Ivan Jovović: BLAŽENI KNEZ VLADIMIR

[Regi]

Ivan Jovović: BLAŽENI KNEZ VLADIMIR



Društveno-politički život krajem X i početkom XI stoljeća karakteriše period dominacije bugarskih i makedonskih careva. Tako je prilikom vizantijsko-makedonskog rata /991-995/ stradala i Duklja, a tom prilikom Samuilo je sebi potčinio sve gradove u Duklji.

U vrijeme Samuilovog napada, Dukljom je vladao knez Vladimir, a na katedri dukljanske crkve nalazio se nadbiskup Ivan. O pohodu cara Samuila na Duklju imamo podatke, kako kod vizantijskih istoričara (Jovan Skilica), tako i kod Popa Dukljanina. Oba istorijska izvora prikazuju kneza Vladimira kao časnog i hrabrog državnika.
Međutim, podaci koje nam daje Dukljanin imaju osobitu važnost s obzirom da ”ni jednoj osobi u svom Ljetopisu nije Dukljanin posvetio toliko pažnje i prostora kao Vladimiru, a oko njegove glave ispleo je čudesnu svetačku legendu, koja je sigurno u narodu i prije postojala, pa ju je on samo zabilježio kako ju je znao i čuo od drugih.”
Zbog svoje državničke hrabrosti i istinskog mučeništva za svoj narod, život kneza Vladimira i danas predstavlja značajnu istorijsku smjernicu u razvoju crnogorskog državnog i duhovnog identiteta.

Dukljanski knez Vladimir je rođen 970. godine. Vrlo mlad dolazi na čelo kneževine u doba kada se Vizantija nalazi u unutrašnjim i spoljašnjim teškoćama, dok u isto vrijeme na Balkanu dolazi do stvaranja moćnog makedonskog carstva. Osnovni cilj Samuilovog prodora ka zapadu bilo je pokoravanje Dalmacije, pa samim tim i Duklje. Pred Samuilovim nadiranjem 995. godine kao sto je vec rečeno, dukljanski nadbiskup Ivan se morao spasiti bijegom u Dubrovnik, dok se knez Vladimir morao povući iz svoje prijestolnice u Krajini na brdo Oblik (kod mjesta Vladimir, na čijem se vrhu nalaze ostaci utvrđenja), đe je pružao otpor makedonskoj vojsci. Međutim, da njegov narod ne bi stradao, on se samovoljno predao Samuilu. Bio je zatvoren i utamničen u Prespi. Prema Dukljaninovom pričanju Samuilova kćer Kosara posjećujući zatvor zaljubila se u Vladimira. Samuilo je dozvolio brak između njih dvoje i vratio svome zetu ponovo na upravu Duklju, s tim sto je Vladimir morao priznati vrhovnu vlast makedonskog cara.

Poslije vojnog poraza od Vizantije 1014. godine, umro je makedonski car Samuilo. Njegovom smrću dolazi do obrta, odnosno naglog propadanja makedonskog carstva, što je omogućilo knezu Vladimiru da vodi posve samostalnu politiku, čime je stekao faktički nezavisan položaj u odnosu na Makedoniju. Na makedonski prijesto nakon unutar dinastičkih borbi dolazi Jovan Vladislav u čiju nemilost pada knez Vladimir, koji biva ubijen na prevaru. Po pogubljenju Vladimirovo tijelo je kratkotrajno počivalo u Prespi, da bi ga Kosara ubrzo prenijela u crkvu sv. Marije u Krajini, đe mu se ujedno nalazio i dvor /curia/.

Otac crnogorske povijesti i književnosti (Pop Dukljanin) je u svom djelu zapisao da u crkvi svete Marije u Krajini (Prečista Krajinska) postoji knjiga dobrih djela i čudesa Vladimirovih, prikazanih po hronološkom redu. Po pričanju Dukljanina, knez Vladimir je pokazao svetačke moći još za života - na njegovu molbu Bog je uništio zmije od kojih mu je vojska stradala, a njegov svetački oreol je naročito bio izražen neposredno poslije njegove smrti;
”Da bi Gospod objavio zasluge blaženog mučenika Vladimira, mnogi su ljudi mučeni raznim bolestima, ozdravili, kad su ušli u crkvu i molili se kod njegovog groba.
“Knez Vladimir je u Dukljaninovom djelu više puta nazvan beatus/blaženi, što je prvi stupanj svetosti i tri puta sanctus/sveti/. Međutim, ne postoji sačuvan dokument o činu beatifikacije koja je bila u srednjem vijeku u nadležnosti biskupa, kao ni o njegovoj kanonizaciji.”
Zbog uništenja, odnosno nestanka srednjevjekovnog arhiva barske nadbiskupije, nije moguće utvrditi relevantne činjenice o kanonizaciji sv. Vladimira Dukljanskog, ali pisac ”Ljetopisa”, kada daje podatke o svjetovnom i duhovnom životu našeg sveca uporište nalazi u arhivskoj dokumentaciji manastira u Krajini. Na ovu se pretpostavku o autentičnosti izvora, ali i starosti samog djela popa Dukljanina, može nadovezati opservacija N. Banaševića / Ljetopis popa Dukljanina i narodna predanja, Beograd 1971./. Banašević primjećuje da se kod Dukljanina knez Vladimir pričešćuje hljebom i vinom. Takav način pričešćivanja je u katoličkoj crkvi trajao do XII vijeka, a od tada se vrši samo hljebom.
“Vladimirovo tijelo je prenijeto u Duklju uz najsvečanije počasti koje crkva priređuje pjevanjem himni i pohvala (cum hymnis et laudibus). Šta su himne i pohvale svetitelju ako ne podrazumijevaju beatizaciju po rimo-katoličkom ritualu? Te himne i pohvale su osnova za Vita Sancti Vladimiri, koje je unijeto u Sclavorum Regnum. Takvom činu morao je lično prisustvovati biskup barske dijaceze.”

Dvije godine poslije Vladimirovog smaknuća /1018/ umrla je njegova žena Kosara, koja je takođe sahranjena u crkvi sv. Marije u Krajini.
“Po nekim izvorima, ona je osnovala pri Krajnskom manastiru ženski samostan Collegium sacrum Virginium”, za kojeg B. Gusić u svojoj historijsko - geografskoj studiji smatra da je pripadao benediktinskom redu. I Dragoje Živković pretpostavlja da je manastir sv. Bogorodice postojao u drugoj polovini XI vijeka, navodeći da je u njegovoj skriptoriji anonimni benediktinac-Sloven iz Krajine napisao tekst ,,Život svetog Vladimira dukljanskog”. Da li su monasi reda sv. Benedikta živjeli u Prečistoj Krajinskoj danas je teško odgovoriti, jer nedostaju pisani izvori. Međutim, jedno je sigurno, da je prvobitno sakralno zdanje doživjelo više prepravki i dograđivanja do XV stoljeća, na što ukazuju posljednja arheološka istraživanja, koje je izvršio profesor Pavle Mijović.
Nažalost, blaženi knez Vladimir nije imao sreću da mirno počiva na zemlji dukljanskoj, već su njegove mošti nekoliko puta mijenjale mjesto vječnog počivka. Prema K. Jiričeku i M. Suflaju, oko 1215. godine, Epirci su prilikom zauzimanja Skadra opljačkali i Bogorodičnu crkvu u Krajini i odnijeli mošti svetog Vladimira u Drač, đe je do 1381. godine smatran patronom-zaštitnikom ovog grada. Znači, još tada su Vladimira smatrali svetim, jer se, u srednjem vijeku, kao najveći ratni plijen, smatrala zaplijena svetiteljskih moštiju.

Prijenos Vladimirovih moštiju van matične domovine odgovarao je Nemanjićima, koji su svim silama pokušavali da promjene vjersku i kulturnu orijentaciju u Duklji, odnosno Zeti.
“Da je prenos Vladimirovih ostataka u Albaniju morao dobro doći samim Nemanjićima, i da se time može objasniti zašto oni nisu pokušali, a bilo je za to prilika, da ga vrate na staro mesto u Zeti.”
Zato se s pravom nameće zaključak da su Nemanjići imali negativan politički odnos prema kultu sv. Vladimira dukljanskog, jer je njegov oreol bio direktno suprostavljen intenciji pomenute dinastije.

Ime “Jovana Vladimira se prvi put pojavljuje u natpisima iznad vrata crkve koju je obnovio 1381. godine Karlo Topija.”
Do spajanja imena dva sveca –Jovana/Ivana/ i Vladimira došlo je, kako se vidi iz natpisa, kada je albanski velikaš K. Topija obnovio porušeni pravoslavni manastir svetog Jovana/Šin-Đon i u njega smjestio mošti svetog Vladimira. Malo je poznata činjenica da su u manastiru, đe i danas počiva sveti Vladimir, ktitorski zapisi na tri jezika - slovenskom, grčkom i latinskom. Međutim, pojedini istoričari smatraju da je postojala još jedna okolnost koja je uticala na spajanje imena svetaca. Na dodavanje prefiksa imenu sv. Vladimiru uticala je mitologija, na taj način, što je u narodnoj svijesti došlo do uspoređivanja mučenicke smrti sv. Vladimira i sv. Ivana/Jovana Krstitelja.

