo rekao: "Dovoljno dugo već sedimo, hajdemo u šetnju i na ručak." Međutim, kasnije nismo više nastavljali razgovor.
General Mišković je morao da napusti funkciju Titovog savetnika za poslove bezbednosti. Otišao je u Savezni komitet za civilnu zaštitu. Kardelj mi je rekao: "Dobro je što je Mišković otišao s tog položaja, ali ne zbog toga zbog čega je morao da ode." Naime, Mišković je kao Titov savetnik za državnu bezbednost prerastao u instituciju za sebe, sa bezgraničnim ambicijama i ovlašćenjima prema ostalim organima bezbednosti. Jovankine optužbe na njegov račun bile su nešto sasvim drugo.
Stane Dolanc je rekao da je bilo veoma karakteristično i neobično i ponašanje Jovanke Broz na 10. kongresu SKJ u Beogradu 1974. Kad su proglašeni rezultati izbora i kad je saopšteno koliko je glasova dobio Tito, Jovanka, koja je sedela u prvom redu, počela je glasno da plače. ‘’Posle završenog kongresa seli smo da popijemo kafu na prvom spratu beogradske hale sportova u kojoj se održavao kongres. Tamo smo bili Tito, Kardelj, Bakarić, Rato Dugonjić, ja i verovatno još poneko. Tu je Jovankin plač bio već skoro histeričan. Vikala je na Bakarića i Dugonjića da su njih dvojica krivi za sve. Bakarić ju je mirno ispitivao za šta, dok je ona vičući odgovarala: ‘’Vi dobro znate za šta.’’ Pošto je upotrebljavala sve moguće izraze Dugonjić se iznervirao i prilično oštro joj rekao da mu je dosta njenog ogovaranja i intriga. Tito je sve vreme ćutao. Posle kongresa o Jovankinom ispadu razgovarao sam sa Kardeljem i još nekim drugovima. Većina onih koji su je videli mislilo je da je dirnuta frenetičnim aplauzom koji je doživeo Tito. Međutim, mi koji smo videli njen napad besa pred Bakarićem i Dugonjićem bili smo uvereni da je sve to činila zbog nečeg drugog, najverovatnije zato što nije postala član CK SKJ. Naime, bila je uverena da je to zaslužila.
Svi Titovi saradnici mogli bi da kažu da je Jovanka, ako je ikako bilo moguće,
prisustvovala razgovorima sa posetiocima. Doživeo sam čak i to da se nametnula i u razgovoru sa predsednikom Komunističke partije Japana Mijamotom kad je bio na Zlatiboru. Jovanka jednostavno nije htela da se povuče kad su počeli službeni razgovori. Zato smo svi ćutali. Prva je progovorila Jovanka. Mijamotu je rekla: ‘’Vaše zemlja je velika.’’ Mijamoto joj je odgovorio: "’Da, da."’ Tada je Titu očigledno bilo dosta, pa joj je pred
svima rekao da ode....

[Bonja the Zmaj]

Ima li te knjige dje sada u CG?

[Ćipur]

Sjeverno...


