Member
Сува си еминенција...
А може ли се замислити да се у Минхену игра Европско првенство и да нема њемачке заставе, него само баварска?Originally Posted by Regi
Јер је то хир владајуће гарнитуре у Баварској a пар година прије одлучили су , онако успут, да више нису Нијемци по националности и да не говоре Deutsch...
Last edited by gamechanger; 23-09-05 at 07:21.
Member
Od Topole do Topole... radim sestri neki diplomski, kad ono u nekom rukometnom almanahu citam da su ljudi kad su gradili salu za Kup Jugoslavije, morali da kasne sa rasporedom poslova, jer su se izmedju ostalog sporili oko toga, mogu li na toj zemlji okinut 4 topole da bi napravili kakvu gradjevinu. To je bilo 81 ja mislim.
Okinuli su te crne topole i tad se po mom misljenju budi jezivi cetnicki pokret.
Nikola I - Da su mi Crnogorci radnici kao što su junaci, bili bi isto tako bogati kao što su slavni
Active Member
Draza “vracen” iz Crne Gore
Draza “vracen” iz Crne Gore
Citav tiraz beogradskog enigmatskog casopisa “Tri rubikon” povucen je iz prodaje u Crnoj Gori zbog lika Draze Mihailovica. Uz poslednji broj tog casopisa kupci su na poklon dobili futrolau za cigarete s likom cetnickog komandanta, a tiraz je povucen sa crnogorskog trzista, saopstilo je preduzece “Stampa”, firma koje distribuira i prodaju casopis u Crnoj Gori.
Povlacenje je posledica zestokih reakcija javnosti i citalaca u Crnoj Gori, a objasnjenje “Stampe” je da je pomenut lik greskom stigao na njihovo trziste.
"Postojaće Crna Gora dok je Lovćena i Durmitora, dok je mora pod Barom i Kotorom, dok je Sunca i dok je Grahovca!"
Banned
IMa li to idje osim u Srbiji ????
Mi ne pricamo ovdje o zastavama.
Nemoj da zamijenjujes teze, fino sam pitao da li je moguce dje u svijetu naci primjer da najcitanija dnevna novina OTVORENO podstice sukobe, mrznju i ??
Ima li to idje osim u Srbiji ????
New Member
U toj istoj Srbiji...
Dežela u Beogradu
Došli po zlato i ćevapčiće!
Armija navijača iz Slovenije stigla je juče u Beograd autobusima, vozovima i avionima. Po dolasku „zmajčeki“ su zračili optimizmom pred duel sa selekcijom Nemačke.
- Poslednji put sam bio u vašem gradu pre 30 godina i mogu vam reći da se sam centar nije mnogo promenio. Bez obzira na sve što se desilo, i dalje mi se sviđa. Ono što ga je karakterisalo i ranije, nije se promenilo, a to je - gostoljubivost. Našli smo smeštaj preko agencije do kraja Evropskog prvenstva i nadam se da ćemo se sutra vratiti sa zlatnom medaljom - rekao nam jedan od navijača slovenačke reprezentacije Silvestar Zaman, revizor iz Ljubljane.
Njegov prijatelj Tone Snoj, penzioner, dodaje:
- Odmah da vam kažem da mi je mnogo žao što vaše reprezentacije neće biti u završnici takmičenja. Pitate me da li mi se Beograd sviđa? Pa, sigurno ne bih ni dolazio da se ovde ne osećam prijatno! Reći ću vam i ovo: Jedva čekam da odem u neki restoran u Skadarliji i da naručim ćevapčiće. Nadam se da su i dalje onako ukusni.
Da među slovenačkim ljubiteljima košarke ima i pripadnica lepšeg pola potvrdila je i Sandra Rezak, student iz Maribora:
- Došla sam da dam podršku našim momcima koji igraju sjajno i na koje smo jako ponosni. Ovde imam prijatelje, pa ću i posle prvenstva ostati u Beogradu da se provodim...
Među mnogobrojnim navijačima nalaze se i oni koji su spojili posao sa zadovoljstvom.
- Ovde sam od početka tamičenja jer radim kao izveštač sa Evropskog prvenstva. Utisci su super, pogotovo što naša reprezentacija igra zaista odlično. Ako vas čudi ovolika euforija Slovenaca, podsetiću vas da je ovo naše sedmo učešće, a da smo na prethodnih šest ispadali već u prvoj rundi takmičenja. Beograd izgleda super, a posebno bih izdvojio „Beogradsku arenu“, za koju tvrdim da je najbolja u Evropi - kaže Martin Pavčnik.
Kako se navijačka tenzija u centru grada polako podizala, tako su gosti iz Slovenije postajali sve otvoreniji za priču.
- Ja sam u Beogradu sasvim slučajno. Pobedio sam u nagradnoj igri i eto mene tu kod vas. Pošto se i sam bavim košarkom, a i poznajem neke naše reprezentativce, meni trenutna atmosfera oko Evropskog prvenstva u potpunosti odgovara. Iako imam smeštaj do sutra, učiniću sve da ovaj prijatan boravak u vašoj zemlji produžim.
I baš kada smo se spremali da ih ostavimo da se u miru „zagrevaju“ za utakmicu, prišla nam je simpatična Julija Holc iz Gorice i sama započela priču.
- Suprug i ja stigli smo jutros vozom i u Beogradu ostajemo do nedelje, kada idemo dalje po Srbiji da posetimo prijatelje. Bez obzira što se ne razumem u sport, važim za odličnog prognozera i kažem vam da će Slovenija da igra u finalu, a tamo šta god da se desi, mi ćemo biti veoma zadovoljni.
Za razliku od mnogih ekipa na ovom prvenstvu, Slovenci s neskrivenim optimizmom i ogromnom energijom pružaju podršku svojim ljubicima. Bez obzira na konačan plasman njihove selekcije, nema sumnje da će im Beograd 2005. ostati u najlepšem sećanju.
S. Vrakela
ps.Eh ti krvozedni Srbi, samo bi da kolju...!?
Member
Има ли иђе осим у ЦГ да на европском првенству нема државне заставе?
П.С. Иначе да је ЦГ независна могла би да буде једино домаћин европског првенства у бацању камена с рамена.
Banned
kako to?ja sam jasno vidio zastavu crne gore tamo...
mozda si ti misilo na drzavnu zajeebnicu? au
Member
Нису Словенци изгледа учесници овог форума, па нису сазнали епохална, невјероватна и фасцинирајућа открића о Србима.ps.Eh ti krvozedni Srbi, samo bi da kolju...!?
Member
За све, осим за класичне ментоле, застава СЦГ је морала имати мјесто на јарболу, вољели је ми или не.kako to?ja sam jasno vidio zastavu crne gore tamo...
mozda si ti misilo na drzavnu zajeebnicu? au
Banned
Dodji u Kotor u stari grad pa ces vidjeti dje se vijori srpska zastava sa 4S
Banned
Ja sam te gore pitao, i jasno ti pokazao primjer fasizma u Srbiji, i pitam te opet, nemoj da izbjegavas,
mada cim izbjegavas znaci da se precutno slazes.
Ima li jos dje, nadji mi primjer, da najcitanija dnevna novina slavi medjunacionalne tucnjave, podstice ih i bodri ?
Member
Evo sad se sjetih....pogle Janko sto se viori sa vrha kotorskih zidina
http://www.montenegro.com/images/sto...or.zastava.JPG
mora da ti svaki put kad pogledas put gore bude muka...sta ces..sh to ti je la vida loca
Active Member
........................!
Basket
Pise: Petar Lukovic/Feral Tribune
U utorak uvece, negde oko deset sati, Srbiju je – zlikovacki neocekivano, podlo da podlije ne moze biti – zadesila prirodna katastrofa cudovisnih razmera koja po svom razornom efektu daleko nadmasuje sportske rezultate uraganskih timova “Katrina” ili “Rita”. Nekoliko miliona pravoslavnih zrtava koje su stradale na svojim radnim mestima, pred televizorima, na casnom patriotskom zadatku dokazivanja da smo u kosarci, kao u prethodnim ratovima u kojima nismo ucestvovali, nenadjebivo jaki – oduvani smo pred daleko nadmocnijim neprijateljom (Francuskom) koji nas je bezobzirno, lukavo, pokvareno, odvratno, minimalnom prednoscu (74:71) necovecno i moralno nisko koristeci nase slabosti, eliminisao iz herojske borbe za zlatnu medalju koja nam po svim principima pravde pripada!