Prijenos moštiju, prvo u Drač, a zatim u Elbasan je vjerovatno uslovio pojavu grčke legende o našem svecu, koja je prvi put publikovana od strane dračkog arhiepiskopa Kozme 1690. godine. Zbog nepoznavanja određenih istorijskih činjenica vezanih prije svega, za prijenos njegovih moštiju, već od XVII stoljeća počinje političko-crkveno falsifikovanje Vladimirovog žitija, koje traje do današnjeg dana, đe ga neki autori smatraju čak bugarskim svetiteljem.

Poslije skoro jednog milenijuma od smrti kneza Vladimira, katolička crkva ga i dalje smatra blaženim, a nedavno obnovljenja Crnogorska Pravoslavna Crkva smatra ga prvim crnogorskim svecem. Vjekovima je sveti Vladimir svetac svih Crnogoraca, bez obzira na vjeru (bili oni katolici, pravoslavni ili muslimani), jer je umro prije raskola u jedinstvenoj hrišćanskoj crkvi, davne 1054. godine. Srpska pravoslavna crkva proglasila ga je za “prvog srpskog sveca” tek sredinom XIX stoljeća /Srbljak 1861.godine./, pod imenom sv. Jovan Vladimir. Međutim, ovđe je riječ o nazivu sveca, kojeg pod imenom Jovan Vladimir ne poznaje ni Pop Dukljanin ni vizantijski izvori toga doba.
Danas, znamo da ni stariji srpski rodoslovi uopšte ne poznaju ličnosti Vladimira i Kosare, kao ni čitavu dinastiju Vojislavljevića.
U “Ljetopisu Popa Dukljanina”, našem najznačajnijem srednjevjekovnom djelu, ime dukljanskog kneza, kao ličnosti s kraja X i početka XI vijeka je VLADIMIR.

Popularnost kulta blaženog kneza Vladimira bila je naročito izražena u okvirima srednjevjekovne Zete, da bi se koji vijek kasnije poštovanje ovog kulta prenijelo na okolne zemlje (Albaniju i Makedoniju), a preko dijela popa Dukljanina priča o Vladimiru i Kosari postala je rado čitana u širim kulturnim krugovima Dalmacije i Dubrovnika. Tako je najčitaniji dalmatinski književnik Andrija Kačić-Miošić sredinom XVIII stoljeća napisao hroniku u stihovima pod nazivom
“Razgovor ugodni naroda slovinskog”, đe je unio pjesmu o “kralju” Vladimiru.

I danas nakon hiljadu godina na najjužnijoj crnogorskoj planini Rumiji, na Duhove ili Trojčin dan, odvija se procesija, đe lokalno stanovništvo po utvrđenom ritualu iznosi na najveći vrh Rumije najstariju crnogorsku relikviju – krst sv. Vladimira.


----------------------

[Ćipur]

Rajko VUJIČIĆ: SVETI VLADIMIR DUKLjANSKI



Navršava se milenijum otkako je živio i vladao Sveti Vladimir Dukljanski, prvi dukljanski svetitelj, čovjek za koga je vizantijski istoričar Skilica zapisao da je bio "pravičan i miroljubiv i pun vrlina", a čiji se kult, osim Duklje (Zete), poštovao i u Dalmaciji, Albaniji, Makedoniji i Bugarskoj.



Kosari je posljednja želja bila da je, kada sklopi oči, pokopaju pored voljenog čovjeka


Uz globalni jubilej dva milenijuma hrišćanstva Crnogorci imaju prilike da slave i svoj veliki jubilej - milenijum otkako je živio i Dukljom vladao Sveti Vladimir Dukljanski, poznat i kao Sv. Jovan Vladimir. To je dobra prilika da čitaoce, a i širu javnost, podsjetimo na tu veliku i zanimljivu ličnost naše prošlosti, te da ukažemo na neke manje poznate činjenice i nepoznanice.
Istorijski izvori o knezu Vladimiru (ponekad se tituliše i kao kralj) su dosta oskudni. Ipak, komibinujući podatke koje je o njemu ostavio vizantijski istoričar Jovan Skilica sa onim što o njemu pripovijeda Pop Dukljanin u svom Ljetopisu, može se dobiti približna slika o tom našem vladaru i svetitetlju. Bio je sin Petrislava (Petra), vladara Duklje, a prema Dukljaninu, stric kneza Vojislava, osnivača dinastije Vojisavljevića. Vladao je Dukljom i susjednim oblastima (Skilica kaže "Trmalijom i obližnjim oblastima Srbije") i bio u prijateljskim, vjerovatno vazalskim odnosima sa Vizantijom. U ratu protiv bugarskog cara Samuila, koji se dogodio oko 998. godine, dopao je sužanjstva i odveden u Samuilov dvor u Prespu. Tu se razvila ljubav između njega i careve kćerke Kosare, koja je od oca izmolila pristanak da se uda za otmenog sužnja. Kao carevom zetu vraćena mu je na upravu Duklja i pridodate još neke oblasti u Albaniji. Kao "čovjek pravičan i miroljubiv i pun vrlina" (Skilica) uživao je veliki ugled u svom narodu. Sa svojom ženom Kosarom živio je u "besporočnom braku", te nije imao nasljednika. Međutim, od novog bugarskog cara Jovana Vladislava, Kosarinog rođaka, koji je izgleda bio bogumil, te mu je smetala Vladimirova bogougodnost i popularnost, bio je na prevaru domamljen u Prespu, pogubljen i sahranjen u tamošnjoj crkvi. Dogodilo se to 22. maja 1016, godine, mada Crkva drži da se to zbilo godinu dana ranije. Na njegovom grobu su se, prema Dukljaninu, počela događati mnoga čuda, poput ozdravljenja bolesnih, pojave mistične svjetlosti i dr. što je privlačilo mase hodočasnika. To je, kako se vjeruje, uticalo da car Vladislav, vinovnik svetiteljeve smrti, dozvoli Kosari da prenese tijelo svoga muža i sahrani ga u Krajini na Skadarskom jezeru, u crkvi Prečiste Bogorodice Krajinske. To je, zapravo, bio manastir u kome je i Kosara provela svoje posljednje dane kao monahinja Teodora. Kada je sklopila oči bila je, po sopstvenoj želji sharanjena ispod nogu svoga muža.
Kult Sv. Vladimira, kao prvog dukljanskog svetitelja, se brzo proširio i izvan Duklje. Bio je štovan kao blaženi u Dalmaciji o čemu govori i A. Kačić-Miošić. U Albaniji i Makedoniji je poznat kao čudotvorac, dok se na freskama i ikonama u Bugarskoj pominje kao "car bugarski". Izgleda da, kao i mnogi drugi poznati svetitelji, nikada nije bio zvanično kanoniziran, već mu je kult proizveden voljom vjernika, a romantična ljubav Vladimira i Kosare inspirisala je mnoge stvaraoce različitih umjetničkih žanrova.
Mošti Svetog Vladimira počivale su u Bogorodici Krajinskoj do 1215. godine, kada su, iz do sada još nedovoljno objašnjenih razloga, prenešene u Drač. Po jednom grčkom žitiju Sv. Vladimir je štovan kao zaštitnik tog grada. Ugledni albanski velikaš Karlo Topi obnavlja 1381-83 g. manastir sv. Jovana kod Elbasana i u njega prenosi svetiteljeve mošti. O tom svom činu ostavio je uklesane natpise na crkvi, na staroslovenskom, grčkom i latinskom jeziku. U njima se Sv. Vladimir po prvi put naziva Jovan - Vladimir. Taj spoj je, po svoj prilici, nastao zbog iste vrste mučeničke smrti Sv. Jovana preteče i našeg Sv. Vladimira. Oba su stradala usekovanjem glave, zbog čega se u likovnim predstavama najčešće prikazuju kako na pladnju drže svoje odsječene glave.
Međutim, postavlja se pitanje zbog čega su i pod kojim okolnostima mošti Svetog Vladimira dislocirane iz Krajine, odnosno iz zemlje kojom je upravljao, i prenešene u oblast kojom nikada nije vladao. Dosadašnji istraživači se, uglavnom, samo ovlaš zadržavaju na tom detalju. Odomaćila se teza da su to 1215. g. učinili Epirci. Takvom mišljenju je, izgleda, doprinio K. Jireček, koji pretpostavlja da su Epirci "oko 1215. godine" bili zauzeli Skadar. Njihov dalji prodor u Duklju, pa prema tome ni u Krajinu, se nigdje ne pominje. To je vrijeme kada Raškom, u čijem se sastavu tada nalazila Zeta, vlada Stefan Prvovjenčani kao sizeren kralju (!) Đorđu, Vukanovom sinu, koji nominalno upravlja Zetom. Poznato je da je Stefan bio u neprijateljskim odnosima sa vizantijskim dinastom u Epiru (tada je Carigrad bio pod krstašima koji su u njemu osnovali tzv. Latinsko carstvo) Mihailom I Anđelom. Za vrijeme njegove vladavine se, najverovatnije, dogodilo navedeno osvajanje Skadra. Ali, već njegov nasljednik Teodor I Anđel (1214-1230) poboljšava svoje odnose sa Raškom, a najstariji sin Stefana prvovjenčanog, Radoslav, ženi se njegovom kćerkom. Kako onda objasniti zbog čega su "epirski vojnici" 1215. godine prenijeli mošti Svetog Vladimira iz Krajine u Drač, ako su odnosi između Nemanjića i Anđela bili već izglađeni?