Klupa i pasoš


I tada je to bila nedjelja.
I tada su prvomajski praznici počeli tamo poslije 14 sati u srijedu 30. aprila i produžili se do nedjelje 4. maja. Te nedjelje udarni TV dnevnik u "sedam i po" nije počeo izvještajem ljekarskog konzilijuma Kliničkog centra iz Ljubljane gdje se liječio Josip Broz Tito. Već mjesecima prije toga u prvim sekundima TV dnevnika pojaviljivala se fotografija Josipa Broza sa bolničke postelje. Vrhovni komandant okružen sa ljekarima i medicinskim osobljem koji su bdjeli nad njegovom zdravstvenim stanjem. Maršal se i na bolničkoj fotografiji smije, a urednik tv dnevnika čita saopštenje ljekarskog konzilijuma u kojem je zdravstveno stanje predsjednika SFRJ pogoršano, popravljeno ili najčešće bez promjena...
Te nedjelje 4. maja 1980. godne TV dnevnik nije počeo fotografijom trostrukog narodnog heroja iz ljubljanske bolničke sobe. Četiri sata prije toga u vanrednoj informativnoj emisiji u tada jedinstvenoj JRT programskoj šemi, čuveni i neprevaziđeni glas spikera Radio Televizije Beograd, Miodraga Zdravkovića je saopštio...
Umro je Tito...
U brojnoj galeriji iskrenih suza po kojima se sa vremenske distance prepoznaje 4. maj 1980. izdvojile su se one suze Zlatka i Zorana Vujovića tadašnjih fudbalera splitskog Hajduka, ali i jugoslovenske reprezentacije. Plakali su i ostali akteri derbija između Hajduka i Crvene Zvezde, plakala je i publika na Poljudu, plakao je i sudija Husref Muharemagić iz Tuzle. Ipak, suze splitskih blizanaca sa cetinjskim krvotokom i presavijena tijela na zelenoj travi Poljuda bili su najsugestivniji jer poruke žala za čovjekom koji je nestao toga dana, ali i za vremenom i životom koji je toga dana počelo da nestaje. Okvir tadašnje jugoslovenske geopolitičke superiornosti koji je imao elemente - otac Đorđe Vujović sa Cetinja, majka Danica iz Splita, sinovi - blizanci Zlatko i Zoran Vujović natapaju znojem "bili" dres Hajduka sa petokrakom, ali i izgaraju u plavom dresu reprezentcije sa buktinjama - počeo je da se raspada...
Dvije riječi tako ubjedljivo svjedoče o nadmoći i superiornosti toga vremena. Prva riječ je - klupa. Znaš li da sam u Titovo vrijeme mogao da zaspem na bilo koju klupu i da mi bude bezbjednije nego danas u nekom motelu. Hemija, ali i stvarni i životni učenici te međuljudske i međunacionalne hemije u tadašnjoj Jugoslaviji su snove na klupi promovisali kao čin vrhunske slobode i bezbrižnosti koju može da naruši neki glasniji jutarnji cvrkut ptice. Kako je mlađim akterima teško razumijeti ta vremena potvrđuje i činjenica da su danas snovi na klupi potvrda promašenosti, beskućništva i lagani uvod u naredne socijalne i zakonske deformitete. Zaspi danas na klupu ako ti dvojica jednako "ambicioznih" ne drže stražu...
Druga riječ je - pasoš. Crveni pasoš SFRJ je bio jedna vrsta internacionalne "propusnice" koja je tako konkretno hranila sujetu njegovim vlasnicima. Taman kao i klupa, i pasoš je bio mjera slobode tadašnjeg "jugovića". Crveni pasoš SFRJ je bio svojevrsna prethodnica internetu - jednostavno i brzo je spajao ljude, prostore, preskačući barijere i granice. Carinici svih boja i kontinenata su sa posebnim uvažavanjem otvarali crveni pasoš SFRJ i svoje nervozne službene provjere ostavljali za neke druge boje i neke druge pasoše...
Podsjećanja i poređenja su neizbježna, s tim da svako ima pravo da najviše voli i cijeni svoje vrijeme. Ovoga četvrtog maja će neko tim sjećanjem na poruke i ostavštinu Poljudskih suza krenuti u potragu za potrebnom energijom i poduhvatima. Neko će potrebnu energiju i poduhvate tražiti na drugi način. Poslije četvrtog maja dolazi - 5. maj. A toga dana će početi procedura za izdavanje novih crnogorskih pasoša...
I oni će biti crvene boje...


Dražen Drašković

[simm]

Ova je Cenciceva knjiga svojevremeno izazvala ozbiljne reakcije i u njenu se tacnost sumnja.

[Buva+gacce]

a kakvih objašnjenja ima vezanih za muslimane u toj knjizi???

Nema nikakvih, tad su ljudi funkcionisali malo drugacije pa su neke druge stvari dolazile na prvo mjesto. Drugim rijecima, malo ko te prvo pitao jesi li Srbin, Hrvat, Musliman, Crnogorac ili Tunguz.

[Igor R]

Nema nikakvih, tad su ljudi funkcionisali malo drugacije pa su neke druge stvari dolazile na prvo mjesto. Drugim rijecima, malo ko te prvo pitao jesi li Srbin, Hrvat, Musliman, Crnogorac ili Tunguz.

To niko nije ni pominjao. Kad te neko pitao sto si , govorio si da si jugosloven. Niko te nije ni pitao a jesli li hrvat, crnogorac.... I onda dodje politika 90-tih i oddje do nacionalizma i do mrznje !!!