O kakvoj se opstenarodnoj katastrofi radi ilustrovao je dnevni sportski list “Ekipa” koja je svoju danasnju naslovnu stranu (sreda: 21/9/05) obojila u dubokozalosnu crnu boju sa dojucerasnjim sloganom pobede “Dobro dosli u zemlju kosarke”, sto se dramaticnim dizajnom tragedije moze porediti samo sa onim danom kad je umro drug Tito, najveci nesvrstani centar svih vremena! A tako je sve lijepo pocelo! Pumpanje nacije da ne pristajemo ni na kakvu drugu medalju osim zlatne – mesecima se postavljalo kao nacionalni cilj, dokazom ovdasnje sportske uperiornosti
nad nizim kosarkaskim organizmima kojima pripadaju tzv. Slovenci ili jos takozvaniji Hrvati, o bezmudim Spancima da ne govorimo. Buduci da se finale igra u Beogradu – u “Areni”, pred 20.000 gledalaca, dvorani koju niko, naravno, sem Srba nema u Evropi – u trijumf “vanzemaljaca” nije se smelo sumnjati! Cinjenica da je selektor Zeljko Obradovic isti onaj trener koji nas je eliminisao sa Olimpijade u Sidneju i uspesno prosle godine na OI sjebao u Atini (gde su nas pobedili tradicionalno neugodni Kinezi) nije bila prepreka da mu vecito naivni The Serbs poveruju po treci put: zlato i – nista sem zlata! Zar Bog, pitajte Karadzica, nije na srpskoj strani?
Mentalna euforija tipa “jebacemo vas sve redom” nije poremecena ni spektakularnim porazima reprezentacije SCG u pripremnom periodu; poraz od Grka, sa dvadeset razlike, svakom bi idiotu koji s kosarkom pojma nema saputao da je rec o katastrofalnoj igri u kojoj se ne zna ni ko pije, ni ko placa, ni ko ide na spavanje – ali se selektor Zeljko (kojeg iz milja zovu Robija) nije previse uzbudjivao, objasnjavao nam je ovako neukima da su u pitanju utakmice gde “rezultat nije bitan”
i da je sve blistavo sjajno, atmosfera je jos sjajnija, jedva cekamo da vidimo cija kosarkaska majka crnu vunu prede u “Areni”!
Cim je Evropsko prvenstvo u basketu otvorio srpski premijer, dr Kostunica, govorom od nekoliko desetina sati u kojem je pominjao da je kao “mlad” na Kalemegdanu gledao “tadasnje kosarkaske utakmice”, valjalo je uozbiljiti se: veceg srpskog malera od malaksalog dr Voje koji, toboz, obozava basketball – nije moglo da bude! Sto se, recimo, odmah, dokazalo prvom utakmicom u Novom Sadu gde su nas Spanci masakrirali sa 19 poena razlike – ali je legendarni selektor Obradovic odmah uzvratio napadom na publiku koja je u ocajanju skandirala “ole!” svaki put kad su nas sportski naprijatelji pravili budalama!
Za utakmice protiv mocnog Izraela i uvek opasne Letonije – pomoc je potrazena u taktovima nekadasnje srpske himne “Mars na Drinu” i uz vesele cetnicke pesmice, jer je na parketu boje Draze Mihailovica branio Milan Gurovic, tatoo-majstor i uvek dezurni patriota, nervozno osetljiv na Bosance, Hrvate i Slovence. Dve nimalo lako pobede – ali pobede, svejedno, dovele su SCG na utakmicu sa Francuskom, najavljenu kulinarskim naslovom “Francuski petao u srpskom loncu”. Patriotsko ludilo, operisano od kosarkaske realnosti, medicinski nas je uveravalo da su ti The French ili nejaki ili slabi ili losi u sutu ili crnpurasto neinteligentni – narocito nas je veselilo kad smo dobili obavijest da su Francuzi “neslozni” i da igraci “medju sobom ne govore”, podeli pa vladaj, idemo SCG!
Mec izmedju “nesloznih” Francuza i “sloznih” Srba pretvorio se u uragansku komediju kad se na terenu prakticno videlo kako se raspada ono sto nikad nije ni bilo sastavljeno; zapanjeni Francuzi – ne verujuci da takav moronski kolektiv nema blage veze, od trenera preko igraca, sa mudima kao kolibri – zakucali su poslednji ekser u SCG mrtvacki sanduk, i sami iznenadjeni da igraju protiv uplasenih budala i jos uplasenijeg selektora, paralizovanog da bilo sta promeni. Ocajnicki uzdah RTS reportera: “Da li je moguce da necemo igrati u Beogradu?” nastavio se fizickim dokazom da je SCG popusila mogucnost da ucestvuje na iducem Svetskom prvenstvu u Japanu, sem ako nam ljubazni Japanci ne posalju “wild card” pozivnicu, sto nikako ne bi smeli da cine, jer je ovo sto se zove SCG Reprezentacija sramota za svaki sport, zvao se on i kosarka!
U nekim normalnim zemljama u kojima dr Kostunica nije premijer – ovo bi bio kraj price, ali ne i u Srbiji, gde tek krece The Story; odmah nakon utakmice, u sezdesetominutnom melodramaticnom monologu sa sve suzama i hvatanjem za slabo srce – pred novinarima se pojavio selektor Robija i u psiholoskoj analizi objasnio da “gore ljude nikad nije video”, da igraci “nemaju obraza”, da se “medju sobom mrze”, da “ne govore jedan s drugim”, da se “svadjaju”, da su tokom priprema “dolazili u pet ujutru iz kafica”, da je atmosfera u ekipi “uzasna”, da svako gleda “svoj interes”, da im je stalo do “imidza smekera”, da protestuju kad im drugi igrac “ne da loptu” i da zato “nece da se vracaju u odbranu”, da, ukratko, ima posla sa dementnim likovima koje je – gle! – sam odabrao i sa njima mesecima radio!
Ovaj antisrpski scenario za koji ne bismo culi da je, daleko bilo, SCG pobedila Francusku – nastavio se medjusobnom tucom SCG igraca u svlacionici i odlukom da se samo dva igraca autobusom vrate u Beograd; ostali – verovatno – traze nacin da sto pre pobegnu iz zemlje i vrate se u Evropu ili Ameriku, autostopom ili balonom, samo da ih niko ne vidi!
Ovo smrdljivo pucanje cira uprkos kosarkaskoj paroli da “Samo Svadja Srbina u Cetvrtfinalu Eliminise”, nastavilo se domoljubnim jaukom glede cinjenice da u velelepnoj “Areni” nece igrati Srbi – vec, mozete misliti, Hrvati i Slovenci! Eliminacija SCG ne bi bila tako strasna da se nije desilo ono sto se desilo: da cemo docekati strasan trenutak da hiljade hrvatskih zastava vidimo u srpskoj “Areni”, tamo gde bi Gurovic, da je srece, igrao sa subarom i nozem u zubima! Logicno je kritikovana Televizija CG ciji komentator – besno pisu beogradski listovi – nije krio “naklonost hrvatskoj selekciji”, cak je jednog casa rekao “Sjajno, Mamic, a sad snazno do kraja!”, sto se uzima kao kljucni dokaz opstesvetske zavere u kojoj su, sem Francuza, ucestvovali Hrvati i njihovi Crnogorci, Nemci, Grci, Rusi, Spanci, podli Slovenci, Litvanci, svi oni koji su se na nasem znoju i trudu okoristili i ostavili nas u svlacionici da se tucemo, birajuci da li smo na strani Radmanovica ili Rakocevica.
Kosarka – kao eufemizam za srpsko drustvo, uz onu zlatnu medalju koja nam lepotom duse pripada: jer jos nismo ubili nijednog navijaca Hrvata ili navijaca Slovenca, a mogli smo – precizno je savrsena nagrada za zemlju koja se samo serijom poraza moze osvestiti; jos ako iz trke za nogometno Svetsko prvenstvo zasluzeno ispadnemo - za ovu funny drzavu ima nade.
Samo nas porazi vode u buducnost: tamo gde cemo konacno saznati gde nam je mesto – negde na zacelju, blizu pizde materine u kojoj se sjajno snalazimo!
Caesar`s wife must be above suspicion
Banned
pošto očigledno uživate - ovo vredi ponoviti još jednom:
Basket
Pise: Petar Lukovic/Feral Tribune
U utorak uvece, negde oko deset sati, Srbiju je – zlikovacki neocekivano, podlo da podlije ne moze biti – zadesila prirodna katastrofa cudovisnih razmera koja po svom razornom efektu daleko nadmasuje sportske rezultate uraganskih timova “Katrina” ili “Rita”. Nekoliko miliona pravoslavnih zrtava koje su stradale na svojim radnim mestima, pred televizorima, na casnom patriotskom zadatku dokazivanja da smo u kosarci, kao u prethodnim ratovima u kojima nismo ucestvovali, nenadjebivo jaki – oduvani smo pred daleko nadmocnijim neprijateljom (Francuskom) koji nas je bezobzirno, lukavo, pokvareno, odvratno, minimalnom prednoscu (74:71) necovecno i moralno nisko koristeci nase slabosti, eliminisao iz herojske borbe za zlatnu medalju koja nam po svim principima pravde pripada!
