Iz raznih novina

[Regi]

ĐORĐEVIĆ: CRKVA NIKAD MOĆNIJA


“U istoriji, crkva nikad nije bila moćnija”, kaže njen poznavalac, sprsko-prvovjerni lingivsta i publicista Mirko Đorđević. “Kad je Milošević preuzeo vlast 1989, crkva je napustila uske granice koje su joj komunisti zacrtali. Dok je diktator vodio 4 rata i razarao državu, kler je uzdigao naciju iznad vjere. Time je sveštenstvo postalo centar srpskog otpora i zaštitnik političke siročadi iz Miloševićeve pratnje.”
Patrijarh Pavle je to nedavno ponovo demonstrirao. U jednoj svečanoj ceremoniji je patrijarh zajedno sa Amfilohijem osveštao beogradsku privatnu kliniku Ostrog, čiji je šef Milovan Bojić, miloševićevski ministar zdravlja. Njegovo bogatstvo potiče iz tog vremena. Švajcarska mu je bila blokirala račun, ali ga je parlamentarni imunitet zaštitio od daljih istraga. Osim patrijarha na prijemu je - sem predstavnika sadašnje vlade - bio i Momir Bulatović, Miloševiću vjerni bivši premijer, njegov glavni ideolog Mihailo Marković, kao i vođstvo u Hagu zatvorenog vođe paravojnih formacija SRS, Vojislava Šešelja.

--------------------------------------------------------------------

KOŠTUNICI SPC SLUŽI KAO ŠTIT


Koštunica je svjesno dopustio kleru učešće u politici. Politikologa i pravnika, ispunjenog dubokom vjerom u nacionalnu ulogu crkve, su u tajnom ispitivanju javnog mnjenja 1999. godine Amerikanci otkrili kao jedinog kandidata koji Miloševića može pobijediti na izborima. To mu je i uspjelo u septembru 2000. I pošto je diktator pokušao da pokrade izbore, bio je srušen dvije nedjelje potom. Danas rapidno pada podrška Koštuničinoj partiji (11 %) Protiv nje su dva opoziciona bloka, SRS (preko 35 %) i DS, koju je nekad vodio Đinđić (26 %). I jedna i druga partija mrze Koštunicu, ali se još više mrze međusobno. To je jedina snaga ove slabe vlade.
“Očekujemo veliki sudar radikala i demokrata”, muljaju politički proroci po vazda prepunim beogradskim kafanama, u kojima mlade generacije - u nedostatku para - satima sjede sa jednom mineralnom ili espresom. Ni međunarodni predstavnici ne bi željeli da vide da se ovdje karte ponovo promiješaju, jer bi Šešeljevci došli na vlast. Njegove pristalice, kojima je i dalje u glavi Velika Srbija sa CG, BiH, i velikim djelovima Hrvatske, se u stanju čekanja osjećaju vrlo dobro - čekaju na momenat da Koštunica “proda” Kosovo, da bi ga onda srušili. To je duboki razlog zašto premijer koristi crkvu kao zaštitnika. Niko se u Srbiji ne smije dopustiti da bude “izdajnik” srpske stvari.

Kristijan ŠMIT HOJER

[Brzi]

Imacemo taku Drzavu jos 6 mjeseci.

[gamechanger]

Mosh doc na lovcen samo njegoshu da se poklonish i nishta vishe...

A shto se tiche toga rumija je osvojena ostacete i bez nje i bez onog chetnichkog barjaka u kotor kad dodje vrijeme rashchishcavanja rachuna...

Ето среће, да и ви који ћете рашчишћавати рачуне, имате навику да се поклоните Његошу и да га више читате и разумијете...

[Niko||aki]

Kako te nije sramota srbalju bazdeljavi no to rechi bratu bondu koji ce da osvaja lovcen i da rushi mauzolej da postavlja nekakve skalamerije one crkve djavole...

A to kako se mi ophodimo prema njegoshu i ocemo li ga chitat i ocemo mu li se klanjat ili ne pushti nama da promislimo a ti vidji shto cesh u tu lakrdiju od "drzhave" u koju zhivish...

[gamechanger]

A to kako se mi ophodimo prema njegoshu i ocemo li ga chitat i ocemo mu li se klanjat ili ne pushti nama da promislimo

У праву си,таквим примјерцима као што си ти и теби слични, ризично би било пустити да промислите и о 3 овце...

[Niko||aki]

Samo da si ti meni zdra'o i veselo...

[Niko||aki]

Aj ne misli...

[milovan]

Za prekvalifikaciju PIROMANA,
u vatrogasce, brada pozeljna za prijemni ispit.

[milovan]

Vishe koljena, a nize od pupka.

[Niko||aki]

Na velikom nacionalnom zboru Pokreta za nezavisnu Crnu Goru, koji će se 15. oktobra održati na Cetinju ispred dvorca Kralja Nikole govoriće predsjednici svih članica Pokreta - Demokratske partije socijalista Milo Đukanović, Socijaldemokratske partije Ranko Krivokapić, Liberalne partije Miodrag Živković i Građanske partije Krsto Pavićević, što će označiti prelazak na drugu fazu kampanje i ukupnih aktivnosti Pokreta prema referendmumu, kazao je za Republiku predsjednik savjeta Pokreta Branko Lukovac
- Nacionalni zbor na neki način predstavlja veliku Skupštinu jer je Pokret konstatovao da nam je Skupština najšire tijelo jer će učestvovati veliki broj ljudi i predstavnika Pokreta iz svih crnogorskih opština- pojasnio je Lukovac, dodajući da bi u naredna dva dana Branko Baletić trebalo bi da osmisli kulturni program zbora.
Prema njegovim riječima, Pokret planira da do referenduma održi još šest do osam sličnih zborova od čega će većina imati regionalni karakter.
- Počećemo sa Cetinjem, a završiti sa Podgoricom, gdje će se održati posljednji veliki centralni zbor, dan pred referendumsku šutnju, dok ćemo u međuvremenu imati regionalne zborove u Kotoru, Baru. Nikšiću, Bijelom Polju i možda u Beranama i Pljevljima, zaključio je Lukovac.
Inače, Savjet Pokreta u subotu je za datum održavanja referenduma predložio 26. mart naredne godine koji je proistekao iz intenzivnih konsultacija koje se nijesu odvijale samo u koordinacionom timu Pokreta.
Akademik Mijat Šuković upozorio je da parlament ne može 4. februara, kada ističe moratorijum na referendum predviđen Beogradskim sporazumom, raspisati isti jer će sjednica parlamenta trajati nekoliko dana tako da bi zakonski rok od najmanje 45 dana za referendumsku kampanju mogao biti probijen do 26. marta.
- Predlažem da to ne bude tako tijesan rok. Najbitnije je da 4. februara raspisivanje referenduma bude na dnevnom redu, a da od raspisivanja do održavanje ne prođe više od 50 dana - kazao je Šuković.

[Regi]

Politika

Poslije brojnih DANovih objavljivanja tekstova iz Nacional-a,
sto mislite, hoce li DAN objaviti ovu vijest?
=========================================


ЗБОГ ТЕКСТОВА О ДУВАНСКОЈ МАФИЈИ


Суботић победио „Национал” на суду


Суд оценио да је Цане био уцењен а „противуслуга” је требало да буде стопирање компромитујућих текстова

Општински суд у Загребу потврдио је раније најављивану судску победу бизнисмена српско-црногорског порекла Станка Цанета Суботића над загребачким недељником „Национал”. Оглашена је кривом уредница која је пуштала увредљиве и клеветничке текстове, али је пропуштена прилика да се дубље расветли у чијем интересу је било да се Суботић прогласи за балканског мафијашког боса.