[Ćipur]

TRIDESET GODINA OD HAPŠENJA UČESNIKA BARSKOG KONGRESA: ŠTA JE MAJKA JEDNOG OD NJIH PORUČILA VLADIMIRU BAKARIĆU


Strijeljajte moga sina, ne mučite ga


Neka su ti sretni lanci, sine i bori se, budi čovjek do kraja - poručila je Momčilu Jokiću majka Stana

Književnik Momčilo Jokić, koji živi i stvara u Aranđelovcu, objavio je drugo, dopunjeno izdanje knjige "Tajni dosije Josip Broz", koja je u ruke čitalaca prvi put stigla 1992. godine. On se godinama bavio, kako naglašava - zagonetkom Josip Broz. Svoje traganje za zapretenim tajnama platio je visokom cijenom: zbog pripreme knjige i učešća na Barskom kongresu proveo je na robiji osam punih godina.
- Moja je želja bila da budem tužilac Josipu Borzu Titu pred sudom časti i istorijom ove zemlje, a u ime onih koji nijesu imali šansu da se argumentima istine brane od kleveta, laži, izdaje i zločina - priča Jokić.
- Moja nastojanja da komparativnim istraživanjima saznam što više zapretenih i zabranjenih tajni iz biografije Josipa Broza, dovela su me do fascinirajućih podataka. Više od dvije i po decenije, kao dijete komunizma, nastojao sam da rasvijetlim najtamniji dio biografije Josipa Broza.
Jokić veli da mu je bila čast što je kao pisac i komunista, kao humanista i demokrata, govorio i pisao o Josipu Brozu, onda kada su drugi ćutali, a koji su mnogo godina kasnije galamili po srpskim trgovima.
- U aprilu 1968. godine sam, na svoju veliku nesreću, saznao istinu o Josipu Brozu - kaže Jokić.
- Kao urednik titogradske "Pobjede" aprila 1968. bio sam gost pariskih komunista. Moj otac, predratni komunista i publicista, imao je dobre veze sa pariskim komunistima. Imao sam sreću da upoznam Rožea Garodija, člana CK KP Francuske, koji mi je dao nekoliko adresa prijatelja mog pokojnog oca. Jedan od njih vodio je kartoteku Kominterne. Nosio je pseudonim Paslo i lično mi je dao da pogledam karton Josipa Broza.

Momčilo Jokić objašnjava kako je došlo do organizovanja i sazivanja V kongresa obnove KPJ u Baru:
- Početkom 1973. godine u Kijev je stigao Komnen Jovović, nastavnik iz Peći. Došao je u posjetu braći Bogdanu i Branku. On ih je iscrpno informisao o stanju u zemlji: radničkim štrajkovima, studentskim nemirima, Maspoku, Kardeljevim amandmanima na Ustav SFRJ... Tu se zadesio i IB-ovac Mileta Perović, koji je još juna 1958. godine pobjegao iz zemlje. U Kijevu se tako došlo na ideju da se oživi, odnosno obnovi izvorna KPJ, kao opoziciona partija. Razgovaralo se o tome da se Kongres održi u Sofiji ili Bariju. Sa tom inicijativom je kod mene u Bar došao dr Branko Bošković. Nijesam se saglasio sa idejom da se kongres održi u inostranstvu, jer bi to onda bio skup emigranata i niko ga ne bi priznao. Predložio sam da to bude Bar.
Jokić veli da je Barskom kongresu "glave" došla obavještajna i kontraobavještajna služba, koja je djelovala na relaciji Peć - Beograd - Kijev.

Mjesec dana poslije održanog barskog kongresa, počela su hapšenja.
Bilo je jutro. U Jokićevoj vili u Baru zazvonio je telefon. Nepoznati muški glas je upitao:
- Da li je to kuća novinara Jokića?
- Jeste - odgovorio je Jokić.
- Da li je Momčilo tu?
- Da, ja sam lično...
- Molim vas da dođete do SUP-a do načelnika Perovića. Spremamo jedan tekst povodom našeg jubileja, za naš list "13. maj", pa bismo željeli da vi to malo pogledate i sredite.

Kad je stigao u barski SUP, Jokić je primijetio više nepoznatih "civila" i policajaca. Ušao je u kancelariju načelnika, pozdravili su se, a onda...
Momčilo Jokiću, po nalogu Saveznog tužilaštva, lišavamo te slobode i zahtijevamo da ne pružaš otpor!

- Poslije lišavanja slobode, kako se hapšenje opisno naziva, doveden sam u titogradski zatvor "Jusovača", dakle u Okružni istražni zatvor. Nalazio se u podrumu nekadašnjeg podgoričkog bega Jusa Musića. Bio sam u ćeliji broj 6, do samog WC-a. Ležao sam na betonu, u memli, u ćeliji u kojoj su carovali komarci, stenice i pacovi.
Majka Stana uspjela je da mu u zatvor doturi ceduljicu s porukom:
- Neka su ti sretni lanci, sine! Bori se, budi čovjek do kraja! Tako su i tvog oca hapsili još prije rata zbog komunizma, a ja ću živjeti sto i jednu godinu da bih te vidjela slobodnog i dočekala u našoj kući u Baru.