O kakvoj se opstenarodnoj katastrofi radi ilustrovao je dnevni sportski list “Ekipa” koja je svoju danasnju naslovnu stranu (sreda: 21/9/05) obojila u dubokozalosnu crnu boju sa dojucerasnjim sloganom pobede “Dobro dosli u zemlju kosarke”, sto se dramaticnim dizajnom tragedije moze porediti samo sa onim danom kad je umro drug Tito, najveci nesvrstani centar svih vremena! A tako je sve lijepo pocelo! Pumpanje nacije da ne pristajemo ni na kakvu drugu medalju osim zlatne – mesecima se postavljalo kao nacionalni cilj, dokazom ovdasnje sportske uperiornosti
nad nizim kosarkaskim organizmima kojima pripadaju tzv. Slovenci ili jos takozvaniji Hrvati, o bezmudim Spancima da ne govorimo. Buduci da se finale igra u Beogradu – u “Areni”, pred 20.000 gledalaca, dvorani koju niko, naravno, sem Srba nema u Evropi – u trijumf “vanzemaljaca” nije se smelo sumnjati! Cinjenica da je selektor Zeljko Obradovic isti onaj trener koji nas je eliminisao sa Olimpijade u Sidneju i uspesno prosle godine na OI sjebao u Atini (gde su nas pobedili tradicionalno neugodni Kinezi) nije bila prepreka da mu vecito naivni The Serbs poveruju po treci put: zlato i – nista sem zlata! Zar Bog, pitajte Karadzica, nije na srpskoj strani?
Mentalna euforija tipa “jebacemo vas sve redom” nije poremecena ni spektakularnim porazima reprezentacije SCG u pripremnom periodu; poraz od Grka, sa dvadeset razlike, svakom bi idiotu koji s kosarkom pojma nema saputao da je rec o katastrofalnoj igri u kojoj se ne zna ni ko pije, ni ko placa, ni ko ide na spavanje – ali se selektor Zeljko (kojeg iz milja zovu Robija) nije previse uzbudjivao, objasnjavao nam je ovako neukima da su u pitanju utakmice gde “rezultat nije bitan”
i da je sve blistavo sjajno, atmosfera je jos sjajnija, jedva cekamo da vidimo cija kosarkaska majka crnu vunu prede u “Areni”!
Cim je Evropsko prvenstvo u basketu otvorio srpski premijer, dr Kostunica, govorom od nekoliko desetina sati u kojem je pominjao da je kao “mlad” na Kalemegdanu gledao “tadasnje kosarkaske utakmice”, valjalo je uozbiljiti se: veceg srpskog malera od malaksalog dr Voje koji, toboz, obozava basketball – nije moglo da bude! Sto se, recimo, odmah, dokazalo prvom utakmicom u Novom Sadu gde su nas Spanci masakrirali sa 19 poena razlike – ali je legendarni selektor Obradovic odmah uzvratio napadom na publiku koja je u ocajanju skandirala “ole!” svaki put kad su nas sportski naprijatelji pravili budalama!
Za utakmice protiv mocnog Izraela i uvek opasne Letonije – pomoc je potrazena u taktovima nekadasnje srpske himne “Mars na Drinu” i uz vesele cetnicke pesmice, jer je na parketu boje Draze Mihailovica branio Milan Gurovic, tatoo-majstor i uvek dezurni patriota, nervozno osetljiv na Bosance, Hrvate i Slovence. Dve nimalo lako pobede – ali pobede, svejedno, dovele su SCG na utakmicu sa Francuskom, najavljenu kulinarskim naslovom “Francuski petao u srpskom loncu”. Patriotsko ludilo, operisano od kosarkaske realnosti, medicinski nas je uveravalo da su ti The French ili nejaki ili slabi ili losi u sutu ili crnpurasto neinteligentni – narocito nas je veselilo kad smo dobili obavijest da su Francuzi “neslozni” i da igraci “medju sobom ne govore”, podeli pa vladaj, idemo SCG!
Mec izmedju “nesloznih” Francuza i “sloznih” Srba pretvorio se u uragansku komediju kad se na terenu prakticno videlo kako se raspada ono sto nikad nije ni bilo sastavljeno; zapanjeni Francuzi – ne verujuci da takav moronski kolektiv nema blage veze, od trenera preko igraca, sa mudima kao kolibri – zakucali su poslednji ekser u SCG mrtvacki sanduk, i sami iznenadjeni da igraju protiv uplasenih budala i jos uplasenijeg selektora, paralizovanog da bilo sta promeni. Ocajnicki uzdah RTS reportera: “Da li je moguce da necemo igrati u Beogradu?” nastavio se fizickim dokazom da je SCG popusila mogucnost da ucestvuje na iducem Svetskom prvenstvu u Japanu, sem ako nam ljubazni Japanci ne posalju “wild card” pozivnicu, sto nikako ne bi smeli da cine, jer je ovo sto se zove SCG Reprezentacija sramota za svaki sport, zvao se on i kosarka!
U nekim normalnim zemljama u kojima dr Kostunica nije premijer – ovo bi bio kraj price, ali ne i u Srbiji, gde tek krece The Story; odmah nakon utakmice, u sezdesetominutnom melodramaticnom monologu sa sve suzama i hvatanjem za slabo srce – pred novinarima se pojavio selektor Robija i u psiholoskoj analizi objasnio da “gore ljude nikad nije video”, da igraci “nemaju obraza”, da se “medju sobom mrze”, da “ne govore jedan s drugim”, da se “svadjaju”, da su tokom priprema “dolazili u pet ujutru iz kafica”, da je atmosfera u ekipi “uzasna”, da svako gleda “svoj interes”, da im je stalo do “imidza smekera”, da protestuju kad im drugi igrac “ne da loptu” i da zato “nece da se vracaju u odbranu”, da, ukratko, ima posla sa dementnim likovima koje je – gle! – sam odabrao i sa njima mesecima radio!
Ovaj antisrpski scenario za koji ne bismo culi da je, daleko bilo, SCG pobedila Francusku – nastavio se medjusobnom tucom SCG igraca u svlacionici i odlukom da se samo dva igraca autobusom vrate u Beograd; ostali – verovatno – traze nacin da sto pre pobegnu iz zemlje i vrate se u Evropu ili Ameriku, autostopom ili balonom, samo da ih niko ne vidi!
Ovo smrdljivo pucanje cira uprkos kosarkaskoj paroli da “Samo Svadja Srbina u Cetvrtfinalu Eliminise”, nastavilo se domoljubnim jaukom glede cinjenice da u velelepnoj “Areni” nece igrati Srbi – vec, mozete misliti, Hrvati i Slovenci! Eliminacija SCG ne bi bila tako strasna da se nije desilo ono sto se desilo: da cemo docekati strasan trenutak da hiljade hrvatskih zastava vidimo u srpskoj “Areni”, tamo gde bi Gurovic, da je srece, igrao sa subarom i nozem u zubima! Logicno je kritikovana Televizija CG ciji komentator – besno pisu beogradski listovi – nije krio “naklonost hrvatskoj selekciji”, cak je jednog casa rekao “Sjajno, Mamic, a sad snazno do kraja!”, sto se uzima kao kljucni dokaz opstesvetske zavere u kojoj su, sem Francuza, ucestvovali Hrvati i njihovi Crnogorci, Nemci, Grci, Rusi, Spanci, podli Slovenci, Litvanci, svi oni koji su se na nasem znoju i trudu okoristili i ostavili nas u svlacionici da se tucemo, birajuci da li smo na strani Radmanovica ili Rakocevica.
Kosarka – kao eufemizam za srpsko drustvo, uz onu zlatnu medalju koja nam lepotom duse pripada: jer jos nismo ubili nijednog navijaca Hrvata ili navijaca Slovenca, a mogli smo – precizno je savrsena nagrada za zemlju koja se samo serijom poraza moze osvestiti; jos ako iz trke za nogometno Svetsko prvenstvo zasluzeno ispadnemo - za ovu funny drzavu ima nade.