У пресуди општинског суда у Загребу се, између осталог, наводи да је током 2001. и 2002. године „Национал” објавио серију већих и мањих текстова непознатих аутора у којима је Станко Цане Суботић оклеветан. Додаје се да је Суботић у поменутим написима назван главним мафијашким босом Балкана, криминалцем, највећим шверцером цигарета и једним од челника кријумчара оружја, људи и дроге.

Будући да током поступка није доказала тврдње изнете у поменутим штивима, сходно хрватском кривичном законодавству, Сина Карли је као главна уредница „Национала” починила кривична дела против части и угледа. Изречена јој је судска опомена.

Током суђења Сина Карли је у своју одбрану рекла да је као уредница потпуно веровала у истинитост текстова коју су јој нудили сарадници. Као сведоци у доказном поступку су саслушани Берислав Јелинић, један од уредника, и власник недељника Иво Пуканић. Исказ је дао и сам Суботић.

Шта је то изјавио пред загребачким судом приватни тужилац? Суботић је, наиме, рекао да је он особа која никада није осуђивана, да против њега није поднета ниједна кривична пријава, као и да се не води никакав кривични поступак. Објаснио је да се приватним бизнисом бави од своје 20. године и да поседује више приватних компанија које се налазе на територији држава чланица Европске уније, као и у Србији и Црној Гори.

Станко Суботић је прецизирао да се његове компаније баве производњом и продајом различите робе широке потрошње, као и продајом дуванских производа. Додао је да је као порески обавезник евидентиран у Швајцарској. Нико од новинара загребачког „Национала” никада није контактирао Суботића, наводи се у пресуди.

Суботић је открио да је још пре објављивања првог текста био изложен притисцима, на основу којих је могло да се наслути шта следи. Наиме, извесни пријатељ власника „Национала” Иве Пуканића и других финансијера овог недељника, међу којима је и хрватски „бизнисмен” Хрвоје Петрач, тражио је од Цанета Суботића да плати 1.600.000 немачких марака да текстови против њега не угледају светлост дана. Суботић је то одбио и против поменутог „пријатеља” поднео кривичну пријаву.

Ко је тајанствени „пријатељ” који је понудио „нагодбу”? Наиме, Суботић је загребачком суду понудио решење истражног судије Другог општинског суда у Београду у предмету против Ратка Кнежевића и Ратка Ђокића, осумњичених за покушај уцене.

Општински суд у Загребу је прихватио ове доказе и оценио да је тачно да је Суботић био уцењен управо са циљем да се од њега узму паре, а „противуслуга” је требало да буде стопирање компромитујућих текстова. Кола су се сломила на оперативној уредници „Национала” Сини Карли, мада је утисак да је ово била прилика да се много дубље расветле претпоставке о повезаности хрватског подземља и неких медија. Овако све и даље остаје у домену чаршијских прича. Осуђена уредница ће морати да плати трошкове судског поступка, а „Националу” је наложено да пресуду објави у целини.



М. Јанковић

[Niko||aki]

Ma pravo da ti kazhem boli me za Subotic kurats a i za dan...

To ne smatram novinom - gomila isfrustriranih imbecila kojima se zada tema ka' da je osnovna ili srednja i onda ko bolju baljezgariju napishe njegov se text shtampa bez ikakvih chinjenica bez ikakvog istrazhivachkog rada odvratno...

[Regi]

FoNet – Beograd:

U AMERICI SVE VIŠE SARADNIKA TUŽILAŠTVA,
A SVE MANJE LJUDI KOJI IH ŠTITE

Zanimanje - zaštićeni svjedok


Vašington - Federalni Program zaštićenih svjedoka u SAD, ovekovječen u holivudskim kriminalističkim filmovima i serijama, obezbijedio je nov identitet za više od 17.000 osoba.
Ali dok ova brojka raste, specijalna policijska jedinica koja obezbjeđuje zaštitu kriminalaca i članova njihovih porodica sa novim identitetom kao nagradom što su “propjevali” na suđenju kriminalcima, ima sve manje pripadnika.
To je jedan od nekoliko problema “koji mogu imati dramatične posljedice po sigurnost svjedoka”, piše u upravo objavljenom izvještaju generalni inspektor američkog Ministarstva pravde Glen Fini.
U proteklih osam godina, broj federalnog osoblja odgovornog za zaštitu svjedoka opao je za četvrtinu. U isto vrijeme, broj zaštićenih svjedoka i članova njihovih porodica povećan je za 12 odsto.
“Ukoliko broj policajaca ne prati nagli porast broja zaštićenih svjedoka, kvalitet programa zaštite biće doveden u pitanje a to će dramatično uticati i na tokove suđenja kriminalcima” - upozorio je Fini.
Od 1970. godine više od 7.500 svjedoka i blizu 10.000 članova njihovih porodica dobilo je nov identitet i preseljeno je u druge djelove zemlje, a Bušova administracija predviđa da će do septembra 2006. godine morati da obezbijedi nove identitete i zaštitu za najmanje 17.700 osoba.
Status zaštićenog svjedoka nudi se osobama koje mogu obezbijediti ključno svjedočenje na suđenju kriminalcima a čija bi bezbjednost mogla biti ugrožena zato što sarađuju sa tužiocima.
Služba zaštite svjedoka ističe da do sada niko od zaštićenih svjedoka koji su poštovali dogovore i pravila nije otkriven niti mu se nešto neprijatno dogodilo.
Ali pojavio se novi problem: jedno istraživanje policije pokazalo je da je 17 odsto zaštićenih svjedoka sa kriminalnom prošlošću optuženo za nova krivična djela.
Neki su samoinicijativno napustili program zaštite, uprkos upozorenjima policije, od kojih su mnogi doživjeli tragičan kraj.
Osnovan 1970. godine kako bi pomogao da se na sudu dokažu krivci u organizovanom kriminalu, program zaštite svjedoka od nedavno počinje i da se bavi svjedocima u dokazivanju učešća u terorističkim akcijama i zločinima gangsterskih bandi - najavio je Džerald Šur, bivši federalni tužilac koji je i inicijator uvođenja programa zaštite svjedoka.
Porodicama zaštićenih svjedoka godišnje se isplaćuje u prosjeku 60.000 dolara dok ne nađu posao u novoj sredini a služba zaštite svjedoka pomaže im da pronađu smještaj, posao, škole za djecu i prijavljuju ih za zdravstvenu zaštitu i druge stručne pomoći.
Pošto se zaštićeni svjedok i njegova porodica smjeste i snađu u novoj sredini, kontakte s vladinim institicijama imaju samo jednom godišnje - sem ako je riječ o promjeni adrese. U isto vrijeme, svjedoku i članovima njegove porodice najstrože je zabranjen bilo kakav kontakt sa daljom rodbinom i prijateljima u “starom kraju”.