Nemanjići su svim raspoloživim sredstvima vjerske propagande udarili po državno-kulturnoj misli Zete



Pravi razlog tom činu uzgredno, a po svemu sudeći ispravno, komentariše austrijski istraživač S. Hafner u svojoj knjizi Studien zur altsrbischen dynastischen Historiographie ("Studije o starosrpskoj dinastičkoj hijerarhiji", Minhen 1964), iz koje ćemo ovdje citirati nekoliko mjesta. On, između ostalog, primjećuje da su "Sava i njegov brat Stefan Prvovjenčani, već od samog početka, stavili starosrpske vladarske biografije u službu državno-političke ideologije i dinastičkih interesa, te da su u toj službi biografije ostale i docnije". To, svakako, nije samo slučaj kod Nemanjića već se susrijeće kod većine feudalnih dinastija tokom srednjeg vijeka. Međutim, Hafner nastavlja, da su se oni, Sava i Stefan Prvovjenčani,"... svim raspoloživim sredstvima državne i vjerske propagande" suprotstavili ukorijenjenoj "državnoj, kulturnoj i dinastičkoj misli Zete, kako bi se za Stefana Nemanju u kultu i istoriografiji stvorilo ono isto što je za Vladimira u Zeti bila već tradicija". Ističući naglašen antagonizam između Zete i Raške on, nadalje, kaže da se time može donekle, a možda i u potpunosti, objasniti prećutkivanje imena svih dukljanskih vladara, ne samo Vladimira nego i kraljeva Mihaila i Bodina, u srpskoj književnosti i istoriografiji srednjega vijeka, te da je "u duhovnim i kulturnim stvarima, i pored gubitka svoje političke nezavisnosti, Zeta još dugo vremena bila nadmoćnija od Raške". Kao dokaz za to uzima Ljetopis Popa Dukljanina i Miroslavovo jevanđelje, "dva najpoznatija kulturna spomenika Zete, koji se mogu mjeriti sa sličnim evropskim spomenicima" (navedeno djelo, strana 50-53).
Treba imati u vidu da se prenos Vladimirovih moštiju iz Krajine u Albaniju dogodio u vrijeme kad se svetački kult Nemanjin tek vaspostavljao i učvršćavao, čemu je svakako popularnost starijeg kulta, Vladimirovog, predstavljala ozbiljnu prepreku. Mučenička smrt Vladimirova činjela ga je mnogo pogodnijim za idealnu sliku vladara - svetitelja od Njemanje, koji je umro prirodnom smrću kao monah velikoshimnik. Oni se dvojica razlikuju i u načinu vladanja. Nemanja je često ratovao, zauzimao okolne zemlje, rušio gradove, dok je Vladimir bio sasvim drugačije prirode, zapravo više svetac nego vladar. Za njega čak i Skilica, koji nije bio naklonjen Slovenima, kaže da je bio "čovjek pravičan i miroljubiv i pun vrline" (Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije. III, str. 117). U Ljetopisu Popa Dukljanina je jedno čitavo poglavlje posvećeno Vladimiru. Radi se, zapravo, o kratkom žitiju koje je postojalo u vrijeme nastanka tog spisa - hronike krajem 12. v, a koje je autor samo umetnuo u svoj tekst, očito, u nešto skraćenom obliku. Prva rečenica tog poglavlja glasi: "A dijete Vladimir primi kraljevstvo i rastijaše ukrašen svakom mudrošću i svetošću..", a posljednja, završna: "Ko želi saznati koliko i kakvih dobrih djela i čudesa se Gospod udostojio učiniti posredovanjem blaženog Vladimira, sluge svojega, neka pročita knjigu o njegovim djelima, gdje su njegova djela po redu opisana, pa će zaista znati da je ovaj sveti čovjek bio duh sa Gospodinom i Bog bijaše s njime, kome čast itd." Ta knjiga koju Dukljanin pominje može biti samo svetačko žitije ili neki sličan hagiografski spis.

[Ćipur]

Između Njemanje i Vladimira mogu se povući neke paralele. Oba su bila zatočena. No, dok je Vladimira izbavila careva kći, Nemanju je, prema žitiju, iz sužanjstva spasio sv. Đorđije. Ne govori se o načinu Nemanjinog zarobljivanja, dok Pop Dukljanin za Vladimira daje podroban opis. On, naime, pripovijeda kako se Vladimir sa vojskom sklonio na brdu Oblik, gdje je bilo mnogo zmija otrovnica koje su smrtno ujedale njegove vojnike. Blaženi Vladimir se pomolio Bogu, te su od tog momenta zmije postale bezopasne. To je, ujedno, i prvo čudo koje mu se pripisuje. Međutim, vidjeći da se ne može nositi sa mnogo jačom vojskom bugarskog cara, a da bi spasio svoje vojnike i narod, on se sam predaje. Dukljanin navodi njegove riječi upućene onima oko sebe: "Kako vidim, premila braćo, treba da ispunim onu jevanđeosku izreku koja veli "Dobar pastir daje svoju dušu za svoje stado." Bolje je, dakle, braćo da ja dam dušu svoju za vas sve i svojevoljno predam svoje tijelo da ga kolju i ubijaju, nego da vi stradate od gladi i mača". Taj stih po jevanđelju izgovara Hrist kojemu se pripisuju vrline dobrog pastira, "... pastir dobri dušu svoju polaže za ovce" (po Jovanu, X, 11). Kao da se povinuje Hristovim riječima: "Predaće se sin čovječji u ruke ljudske" (jevanđelje po Mateju, XVII, 22). Takvo ponašanje, u Vladimirovom slučaju, na izgled je daleko od borbenog viteštva srednjeg vijeka, ali je blisko hrišćanskom žrtvovanju za spas drugih. S tom i sličnim sekvencama htjelo se naglasiti da je Vladimir još za života ispoljavao visoke svetiteljske vrline. Možda se zbog toga njegov lik na freskama i ikonama ponegdje prikazuje vrlo sličnim Hristovom izgledu (prije svega u Makedoniji, kao što je slučaj na ikonostasu u sv. Naumu). Pri tome pada u oči i činjenica da on svoje potčinjene po hrišćanskom običaju naziva "braćom".




Krst za koga drže da ga je Vladimir imao prilikom pogubljenja svake godine iznosi se na vrh Rumije



Zadržali smo se nešto duže na ove pasaže, kako bi se moglo prosuditi, koliko je kult Svetog Vladimira mogao smetati vaspostavljanju nekog novog svetiteljskog štovanja, u ovom slučaju Nemanjinog, te da se vidi, da li su Sveti Sava i Stefan Prvovjenčani imali dovoljno jake razloge da se oslobode kulta starijeg svetitelja, ili - u najmanju ruku - da se ne protive dislociranju njegovih moštiju u drugu državu. Tome još valja dodati i činjenicu da se to dogodilo u vrijeme kada je Stefan priređivao svoje krunisanje za prvog sprskog kralja (otuda se i zove Prvovjenčani) a brat mu Sava intenzivno pripremao osamostaljenje srpske crkve, što se i dogodilo 1219. g. Iako nema direktnih dokaza da su njih dvojica doista odobrili ili možda, potpomogli dislokaciju moštiju, ipak se to - iz svega gore navedenog - nameće kao logičan zaključak.
Da je Vladimirov kult u Zeti, posebno u Krajini, bio veoma jak vidi se i po tradiciji koja je ostala živa i u pamćenju naroda tog kraja sve do danas. Radi se o poznatoj procesiji sa krstom "Svetoga kralja", za koga se drži da ga je Vladimir imao prilikom pogubljenja u Prespi, a kasnije mu je stajao na grudima dok mu je ćivot sa moštima bio u Krajini. Taj krst se, uz ustaljeni ritual, svake godine o Trojičinu danu, koji je pokretni praznik, a pada uvijek oko 22. maja, dana kada se štuje Sv. Vladimir, iznosi pri izlasku sunca na Rumiju. Nekada se krst nosio još 22. maja i na Veliku Gospođu. U ceremoniji su učestvovali pravoslavci, katolici i muhamedanci, kao što su kasnije hodočastili njegov grob u Šin Đonu pripadnici različitih vjeroispovijesti (o tome su pisali brojni istraživači od kojih najizvornije Andrija Jovićević, Sv. Jovan Vladimir u narodnoj uspomeni, u cetinjskim "Zapisima" za decembar 1927).
Neobična je i činjenica što se na teritoriji Crne Gore nije sačuvala nijedna crkva iz srednjeg vijeka njemu posvećena. Njih je, svakako, moralo biti. Istorijski izvori pominju crkvu sv.Vladimira na teritoriji Ulcinja, ali ona nije pronađena. P. Mijović misli da je crkvica u okviru barskog trikonhosa na Topolici imala Vladimira za hramskog sveca, mada za to nije pružio valjane dokaze. Današnja crkva u Starom Baru njemu posvećena, novijeg je datuma. Neke stare ruševine i crkvine kriju tajne s ovim u vezi. Isto tako se ne može objasniti zbog čega u starom živopisu i ikonopisu Crne Gore i Srbije nigdje nema lika Sv. Jovana Vladimira, a susreće se na području pomjesnih crkava izvan jurisdikcije Pećke patrijaršije.
Nije poznato gdje su mošti Svetog Vladimira počivale u Draču, nakon što je izvršena njihova translacija iz Krajine i da li su iz sigurnosti čuvane negdje u unutrašnjosti. Pouzdano se zna da su 1383. donešene u Šin Đon (Sveti Jovan) kod Elbasana i da su smještene u crkvu koju je za sveca obnovio Karlo Topi. Nije jasno zbog čega je bio izabran baš taj lokalitet. Po jednoj legendi, to je ono mjesto na kome je Vladimir, uzevši svoju odsječenu glavu i uputivši se na konju iz Prespe u pravcu Duklje, ugledao orla sa plamenim krstom na glavi. Na tom mjestu je, prema legendi, odložio svoju glavu, što je bio znak da se tu treba izgraditi crkva njemu posvećena. To je, jasno, samo legenda koja je ušla i u svetačko žitije. No kako se Šin Đon nalazi na drumu koji je vodio od Drača ka Prespi, kojim je, zacijelo, prolazio i Vladimir, on je, bez sumnje, poznavao to mjesto, te nije isključeno, da je možda iz nekog razloga, namjeravao da tu podigne neku memoriju, ili je to bio već učinio. Jer je, naime, poznato da je Karlo Topi "obnovio" neki stariji objekat koji se tu ranije nalazio.
U svakom slučaju, u toj crkvi koju je podigao Karlo Topi i oko nje oformio manastir, položene su navedene godine mošti našeg svetitelja. Bila je to, sudeći po kasnijim arheološkim iskopavanjima, nevelika jednobrodna građevina, okružena manastirskim konacima i drugim zdanjima. U njenu fasadu je bio ugrađen grb Topija i uklesani već pomenuti ktitorski natpisi na tri jezika. Oni su kasnije sekundarno ugrađeni u noviju i mnogo veću crkvu, koja je doživjela više proširenja i dogradnji.
Manastir Šin Đon je smješten u dolini rječice Kuše, koja se nekoliko stotina metara od manastira uliva u rijeku Škumbu. Udaljen je nekih desetak kilometara od Elbasana (ranije Neokrasta) na putu prema Tirani. Po starijim opisima bio je nekada u gustoj šumi u kojoj su dominirali kiparisi. Sada, u vrijeme naše posjete tom lokalitetu u avgustu 2000. god, od te šume nije ništa ostalo. Nestali su i ostaci velikog hrastovog drveta, na kom se, kako legenda kaže, Svetom Vladimiru prikazao orao sa krstom na glavi. Ostaci tog drveta su se, po kazivanju mještana, do nedavno mogli vidjeti u crkvenoj porti.
Manastir je bio okružen nevisokim zidom, od kojega danas ima ostataka samo na sjevernoj strani, gdje se nalazi još relativno dobro očuvan ulaz u manastir, zidan velikim grubo priklesanim kamenim kvaderima. Ne posjeduje dovoljno stilskih obilježja prema kojima bi se mogla utvrditi njegova starost. Ipak, po rustičnosti i načinu obrade mogao bi pripadati XIV vijeku.
Sačuvano je svega nekoliko opisa izgleda manastira i manastirske crkve u kojoj su se čuvale mošti Svetog Vladimira. Prvi opširniji osvrt na izgled manastira objavio je izvjesni inženjer P.R.K. u carigradskom listu "Stamboul" (17. IV 1891). Njegovu sadržinu je skoro doslovno prenio Stojan Novaković ("Prvi osnovi slovenske pismenosti među balkanskim Slovenima", Beograd 1893).