Samo nas porazi vode u buducnost: tamo gde cemo konacno saznati gde nam je mesto – negde na zacelju, blizu pizde materine u kojoj se sjajno snalazimo!
Member
Прво, та дневна новина иако је на граници таблоида, а коју иначе не читам, пише и о потпуно другачијим стварима али ти наравно у мору разних информација гебелсовски вадиш само оне за које мислиш да су за тебе добре.
Друго, такве врсте медија покушавају вијести дотјерати да буду бомбастичније, па се у главним улогама на насловним странама могу наћи Варвари, Гробари, Делије исл. - за разлику од новина са реномеом. Када су се на Европском првенству у фудбалу у Енглеској састали Енглеска и Њемачка, на насловној страни се сликао Пол Гаскоин у британској униформи из 2.св. рата. Фотографију су пренијеле све новине са ратним повицима, критиковали су их медијске куће које држе до неког нивоа, али је опет све прошло, на читаоцу је да изабере новину коју ће да чита. Тај "Курир" је вјероватно писао и о великом гостопримству према словеначким навијачима. Зашто не постујеш те чланке? Зар није занимљиво да "бивше жртве агресије" које су сада у ЕУ у великом броју долазе у "мрски" Београд, супер се проводе и у суперлативу причају о граду и домаћинима.
Треће, е сад ти лијепо мени одговори, али без врдања: Има ли иђе на свијету да на овако великој манифестацији нема у једном граду државне заставе земље која је домаћин европског првенства?
Banned
Ja sam ti pokazao jedan PRIMJER fasizma u Srbiji i to od strane najcitanijeg dnevnog lista.
Dakle, slszes se, da to sto je ta novina slavila tucu to jest, slavila je i bodrila MEDJUNACIONALNU tucu, slazes se da je to PRIMJER fasizma.
Member
Опет без одговора, пих!
Највећи примјер фашистичке дискусије, када те неко, вадећи ријечи из контекста покушава убиједити у нешто што ниси рекао. Успут гебелсовски понавља једно те исто десетине пута и избјегава одговор и поред тога што је љубазно замољен за исти...
Member
Bonde,
Kao sto vidis u startu si iskljuciv. Tvoj potpis ide meni u prilog. Vi sto ucite stihove od Matije Beckovica i nauku od Rista Sotoninog Radovica da cijeli Balkan valja pripasti samo Srbima a ostale pod noz.
Steta zaubijenog policajca, steta za ubijenog novinara. Steta i za onih 8 000 poubijanih Bosnjaka iz Srebrenice!!!
Kaze se da je bolje napravit manje zlo, kako se nebi desilo vece. Da smo 97. glasali za vasu Brkatu Pikicu, sada bi bili sprzena zemlja.
Samo sto su Crnogorci naucili ponesto iz istorije. Dosta nam je srpskih nozeva u ledja. Boli to. Nikok ka vas nijesmo branili, a vi ste nam za uzvrat palili zene, djecu, kuce sve najedno. Braco Srbi.
Vidjecemo kolika ce ti bit Srbija za jedno 30 godina.
Vidimo se u buducnosti
Nikola I - Da su mi Crnogorci radnici kao što su junaci, bili bi isto tako bogati kao što su slavni
Member
CirilicaruDa li te to istina boli ili se odrices svojih rijeci i misli koje si nam obznanio??? Mislim da si se bas ti divio Hitleru o brate srpski Konstantine. Pisi moderatoru da omoguce nekako da cijeli forum bude preveden na cirilicu, ili ti imas bjelorusku verziju nakog VVindovsa???
By the way, veoma mi se svidja ovaj termin analfabetika. Eto kako vi sagledavate normalan svijet - kao ljude koji pisu nekim analfabetom. Zar toliko boli kad ja tebe nazovem cirilicarem, tj. da li ti vec znas da je to pismo totalno retrogradno i da je postalo sveto samo za tvoje i Bjeloruse na celu sa Lukasenkom???
Ko pljuje iznad sebe, nema na koga pljunut bez na sebe. Mislim da si ti Konstantine sebe mnogo ispljuvao.
Sto se tice sampiona kome je jedan ubijeni ka o s a m h i lj a d a, onda ste vi pobijedili Francusku u cetvrt finale, jer vama zapravo cifre nista ne znace. Jedan ubijeni Srbin ili 8 000 Muslimana to je za tebe isto!!! Svaka ti cas.
Pozdrav retrogradni mozgovi i pozdrav mojoj braci svih nacionalnosti lise Srba i Bjelorusa.
Nikola I - Da su mi Crnogorci radnici kao što su junaci, bili bi isto tako bogati kao što su slavni
The Provokator
Zar ovo nije za POLITIKU?
Vecina ljudi je zla
Member
:lolblue:
Сад си ме стварно насмијао. Да имало знаш, знао би да аналфабетом не пише нико а да се појам аналфабета односи на неписмене људе. :lolblue:
Наравно да ме не боли када ме зовеш ћириличарем, ја се својим писмом поносим и могућношћу да сваки глас означимо једним словом, него друго је у питању. Готово цијела историја Црне Горе је писана ћирилицом, сви наши преци су се њоме служили, па мене уствари фасцинира чињеница да било ко своје писмо назива ретроградним.:shock:
Мислим да се прецима из некад славне Црне Горе кости преврћу...
Last edited by gamechanger; 29-09-05 at 07:31.
Banned
Dobar tekst...
CRNOGORSKA FENOMENOLOGIJA: VLADAVINA STEREOTIPA (20)
Sudbina ujedinitelja
Crnogorci nikako da nauče nekoliko ključnih lekcija iz vlastite istorije. Doduše, sve je učinjeno da ne dopru do neophodnih saznanja potrebnih za spoznaju vlastitog položaja, primjera radi, u takozvanoj prvoj ili versajskoj Jugoslaviji. Od generacija Crnogoraca decenijama je pažljivo sklanjana istina o crnogorskom poniženju između dva svjetska rata. U udžbenicima i političkoj praksi uvijek je govoreno kako je stvaranje Jugoslavije 1918. godine, pa dakle i prethodno prisajedinjenje Crne Gore Srbiji, bio progresivan čin. Čak i u tekstovima u kojima je dovođen u sumnju legitimitet Podgoričke skupštine.
Izgleda da je suđeno da prvi crnogorski političar na visokoj funkciji u državnoj zajednici, koji spoznaje svu bijedu crnogorskog položaja u današnjoj, i pretpostavljenoj budućoj zajedničkoj državi, a ne libi se da svoj stav i eksplicitno izrazi, bude nominalni predsjednik SCG Svetozar Marović. Prije koju godinu najmanje bismo od njega očekivali toliko odlučan stav. Marović je skenirao crnogorsku poziciju i u današnjoj ustavnopoveljskoj stvarnosti i pretpostavljenom budućem ustrojstvu zajedničke države. Jasno mu je da svaki srbijanski ministar može naređivati ne samo osobi delegiranoj iz Crne Gore na mjesto predsjednika nazovi zajednice, nego i da, kad i koliko hoće, može disciplinovati i ponižavati Crnu Goru. Uličarskim manirom Dinkić ultimativno traži da se Crna Gora mora prikloniti stavu Srbije, ne samo u vezi sa reformom vojske, jer, zaboga, Srbija snosi 94 odsto troškova zajedničke vojne sile. Dakle, ili će Crna Gora u svemu slijediti namjere i odluke Srbije ili će biti optužena za separatizam, što u slučaju opstanka zajedničke države može odmah da se okarakteriše kao zločin protivu ustavnog poretka, kao veleizdaja ili teroristički čin.
Još ljepše svjedočanstvo međusobnog uvažavanja i ljubavi dva naroda stiže ovih dana iz vojvođanskog Lovćenca. Na lokalnim izborima za parlamenat u ovom gradu, održanim 10. jula, Demokratska stranka je dobila 5, od 15 mogućih odborničkih mjesta, a takozvana Crnogorska lista Udruženja Crnogoraca Srbije (UCS)Krstaš - 3 mandata. Slučaj je htio da se vlast može formirati samo koalicijom demokrata i Crnogorske liste. Svaka druga kombinacija vodi ponavljanju izbora. U prisustvu, i uz posredovanje predsjednika opštine Mali Iđoš gospodina Pala Karoljija, predstavnici Crnogorske liste su iznijeli svoje skromne uslove za mogući koalicioni sporazum. Demokrati su Crnogorce pažljivo saslušali i zatražili dodatno vrijeme za konsultacije sa Pokrajinskim odborom svoje stranke. Poslije nekoliko dana poslali su negativan odgovor.