[Regi]

Republika
=================================




Taurija Hamur: Ispovijest žene bombe

Sve za moju Palestinu

Palestinka Taurija Hamur planirala je da sebe i sve oko sebe digne u vazduh, ali su je izraelski vojnici preduhitrili i uhapsili. Pristala je da u zatvoru ispriča razloge ovakvog životnog izbora. Zbog ove svoje odluke ne osjeća ni najmanje kajanja a na pitanje da li bi i danas otišla u gužvu i aktivirala bombu na sebi, odgovara da ni Jevreji nijesu milosrdni prema njenom narodu, da ubijaju i djecu, ne gledajući da li neka osoba nosi pištolj ili ne

U jednom izraelskom zatvoru saradnica britanskog ''Mari Klera'' Džoana Čen pronašla je Palestinku, dvadesetšestogodišnju Tauriju Hamur iz Habe kraj Dženina, koja izdržava kaznu zbog pokušaja da izvede samoubistvo bombom u jednoj piceriji u Izraelu. Optužbu nije poricala. Časopis i njegova dopisnica ogradili su se da svjedočenje žene-bombe nije i stav lista, već samo pokušaj da se sazna šta je to što nekog motiviše na samoubistvo i ubijanje nedužnih civila.
- Prije moje konačne odluke da postanem samoubica bombom, dugo sam razmišljala – pričala je Tarija Hamur baš jednostavno, posebno za ženu koja živi u muslimanskom društvu.
- Ukoliko bih se digla u vazduh, moja porodica bi stekla veliki ugled. Imam veliku porodicu: ja sam četvrto dijete od šestoro braće i četiri sestre. Moj otac je zidar i baš zato je čitavog života teško radio da bi sva njegova djeca stekla dobro obrazovanje. A učenje pod izraelskom okupacijom nije bilo nimalo lako: škole bi često danima bile zatvorene, a policijski čas je bio dio naše svakodnevnice. Moja majka Samiha mi je sve u životu, ona me naučila kako da volim i cijenim druge ljude, ali prije svega svoju zemlju, čak i ako to znači podnijeti neku žrtvu.
Ja mislim da žene, osim sjedenja u kući, mogu da urade i neke druge stvari, te sam pomislila da bi moj život i moja budućnost mogli da budu drugačiji. Tako mislim i sad, zaključana u zatvoru. Na primjer, pišem pjesme o ljubavi prema Palestini.
Kada sam imala 14 godina desilo se nešto što je duboko uticalo na moj život, tada sam prestala da budem dijete. Moj rođak Mohamed pobjegao je od izraelskih vojnika u našu kuću, gdje sam sjedjela sa svojim drugaricama i sestrom. Oni su utrčali za njim i ubili ga, tu, pred nama. Čak nijesam mogla ni da kriknem od užasa.
Ne mogu tačno da se sjetim trenutka kad sam odlučila da postanem žena-bomba! Po Kuranu, Bog muškim žrtvama obećava da će u raju biti nagrađeni sa 70 djevica, što znači da oni u božjim očima nijesu mrtvi. Kao žena, ja ću u raju biti očišćena od svih grjehova i postati prelijepi anđeo. Baš kad sam u sebi odlučivala da postanem ''Šahid'', doživjela sam ljubav i vjereništvo s Manirom i naši roditelji počeli su da planiraju veliku svadbu u selu. Manir je samo o tome pričao, ali ja sam bila razočarana svime što me okružuje i pitala se ima li smisla živjeti u takvom svijetu.
Tada sam odlučila da vjenčanje proslavim kao žrtva u raju a ne na Zemlji. Nikom od mojih za to nijesam rekla, jer bi me spriječili. Manir i ja samo još vjereni, ali sam mu rekla da je slobodan da radi šta hoće. S takvim životom je gotovo: postoje druge stvari koje treba učiniti.
Naravno, napad bombom nijesam mogla da izvedem tek tako i trebalo mi je vremena da saznam s kim da se povežem. Prije mene sličnu stvar je izvelo svega nekoliko žena, a islamski džihad i Hamas još ne prihvataju žene za takav posao. Stupila sam u vezu s brigadama Al-Akše i tri nedjelje nestrpljivo čekala da mi se neko javi. Konačno su odgovorili da prihvataju moju žrtvu.
Nekoliko dana kasnije otišla sam do Nablusa da se nađem s osobom koja će me obučiti. Bio je to mlad i veoma religiozan čovjek. Nije mnogo pričao i ja nijesam mnogo pitala. Obuka je bila kratka i laka: za pola sata sam saznala kako da sebe dignem u vazduh. Uobičajeno pakovanje od 16 paketa eksploziva oko mog tijela nije mogućno, jer sam se s tim jedva kretala i bilo bi upadljivo. Zato je bomba smještena u ruksak, a povezana s dugmetom za aktiviranje na mojem desnom boku. To je bilo sve.
Imati eksploziv tik uz svoje telo, jedno je moćno osjećanje.
Nestrpljivo sam očekivala svoj trenutak i uopšte se nijesam plašila.
Naprotiv, znala sam da ću tim činom ispuniti ponosom moje Palestince. Kad ste vjerujući, vi se ničega ne bojite.
Da bih bila što neupadljivija, morala sam da se našminkam i obučem zapadnjačku odjeću, što nikad ranije nijesam učinila i bilo mi je veoma mrsko. Čak sam pristala da skinem maramu, nadajući se da će mi Bog oprostiti, budući da zna koliko sam odan vjernik. Sama sam izabrala metu: jedan fast-fud restoran piceriju u južnom Jerusalimu. Bombu je trebalo da aktiviram uveče, kada se ljudi vraćaju s posla i kad vlada najveća gužva.
Uopšte nijesam bila nervozna. Bila sam spremna. Nije postojalo nikakvo drugo osjećanje. Na žalost, stvari nijesu krenule onako kako sam zamislila i sada u zatvoru me najviše izjeda to što nijesam obavila svoju misiju. Prva nezgoda je ta što nijesu mogli da nađu nekog ko bi me tamo prevezao kolima. Muškarci se slobodnije kreću. Morala sam da čekam. A onda me je neko odao izrealskim vlastima. Ne znam ko je to bio, ali su mi javili da se sklonim u jednu kuću u blizini Dženina. Ja sam, međutim, mislila da će biti bezbjednije ako odem kod moje tetke u Tilkram i – pogriješila sam. Vojnici su došli 20. maja 2002. godine i svima u kući rekli da izađu podignutih ruku. Shvatila sam da su došli zbog mene.
Otada sam u zatvoru, u ćeliji sa još šest dobro čuvanih Palastinki. Vrijeme nam prolazi u učenju stranih jezika. Već sam pomalo naučila da čitam i pišem hebrejski, a uskoro počinjem i s ruskim i engleskim. Prošlog decembra mi je jedna zatvorenica, koja pripada konkurentnoj palestinskoj grupi, prosula ključao margarin sa šećerom na lice, oči i ruke. Ostali su mi ožiljci i na tijelu i na duši: da je to uradio neko od zatvorskih čuvara bolje bih se osjećala.
Da li bih danas otišla u gužvu i aktivirala bombu na sebi? Ja smatram da Jevreji nijesu milosrdni prema mojem narodu. Oni ubijaju i djecu. Oni ne gledaju da li neka osoba ili dijete nosi pištolj ili ne. Moj život se ne završava ovdje u zatvoru. Planiram da sebi izgradim drugačiji budućnost. Nije mi žao što sam se zanosila idejom o žrtvovanju, ali danas mislim da bi svom narodu trebalo da pružim nešto drugo. Svoju porodicu i Manira nijesam vidjela otkako sam uhapšena, mada se dopisujemo. Žudim za majkom, ocem, braćom i sestrama. Mnogo mi nedostaju. Međutim, nikad nijesam zažalila zbog svoje odluke.

[Regi]

Amfilohije opet drzao politicki govor,
zaboravio na Boga, samo ga interesuje Sveti Sava i politika,
a i vojsci voli da komanduje !!!