[Ćipur]

U prvoj polovini prošlog vijeka u Šin Đon je na poklonjenje svetitelju dolazio ogroman narod



Međutim, najautentičniji osvrt na manastir, njegovu crkvu i sekundarno ugrađene natpise Karla Topija, kao i njihove prevode, publikovao je S. M. Štedimlija, koji je posjetio Šin Đon, nakon čega je o tome objavio opširnu radnju sa više dragocjenih podataka i nekoliko, za to vrijeme, dobro snimljenih fotografija ("Tragom popa Dukljanina", Zagreb 1941. Isto i u "Alma mater croatica", 3, Zagreb 1940). Iz njegovih snimaka se može jasno vidjeti kako je spolja izgledala crkvena građevina. Zapadna fasada je bila raščlanjena glavnim portalom sa malom nastrešnicom, iznad koje su bila dva prozora i skromni zvonik "na preslicu". Na južnoj strani se takođe nalazio ulaz sa prostranom nastrešnicom, što svjedoči o masovnom okupljanju vjernika - hodočasnika koji nijesu mogli stati u unutrašnjost crkve, pa je iz tog razloga improvizovan, umjesto trijema, vanjski pokriveni prostor. Štedimlija donosi i zanimljive podatke kako je izgledala edikula u kojoj s bile smještene mošti Svetog Vladimira, koju on, kao i raniji opisivači, naziva "mauzolej". Kako taj rijetki spomenik nije sačuvan, donosimo ovdje Štedimlijin opis (isto je objavio u članku "Šin Gjon", u "Obzoru" od 24. VIII. 1938.) Tu se kaže: "Vladimirova grobnica je slična onoj koja se nalazi u sv. Naumu kod Ohrida, te s njom stoji sigurno u nekoj vezi. Izgrađena je na tri kata, od kojih prvi predstavlja četiri stubića (postament) od pola metra visine, a na njima je na četiri polukružna svoda položen pravi postament za ćivot, na kojem su izvana naslikani prizori iz svetiteljeva života prema grčkoj legendi. Na mauzoleju su sa strane prozori, zatvoreni žičanom mrežom, kroz koji se vidi ćivot i živopis na njemu. Kroz te prozorčiće ubacuju hodočasnici novac i druge dragocjenosti unutra, gdje ostaju sve dok se mauzolej ne otvori na dan sv. Jovana Vladimira (22. V po starom kalendaru). Inače vrata mauzoleja su zaključana i zapečaćena, te se otvaraju samo tog dana i to u prisutnosti nadležnog episkopa. Kao treći kat mauzoleja, na čijim su zidovima izvana freske sa pojedinim scenama iz svetiteljeva života i natpisima na grčkom jeziku, nalazi se četvorostrano kube, te njegov vrh nije od poda visočiji od tri metra".
Šteta je što Štedimlija nije dao više podataka o edikuli Svetog Vladimira. Iz opisa se ne vidi da li se radi o drvenoj ili kamenoj gradnji. Ne doznaju se, isto tako, koje su scene bile oslikane na njoj. Međutim, po opisu da se radi o čudima svetitelja prema grčkoj legendi proizilazi da taj živopis nije bio stariji od druge polovine XVII v., kada je u Veneciji štampan Akolitija sa Službom i Žitijem Svetog Vladimira na grčkom jeziku. Na to upućuje i objavljena fotografija sa scenom kako car Samuilo blagosilja brak između Vladimira i Kosare u Prespi.
Iz jednog drugog izvora doznaje se kako je izgledala ceremonija iznošenja moštiju na dan Svetog Jovana. Taj opis donosi episkop Nikolaj Velimirović u "Čitanka o svetom kralju Jovanu Vladimiru" (Beograd 1925). Tu on kaže: "Jedanput u godini ćivot se izvlači, postavlja nasred crkve pod nebo (baldahin) i otvara. Po svršetku liturgije sveštenici uzimaju ćivot i obnose ga tri put oko crkve s pojanjem. Ogromna masa naroda, koja se sleže toga dana u manastir, sleduje za ćivot držeći zapaljene sveće u rukama. Kada se tri put obnese, ćivot se postavlja pred crkvu, i narod prilazi i celiva. Pri celivanju deli se narodu pamuk iz ćivota. Poznato je da se oko Elbasana mnogo gaji pamuk. Svake godine meće se nov pamuk na mošti svetiteljeve u ćivot, koji prestoji godinu dana, pa se onda o slavi deli poklonicima. Po svršenom celivanju ćivot se zatvara, unosi u crkvu i postavlja opet na sredinu crkve. Treći dan slave pak, 24. maja, ćivot se ponovo otvara radi celivanja. Ovo se čini iz dva razloga: prvo, što slava u manastiru traje tri dana, te posetioci žele pri polasku još jedanput da celivaju svetitelja; i drugo, što je toga dana veliki sajam u Elbasanu, na koji se sabira narod iz udaljenih krajeva Albanije. Tako se daje prilika i poslovnim ljudima, koji dolaze na sajam, da vide i celivaju svetitelja".
Da se u Šin Đonu okupljao veliki broj vjernika "iz udaljenih krajeva Albanije" ukazuje i veličina potonjeg crkvenog zdanja od kojeg su danas sačuvani samo zidovi. Bila je to prostrana bazilika podužno podijeljena na tri broda. Između glavnog broda i pobočnih postavljeni su bili kameni stubovi u alternaciji sa kvadratnim pilonima od cigli. Svakako da je ovakav oblik, svojstveniji zapadnom hrišćanstvu nego pravoslavlju, izabran kako bi mogao da primi što više vjernika. Crkva je više puta proširivana. Od prvobitne Topijeve crkve primjećuju se ostaci na jednom dijelu zida do visine od otprilike 1,5 m. U fasade, posebno na južnoj, ugrađeno je više spolija iz prethodnih zdanja, među kojima ima i nekoliko reljefa sa geometrijskim i biljnim motivima. Tri natpisa koje je Štedimlija objavio izvađena su i, valjda, pohranjena u nekom lapidarijumu. Do južnih vrata sačuvana su dva pomena o obnavljanju ili opravkama crkve, jedan sa godinom 1740, a drugi je iz 1781. godine i pomenom sv. Đorđa ("Georgi").
U unutrašnjosti se vide još ostaci zidanog ikonostasa u čijim nišama su bile smještene ikone. U sve tri polukružne apside kojima se završavaju brodovi sačuvali su se ostaci fresaka. U centralnoj apsidi raspoznaje se Bogorodica tipa "širšaja nebes" ispod koje su u dva reda bili raspoređeni svetitelji. Signature su bile na grčkom jeziku. Opšti je utisak da nijesu starije od 17. vijeka. Južni dio oltarnog prostora, tamo gdje je bio smješten "mauzolej" tj. ćivot Sv. Vladimira, sada je improvizovano pokriven daskama. Tu je smješten jedan rasklimani drveni stol sa ikonom Sv. Vladimira i kutijom za priloge rijetkih posjetilaca, koji tu mogu upaliti svjeću.
Crkva je još tridesetih godina kada je posjetio Štedimlija, po njegovim riječima, bila u rđavom stanju. Poslije Drugog svjetskog rata ateistička vlast u Albaniji nije dopuštala brigu o sakralnim objektima. Crkva i manastirski objekti su bili zatvoreni. Krovna konstrukcija crkve obrušila se 1978. god. Na sreću, ćivot - zapravo drveni sanduk sa moštima svetitelja - prethodno je bio prebačen u crkvu sv. Marije u Elbasanu. Tu ih je vidio i opisao novinar Jovan Plamenac ("Pobjeda" 9. januar 1991.). Međutim, danas se ne nalaze u toj crkvi. Prenešene su, navodno, u Tiranu, što nam nije bilo moguće provjeriti.