Crnogorci, dakle, mogu biti politički zanimljivi samo ukoliko u Crnoj Gori rade za Srbiju. Njihovo političko organizovanje u Srbiji neprihvatljivo je, kao što je neprihvatljivo priznavanje crnogorske nacije, crkve, jezika, kulturnog ili ma kakvog drugog crnogorskog identiteta. Zanimljiv je sastav dviju pregovaračkih delegacija: Demokratsku stranku su zastupali Milorad Pejović, Vladimir Lopičić i Slobodan Bigović, a Udruženje Krstaš Nenad Stevović, Vladimir Popović i Aleksandar Vulević. Sve go Crnogorac! Neki možda samo "poreklom"? Uostalom, koaliciju nijesu onemogućili Crnogorci već Pokrajinski odbor Demokratske stranke! Ni to ne smeta da stereotip o vječnoj ljubavi, slozi i navodnoj srpskoj spremnosti na žrtvu za svoje malobrojnije rođake, i dalje uporno traje.
Da Crnogorci, izuzimajući zaista rijetke, nikada nijesu umjeli pročitati poruke iz vlastitih istorijskih poraza, zabluda i promašaja, uporno se držeći stereotipa o bratskoj slozi, svjedoči današnje ponašanje političkih partija, udruženja i koterija koje se svim silama zalažu za zajedničku državu. Entuzijazam bi im sigurno značajno splasnuo ako biše bili u prilici da izbliže pogledaju, ili nešto više saznaju, o sudbini svojih prethodnika, odnosno ujedinitelja koji su, posebno u drugoj dekadi proteklog vijeka, takođe predano radili protivu svoje države Crne Gore, pripremajući ponižavajući anšlus realizovan 1918. godine.
Spisak crnogorskih ujedinitelja koji su, po nalogu Pašića i srbijanske vlade, radili protivu kralja Nikole i svoje države, a ubrzo po formiranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pod dinastijom Karađorđevića, bili duboko razočarani, preobiman je za razmjere jednog novinskog teksta. Ujedinitelje nije porazilo saznanje da nova država neće donijeti nikakav boljitak Crnoj Gori, nego prosto činjenica da niko u Srbiji, po završenom poslu, ne cijeni njihove zasluge i "žrtve" napravljene protivu svoje otadžbine i dinastije, a za navodne "opšte ciljeve".
Tako je nekadašnji predsjednik crnogorske vlade Andrija Radović, glavni protivnik kralja Nikole i osnivač organizacije koja se za interese Srbije bavila moralnom diskreditacijom dinastije Petrovića, dospio tek do viceguvernera Narodne banke. Očekivao je najmanje da će mu nasred Terazija podići spomenik. Janko Spasojević, direktni izvršilac Pašićevih ideja, plaćenik "Crnogorskog otseka" pri srpskom Ministarstvu inostranih dela, smatrao je najvećim uspjehom u svojoj postujediniteljskoj karijeri postavljenje za velikog župana u Čačku.
Kako se nova država pod vlašću Karađorđevića odnosila prema oficirima ujedinjenjem razoružane crnogorske vojske? Svi crnogorski generali osim Janka Vukotića i Mitra Martinovića odmah su degradirani. Sudbina i njih dvojice ni malo nije bila zavidna. Kao pristalica ujedinjenja Janko Vukotić je nagrađen nevažnim položajem u nekakvoj Drugoj vojnoj oblasti. Tek je neposredno pred smrt postavljen tobože za komandanta Treće armijske oblasti. Ironično djeluje podatak da je na toj dužnosti ostao nepuna tri mjeseca ( od 1. novembra 1926. do 26. januara 1927). Umro je 4. februara iste godine.
Mitar Martinović nije ni toliko dobio. Kad je položio zakletvu novoj vlasti juna 1919. godine dodijeljen je Prvoj armiji čiji je komandant imao obavezu da ga rasporedi. Martinović je čitavu godinu čekao raspored i kad mu je takvo ponižavanje dosadilo zatražio je da bude penzionisan. Udovoljeno mu je. Tako se "bratska vojska" odnosila prema jednom bivšem ministru i predsjedniku vlade zemlje ratnog saveznika.
Razočarani ujedinitelj i crnorukac Marko Daković povukao se iz politike i odmah po ujedinjenju posvetio advokaturi. Prilikom jednog od svojih prvih govora u Narodnoj skupštini u Beogradu 1919. godine ljutito je replicirao srpskom poslaniku koji je pravio razliku između predstavnika iz Crne Gore i Srbije: "Kad smo se ujedinili u jednu državu mi onda ne možemo biti naši i vaši"! Uzalud se bunio protiv toga što činovnici iz Crne Gore nijesu dobili isti tretman kao njihovi kolege iz Srbije iako je to bilo obećano. Neslavno je završio u avionu kojim je bivša jugoslovenska vlada 1941. godine bježala iz zemlje. Pao mu je na glavu limeni sanduk sa zlatom i dragocjenostima na brzinu spremljenim za put i boravak kralja i vlade u inostranstvu.
Ni Andrija Radović, Daković, Spasojević i drugovi, po izvršenom ujedinje-nju nijesu više ništa značili. Srbija ih je iskoristila, prethodno im laskajući za tobožnju hrabrost i "viteštvo" u borbi protivu "Nikolinog apsolutizma", a zatim odbacila kao iscijeđenu krpu i kompromitantan teret.
Danas se za uloge Andrije Radovića, Marka Dakovića ili Janka Spasojevića utrkuju Zoran Žižić i lideri partija kojima samo postojanje Crne Gore predstavlja ključni politički problem. Konkurencija je jaka, a konkurs je stalno otvoren još od devedesetih godina prošlog vijeka. Stereotip o vječnoj slozi, bratstvu, ljubavi i zajedništvu između dva naroda i dvije države Crnu Goru je premnogo koštao. Nije samo u pitanju svojevremeni sramni gubitak države i svakog oblika crnogorskog subjektiviteta, već višedecenijsko crnogorsko lutanje kroz magle i tmuše tuđih interesa i podlih igara. Da li je tome došao kraj ako je i Maroviću sličnog stereotipa dosta? I preko glave?
Rajko CEROVIĆ
Active Member
........................!
Ni tamo, ni ovamo
Pise: Vera Didanovic /Vreme
Kad covek prezivi klinicku smrt izazvanu alergijskom reakcijom na ujed ose, kao sto se Svetozaru Marovicu desilo u leto 1998, onda nije ni logicno da se mnogo potresa zbog problema koji ne nose takvu zivotnu opasnost – kao sto su nasrtaji “jednog malo bucnijeg ministra”.
Upravo tim recima, kojima je, ne pominjuci mu ime, opisao srpskog ministra finansija Mladjana Dinkica, autora optuzbi za odgovornost prvog coveka drzavne zajednice u aferi nabavke vojne opreme po neobicnim cenama i u zanimljivim kolicinama, Marovic je, naime, pokazao da je uspeo da se, nakon prvih uvredjenih reakcija i pretnji povlacenjem iz Beograda, pribere i povrati svoju karakteristicnu smirenost.
Isticuci da nema nameru da podnese ostavku na funkciju koju obavlja “u interesu evropskih ciljeva SCG”, predsednik Saveta ministara drzavne zajednice, u izjavi za crnogorsku drzavnu televiziju, rekao je da je ranije najavljena mogucnost povlacenja crnogorskog dela administracije SCG iz Beograda bila “dobronamerno upozorenje”. I jos: “Razlog za bezanje ne moze biti to sto postoji jedan malo bucniji ministar.”
Nimalo bezazlene optuzbe i zaklinjanja ministra finansija Srbije (“ako se ovo ne zavrsi na sudu, ja ne vidim svoje mesto ne samo u vladi vec ni u politici”, rekao je Dinkic optuzujuci Marovica da je odgovoran za potpisivanje stetnog ugovora za nabavku vojne opreme) nisu, medjutim, jedina nevolja koja je Budvaninu na privremenom radu u Beogradu zagorcala kraj leta 2005.
ZRTVA: Gotovo istovremeno sa otvaranjem “afere panciri”, koja je u javnosti povezana sa njegovim imenom, Marovic je ovog septembra bio meta osude svih srpskih stranaka zbog odbijanja da predvodi delegaciju SCG na jubilarnoj sednici Generalne skupstine UN-a u Njujorku. Prema nekim tumacenjima, od putovanja u SAD odustao je upravo zbog otvaranja najaktuelnije domace afere, dok druga skola misljenja veruje da je to bio njegov protest sto u delegaciji nije bilo mesta za crnogorskog predsednika Filipa Vujanovica.