Dan
======================================


PROSLAVLjENA HRAMOVNA SLAVA U JOVAN DOLU

Amfilohije: Još da kažu da krijemo Bin Ladena


Povodom hrišćanskog praznika Začeće Svetog Jovana Krstitelja, juče je u manastirskom skitu u Jovan dolu, nadomak Nikšića, mitroplit crnogorsko - primorski Amfilohije, zajedno sa episkopom dioklijskim i igumanom ostroškim Jovanom, služio svetu arhijerejsku liturgiju. U svojoj besjedi mitropolit je rekao da je u svakoj službi crkve naše istinsko radovanje, pa tako i na ovom svetom mjestu.
- Postoje mjesta u ovozemaljskom životu koja su prizvana da budu velika, pa je tako i ovo mjesto, Jovan do, vjekovima čekalo ovu svetinju. Preci koji su ovdje živjeli i sahranjivali se, Nikčevići, nijesu ni bili svjesni šta čeka ovo mjesto i kakva će svetinja na njemu da se sagradi, ali su ga svojim načinom života na neki način i pripremali. Ova nova svetinja sija u srcu Crne Gore i posvećena je Svetom Jovanu Krstitelju, najvećem rođenom od žene. Sveti Jovan Krstitelj čezunuo je za nebeskim hljebom, hljebom života jer je to sam Bog. U njegovom začeću nije funkcionisala ljudska logika jer sve ono što je ljudima nemoguće, Bogu je moguće - kazao je u besjedi Amfilohije.
Kako je naglasio, u ovom manastirskom kompleksu, dolaziće ostroški monasi od sada i ubuduće da se duhovno okrijepe i osnaže kako bi mogli da služe dostojno ćivotu Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca. Pošto je Jovan do u posljednjem periodu bio meta mnogih medija, kako elektronskih tako i štampanih, jer se sumnjalo da se na ovom svetom mjestu skrivaju haški optuženici, Amfilohije je istakao da su vrata skita svim radoznalim širom otvorena.
- Uvijek su svetinje bile na meti i onih koji vole Boga i na meti onih koji nijesu baš prijatelji božji, pa tako je i sa ovom našom svetinjom. Prirodno je da je narod radoznao, pitaju se otkuda da tako odjednom nikne svetinja na ovom mjestu blizu Nikšića. Čak su pojedini stvarali čitavu mitologiju u novije vrijeme, kako oko crkve na rumiji tako i oko Jovan dola. Išli su čak dotle u toj svojoj fatamorganskoj ideologiji da tvrde kako ovdje imamo nekakve podzemne tunele, čitava utvrđenja, da skrivamo ko zna koga iz svijeta. Još samo što nijesu rekli da krijemo i Bin Ladena. Ono što je istina je da mi ovdje zaista skrivamo bescjeno blago, skrivamo spomen Začeća najvećeg rođenog od žene, Svetog Jovana Krstitelja. Svaki koji je željan Boga i čija je duša gladna svetinje dobrodošao je na ovo sveto mjesto da se duhovno okrijepi i otkrije smisao svoga života rekao je mitroplit crnogorsko-primorski u izjavi za “Dan”.

Osveštana manastirska radionica

Nakon svete liturgije u hramu posvećenom Začeću Svetog Jovana Krstitelja obavljeno je rezanje slavskih kolača. Uz prisutvo mnogobrojnih vjernika, služen je parastos upokojenom ostroškom igumanu ocu Lazaru, monahu Davidu i umrlim članovima porodice Radoja Nikčevića, na čijem imanju je sagrađen manastirski skit. Istovremeno je mitroplit osveštao i manastirsku radionicu, koja postoji u okviru pomenutog kompleksa.


B.Brašnjo

L.Kokotović

[Regi]

SER BORIS TADIĆ, NADVOJVODA

Imperija na srpski način


Srpski predsjednik Boris Tadić izjavio je kako Crna Gora ne može postati samostalna ako se sa time ne suglasi Srbija. Ta izjava je skandal prvoga reda, jer ne samo da zakida crnogorsko pravo na samoopredjeljenje, već jasno stavlja do znanja da Srbija Crnu Goru ne smatra slobodnom zemljom: Crna Gora se smatra srpskim posjedom o kojem u krajnjem odlučuje vlasnik - Srbija.
Odmah je reagovao premijer Đukanović. On je rekao da "Crna Gora baš kao i sve druge države ima pravo na izbor vlastite budućnosti". Srbiji, rekao je još, preostaje samo da bude informisana o crnogorskoj odluci.
Oglasila se i Građanska partija, saopštivši da "po Tadiću, interes Crne Gore ne postoji, on je apsolutno marginalan u poređenju sa interesima svekolikog srpstva". Oštar je bio i Pokret za nezavisnu evropsku Crnu Goru, podsjećajući da samo okupirane zemlje i kolonije pregovaraju o nezavisnosti, a slobodni narodi se samoopredjeljuju, kao što će to i učiniti Crna Gora u aprilu naredne godine. Pokret k tome, kako se kaže, "dobronamjerno savjetuje predsjedniku Srbije da se uzdrži barem javnog ispoljavanja paternalizma prema Crnoj Gori, jer time nimalo ne doprinosi demokratskom dijalogu Beograda i Podgorice". Dijalog, po prirodi stvari, teško ide sa onim ko drži da ste njegova kolonija.
Tadićeva izjava nije omaška. Ona možda nije diplomatski mudra, jer katkada nije pametno govoriti sve što mislite, ali svakako odražava suštinski odnos Srbije prema Crnoj Gori: to je odnos kolonizatora prema dominionu. Tadić je, za promjenu, bio iskren, za razliku od svih Koštunica-G17plus izjava o tome kako će Crna Gora ipak odlučiti sama, izjava u čijem podtekstu stoji da će Crna Gora odlučiti, ali će Srbija učiniti sve da odluči onako kako to hoće Srbija.
Jasno je: slobodni narodi se opredjeljuju na referendumu. Kolonije se za svoju slobodu bore i pregovaraju sa kolonizatorom. Iz Tadićeve izjave jasno proizilazi ono što ionako zna svako ko hoće da zna: Crna Gora je od strane Srbije okupirana 1918, kada je nasilno zbačena dinastija Petrovića i ukinuta crnogorska država. Gotovo čitav vijek je, u raznim sistemima, na razne načine, ostala pod kontrolom Srbije, kao njena neformalna, ali time ne manje porobljena kolonija. Od početka devedesetih godina, sa dodatnim ubrza-njem 1997, traje pojačana borba Crne Gore za nezavisnost, koja je podrazumijevala i kulturnu samobitnost. Državno pitanje, ili pitanje slobode, centralno je političko pitanje čitavog crnogorskog vijeka iza nas. Baviti se politikom a navodno nemati politički stav o tome, nije drugo do još jedna demagoška fraza.
Crnogorski izbor otud nije "demokratija" ili "država", nego i država i demokratija. Jer Crna Gora može biti demokratska samo ako je slobodna i nezavisna. U savezu sa Srbijom, skoncentrisanom na to da zatre što više crnogorskih državnih atributa i nacionalnih posebnosti, opterećena prijetnjom da će nestati i biti utopljena u srpsku imperiju, Crne Gora nikada neće postati demokratska, niti evropska država. Kolonije nisu demokratske države. Tvrditi kako Crnu Goru treba najprije učiniti demokratskom, u savezu sa Srbijom, pa onda državom, bezumno je. Jer Srbija nije demokratska država. Ona bi htjela biti imperija, a zapravo je u raspadanju, opterećena ratnim zločinima, organizovanim kriminalom i kleronacionalističkim pučem koji je uključivao i ubistvo premijera.
Eksperti" koji sada izražavaju nezadovoljstvo stepenom demokratije u Crnoj Gori, aktivno su učestvovali u medijskom linču Zorana Đinđića. Đinđiću je takođe zamjeran nedostatak demokratičnosti. Onda je Đinđić ubijen, a na vlast su došli gori od njega. Sada oni u saradnji sa crnogorskim ekspertima imaju zamjerke na stepen demokratije u Crnoj Gori.
To je Srbija. Pa koliko demokratska njena kolonija može biti? Napokon, pita-nje za milion dolara: kako je moguće imati "demokratsku državu", ako nemate državu? Nešto prvo mora da postoji, da bi imalo određena svojstva. Nešto prvo postoji, pa je tek onda ukusno ili neukusno, slobodno ili neslobodno, demokratsko ili nije demokratsko. Nema demokratskog "ništa".
Štaviše, i ovaj stepen hude demokratije koji ima, Crna Gora je ostvarila uprkos Srbiji - zahvaljujući činjenici da se djelimično izmigoljila iz njenog zagrljaja pitona. Iz teze "demokratija pa država" proizilazi da je uslov za postojanje države Crne Gore - njena demokratičnost. Istovremeno, taj se uslov ne traži od državne zajednice "Srbija i Crna Gora": ta država nije demokratska, naprotiv, pa ipak postoji. Sad slijedite logiku: Crna Gora ne treba da postoji zato što nije demokratska, dok istovremeno državna zajednica SCG , iako nije demokratska, treba da postoji, između ostalog i zato što Crna Gora nije demokratska?
Ako bi savršena demokratičnost društva bila uslov postojanja država, na svijetu bi ih postojalo svega nekoliko, ili nijedna. Demokratija pa država - to je varijacija kolonizatorske politike koju znamo i pod šifrom "standardi pa status".
Sprječavati Crnu Goru da postane demokratska i slobodna država uz argument da je ona nedovoljno demokratska kolonija, nije drugo do demagogija i po prirodi cinični kolonijalizam. Ono što fascinira jeste spremnost Crnogoraca da prihvate takvu argumentaciju. Danas je "šta će mi država ako nije demokratska", sutra može biti "šta će mi država ako plate nisu 3 000 eura i nemam dobra kola", ili bilo što drugo. U stvarnosti: Crna Gora nije ni država, ni kolonija blagosta-nja.
Crnogorski uslovi za sopstvenu slobodu su rigorozni. Istovremeno, za to da se bude kolonija nisu potrebni nikakvi uslovi: da bi se očuvala sopstvena nesloboda, mogu se istrpjeti i ratovi, i hiperinflacija, i plate od 2 marke, i ratni zločini i kriminal.