Momčilo Jokić osuđen je na 11 godina robije. Zatvorsku kaznu izdržavao je u Spužu. Majka Stana preživljavala je teške muke. Znala je kako na robiji postupaju sa njenim Momčilom. Zato je sjela i napisala pismo Vladimiru Bakariću. Poručila mu je:
- Strijeljajte moga sina, jer on nema drugih ideala do sreće ovog naroda i slobode ove zemlje. Nemojte da ga više mučite.
Stana Jokić je dočekala da njen sin izađe iz zatvora. Desilo se to nakon osam izdržanih godina, tačnije 1. marta 1982. godine.

Po izlasku iz zatvora Jokić je napustio Bar. U Aranđelovcu, u Ulici vožda Karađorđa, kupio je kuću i preselio se sa majkom Stanom. Jednog dana, ulazeći u park Bukovičke banje, sreo se sa Slobodanom Krstićem Učom, visokim rukovodiocem Udbe.
- Vi ste taj pisac i novinar, pa vi lijepo izgledate, izdržali ste robiju časno - muški - obratio se Krstić Momčilu Jokiću. Imali ste sreće da ostanete živi. Organizovali ste Barski kongres Titu i svima nama pod nosom. Moram reći da vam se iskreno divim. Vi ste svoju smrt zaobišli na čudesan način.
Momčilo Jokić ističe da je Barski kongres otvorio proces uvođenja višepartijskog sistema u zemlji i dodaje:
- Vlasti onog vremena su organizovanje Barskog kongresa nove KPJ tumačile kao skup IB-a. Međutim, to je bio kongres jedne nove, probuđene svijesti koja je tražila, tada jedina u zemljama socijalističkog bloka Evrope, uvođenje višepartijskog sistema, ostvarivanje slobode ljudskih i građanskih prava i demokratizaciju društva. Obnovljena KPJ je zvanično legalizovana registracijom kod Saveznog sekretarijata za pravosuđe 4. septembra 1990. godine. Tada sam počeo da pišem knjigu "Tajni dosije Josip Broz". Trebalo je da minu mnoge godine da bi istina dobila pravo na riječ. U ime istine, zbog koje sam bio spreman da umrem, napisao sam knjigu. O hapšenju i robijanju, pišem u svom novom romanu "Tajna tajne", posvećenom političkim osuđenicima ove zemlje.
Jokić naglašava da komunisti minulom vijeku duguju istinu o sebi, sve ostalo vijek duguje njima.

Tajni dosije

- Moja knjiga "Tajni dosije Josip Broz", pokušava da izbjegne sve zamke pristrasnosti, da oslobođena ideologija, otvori "pasijans" istorijskih zabluda i da u toj igri iskaže razumijevanje - i za pobjednike i za poražene. Istorija nikome ne prašta. Samo čovjek koji je zavjetovan da prati i najmanje tragove uništavanih istina, da čita tajanstvene znake i bilješke sa humki umrlih, i sa požutjelih arhivskih spisa, sa dosijea koja su mnogi zaboravili, može slaganjem kockice po kockice, poput razbijenog ogledala, stvoriti mozaik zabranjene tajne. Robijajući zbog takvog poduhvata, pokušavajući da objektivno vrednujem sve činjenice koje mogu opstati na sudu istorije, ja sam istovremeno bio i tužilac i branilac pravde.

D. ADžIĆ

http://www.dan.cg.yu/?nivo=3&rubrika...8&clanak=14520

http://www.dan.cg.yu/?nivo=3&rubrika...tum=2004-10-08

[Hari Krisna]

Na danasnji dan je bio Dan Mladosti

[Ćipur]