Sam Marovic nije precizno objasnio cime se rukovodio kad je odustao od ucesca u najvaznijem septembarskom svetskom politickom dogadjaju, ali je, zato, u istom danu proizveo dva saopstenja domacoj javnosti: u jednom je “uvazio sve dobronamjerne reakcije demokratske javnosti SCG” povodom njegovog neodlaska u Njujork i tim povodom “toj demokratskoj javnosti” uputio “najiskrenije izvinjenje”.
Povod za drugo saopstenje bile su optuzbe zbog nabavke vojne opreme: “Za sve sto sam uradio, na svakom mjestu do sada i javno i privatno, mogu da pogledam u oci mnogo ozbiljnije, moralnije i legitimnije od onih koji danas po Srbiji optuzuju”, porucio je Marovic. Potpredsednik crnogorske independisticke partije, usred sukoba koji je zapoceo potpredsednik srpske independisticke partije, apelovao je i da se zaustavi “agonija ubrzanog rusenja institucija drzavne zajednice”. I ne samo to: “Ako je potrebna zrtva zbog dobrih odnosa Srbije i Crne Gore – pristajem na to”, istakao je politicar koji je i ranije umeo da o sebi govori kao o coveku koji se zrtvuje zbog drugih (tako je, jednom prilikom, na pitanje o “otrovnim strelicama” ispaljenim iz njegove Budve, odgovorio da grad u kome zivi i dalje voli, da “strelice uvek dolaze od onih kojima ucinite”, te da je “to bila i sudbina Hrista”).
PRAVOSLAVAC I KOMUNISTA: Prvi, a mozda i poslednji predsednik SCG, ipak, u medijima nije opisivan kao reinkarnacija Hrista, vec “samo” kao “covek koji miri nepomirljivo”, “intelektualac medju politicarima, razlozan i tolerantan, ucen i meditativan”, “sampion demokratije”, ali i “sampion prazne retorike”...
Na put do laskavih titula s jedne, ali i i teskih optuzbi s druge strane, krenuo je iz Kotora, gde je rodjen 31. marta 1955. godine. U tom gradu zavrsio je osnovnu i srednju skolu, da bi, potom, u tadasnjem Titogradu (Podgorici) stekao diplomu Pravnog fakulteta. Po nacionalnosti je Crnogorac, ali se ne odrice ni svoje srpske tradicije, a o sebi je, pre nego sto je visestranacje uzelo maha, znao da govori i kao o “pravoslavcu i komunisti”. Ozenjen je, ima dvoje dece, govori engleski, ruski i italijanski.
Od, na ovim prostorima jos uvek ne tako cestog poliglotizma, za mnoge je, ipak, fascinantiji nacin na koji se Marovic izrazava na maternjem jeziku. “Taj mladic, vrlo obrazovan, ume suptilno da misli i lepo da se izrazava”, primetio je Dobrica Cosic.
Mozda je Cosic, samo jedan od pisaca “komunistickih disidenata”, koji su, u drugoj polovini osamdesetih godina proslog veka, dobili priliku da komuniciraju sa gradjanima na budvanskom Trgu pjesnika, takav utisak stekao na osnovu Marovicevog obrazlozenja opravdanosti stvaranja Budva – Grad teatra, u koje se upustio sa rediteljem Ljubisom Risticem: “Cinjenica da se Kripodonofova anticipacija o humanitarnom turizmu sve vise opredmecuje u zahtjevima realnog turistickog trzista, pokazala je na nasem primjeru da je proizvodnja turizma sa viskom duhovnosti bila blagovremeno citanje nove turisticke aksiologije.” Nesto “suptilno” Marovic je verovatno hteo da kaze i u mnogim drugim istupima, kao sto je, recimo, pismo “Borbi” 1989. godine, povodom rasprave o opravdanosti praznovanja 1. decembra: “Negativnim “pokrivanjem” datuma konstituisanja jugoslovenske drzave, refleksivno emitovanog i naknadno strukturiranog u antipodni ideolosko-politicki model, cinjenice i semantika apologijom svoje autonomnosti iskazuju ne bas u pojedinim djelovima originalnu sadrzinu marksisticko-komunistickog “osvajanja svijeta”.
IDEALNI I GRESNI: Nekadasnji “markuzijanac”, medjutim, danas je, prema sopstvenom priznanju, najcesce u drustvu “svetih knjiga”, pa je skloniji sirokim masama razumljivijim tvrdnjama, kao sto je ona da “idealni hodaju nebom, a zemljom idu gresni ljudi”.
Da su ljudi gresni, cak i kad su clanovi Partije, Marovic je shvatio na samom pocetku svoje radno-politicke karijere. Tek sto je zavrsio studije, zaposlio se kao pripravnik u Skupstini opstine Budva, da bi ubrzo bio izabran za predsednika Saveza socijalisticke omladine grada, a potom i za predsednika Socijalisticke omladine Crne Gore. I odmah je poceo da gradi imidz partijskog disidenta (od cega ni danas nije u potpunosti odustao): trazio je smene nesposobnih kadrova i cak se, u vreme delegatskog sistema i posrednih izbora, usudio da stampa pamflet “Prestanite sa izbornim prevarama”. Buneci se protiv zatvorenih partijskih sastanaka, zakazao je sednicu Republickog komiteta SO-a Crne Gore na Skalinama (usce Ribnice u Moracu) pod vedrim nebom, govoreci: “Neka narod vidi kako mi to radimo!” Kada se, posle svega, njegovom delatnoscu pozabavio sam partijski vrh (Centralni komitet SK), podneo je ostavku i postao direktor Uprave prihoda, a potom predsednik Izvrsnog odbora SO Budva.
IDEOLOG I KUM: Na mestu gradonacenika Budve zatekla ga je cuvena “antibirokratska revolucija” tokom koje je pokazao i kasnije vise puta demonstriranu vestinu da se svrsta na pravu stranu: podneo je ostavku na funkciju u gradskoj vladi i prikljucio se grupi “mladih, lijepih i pametnih” koja je obecavala “novu razvojnu filozofiju”. Ubrzo je postao poznat i siroj jugoslovenskoj javnosti, kao clan vodeceg crnogorskog trojca u kome su bili i Momir Bulatovic i Milo DJukanovic. Uza specijalnost: ideolog partije i njen “kum”, odnosno predlagac novog imena – Demokratska partija socijalista (iz tih godina potice i njegova zbirka politickih eseja “Vrijeme iskusenja”). Uz bliske prijateljske veze sa DJukanovicem i Bulatovicem, sa Bulatovicem u to vreme razvija i kumovske veze. U vreme idile “crnogorskog trijumvirata” bio je clan Predsednistva Crne Gore, generalni sekretar, pa potpredsednik DPS-a, poslanik u crnogorskom i saveznom parlamentu. “Za dlaku” je propustio priliku da 1992. postane predsednik Jugoslavije, ali se Slobodan Milosevic ipak odlucio za Dobricu Cosica. (“Nelagodno sam se osecao zbog ubedjenosti da sam predlozen za posao za koji nemam iskustva niti znanja. Srecom sve je dobro zavrseno i za drzavu i za mene”, govorio je kada se sve zavrsilo.)
nastavak u sledecem postu.....
Caesar`s wife must be above suspicion
Active Member
....................!
nastavak :
...Do drugog pokusaja da postane prvi covek, ovog puta “redefinisane” srpsko-crnogorske zajednice (2003), cak tri puta uzastopno biran je za predsednika Skupstine Crne Gore. Uspeo je i da se mudro “prestroji” i prilikom cepanja DPS-a 1997. godine, do koga je doslo nakon izborne kradje u Srbiji. Za razliku od svog kuma Bulatovica, koji je ostao lojalan Milosevicu, Marovic se opredelio za antimilosevicevski kurs. Istovremeno je, medjutim, od tada, pa sve do danas, odrzavao dobre odnose sa crnogorskom promilosevicevskom opozicijom (zbog cega su ga mediji povremeno “dovodili u sukob” s DJukanovicem i “smenjivali” sa pozicija koje je u tom trenutku zauzimao). Opozicioni Liberalni savez se 2001. godine usprotivio njegovom reizboru na funkciju predsednika crnogorske skupstine, pa je na neko vreme morao da se zadovolji foteljom predsednika Skupstine Jadranskog sajma u Budvi (gde je do tada bio predsednik Upravnog odbora) i poslanickim mandatom. Ipak, nije bio zlopamtilo: kada je, u leto 2003. crnogorska opozicija napustila parlament, i Marovic je prestao da dolazi na sednice, sto je ponovo dovelo u sumnju njegovu partijsku lojalnost, podgrejalo price o “Marovicevom krilu DPS-a koje planira otcepljenje”, ali i potvrdilo njegovu autodeskripciju: “Mozda je moja politicka karakteristika trpljenje, to sto sam uvek negde izmedju, sto verujem u neku meru”, rekao je jednom prilikom, odgovarajuci na pitanje sta cini njegovu politicku posebnost.