Andrej NIKOLAIDIS

[milovan]

Ovo je jasna poruka,
Nije vazno koliko ce policajaca da ugradi svoje zivote u temelje Crnogorske drzave, i koliko ce puta Ana Vukovic biti privodjena, kako ce raspisivati tendere i birati kupce, za ovo malo preostalog drushtvenog blaga, vazno je, da mi ne ljuljamo chamac, i da chamac uplovi u mirne vode, shto svi zivi tamo necemo stici, to je malo vazno, dje se trguje, tamo se i gubi, nijesu vazni zivoti i blago, nego drzava.

Za sve probleme je dezurni krivac Srbija,
kome ova poruka nije jasna, neka se spremi za pucanje na njega iz svih shtampanih i elektronskih medija, od strane novinara, prvoboraca za drzavu, sad za sad, pa ce poslije da stanu na chelo boraca za demokraturu i ljudska prava u ekoloshkoj drzavi, u kojoj do daljnjega sve MIRISHE, ako se neko usere u gace, dok dobijemo drzavu, neka vam i --- mirishu, jeli VAM JASNO, ili MORAM DA VAM PONOVIM LEKCIJU DRUGIM METODAMA, zivjela slobodna shtampa i mediji, zivjeli nashi dichni i drchni novinari i njihova organizacija slobodnih i nezavisnih, OJHA.

[Regi]

Globus - Zagreb:
SUD U ZAGREBU DONIO ODLUKU U KORIST SRPSKOG BIZNISMENA STANKA SUBOTIĆA PROTIV HRVATSKOG NEDJELJNIKA

“Nacional” me reketirao


Sudija zagrebačkog Opštinskog suda Jasna Radenović 28. septembra 2005, u postupku na osnovu tužbe koju je pokrenuo sprski biznismen Stanko Subotić Cane, proglasila je krivom Sinu Karli, glavnu urednicu nedjeljnika “Nacional”.
U presudi stoji da je Sina Karli kriva za to što je od 13. novembra 2001. do 15. januara 2002. opremila i objavila više informacija kojima se Subotić vrijeđa i kleveće. U svojstvu svjedoka pojavio se i tužitelj Stanko Subotić, koji je nakon objavljivanja presude dao kraći intervju za “Globus”. Bio je to prvi Subotićev dolazak u Hrvatsku od 2001, kada je u seriji tekstova prikazan kao glavni mafijaški bos Balkana.
Što za vas znači ova presuda?
- Raduje me što je sud počeo da radi svoj posao, a ova presuda je za mene mala moralna satisfakcija, jer su oni meni nanijeli nenadoknadivu štetu - u moralnom, finansijskom i svakom drugom smislu. Ja sam tražio simbolične kazne jer mi ni oni ni sud ne mogu nadoknaditi štetu koju su mi nanijeli u ovih pet godina. Osim presude, dobiću simboličnu satisfakciju jer oni moraju da objave presudu pa će istina tako doći i na stranice “Nacionala”. Nadam se da je ovo tek početak rješavanja nekoliko desetina tužbi koje sam pokrenuo protiv “Nacionala”, jer se one već više godina procesuiraju. Moram priznati da sam tokom ove četiri godine počeo da sumnjam u hrvatsko pravosuđe, jer je sve upućivalo na to da taj čovjek ima apsolutnu zaštitu.
Jeste li u još kojim zemljama tužili novinare?
- U Švajcarskoj sam tužio dva lista koji su prenijeli tekstove iz “Nacionala”. Od trenutka kada sam ih tužio, prestali su da pišu o meni, a suđenja su završena u roku od godinu dana: dobio sam oba spora i izvinjenja, a simbolična odšteta koju sam tražio uplaćena je Crvenom krstu.