(Kraj)

[Ćipur]

MR IVAN JOVOVIĆ REAGOVAO NA IDEJE O LOKACIJI BISTE PISCA "LjETOPISA POPA DUKLjANINA"


~Nadbiskup Grgur Barski ne simbolizuje samo ličnost koja pripada jednoj vjerskoj zajednici, već je njegovo djelo najvažniji izvor crnogorske i južnoslovenske pismenosti u srednjem vijeku, kaže Jovović


Grguru nije mjesto na periferiji


Mr Ivan Jovović, publicista iz Bara, reagovao je na nagađanja o mogućim lokacijama na kojima bi mogla biti postavljena bista autora znamenitog "Ljetopisa popa Dukljanina", nadbiskupa Grgura Barskog.
Naime, riječ je o skulpturi, donaciji uglednog vajara Zlatka Glamočaka rodnom gradu. Jovović ukazuje da lokaciju za bistu treba tražiti na nekom od platoa ispred zgrada državnih organa i institucija - zgrade SO Bar ili Kulturnog centra.
On ističe da jedino tako može doći do identifikacije grada i Grgura Barskog, odnosno, da svi građani Bara prihvate bistu kao dio vlastite kulturne baštine. Uostalom, spomenik Svetog Petra Cetinjskog u Podgorici nije postavljen ispred nekog pravoslavnog hrama, već ispred Univerziteta Crne Gore, kaže on. Nerazumljivo je da bista Grgura Barskog bude locirana na periferiji Bara, pa bilo to i raskršće ispod Biskupade, tvrdi mr Jovović. Takvo pozicioniranje biste ne odgovara hrišćanskoj tradiciji, jer na rakrsnicama ne stoje biste, već obično krst u obliku raspeća, tvrdi on. Uz to, barski nadbiskup Grgur ne simbolizuje samo ličnost koja pripada jednoj vjerskoj zajednici, već je njegovo djelo najvažniji izvor crnogorske i južnoslovenske pismenosti u srednjem vijeku, što isključuje jednostrano posmatranje njegove ličnosti.
Ovakav i slični projekti, smatra on, ne mogu se realizovati "provincijskom logikom unutarpartijskih struktura ili nekih interesnih grupa", već moraju biti verifikovani od strane stručne i naučne javnosti. Zabrinjavajuće je, tvrdi on, što su iz ove faze realizacije projekta isključeni brojni intelektualci i institucije, od Matice crnogorske do Barske nadbiskupije.
Poklon umjetnika Glamočaka svom zavičaju predstavlja gest koji ima nadasve humani, ali i edukativni karakter. Kako to biva u Crnoj Gori, kaže mr Jovović, opštinske birokrate iznenađene su takvom vrstom donacije, što pokazuju i njihove "nesuvisle izjave povodom tako značajnog projekta, s obzirom na to da slojevita ličnost Grgura Barskog nadilazi lokalne okvire".
- Iz novinskih napisa vidi se da predstavnici lokalnih vlasti nemaju namjeru da oforme stručnu komisiju, a paralelno postoji mogućnost da se postavljanje biste Grguru Barskom ispolitizuje, kao što je slučaj sa bezimenim spomenikom u centru Bara koji je trebalo da bude posvećen prvom crnogorskom svecu, knezu Vladimiru - kaže on.

D.S.

[Ćipur]

22. maj 1016.

U Prespi - Makedonija, dok je boravio kod tamošnjeg cara Vladislava, ubijen je na prevaru dukljanski knez Vladimir, zet makedonskog cara Samuila. Njegovi posmrtni ostaci 1215. g. sahranjeni su u Elbasanu u Albaniji, a on je poštovan kao svetac.

[Ćipur]

"Vijesti", REGIONI

I OVE GODINE ODRŽANA TRADICIONALNA MANIFESTACIJA POVODOM TROJIČINA DANA

Iznijet krst na vrh Rumije

Bar - Shodno vjekovnoj tradicji i ove godine je na 1.571 metar visok vrh Rumije na Trojičin dan iznijet drveni, srebrom optočeni krst na kojem je u XI vijeku pogubljen dukljanski knez Vladimir. Nekoliko stotina vjernika okupilo se preksinoć u Mikulićima u podnožju Rumije, gdje je u crkvi Svetog Nikole ponoćnu službu obavio otac Čedomir Milosavljević, a onda je litija za krstom krenula na Rumiju juče ujutro oko 01:30.
Na vrh planine, krst koji tokom godine čuva porodica Andrović, iznijet je sa prvim zracima sunca, a u metalnoj crkvici postavljenoj prije dvije godine liturgiju je služio protojerej Đorđe Knežević iz Bara.
U povratku sa Rumije, u Mikulićima je osveštan izvor, a oko crkve Svetog Nikole je išla litija.

R. P.

[Ćipur]

TROJČIN DAN SVEČANO OBILjEŽEN I U BARU

Stotine hodočasnika na vrhu Rumije





I juče se, kako to nalaže tradicija za Trojčin dan, veliki broj vjernika iz Bara i okoline ispeo na vrh Rumije, najveće planine na našem primorju. Uobičajeno, vjernici su se najprije okupili predveče u selu Mikulići, u podnožju svete planine, gdje je u crkvi Svetog Nikole otac Čedomir Milosavljević obavio ponoćnu službu. Prije svitanja, oko 1.30 časova, za krstom Svetog Jovana Vladimira, nad kojim je prvi zetski svetitelj, na prevaru, pogubljen u 11. vijeku, litija je krenula ka Rumiji.
U crkvi Svete Trojice, koja je na vrhu ove planine postavljena prije dvije godine (osveštana je 31. jula 2005.) liturgiju je služio protojerej Đorđe Knežević, paroh topolički i starješina hrama Svetoj Jovana Vladimira u Baru.
- Na Rumiju sam se ispeo prvi put, i zbilja je bilo predivno. Do crkve je stiglo oko 500 vjernika. U povratku smo osveštali kladenac u Mikulićima i litijom oko crkve Sv. Nikole završili krug – kazao je juče sveštenik Knežević.
Podsjećamo da krst Sv. Jovana Vladimira vjekovima čuva ovdašnja porodica Andrović i iz svog doma iznosi ga jednom godišnje (za Trojčin dan), kada jedan od članova ove porodice predvodi litiju na Rumiju. Inače, crkvica posvećena Svetoj Trojici, postavljena na 1.593 metra visokoj Rumiji, u organizaciji barskog pravoslavnog Crkvenog odbora i Mitropolije crnogorsko-primorske.
Legenda govori da je na vrhu Rumije nekada postojala crkva Svete Trojice, zadužbina Svetog Jovana Vladimira, koja je, prema vjerovanju, trebalo ponovo sama da se pojavi, kada na istom mjestu gdje je bila bude sakupljeno dovoljno kamenja koje se tradicionalno iznosi na planinu.
U duhu takve tradicije i očuvanja kulta Sv. Jovana Vladimira, zaštitnika grada Bara, koji ovdje njeguju sve tri vjere, hodočasnici su, decenijama, u litiji, za svečevim krstom, nosili po jedan kamen. I zbilja, gomila kamenja je narasla toliko da je bilo vrijeme da se pretvori u crkvu. Istini za volju, uz pomoć ljudi. Pretprošle godine, na dan Svete Trojice, postavljena je limena crkva, čelične konstrukcije. Prvobitno je crkva dopremljena pred Parohijski dom budućeg hrama Svetog Jovana Vladimira na Topolici, odakle je kasnije helikopterom Vojske SCG u prisustvu mase pravoslavnih vjernika, iz dva dijela transportovana na vrh planine. Crkva ima deset kvadrata, sa tri zvona specijalno izlivena u Rusiji, različitih dimenzija, sa krstom od prohroma. Prema procjeni stručnjaka, jačina konstrukcije može da odoli udarima vjetrova koji često "pohode" Rumiju. Predviđeno je i da se, vremenom, spoljašnji zidovi crkve oblože kamenjem koje su hodočasnici godinama sakupljali.