Iako je nesto ranije spremao nove stranacke dokumente DPS-a iz kojih su izbacene sve odrednice koje se odnose na SRJ, Marovic je 7. marta 2003. izabran za predsednika “redefinisane” drzavne zajednice i predsednika Saveta ministara SCG. U inauguracionom govoru opisao je sporazum koji je doveo do stvaranja nove labave unije kao “prvi demokratski sporazum izmedju Srbije i Crne Gore ikada postignut” i obecao da ce njegov rad u naredne tri godine, pre nego sto dve republike mogu da odluce da izadju iz unije, biti usredsredjen na unapredjivanje zivotnog standarda naroda Srbije i Crne Gore. “Nije vazno sta ce biti za tri godine, vec sta ce se desavati tokom ove tri godine”, u svom poznatom “ni tamo, ni ovamo” stilu odgovarao je na pitanja u kojima je dovodjena u pitanje saglasnost njegove nove funkcije i politike stranke ciji je potpredsednik.
PRETNJE I IZVINJENJA: Borac za crnogorsku drzavnost na duznosti cuvara drzavne zajednice u novembru 2004. prvi put je optuzio Srbiju da “podriva drzavnu zajednicu”, zapretivsi da ce o tome obavestiti EU (problemi na koje je tada nisanio prstom bili su saradnja sa Hagom i “tendencija Srbije da preuzima zajednicku imovinu”, kao i medijske, finansijske i druge institucije).
Paznju, kako domacu tako i medjunarodnu, zasluzio je i izvinjenjima: najpre se, u jesen 2003. izvinio “za sva zla koja je bilo koji gradjanin Crne Gore i Srbije ucinio bilo kome u Hrvatskoj”. Posle dva meseca je nesto vrlo slicno ponovio i u Sarajevu, obracajuci se gradjanima Bosne i Hercegovine. Nakon ostrih reakcija “kod kuce” i pitanja kada ce se izviniti Crnogorcima rekao je da je spreman da se izvini “onima koji su bili protiv rata, koji nijesu oblacili uniformu i onima koji su, kao i oni, bili protiv rata, ali su oblacili uniformu ne da bi ubijali, palili, cinili zla drugim ljudima, vec duboko vjerujuci da je njihova duznost da se odazovu da brane zemlju u kojoj su rodjeni i za koju su vjerovali da je njihova”. I jos je priznao da je i sam bio “zrtva predrasuda i emocija”. Toliko, da je njegovu kovanicu “rat za mir” podgoricka “Pobjeda” iskoristila kao naslov za propagandnu zbirku tekstova svojih reportera sa ratista sirom Jugoslavije.
Da ga, osim ideoloskih, kojima se najvise bavio, interesuju i druge teme, pokazao je ubrzo nakon izbora na sadasnju funkciju: njegova odluka da oformi Ekonomski savet, sa ciljem da “uspesne ljude Srbije i Crne Gore poveze” kako bi iskoristili trenutak za nove investicije i novo privlacenje kapitala, izazvala je ozbiljno uznemirenje javnosti, u to vreme jos nenavikle na rehabilitaciju Milosevicevih kadrova. Za svoje ekonomske savetnike, naime, bio je odabrao Bogoljuba Karica (“predsednika udruzenja industrijalaca i preduzetnika”), Ljubomira Mihajlovica (Komercijalna banka), DJordja Nicovica (Kapital banka), Slobodana Radulovica (C Market), Dragana Brkovica (Vektra), Iva Armenka (HTP “Budvanska rivijera”) i Vojina DJordjevica (Si&Si Grupa).
BIZNIS: Bilo je i onih koje takav izbor “drustva” nije zacudio, jer, uprkos tome sto ga neki mediji prikazuju kao skromnog coveka, ima i onih koji tvrde da mu blagodeti savremeno shvacenog “biznisa” nisu strane. Sam je, kada je 2001. godine kao predsednik crnogorske skupstine prijavljivao imovno stanje, naveo da ima stan od 81 kvadrata u Budvi, porodicnu kucu u selu Krimovice i vise desetina hiljada kvadratnih metara zemlje na podrucju Jaza, Mrceva i Krimovice, koje je dobio kao porodicno nasledstvo. Mediji su, medjutim, prenosili tvrdnje “njegovih Budvana” da pod njegovim pokroviteljstvom u tom gradu godinama “cveta divlja gradnja”. A hrvatski “Nacional” je, pisuci o duvanskoj aferi, u okviru koje je kao jednog od glavnih junaka promovisao crnogorskog premijera Mila DJukanovica, paznju posvetio i Marovicu. List je preneo tvrdnju protagoniste afere Srecka Kestnera, prema kojoj je “duvanski bos” Stanko Subotic Cane mesecno placao 100.000 maraka Marovicu “samo da bude miran i da se ne mesa”. List je tvrdio i da mu je Subotic kupio stan u Parizu. “Kada bi ista od toga sto pise “Nacional” bilo tacno, ja bih odmah podnio ostavku”, glasio je Marovicev odgovor na te optuzbe. Negirao je i optuzbe Miodraga Lekica, bivseg ambasadora SCG u Rimu, koji ga je, u leto 2003, ljut zbog odluke o povlacenju sa ambasadorske funkcije, optuzio da je “godinama, tajno i bez znanja crnogorske javnosti i parlamenta, putovao drzavnim avionom u Milano, gdje je bio gost problematicnog punkta”. Ne poricuci da je “zbog sportskih ili poslovnih susreta” zaista odlazio u Milano, rekao je, naime, da je “mozda bio u sumnjivom drustvu”, ali da to ne zna, te da bi, ako je neko od njegovih sagovornika kriminalac, trebalo da o tome dobije informaciju.
Nije, medjutim, Marovic poslednjih godina odlazio samo u Milano: nedavno je papa Benedikt XVI odlucio da na samom pocetku pontifikata, od svih svetskih drzavnika, u zvanicnu posetu u rezidenciji nadomak Rima primi bas Svetozara Marovica. Sto nije bio prvi njegov susret sa jednim poglavarom Rimokatlicke crkve: u junu 2003. bio je u zvanicnoj poseti Vatikanu, kada je razgovarao sa papom Jovanom Pavlom II. A pre susreta sa papom Benediktom XVI, Marovic je, kako je objasnio, razgovarao sa patrijarhom Pavlom i obojicu je zamolio da crkvene vlasti pomognu svetovnim vlastima u ostvarenju papine posete SCG “kada se za to stvore uslovi”.
Caesar`s wife must be above suspicion
Banned
Die Zeit, Berlin
Die Zeit, Berlin -
SRBIJA SVOJU MOĆ NA KOSOVU I U CRNOJ GORI
OSIGURAVA UZ POMOĆ CRKVE
Koliko divizija ima patrijarh
Beograd - Pero Rakočević, novinar i alpinista po balkanskim planinama, se već, ne zna se koliko puta, penjao na planinu Rumiju, na crnogorskoj obali. Uvijek na Vaznesenje, uvijek sa jednim kamenom u ruci. Sa njim se svake godine na Rumiju penje vrlo koloritno ali vjerujuće društvo, koje u ponoć kreće na planinu iz lučkog grada Bara: pravovjerni, katolici, muslimani.
“Mali Jerusalim” - zovu hodočasnici svoj cilj. Oni ga dostižu u ranu zoru, čine posljednje teške korake preko stijena i litica i ostavljaju svoj kamen tamo. Generacije su isto prije njih činile. U davnini je ovdje bila podignuta pravovjerna crkva, koju su Turci 1571. srušili. Legenda kaže: ako vjernici donesu dovoljno kamenja, onda će se ono preko noći pretvoriti u crkvu.
Od 18. juna je ta crkva realnost, ali ne od kamena, nego od aluminijuma. I uprkos tome što je sišla direktno sa neba, to čudo je bilo ipak prilično ovozemaljsko. Jedan vojni helikopter ruske proizvodnje je kuću gospodnju spustio na planinu direktno sa neba. A ni zadužbinaru crkve nije bilo do harmonije tri relgijije. Naprotiv. On je time demonstrirao ko su dvije vrhunske instance post-jugoslovenskog ostatka zvanog Srbija i Crna Gora - srpska pravoslavna crkva i armija.