ISTINA ILI LEGENDA

Misterija prstena Josipa Broza



O prstenu pokojnog predsjednika SFRJ pričaju se razne priče – počevši od toga da je ukraden, pa do toga da posjeduje misterioznu moć.
Jedna verzija porijekla prstena Josipa Broza Tita kaže da mu ga je poklonio brat po ideologiji i još po nečemu, Josip Visarionovič Staljin, 1937. godine i da vrijedi milion dolara. Ovakvu skasku podržavali su neki ljudi iz Titovog okruženja. Druga verzija navodi da je Broz prsten kupio krajem 1938. godine u zlatari u Ulici Kuznecki most u Moskvi novcem od honorara za prevođenje nekih knjiga i pamfleta. Takvo, vjerovatnije, porijeklo prstena potvrđuje Miša Broz. Uoči rata, nepoznati čovjek, navodno je upozorio Broza, prepoznavši ga po skupocjenom prstenu, da ne ide na neki sastanak jer će biti ubijen. Josip Broz ga je poslušao i u znak zahvalnosti darovao je nepoznatom prsten. Poslije rata i bratoubilačke revolucije, navodno, je dao da mu se napravi isti, dijelom i zbog toga što je smatrao da mu je on spasao život.
Prema nekim hrvatskim novinama prsten od 5,35 karata, čija je vrijednost procijenjena na 250.000 dolara, mladi zagrebački biznismen je kupio u Beogradu 1998. godine na crnom tržištu za 55.000 njemačkih maraka i džipom “grand čiroki” još pride. Pošto je riječ o poznatoj i “vreloj robi”, prsten je prepravljen u Amsterdamu i dobio je novi oblik. I sve do ovog navodnog otkrića i “najveći poznavaoci Brozovog života nijesu mogli sa sigurnošću da kažu gdje se on zaista nalazi”.
I dalje slijede pretpostavke kako je prsten nestao. Prva, da je Broz imao prsten na ruci u trenutku smrti, ali ne i u trenutku pokopa, i drugi, da je neko skinuo Josipu Brozu prsten poslije sahrane kada je u toku noći, poslije oficijalne ceremonije sahrane, postavljena mermerna ploča teška devet tona. Neke hrvatske novine su navodile da je desetak godina poslije sahrane otkriveno da je grupa beogradskih generala iz Brozovog obezbjeđenja podijelila među sobom najvredniju njegovu ostavštinu, od prstena, preko namještaja do poklona stranih državnika.
Međutim, istina je sasvim drugačija. Posljednja Brozova fotografija, na kojoj se vidi briljantni prsten na domalom prstu njegove lijeve ruke, snimljena je januara 1980. godine u Kliničkom centru u Ljubljani kada su ga posjetili sinovi Žarko i Miša.
Previđa se još jedna činjenica da je Brozovo tijelo smješteno u metalni kovčeg još u Kliničkom centru u Ljubljani i da su tu odmah zavarene njegove ivice. Takođe, da je uz njegov sanduk uvijek bilo nekoliko pratilaca, sve do stavljanja mermerne ploče.
Titovi lični pratioci dali su izjavu 25. oktobra 1989. godine, u kojoj oni iznose precizno tok sahrane Josipa Broza. Izjava je data na zahtjev ondašnjeg Predsjedništva SFR Jugoslavije, a povodom nekih izjava u pojedinim listovima i opaski u njima generala Ivana Dolničara o Titovoj sahrani. “Izjavi” Brozovih ličnih pratilaca, klasifikovanoj kao “državna tajna”, doslovce piše o svakom detalju sahrane, uključujući i sve što se događalo u mrtvačnici ljubljanskog Kliničkog centra. U “Izjavi” piše i sljedeće: “Nakon stavljanja tijela u kovčeg, admiral Zvonko Kostić je stavio brilijantni prsten na ruku druga Tita, koga mu je dao pukovnik Perišić, a to je bila lična želja druga Tita. Pored posmrtnih ostataka u kovčeg je stavljena i amputirana noga”.
“Izjavu” su potpisali penzionisani pukovnici Drago Mikelić, Milisav Miloš, Luka Perišić, pukovnik Blagomir Marić i potpukovnik Branko Petković. U “Izjavi” se konstatuje da su pukovnici Stevo Milanović i Nedeljko Simić umrli, a da su pukovnik Nikola Novković i potpukovnik Stojadin Stamenković službeno odsutni...

Priča o poklonu neznancu

Pažljiva analiza Brozovih ratnih fotografija pokazuje da je on za vrijeme rata i bratoubilačke revolucije imao prsten na domalom prstu lijeve ruke. On se jasno vidi na fotografijama Josipa Broza snimljenim 1942. godine u Jajcu i 1944. godine u Drvaru i na Visu, zatim na poznatoj fotografiji Broza sa Čerčilom u Kazerti (Italija), avgusta 1944. godine. Na poslijeratnim fotografijama Josip Broz na domalom prstu lijeve ruke, po obliku i veličini – ima drugi prsten!
Šta se dogodilo sa “ratnim prstenom”?
Da li ga je, možda, Josip Broz “preradio” u onaj koji je završio s njim u grobu? U tom slučaju, ako jeste, priča o poklonu prstena neznancu čije upozorenje mu je spasilo život je samo jedna od legendi o maršalu.



V. Lazarević

http://www.dan.cg.yu/?nivo=3&rubrika...tum=2006-06-22