------------------------------------------------------------------

Zadovoljenje


Zašto do sada nijeste dolazili na sudska ročišta u Zagreb?
- Na sudske rasprave u Zagreb do sada nijesam dolazio jer nijesam mogao osigurati ličnu bezbjednost. Smatrao sam da u Zagrebu treba da budem oprezan jer se ljudi iz “Nacionala” nijesu predstavljali samo kao novinari, nego gotovo kao vlast. Oni su se potrudili da me u drugim zemljama lažno prijavljuju zbog nekih mojih navodnih prekršaja, što su djelimično i uspjeli jer me u posljednje četiri godine provjeravao ni sam ne znam ko sve ne. Prije nekoliko godina svojim privatnim avionom sletio sam u Vašington, gdje sam imao poslovni sastanak. Na aerodromu su me dočekali inspektori FBI koji su mi se nakon sat vremena temeljnog pregleda aviona i mene, izvinili i rekli da su došli zbog anonimne prijave da ću u SAD sletjeti sa većom količinom gotovine i droge. Iste večeri hrvatska državna televizija objavila je da me FBI uhapsio u Americi sa gomilom gotovine i droge. To dokazuje čime se taj čovjek bavi i tvrdim da je on to mogao učiniti, da je bio izvor tih informacija. Zbog svega toga već godinama, preko advokata Budaka, od Hrvatske tražim da mi garantuje ličnu bezbjednost - čim su mi to omogućili, sa zadovoljstvom sam došao na suđenje.
Čega se bojite u Zagrebu?
- Zašto bi se čovjek izlagao nepotrebnom riziku? Oni su svojim dosadašnjim radom dokazali da su veoma organizovana i opasna grupa. I da se ne bave novinarstvom. Jer da se bave novinarstvom, pokušali bi naći tog Stanka Subotića, razgovarati sa njim, pitati ga neke stvari, pa i na taj način vidjeti ko je taj čovjek. Zato sam se na sudu prvo predstavio, da ljudi shvate kako nijesam čovjek-fantom, kakvim me prikazivao “Nacional”, da nikad nijesam kažnjavan ni osuđivan, da živim u Švajcarskoj, gdje uredno plaćam sve poreze i da danas po svijetu posjedujem više kompanija koje zapošljavaju 6500 ljudi, a čija se vrijednost može procijeniti na više stotina miliona eura. No to njih nije interesovalo. Oni su imali svoje zadate teze kojih su se držali. Imam dokumentaciju koja dokazuje da sam legalno trgovao duhanskim proizvodima, a oni su pisali da sam švercer i kralj balkanske mafije. Javno sam se viđao sa Đinđićem, a oni su pisali da se tajno sastajemo. Đukanović i ja nikad nijesmo skrivali da smo prijatelji, a oni su opet pisali o nekom tajnom savezništvu. “Nacional” je prema Đinđiću, Đukanoviću i meni primjenjivao Gebelsovu medijsku strategiju. Zato želim da se razotkrije čovjek koji je na čelu toga nedjeljnika zajedno sa svim saradnicima.

-------------------------------------------------------------

Novac za ĐinĐiĆa


Na koga konkretno mislite?
- Prije nego što je počela medijska kampanja protiv mene, zvao me Ratko Knežević i od mene tražio 1,6 miliona DEM. On nikad nije bio moj prijatelj ni poznanik, upoznao sam ga jednom na pet ili deset minuta. Rekao mi je da je njemu toliko ostala dužna crnogorska država, a da zna da sam ja sa njima dosta zaradio, pa da bi bio red da mu to nadoknadim. Kada sam ga odbio, počeo je da me ucjenjuje novinskim člancima. Poslije su se sve njegove prijetnje obistinile. Dva-tri dana prije izlaska prvog teksta ja sam ga dobio na uvid, stigao je preko posrednika na moj faks u Ženevi. Kako sam i tada odbio da platim 1,6 miliona DEM, počeli su objavljivati. Stoga sam u martu 2003. protiv Kneževića, na Opštinskom sudu u Beogradu podigao kaznenu prijavu. U maju 2003. određen mu je pritvor.
Zašto ste finansirali Đinđića i Đukanovića?
- Finansijski sam pomagao rušenje režima Slobodana Miloševića podržavanjem političkih opcija Đinđića i Đukanovića. Pomagao sam im jer je od Miloševićevog režima bila ugrožena moja porodica i ja. Poslovne prostore, kuće i stanove pretresali su nam razni ljudi, uzeli su mi sva prava za rad u kompanijama, nijesam imao pravo čak ni automobil da registrujem. Smetalo im je što sam tokom rata svoja distributerska prava ostvarivao preko kompanija iz Crne Gore. Mogao sam tada prodavati preko Marka Miloševića i zaraditi mnogo više, ali sam, kao većina ljudi u Srbiji, želio promjene. Zato sam 1997. sa porodicom morao napustiti zemlju. Poslije se pisalo da sam finansirao Đinđića kako bih zaštitio moje poslove i mene kada dođe na vlast. Pa Đinđić nije ni sebe mogao zaštititi...

---------------------------------------------------------------------

Ulaganje u Hrvatskoj


Bavite li se i danas trgovinom cigaretama?
- Moje kompanije i danas se bave distribucijom i maloprodajom duvanskih proizvoda, ali to je samo jedan od oko 2500 artikala. Posjedujem kompaniju za proizvodnju i distribuciju vina u Francuskoj, investicionu kompaniju u Danskoj, a posljednja investicija od deset miliona eura bila je u izgradnju fabrike suhomesnatih proizvoda u Beogradu, u kojoj smo zaposlili 250 ljudi koji proizvode stotinjak proizvoda zdrave hrane. U SCG imam kompaniju za distribuciju i maloprodaju artikala široke potrošnje, a po evropskim zemljama bavim se isključivo veleprodajom.
Imate li poslovnih planova u Hrvatskoj?
- Vidim da su hrvatski privrednici dobrodošli u Srbiji, pa ne vidim razloga zašto ne bi bilo i obratno. Tom svojevrsnom strahu srpskih preduzetnika od investiranja u Hrvatsku sigurno je mnogo doprinijelo pisanje “Nacionala” o meni, jer su po njemu svi srpski preduzetnici kriminalci. Osim toga, pokazao je da o svakome može nekažnjeno pisati što god hoće. Malo ko će željeti da dođe u takvu zemlju.

----------------------------------------------------------------------

NE ZNAM O ČEMU JE PRIČAO KESTNER


Kako komentarišete to što vas je Srećko Kestner optužio za kriminal pod punim imenom i prezimenom, s nizom konkretnih podataka?
- Srećko Kestner bio je distributer kompanije “Rothmans” do 1999, dokad sam imao poslovne odnose s njime. Tada je izgubio prava na distribuciju, zbog čega smo i prekinuli poslovne odnose. Svi naši poslovni odnosi bili su potpuno legalni i zaista ne znam o čemu je Kestner pričao. Uostalom, nakon njegovog intervjua u “Nacionalu”, u drugim novinama je demantovao da je išta od toga rekao. Primijetio sam da je Kestner, otkako je izgubio posao s “Rothmansom”, postao vrlo nestabilna i labilna ličnost.
Poznajete li Hrvoja Petrača?
- S Petračem sam se sreo na predlog svojih poslovnih partnera iz “Japanese Tobacco”, jednom na pola sata u Ženevi. Međutim, njegov poslovni predlog za mene je bio neprihvatljiv. Nakon toga više se nijesmo sreli. Nikad nijesam sreo ni vidio ni Ivu Pukanića.

------------------------------------------------------------------

ĐINĐIĆEV I ĐUKANOVIĆEV FINANSIJER


Stanko Subotić zvani Cane kontroverzni je srpski preduzetnik koji je bogatstvo, mjereno u stotinama miliona eura, stekao 90-ih trgujući kao ovlašteni distributer duvanskih proizvoda. Serijom tekstova u nedjeljniku “Nacional” proglašen je glavnim evropskim krijumčarem cigareta i glavnim mafijaškim bosom Balkana. Rođen je 1959. u mjestu Ub, 50-ak kilometara od Beograda, u radničkoj porodici, kao najmlađe od šestoro djece. Završio je srednju ekonomsku školu, a već sa 14 godina počeo je da radi pomoćne poslove u stolarskoj radionici. Krajem 70-ih, sa 20 godina, otišao je u Pariz i polako razvija vlastiti biznis tekstilom. Krajem 80-ih vratio se u Beograd i tada zapravo počinje njegov poslovni uspjeh. Godine 1992. počeo je da se bavi trgovinom cigareta kroz veleprodaju i distribuciju u free-shopovima. Od 1996. sa gotovo svim svjetskim proizvođačima imao je ekskluzivne ugovore za određene vrste cigareta na određenim tržištima. U Hrvatskoj je poslovao samo s TDR-om. Od sredine 90-ih finansirao je političke protivnike režima Slobodana Miloševića, pokojnog Zorana Đinđića i Mila Đukanovića, kojima je posuđivao svoj privatni avion. Od 1997. živi u Ženevi, švajcarski je porezni obveznik, a posjeduje kompanije u raznim evropskim zemljama. U junu 1999. dobio je hrvatsko državljanstvo, kojeg se 2001. odrekao. Do serije tekstova u “Nacionalu” u Hrvatskoj je, a i za većinu stanovnika Srbije, bio potpuno anonimna osoba.