M. J.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika...&clanak=102830

[Ćipur]

Crnogorska pravoslavna crkva

SPC optužena za zloupotrebu krsta Svetog Vladimira

Podgorica, 28. maja - Juče, na Trojičindan, SPC u Crnoj Gori je zloupotrijebila krst Svetog Vladimira Dukljanskog. Naime, u povorci za krstom Svetog Vladimira nije bilo, kao ranije, vjernika Katoličke crkve i Islamske zajednice. Oni su prekinuli tradiciju zajedničkog iznošenja krsta od 2005. godine, kada je na Rumiji, bez dozvole nadležnih i uprkos redovnoj proceduri, podignuta limena crkva koju je javnost već ocijenila kasarnom ili osmatračnicom kojom je oskrnavljen vrh svete planine, saopštava CPC.
U duhu prošlogodišnjeg i ovogodišnji čin iznošenja krsta imao je diskriminatorski karakter prema vjernicima drugih vjeroispovijesti. Bogosluženjem u limenoj crkvi SPC je obesvetila smisao i čin samog bogosluženja, kao i samu svetinju crkve kao Božjeg hrama, odnosno svetog mjesta. Zato se s pravom postavlja pitanje - da li je bilo mjesta krstu Svetog Vladimira u limenoj crkvi?
Tako je krst prvog crnogorskog svetitelja, duboko vezan za njegovu sudbinu, umjesto da spaja i povezuje vjernike tri konfesije u Baru, a time i u Crnoj Gori, postao sredstvo zloupotrebe SPC kojim ona unosi nemir u Crnoj Gori, prekida tradiciju zajedništva i nadređuje sebe kao gospodara nad svim ostalim vjernicima i konfesijama u pokušaju prisvajanja i samog Boga. Nažalost, i sama porodica Andrović, čuvari krsta Svetog Vladimira, postala je žrtva zloupotrebe na štetu međukonfesionalnog suživota i sklada u Crnoj Gori.
Ovaj lanac zloupotrebe SPC sa Rumijom upotpunjuju i pojedini političari, koji uz sveštenstvo SPC održavaju čak i parastose svojim najbližim u porodici upravo na ovoj svetoj planini, navodi se u saopštenju Crnogorske pravoslavne crkve.

"Pobjeda", 29.05.2007. Društvo

[Ćipur]

VJERNICI EPARHIJE PODGORIČKO-DUKLjANSKE CPC BORAVILI U TIRANI



Poklonjenje moštima Sv. Vladimira Dukljanskog



Tirana, 14. oktobra - U organizaciji Eparhije podgoričko-dukljanske i Crkvene opštine Podgorica, juče se oko 50 vjernika Crnogorske pravoslavne crkve i njihovih gostiju, predvođenih parohom podgoričkim Živoradom Pavlovićem i predsjednikom Crkvene opštine Nikolom Spahićem, u Patrijašijskoj crkvi u Tirani poklonilo moštima Sv. kneza Vladimira Dukljanskog. To je prvi put u hiljadugodišnjoj istoriji naše države, da se kovčeg sa moštima Sv. kneza Vladimira Dukljanskog izloži crnogorskim hodočasnicima, što je još jedan gest prijateljskog približavanja crnogorskog i albanskog naroda. Poklonjenje je blagoslovio Mitropolit podgoričko-dukljanski Sergije, napominjući da je to prvorazredni događaj ove eparhije i cijele Crnogorske pravoslavne crkve. On je takođe izrazio blagodarnost vlastima Crne Gore i Albanije.
- Danas smo ostvarili naš cilj i cilj Crnogorske pravoslavne crkve, ovu blagodet da se poklonimo svetim moštima Sv. Vladimira. Meni danas srce u grudima drhti, što se to dogodilo i meni je omogućilo da, kao vaš paroh, sa članovima Upravnog odbora i Savjeta podgoričko-dukljanske eparhije i svima prisutnima, ovdje nađemo duhovno ohrabrenje i nadahnuće za budući rad i život. Hvala našoj braći svještenicima, što su nam omogućili dolazak u ovaj hram i poklonjenje Sv. Vladimiru, svetom hrišćanskom svetitelju, koji nam daje snage da istrajemo, kazao je u obraćanju prisutnima podgorički paroh Živorad Pavlović.
Prvo iznošenje kovčega sa moštima Sv. Vladimira obavili su svještenici Jovan i Aleks, uz blagoslov i odobrenje mitropolita Albanske pravoslavne crkve Anastasija.
Sveti Vladimir Dukljanski rođen je 970. godine i vladao je Dukljom od 992. godine. Knez Vladislav, sinovac cara Samuila, u Prespi, 22. maja 1016. godine (po starom kalendaru), ga je na prevaru pogubio. Njegova supruga Kosara, kćerka Samuilova, ga prenosi u Prečistu Bogorodicu Krainsku, gdje se zamonašila, a biva sahranjena pored njegovih nogu. Kada su Epirci zauzeli Skadar i okolinu 1215. godine, mošti su prenesene u Drač. U 13. vijeku, Vladimirove mošti su prenesene u obnovljeni manastir Šinđon (Sv. Jovan) kod Elbasana (Albanija), a taj manastir postaje veliko svetilište u narednim vjekovima. Kada se 1978. godine urušio krov crkve, mošti Sv. Vladimira su prenešene u Elbasan, a kasnije u Tiranu, gdje se i sada nalaze, u novosagrađenom manastiru. Njegov kult se poštuje u većini balkanskih država, a tu čast da se poklone ispred kovčega sa moštima našeg vladara, imali su vjernici Crnogorske pravoslavne crkve, koji su bili i prvi crnogorski hodočasnici van svoje države.

Đ. Mirković

[Ćipur]

POKLONjENjU U MANASTIRU ŠIN ĐON U ALBANIJI PRISUSTVOVALI VJERNICI I SVEŠTENICI CPC, APC I SPC


Kult Svetog Vladimira briše podjele


Nekoliko putničkih automobila, autobus i kombi iz prijestonice Cetinje je minule srijede, u zoru, preko graničnog prelaza Božaj odveo šezdesetak vjernika i nekoliko sveštenika Crnogorske pravoslavne crkve na poklonjenje u manastir Šin Đon kod Elbasana (Albanija) Svetom Vladimiru Dukljanskom.

U grupi koja je u organizaciji Crnogorske pravoslavne crkve putovala u Albaniju, a uz sponzorstvo cetinjske firme "Tomo i Miloš" vlasnice Vere Vujović-Radoman i firme BLT -Bulatović Podgorica, bili su i profesor Vojo Nikolić, književnik Lale Brković, Domagoj Žarković, sekretar Crnogorskog društva za borbu protiv raka, američki biznismen crnogorskog porijekla Mirsad Jahović i drugi. Za njih je g. Mihailo, arhiepiskop cetinjski, mitropolit crnogorski i poglavar CPC priredio prijem u hotelu "Evropa " u Skadru. Mitropolit Mihailo i sekretar CPC Sreten Vujović zajedno sa članovima delegacije u Tirani su razgovarali sa našim ambasadorom u Albaniji Željkom Perovićem, zatim sa predstavnicima vlasti i biznismenima iz Albanije. Izražena je volja da CPC iduće godine bude dio zvaničnog protokola u manastiru Šin Đon na dan sjećanja na kneza Vladimira.

Vjekovima kult Svetog Vladimira Dukljanskog živi u narodu, a podjednako ga baštine pravoslavci, katolici, muslimani. Rođen je 970. godine, a od 992. je vladao Dukljom. Pogubljen je na prevaru 22. maja 1016. godine u Prespi od Samuilovog sinovca Vladislava. Od potomaka našeg kneza Vladimira nastali su članovi dinastije Vojisavljevića. U znak pijeteta svake godine kovčeg sa zemnim ostacima kneza Vladimira se iz Tirane izlaže u manastiru Šin Đon. Kao da je sudbina htjela da se prevaziđu ovovremene podjele. U manastiru Šin Đon su se tako zajedno našli sveštenici CPC, APC i SPC i pravoslavni vjernici tih crkava. Tako je blagost Svetog Vladimira Dukljanskog obasjala ljude i zasjenila podjele koje nijesu svojstvene božjim poklonicima.