Mitropolit Amfilohije, poglavar srpske crkve u Crnoj Gori, kome bi se svidjelo da naslijedi prastarog patrijarha Pavla u Beogradu, režirao je ovaj vazdušni desant bez saglasnosti institucija u crnogorskom glavnom gradu Podgorici.
To je bila provokativna demonstracija moći protiv premijera Mila Đukanovića i autokefalne crkve Crne Gore, koji streme nezavisnosti i žele da napuste krhku državnu i vjersku zajednicu sa Srbijom. Od 1. februara sljedeće godine, to će biti legalno. Ustav duple države, osnovane 2003. godine - kumovao joj je visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbjednost Havijer Solana - tada dopušta referendum, koji bi objema stranama dao pravo, da se jednostrano odluče za izlazak iz zajednice.
Letećom crkvom je Amfilohije osvojio “Mali Jerusalim”.
Vladin spiker u Podgorici je na to mitropolita sa njegovom letećom crkvom tretirao kao lažnog papu - on destablizuje zemlju, a i usput oštećuje svojim ilegalnim poduzetništvom na Rumiji - a i drugdje po Crnoj Gori - i životnu sredinu. Što Amfilohiju (koga zli jezici u Beogradu zovu “srpskim talibanom”) ni sekunda nije smetalo da svoju patuljastu katedralu od lakog metala 31. jula službeno posveti. Pa neće on pitati “bivše komuniste”, gdje i kad će podizati crkve, grmio je mitropolit u svojoj Besjedi sa gore. Hiljadu pratilaca mu se zahvalilo nacionalističkim pjesmama. Hit su uz to bile i majice sa likovima ratnih zločinaca Radovana Karadžića i Ratka Mladića, za kojima NATO, KFOR, EUFOR i tribunal UN za ratne zločine tragaju već deceniju.
Osvajanje "Malog Jerusalima" u ime beogradskog pravoslavlja pokazuje dvije stvari. Prvo, crkva, kojoj armija pokriva leđa, danas je u Srbiji jača i od države i od njenih slabih političara.
Drugo, u “godini odluka” na Balkanu - u kojoj će pasti odluke o statusima i granicama - od strane konzervativnih prinčeva crkve moraju se prije očekivati nacionalističke bunkerske ideje nego spremnost na kompromis. To važi ne samo za razvod u državnoj zajednici Srbije i Crne Gore nego i za na jesen planirano traženje rješenja u UN budućeg statusa Kosova. Protektorat UN, sa svojih 1,8 miliona Albanaca i još jedva 130.000 Srba poslije 6 godina od rata NATO protiv Miloševića predstavlja najopasnije krizno područje cijelog regiona. Ne bi li ovaj problem ograničila i dobila na vremenu za mirno odvajanje pokrajine sa Albancima, EU je pokušala da održi u životu Srbiju i Crnu Goru - posljednju ruinu stare Jugoslavije. Ali vrijeme nije donijelo puno napretka, što je signalizirao Kaj Ejde, norveški specijalni ambasador, prije nekoliko nedjelja, poslije sastanka sa albanskim vođama na Kosovu. A u Beogradu je vrijeme stalo poslije pogubljenja reformiste Zorana Đinđića u martu 2003.
Za razliku od “srpskog Kenedija” - kako su ga oni koji su ga oplakali nazivali, Crkva vidi svijet pun neprijatelja srpstva. Kao vidljivi dokaz neprijateljstva prema Srbima i dalje služi klericima potraga za optuženim ratnim zločincima. Na grobu majke Karadžića, mitropolit Amfilohije je ovu uporedio sa majkama heroja iz srpske istorije i time je stilizovao njenog sina, vođu opsade Sarajeva, ponovo za heroja Srbije.
I manje militantni, češće taktičnim ustupcima spremni patrijarh Pavle je 1997. potpisao apel, u kojem su intelektualni čuvari sprskog Grala tražili ukidanje naređenja o hapšenju Karadžića i Mladića. U međuvremenu, beogradski prvi pastir podržava napore patriotskog premijera Srbije Vojislava Koštunice, koji ratne zločince sa velikom finansijskom pomoći pokušava da inspiriše za put u Hag. Pri tome crkva demonstrat-ivno oživljava utisak da ona kako političarima tako i optuženima jednako daje svoj blagoslov zaštite. Prošle godine je Pavle primio bivšeg komandanta Prištinskog korpusa, Lazarevića, prije njegovog leta u Hag. Kod patrijarha je ovaj došao u pratnji premijera Koštunice. Ovo trojstvo je zajednički bilo ikona neokaljane sprske časti.
Već godinama se Beograd raspada, ali zato crkvene nove građevine niču svuda, čitavi parkinzi moraju da se pred njima ruše. I dok 140.000 srpskih izbjeglica u bivšoj jugoslovenskoj metropoli glođe svoje sirotinjske obroke a crkva sa svojim socijalnim predstavama živi “u feudalizmu” (M. Đorđević), sveštenici su na TV rado viđeni gosti - kao apostoli istorijskog i političkog morala. Početkom prošle školske godine je patrijarh sa pratnjom - slično glasačima američkog predsjednika Buša - pokušao da Darvinovu tezu o evoluciji izbaci iz školskog programa i da je nadomjesti crkvenim učenjem.
Još odlučnije se crkva miješa u politiku. Prije parlamentarnih izbora na Kosovu u oktobru 2004. patrijarh je pisao beogradskom vođstvu “u ime Božije” da “namučeni srpski narod na Kosovu ne smije da poziva na glasanje”. Velika većina parlamentaraca je poslušala patrijarhovo naređenje, jer bi ih svaka pogrešna riječ, svaki smjeli potez na temu svete zemlje srpske doveo pred uništenje. “Samo je Đinđić imao hrabrost da napravi takve korake”, kaže njegov zamjenik u Vladi, Žarko Korać. “Njegovim je ubicama uspjelo da reformski proces okrenu naopačke.”
Crnogorski premijer bi rado bio suveren. Zbog imuniteta.
Tako stoji polazna tačka sa koje Srbija ulazi u “godinu odluka” o Kosovu i Crnoj Gori. Premijer Đukanović u Podgorici je uprkos svojoj tek 44 godini jedan, svim vodama i parama, oprani balkanski političar, koga u Beogradu sa poštovanjem zovu “mladi dinosaurus”. Njemu bi bilo najdraže kad bi najbrže mogao da se premosti iz “nekompatibilne” duple države u jednu “Zajednicu nezavisnih i međunarodno priznatih država”. Ovim kratkim skokom bi on preskočo referendum, na kojem bi Crnogorci u najboljem slučaju tijesno pobijedili. Etničke i religiozne veze između 7,5 miliona Srba i 650.000 Crnogoraca su jače nego među ostalim balkanskim narodima. Đukanović ima i lične razloge da postane suveren. U sadašnjoj poziciji mu italijanska pravda negira imunitet, jer je profitirao od šverca cigareta, čija je trasa vodila od Crne Gore u Italiju. Kao šef jedne nezavisne države bi mirno mogao da putuje i da uživa u legalnoj nedodirljivosti.
Đukanović je svojoj pratnji dopustio da se verbalno naoruža za “odluku”. Crnoj Gori je potrebna sopstvena armija, za početak 3.000 vojnika. “Spremni smo”, javlja vice-ministar spoljnih poslova, “da izgradimo sopstvenu diplomatsku mrežu”. A to da će brdska patuljasta država biti član Svjetske banke i MMF-a, je za privredne eksperte u Podgorici svršena stvar. Liberalna politička elita u Srbiji se pomirila sa ovim daljim gubitkom teritorije.
Što se tiče Kosova, stvar je potpuno drugačija. Srpska pozicija glasi: “više od autonomije, manje od nezavisnosti”. Jasnije rečeno: nema nezavisnosti za Kosovo. Dejan Anastasijević iz magazina “Vreme”: “Nijedan Srbin neće potpisati nijedan dokument u kome se riječ nezavisnost pojavljuje u bilo kojoj formi.” Albanski političari na Kosovu, koji takođe ne pokazuju ni trunke fleksibilnosti, insistiraju i dalje na nezavisnosti bez ikakvih ustupaka. Oni se uzdaju u to da će SAD ovu pokrajinu na kraju jednostavno priznati kao nezavisnu, a da će ostali slijediti njihov primjer.
Deceniju i po poslije početka modernih balkanskih ratova, ostaje nam samo da se nadamo da će “odluke” padati bez vojnih avantura, ili da će se vojne avanture ograničiti na transport crkava, kao one sa Rumije.
--------------------------------------------------------------------
There are currently 3 users browsing this thread. (0 members and 3 guests)
Posting Permissions
Bookmarks