Mark CIGOJ

[Regi]

12.10.2005. Društvo

CRNOGORSKA PRAVOSLAVNA CRKVA APELUJE NA DRŽAVNE ORGANE


Pojačanom kontrolom do bezbjednog saobraćaja


Cetinje, 11. oktobra (MINA) - Crnogorska pravoslavna crkva apelovala je danas da nadležni državni organi dosljedno primjenjuju i pojačaju kontrolu zakonskih propisa u drumskom saobraćaju kako bi se smanjile tragične posljedice.
„Neophodno je što hitnije pristupiti temeljitoj akciji prevencije kako bi se Crnoj Gori povratio ugled i dobila atribut sigurnog i bezbjednog prostora u saobraćaju”, kaže se u saopštenju.
Podsjeća se da je Crna Gora uspjela na uzoran i primjeran način da riješi zloupotrebe u korišćenju oružja i karikiranja tradicije u upotrebi vatrenih sredstava.
„Nema razloga da se sličan uspjeh ne ponovi i ne postigne i u zaštiti ljudskih života i imovine u saobraćaju”, kaže se u saopštenju CPC.
Ističe se da „Bog čuva samo one koji Boga poštuju, a sebe čuvaju, samo oni koji druge i sebe poštuju da bi bili poštovani”.
CPC je pozvala na razum sve vjernike i građane, sve učesnike u saobraćaju da šire i razvijaju saobraćajnu kulturu.
„Zaštitimo sve i sebe same od nemira u sebi”, kaže se u apelu CPC.




-----------------------------------------------------------------

[milovan]

Chojstvo je chuvati druge od sebe,
a toga VISHE nema u CRNOJ GORI.


Ta rijech je zabranjena, punih dvije decenije, mi imamo JUNAKE i BASTADURE, koji ni sebe ne poshtuju, niti znaju shto je , kultura, ljudskost i chojstvo.

Niko nikoga ne nagrdi, kao chovjek samoga sebe,
nama nijesu potrebni neprijatelji,
mi jedni drugima skidamo glave.

[Janko23]

Sretno vi 12381329 odlaganje referenduma: :mrgreen:

Podgorica -- Milo Đukanović je potvrdio EU želi da se referendum u Crnoj Gori pomeri sa aprila na ranu jesen 2006. godine.

Đukanović je rekao da spremnost na punu saradnju sa EU ne znači odricanje od nacionalnih i državnih interesa: "Mi želimu punu kooperativnost sa EU, ali to možemo ostvariti na drugi način".

Đukanović je kazao da Crna Gora to može učiniti tako što će pomoći stvaranju demokratskog ambijenta za rešavanje statusa Kosova, što će u svojoj kući razvijati vrednosti multietničkog društva, kao i doslednim pripremama za pridruživanje EU i organizovanjem referenduma u skladu sa najvišim demokratskim standardima u Evropi.

Crnogorski premijer je rekao da je potrebno par nedelja ili par meseci za prelazni period da bi EU, kada Crna Gora postane samostalna država, sa dva koloseka pregovaranja prešla na izradu dva odvojena sporazuma o procesu stabilizacije i pridruživanja za Crnu Goru i Srbiju.

Očekivanja da bi se u tom prelaznom periodu crnogorska vlast mogla predomisliti i odreći nezavisnosti su naivna, rekao je on. "Možda ima onih koji smatraju da bi odlaganje izveštaja Venecijanske komisije o uslovima crnogorskog referenduma moglo uticati i na samo njegovo odgađanje."

Ponovivši da će referendum biti održan od februara do kraja aprila 2006, Đukanović je rekao da EU ima legitimno pravo da traži ono što je primarno za njen interes, ali da ne postoji, niti može biti, nekakvog pritiska na Crnu Goru da se odrekne svojih interesa.
Postojeći komentari (13) | Pošaljite komentar

[Regi]

Pobjeda, 17.10.2005. Društvo


„KRSTAŠ” DOBIO POMOĆ ZA CRKVU OD CETINjANA

Zasad hiljadu i 420 eura


Podgorica, 16. oktobra (MINA) - Udruženje Crnogoraca Srbije „Krstaš” dobilo je prvu konkretnu pomoć za izgradnju hrama Crnogorske pravoslavne crkve u Lovćencu u Vojvodini.
Grupa građana sa Cetinja, vjernika i poštovalaca Crnogorske pravoslavne crkve samoinicijativno je pokrenula akciju i sakupila sredstva hiljadu i 420 eura.
„I ovog puta, kao i bezbroj puta ranije, pokazala se u pravom svijetlu neraskidiva veza koja krasi odnos između Cetinja i Lovćenca”, navodi se u saopštenju Krstaša.
„Značaj ovog dostojanstvenog, patriotskog i humanog gesta je još veći, imajući u vidu tešku ekonomsku situaciju u kojoj se nalazi Cetinje i njegovi građani”, ukazuje se u saopštenju.
Krstaš se u ime etničke zajednice Crnogoraca koji žive u Srbiji javno zahvalio Cetinjanima porukom „dobro Vam se dobrijem vraćalo”.

[Regi]

Draško ĐURANOVIĆ:
Krečenje crnogorske istorije


Nepoznati moler iz Srpske pravoslavne crkve prekrečio je u srijedu, u jednom danu, fresku životopisa Svetog Vasilija Ostroškog, jednog od najslavnijih crnogorskih svetaca. Šezdeset godina freska je opstajala na zidu Donjeg manastira u Ostrogu, kulturno–istorijskom spomeniku pod zaštitom države. Onda je vrhu srpske crkve palo je na pamet da se, ne pitajući crnogorsku državu, naprave nove freske, bez crnogorskih istorijskih motiva.
Koji dan kasnije, nepoznati zvonar iz Cetinjskog manastira neprestano je zvonio tokom mitinga Pokreta za nezavisnu Crnu Goru. Nekome iz Srpske pravoslavne crkve strašno je zasmetalo pozivanje na crnogorsku istoriju i priča o budućoj crnogorskoj nezavisnosti: buka zvona trebalo je da zagluši najave skorog referenduma.
U jednoj sedmici Srpska pravoslavna crva u Crnoj Gori dva puta je dejstvovala protiv obilježja samosvojnosti crnogorske države.

I, očigledno, ništa nije slučajno - ovo je samo ponavljanje bliske istorije. Svojevremeno je trebinjski gradnočelnik Božidar Vučurević želio da sruši Dubrovnik da bi ga napravo starijim, ljepšim i – srpskim. Deceniju kasnije, srpska crkva želi u Ostrogu, centru crnogorske duhovnosti, naslikati freske starije, ljepše i – manje crnogorske. To je logika koju sprovode još samo talibani: da se iskorijeni sve što nije istovjerno, da se odbace druge kulture, da se potre sve što nosi obrise drugačijeg.

Ista nakaradna misao vodila je ruku zvonara u drevnom Cetinjskom manastiru: u borbi protiv crnogorskih suverenista zanjihao je zvona Svetog Petra Cetinjskog. Ona ista zvona koja su nekada odjekivala u slavu crnogorske nezavisnosti 1878 godine, sada su bučala protiv ideje samostalne crnogorske države. Vođen političkim sljepilom neki se sveštenik očigledno zabunio: tih zvona - koja je zloupotrijebio u subotu veče - ne bi bilo na tom mjestu da nije bilo države Crne Gore.