Đ. M.

http://www.pobjeda.co.me/citanje.php...6-08&id=142692

[Ćipur]

Ono na Rumiji

razbijeno ogledalo Broj 1011

Pet će godina od kada je pseudosakralni objekat nakatunjen na planini Rumiji. Takvog arhitektonskog čuda Crna Gora i širi balkanski prostor nijesu prije gledali. Svetinje se grade taman kao i kuće od građe koja je na raspolaganju dostupnošću i cijenom. Od late kuće prave oni što su u velikoj egzistencijalnoj nevolji. Od late „crkve" prave oni koji su u mentalnoj nevolji. Istina, s latom se postiže u brzini vojno-građevinskog iznenađenja. No iz takve građe još niko nije materijalizovao fanost, jer je lata profano banalna stvar. Crkve se grade s namjerom da se sa zemlje dokuče nebesa, a objekat od late desantno je postavljan s nebesa da se skuči zemlja. Doduše, nije on baš ni na zemlji nego je od ljudi pobjegao uz planinu, kako bi mu se dao veći zalet da čini veću smutu među ljudima. Načinili su ga i postavili baš na Rumiju da udari u ono najbolje što današnja Crna Gora ima. Kao baba vještica iz Gorskog vijenca na zadatku je da unese smutu u relativni sklad nacija i vjerskih zajednice koje su stvorile samostalnu državu Crnu Goru. Objekat nije legalno izgrađen. I nikakve nadri-pravne i nadri-teološke egzegeze niti su ga mogle niti mogu legalizovati. Odgovarajuće državno ministarstvo moralo je u svoje vrijeme donijeti odluku da se s njim postupi kao sa bilo kojom bespravnom gradnjom. Dakle, država je odlučila da se ono s Rumije miče. Ali ono s Rumije se ne miče nego stoji i valjda misli vjekovati. Država ne preduzima ništa da sprovede vlastitu odluku. Resorni ministar kaže da se ono ne miče zbog „problemske specifičnosti". I ne objašnjava dalje šta mu je tu „problemska specifičnost". Naprotiv, uvrijeđen je što se od njega zahtijevalo da i toliko kaže o onome što bi kao ministar morao da čini, a ne čini!
Zbilja, šta bi mu mogla biti „problemska specifičnost"? Da se malo poigramo pretpostavkama.
Prva pretpostavka: Država Crna Gora nemoćna je da sprovede vlastitu odluku! Pretpostavka je neubjedljiva, jer dotična država u mnogo krupnijim stvarima pokazala se i pokazuje se dovoljno moćnom da donosi sudbinski važne odluke, da stoji iza njih i da ih vrlo odlučno sprovodi. Druga pretpostavka: Okolnosti za micanje onoga s Rumije nijesu dobre i treba sačekati povoljnije vrijeme! Ni ova pretpostavka nije ubjedljiva. Ako je u vrijeme kad je osvanulo ono na Rumiji za crnogorske vlasti doista bilo neprikladno za odlučnu akciju, zbog cijelog niza složenih okolnosti, nije jasno šta sadašnji momenat čini nezgodnim za akciju. Ako postoji nešto što momenat čini „nezgodnim" zbog čega je potrebno da se razlog drži u tajnosti? Zar podrška javnosti neće biti potrebna kad se vlast konačno odluči da sprovede vlastitu odluku? Treća pretpostavka: Vlast u Crnoj Gori ima neke dogovorene ili prešutno utvrđene aranžmane s institucijom koja je postavila ono na Rumiji. Nema argumenata koji bi direktno išli u prilog ovoj pretpostavci. Osim jednog! Ono na Rumiji i dalje stoji, a ministar priča o „problemskoj specifičnosti". Četvrta pretpostavka: Za vlast je ono na Rumiji nebitan problem i suštinski je se ne tiče, jer ne tangira njezine vitalne interese.
Pretpostavka je vrlo uvjerljiva, osobito ako se zaključuje po analogiji. Za mnoge krupne probleme od kojih zavisi vitalnost crnogorskog državnog organizma vlast ne pokazuje osobiti interes. Peta pretpostavka: U samoj vlasti ne postoji potrebni minimum jedinstva za neminovni ulazak u sukob s institucijom koja je najveći bespravni graditelj u Crnoj Gori. Ova pretpostavka, nažalost, u mnogim elementima pokazuje visoku osnovanost.
In summa, potrajaće ono na Rumiji!


Milenko A. PEROVIĆ

http://www.monitor.co.me/index.php?o...11&Itemid=2008

[ihtus777]

Na Rumiji
Novi hram Svete Trojice
Ispunjenje vjekovnog zavjeta žitelja barskog kraja (Mikulića, Mrkojevića, Krajine, Spiča, Crmnice) i šireg područja o podizanju crkve na vrh Rumije ovih dana je izazvalo nekoliko burnih reakcija poslovičnih, već deklarisanih protivnika Crkve Hristove u Crnoj Gori.
Vjekovima je narod ovog kraja, pravoslavni, rimokatolički i muhamedanski, noseći na Trojčindan, u litiji, krst svetog Jovana Vladimira na vrh Rumije iznosio kamenje za crkvu. Više autora je tokom dvadesetog vijeka zabilježilo legendu, još živu u ovom kraju, da će, kada se na vrhu Rumije sakupi dovoljno kamenja, crkva "dolećeti" na to mjesto. Predanje kaže da je tu postojala crkva.
Samo Promisao Božji zna zašto se to dogodilo upravo u naše vrijeme; mi možemo samo da pretpostavljamo. Ali činjenica je da su, noseći kamenje na vrh Rumije, sa vjerom i željom, u pravoslavnom obredu, tek "dolećelu" pravoslavnu crkvu podigli i pravoslavci, i rimokatolici i muhamedanci. Podigla je njihova vjera u Boga, te živi kult i svetiteljska sila svetog Jovana Vladimira. Narod, po svojoj suštini čestit, ima drugačiju logiku od političkih mešetara.
Na Rumiju "dolećela" crkva posvećena Svetoj Trojici, Bogu Ljubavi, plod je narodne vjere u Boga. Niko nije izneo kamen u velikom trudu znoja svoga na vrh Rumije da bi se stavio na spisak akcionara ove crkve, kao što niko ne stavlja evro na ikonu u crkvi da bi poslije rekao da je ona njegovo vlasništvo. To ljudi rade iz dubokog osjećaja da je njihov prilog, odnosno žrtva, od koristi za njihovu dušu, i duše njihovog potomstva, i njihovih upokojenih predaka. Otimanja crkava i špekulacije njihovom vlasništvom plod su razuzdane policijsko-političke moći bezbožnika i bogoboraca, u čijoj koži ne daj Bože da se nađe ijedan čestiti čovjek, bilo koje vjere bio.
Čudotvorne mošti svetog Jovana Vladimira vjekovima su, ispunjeni strahom Božijm, pohodili i pravoslavci, i rimokatolici i muhamedanci u pravoslavnom manastiru Šin Đon (Sveti Jovan) kod Elbasana u Albaniji. Na Rumiju su za Trojičin dan, kroz vjekove, dolazili ljudi sve tri vjere. Bilo ih je i ovog Trojčinadne, sabranih oko novog hrama i krsta sv. Jovana Vladimira. Crkva na Rumiji je otvorena za sve ljude dobre volje. Ona nije graničnik, kako se to pribojavaju ljudi kojima je njihovo bezbožništvo suzilo svijest. Albanija je najmanje 30% pravoslavna zemlja i 10% rimokatolička. Otkuda to da samo nekim našim Albancima muslimanima zasmeta hrišćanski krst na Rumiji gdje je vjekovima postojao i gdje smo se svi zajedno oko njega sastajali u Božjoj ljubavi? Ko što ćemo se, ako Bog da, sastajati i u budućnosti. To što neke naše neznalice i ljudi pomračenog uma pljuju po hramu Svete Trojice na Rumiji koji je ostvarenje desetovjekovne čežnje pokoljenja, samo je pokazatelj da takvi sabrani oko tzv. CPC svemu drugome služe sem Bogu živome i istinitome.
Izvor: Svetigora


http://pravoslavlje.spc.rs/broj/919/...-spc/print/lat

[gaul]

...da će,kada se na vrhu Rumije sakupi dovoljno kamenja, crkva "dolećeti" na to mjesto. Predanje kaže da je tu postojala crkva.
Samo Promisao Božji zna zašto se to dogodilo upravo u naše vrijeme; mi možemo samo da pretpostavljamo.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/919/...-spc/print/lat

Koliko je meni poznata legenda,ona zvuči da kada se na Rumiji sakupi dovoljno kamenja crkva će se sama napraviti ili obnoviti (voljom sa neba)...negdje se spominju anđeli,da će oni doći i napraviti crkvu..da će crkva biti podignuta u potonje vrijeme i da će u njoj naći utočište poslednji vjernici...itd...ali nema ništa o helikopterima...čeličnim pticama...i slično.

A ovo je veoma interesantno, kaže po legendi crkva će dolećeti kad se sakupi dovoljno kamenja...ne kamena već modrna limena sa sve performansama svemirskog broda...jer je doletjela (ispunivši legendu).
Nije tajna zašto se to dogodilo, evo da vam demistifikujem...Risto je sa tadašnjom vojskom sklopio dil da to odrade...i transportnim helikopterima su je otpremili na vrh Rumije. Eto...čudo!
Malo smo legendu preinačili i sklopili da će crkva dolećeti...kako sveti spis i svjedočanstvo Rista kaže i ona doleće...u istinu doleće kako bih ja dodao...

E pa svašta!

PS. Trebali više za trojčin dan da se nosi kamenje na vrh Rumije...pošto je Risto čudotvorac ispunio legendu ?

[Ćipur]

22. maj 1016.

U Prespi je tokom boravka kod makedonskog cara Vladislava, ubijen na prevaru dukljanski knez Vladimir. Vladao je Dukljom – Zetom do 998. do pada u ropstvo kod makedonskog cara Samuila, čija se kćer, Kosara, zagledala u plemenitog zarobljenika. Samuilo je uslišio njenu želju da se uda za Vladimira i vratio mu upravu nad njegovom zemljom kojom je vladao iz Ostrosa u Krajini. Nakon smrti Vladimira, Kosara je njegove posmrtne ostatke pohranila u zadužbinu – crkvu Bogorodice Krajinske, odakle ih je albanski velikaš Karlo Topija prenio u manastir Svetog Jovana Krstitelja podignut 1380. godine kod Elbasana. O ljubavi Vladimira i Kosare govori jedno od najstarijih crnogorskih djela „Žitije Svetog Vladimira”, poznato kao „Legenda o Vladimiru i Kosari”. Na dan njegove smrti, svake godine na vrh Rumije kod Bara, njegov krst iznose pripadnici sve tri konfesije u Crnoj Gori. Vladimir Dukljanski je prvi svetac sa prostora Crne Gore.