Velike slike crtaju se svakodnevnim potezima. Srpska pravoslavna crkva uramila je svoj portret u Crnoj Gori: Rumija, Bjelasica, Ostrog, Cetinje – nijesu to izolovani slučajevi političke netrpeljivosti, već dio sistema političke mržnje.

Legitimna je borba Srpske pravoslavne crkve za zajedničku državu: crkvenim velikodostojnicima niko ne može osporiti pravo da politički razmišljaju i da se zalažu za rješenje crnogorske budućnosti u zajednici sa Srbijom.

Ali, Mitropolit Amfilohije i njegovi sveštenici su u borbi protiv crnogorskog referenduma prešli prag dozvoljene agitacije i počeli su borbu – ne protiv referenduma – već protiv crnogorske države. Uporno brisanje i prekrajanje istorije i kulture crnogorskog naroda nije zalaganje za zajedničku državu, već politička borba da Crna Gora kao država nestane.

Posljedice takve politike direktno će osjetiti - ne vrh Srpske pravoslavne crkve - već narod koji im vjeruje, običan pojedinac koga crkva uči da je referendum sudnji dan i da slijedi veliki potop ako Crna Gora bude nezavisna. Tako srpska crkva obučava vjerujuće građane da se politički bore protiv države u kojoj su rođeni i odrasli. Poraz na referendumu za pravoslavne smrtnike se izdiže na nivo istorijskog poraza, kao da neće postojati novi dan.

Mitropolit Amfilohije i njegovi sveštenici tako guraju svoje vjernike u nepodnošljivu situaciju iz koje nema dobrog izlaza. Ako bude referenduma za njih će to biti istorijski poraz, iako će dobiti državu; ako spriječe refrendum poraz vlastite države slaviće kao ličnu pobjedu, ne shvatajući da su u toj pobjedi izgubili sami sebe. Političkom isključivošću, netolerancijom i fundamentalizmom Srpska crkva u Crnoj Gori vodi svoje sjedbenike u siguran poraz.

[Niko||aki]

Predsjednik SCG Svetozar Marović
[SIZE=3]Ne odustajemo od referenduma
[/SIZE]Vladajuća crnogorska koalicija ne želi da odustane od prava da referendum o nezavisnosti početkom naredne godine - rekao je predsjednik Srbije i Crne Gore Svetozar Marović.
On je podsjetio da je pravo na referendum i nezavisnost republikama članicama zagaratnovano Ustavnom poveljom državne zajednice.
-Srbija i Crna Gora je od početka bila specifična zemlja sastavljena od dvije države članice za koju je od samog formiranja, na osnovu Ustavne povelje, bilo jasno da joj rok trajanja može biti ograničen - rekao je Marović za "Dojče vele". On je ocijenio da ona država članica koja se opredjeljuje za referendum ima obavezu da afirmiše demokratske standarde u Evropi u toj oblasti.
-Sada je bitno da u Crnoj Gori što prije počne dijalog vladajućih i opozicionih partija - kazao je Marović, koji boravi u Luksemburgu.(Mina)

[Grad Heroja]

Suljova biografija je dobro poznata. Bio je zubar-stomatolog. Anonimus. S ulice je ušao u politiku. Pojavio se na političkoj sceni mutnih devedesetih godina u srpskom dijelu Sandžaka, tačnije u Novom Pazaru, i po ugledu na BiH, formirao nacionalističku Stranku demokratske akcije Sandžaka. Umalo su on i njegova nacionalistička muslimanska stranka izazvali krvoproliće u Sandžaku. I to baš u onom dijelu bivše SFRJ, u miroljubivom Sandžaku, u kome su ljudi od pamtivijeka živjeli u slozi, dobrosusjedstvu i uzajamnom poštovanju. Taj ovijani muslimanski nacionalista, zvani Suljo zubar, iz srpskog Sandžaka, tačnije iz Novog Pazara i njegova SDA na kraju ratnog perioda doživjeli su fijasko. Na izborima su poraženi. Nije im pošlo za rukom da u ratu zapale Sandžak i izazovu u njemu bratoubilačko krvoproliće što bi dobrodošlo Slobodanu Miloševiću, Šešelju i drugim da satru i unište sandžačke Muslimane. Narod Sandžaka je bio pametniji i nije ih poslušao. Zahvaljujući mudrim, uglednim i uticajnim ljudima srpskog dijela Sandžaka i sandžačkoj inteligenciji – Suljo i njegovi bojovnici bili su odbačeni. Ostali su »ko brabonjak na cjedilu« ogoljeni i marginalizirani. Igrali su, dakle, »samo jedno ljeto«. Njihova ratna opcija doživjela je totalni poraz.
Suljo, zatim, mijenja kapu. Za ogromnu sumu novca koju je stavio u džep, priklanja se najvećem krvniku muslimanskog naroda, Slobodanu Miloševiću, i s njim sklapa savez o saradnji i učešću u vlasti u Srbiji. Iz Istambula, u koji je bio pobjegao, vraća ga ratni zločinac Jovica Stanišić i dovodi na kanabe Slobodana Miloševića. Odmah zatim bira se za gradonačelnika Novog Pazara, koju funkciju i sada obavlja. Kao i svaki konvertit i sreboljubac, čiji je smisao i suština života da zgrće novac i da se od politike bogati, opet se za novac priklanja Vojislavu Koštunici – nastavljaču politike Slobodana Miloševića – i nudi mu saradnju u razbijanju crnogorskog referenduma. U tu igru uključuje se bezvezni crnogorski Velikosrbin – Zoran Žižić. Prave dakle račun bez krčmara.
Ali, od sve te prljave rabote tog velikosrpskog triangla, neće biti ništa. Ko će od crnogorskih Muslimana – Bošnjaka da posluša jednog korumpiranog maloumnog ratnog profitera i neznalicu iz Novog Pazara, Sulejmana (Sulja) Ugljanina? Niko. Ama, baš niko. Zbog toga što su mu Bošnjaci – Muslimani iz Crne Gore davno prvi udarili kontru. Crnogorski Muslimani – Bošnjaci odavno su dobro upoznali Sulja Ugljanina. Vidjeli su njegove namjere, političku nesposobnost i njegovu politikantsku prevrtljivost. A mada uvjerili su se da se on najbolje snalazi kad su u pitanju pare: mito i potkupljivanje. Na taj način je i došao na čelo vlasti u Novom Pazaru. Njemu najbolje odgovara Njegošev stih iz »Gorskog vijenca«: »stotinu će promijeniti vjera« samo da postigne željeni cilj: da unovči svoje bavljenje politikom i da se na tom nečasno obogati.
Najbolji odgovor Sulju, Koštunici, Žižiću i drugim su nedavno dali veoma uspješni independistički skupovi u Plavu, Rožajama i Bijelom Polju na kojima su Muslimani – Bošnjaci iskazali svoju apsolutnu opredijeljenost za slobodnu, nezavisnu i međunarodno priznatu Crnu Goru. Upućena je na tim skupovima nedvosmislena poruka Sulju Ugljaninu i njegovim istomišljenicima iz srpskog dijela Sandžaka da nemaju što da traže u Crnoj Gori. Rečeno im je i da niko sa strane nema pravo da se miješa u naša unutrašnja crnogorska pitanja i u naš referendum. Znaju Muslimani – Bošnjaci u Crnoj Gori što im znači slobodna država. I za tu državu će se plebiscitarno opredijeliti na prestojećem referendumu.