[Ćipur]

Željko Milović: Kult Svetog Vladimira Dukljanskog

[Ćipur]

Predavanje akademika dr Danila Radojevića u Tirani

Sveti Vladimir - spona među narodima

Akademik dr Danilo Radojević održao je nedavno, na Fakultetu za istoriju Univerziteta u Tirani, predavanje pod naslovom "Kult sv. Vladimira Dukljanskog kao spona među balkanskim narodima", u organizaciji Ambasade Crne Gore u Albaniji i Univerziteta u Tirani.
Dukljanski knez Vladimir, koji je na prijevaru ubijen u Prespi 1016. godine, zauzima posebno mjesto u ranoj crnogorskoj istoriji. Njegov svetački kult traje cijeli milenijum i predstavlja jednu od duhovnih spona među balkanskim narodima, posebno između crnogorskog i albanskog. Stoljećima je njegov krst iznošen na vrh planine Rumije, sve do 2005. godine, u pratnji poklonika katoličke, pravoslavne i islamske vjeroispovijesti. Njegovim moštima, u crkvi Šin Đon kod Elbasana u Albaniji, takođe pristupaju vjernici sve tri pomenute crkve.
Akademik Radojević govorio je o pozitivnoj ulozi sv. Vladimira Dukljanskog među balkanskim narodima, sa osvrtima na današnje vrijeme i nedavnu prošlost. Radojević je istakao nužnost kulturnog povezivanja balkanskih naroda i ukazao na irelevantnost religijskih razlika, što je u skladu sa njegovanjem kulta sv. Vladimira.
Predavanju akademika Radojevića prisustvovali su profesori sa Filozofskog, Filološkog i Fakulteta političkih nauka, eksperti za istoriju srednjeg vijeka, religijska pitanja, arheologiju, brojni studenti kao i predstavnici diplomatskog kora u Tirani.

V.S.

http://www.pobjeda.co.me/citanje.php...2-15&id=154899

[The Eucharist]

Свети мученик Јован Владимир, Кнез српски

Јован Владимир (~970 - 1016) је од око 990. до 1016. године био владар Дукље, најистакнутије српске кнежевине тог доба. Његова владавина се одвијала током дуготрајног рата између Византије и Македонског царства. Покушао је савезништвом са Византијом да заштити своју земљу од македонског цара Самуила, али је овај ипак освојио Дукљу, а њега утамничио у Преспи, на југозападу Македоније. Према Љетопису Попа Дукљанина, Самуилова кћерка Теодора Косара је завољела заробљеног кнеза, и молила оца да је уда за њега. Самуило је дао Косару за жену Јовану Владимиру, и свог новопеченог зета вратио на дукљански престо, давши му при том да као његов вазал влада и Драчем. Владимир је био признат као побожан, праведан и саосјећајан владар.

Владао је у миру, избјегавши да се укључи у велики рат, који је кулминирао 1014. византијском побједом над Самуилом; цар је недуго након тога преминуо. По наређењу Самуиловог синовца Јована Владислава, последњег македонског цара, Јован Владимир је подмукло убијен 22. маја 1016. Одсјечена му је глава испред једне цркве у Преспи.

Јован Владимир је сахрањен у Преспи, и недуго по смрти признат за свеца и мученика, са празником 22. маја; он је први српски светац. Двије или три године након сахране његове мошти су пренесене у Дукљу, а око 1215. у Драч, гдје су остале до 1381. Након тога су чуване у Манастиру Светог Јована Владимира код Елбасана све до 1995, када су пребачене у саборну цркву у Тирани, сједиште Албанске православне цркве. И у данашње доба, многи вјерници ходочасте до његових моштију, нарочито за његов празник. Реликвија везана за Светог Јована Владимира је и крст који је он држао у рукама када су му одсјекли главу. Тај крст се вјековима чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије. Свети Јован Владимир се сматра небеским заштитником града Бара. Он се на иконама обично представља као краљ у владарском руху са круном на глави, са својом одсјеченом главом у лијевој, и крстом у десној руци.

Тридесетак година прије владавине Јована Владимира, Дукља је била дио прве уједињене српске државе, коју Константин Порфирогенит назива Серблиа (Σερβλια) у свом дјелу О управљању царством. Држава се распала по смрти њеног владара кнеза Часлава око 960, што је поспјешило успон других српских кнежевина, међу којима је најистакнутија Дукља. Око 990. њен владар постаје млади кнез Јован Владимир, наслиједивши на престолу свог оца Петрислава. Дукља је тада приближно обухватала данашњу Црну Гору, сјевероисточну Херцеговину и Коплик у Албанији, а састојала се од двије области, Зете на југу и Подгорја на сјеверу. Владимиров двор се налазио на подручју садашње општине Бар, у предјелу званом Крајина, на локалитету који се данас назива Краљич.

Јован Владимир ступа на историјску сцену током дуготрајног рата између Византије и цара Самуила - владара Македонског царства. Византијски цар Василије ii је тражио подршку владара других балканских земаља за борбу против моћног Самуила, и због тога је ступио у везу са Јованом Владимиром. Српско посланство чији је долазак у Цариград 992. године забиљежен у једној повељи Манастира Велика Лавра из 993, је по свој прилици дошло из Дукље. Јован Владимир је такође био заинтересован да се осујете Самуилове намјере.

Савез са Византијом ипак није помогао дукљанском кнезу. Самуило је напао Дукљу 997, а Владимир, увидјевши након вишенедељних борби да не може ништа огромној царској сили, избјеже скупа са војском и народом на брдо Косорог (Облик). Према Љетопису Попа Дукљанина Владимир је тамо учинио чудо: брдо је било пуно змија отровница, али када се он помолио Господу да спасе његов народ, њихов угриз је постао безопасан. Самуило је оставио један дио војске да опсједа Косорог, док је са осталим четама освајао друга места. Послије извјесног времена, да би избавио своје људе од глади и мача, Владимир се предао, био свезан и послат у затвор у Преспу.

Док је окован венуо у затвору молећи се дању и ноћу, приказа му се анђео Господњи и прорече како ће ускоро бити ослобођен, али да ће касније умријети мученичком смрћу. Његова судбина у заточеништву је тема једне од најромантичнијих приповјести ране српске књижевности - то је прича о Владимиру и Теодори Косари, Самуиловој кћерци. Забиљежена је у дванаестом вијеку у Љетопису Попа Дукљанина, који овако описује сусрет Владимира и Косаре:

"И тако једног дана кћер цара Самуила, по имену Косара, потакнута и надахнута Светим Духом, приђе оцу и замоли га да сиђе са својим слушкињама да опере главу и ноге окованих и заробљених, што јој отац дозволи. И тако сиђе и изврши добро дјело. Међутим угледавши Владимира и видјевши да је лијепог изгледа, покоран, благ и скроман, као и да је пун знања и Божије мудрости, задржи се са њим у разговору, јер јој се његов говор учини сладак више него мед и саће.

Тако се, по Љетопису, Косара заљубила у лијепог сужња Владимира, а затим је оца усрдно молила да је уда за њега. Самуило, приграбивши земље, није ишао само за тим да их суровом силом држи у покорности, него је желио да нове поданике на неки срдачнији начин веже за себе и своју државу. Јовану Владимиру је дао своју кћер за жену, и вратио му Дукљу да у њој поново влада, али одсада као његов зет и вазал; повјерио му је, при том, и власт над Драчем. Исто је тако вратио Травунију Владимировом стрицу Драгомиру. Након тога, како биљежи Љетопис, „Владимир живљаше са својом женом Косаром у пуној светости и непорочности, љубећи Бога и служећи му дању и ноћу, а повјереним му народом владао је са страхом Божијим и правдом." У том периоду, црквенословенска писменост и други црквени утицаји Охридске патријаршије су се проширили у Дукљи. Владимир је, изгледа, владао у миру, избјегавајући да се укључи у велики рат. Он је, коначно, достигао своју кулминацију Самуиловим катастрофалним поразом од Византинаца 1014, а недуго за тим цар умире од срчаног удара.

Цара Самуила је наслиједио син Гаврило Радомир, али он је кратко владао: њега и његову жену убио је 1015. његов брат од стрица Јован Владислав, и преузео власт над Македонским царством. Владислав је сматрао да ће ојачати свој положај ако потамани све такмаце и Самуилове рођаке, те ради о глави и Јовану Владимиру. Стога му шаље гласнике са захтјевом да дође у Преспу, али Владимир одбија да то учини. Након тога му шаље златни крст на коме се заклео да му неће учинити никакво зло, а дукљански кнез на то одговара:

"Знамо да Господ наш Исус Христос, који је за нас страдао, није био распет на златном или сребрном, већ на дрвеном крсту. Зато, ако је твоја вјера права, и ако су твоје ријечи праве, пошаљи ми по свештеним лицима дрвени крст, па ћу доћи, будући да се, вјером и врлином нашега Господа Исуса Христа, уздам у животворни крст и драгоцјено дрво. "

[The Eucharist]

Два епископа и један пустињак дођоше Владимиру, дадоше му дрвени крст, и потврдише да се цар заклео на том крсту. Владимир га пољуби, стави га у своја њедра, и с малом пратњом крену у Преспу. Чим је стигао тамо уђе у једну цркву да се, по свом обичају, помоли Богу. Изашао је из цркве држећи у рукама онај дрвени крст, а пред самим црквеним вратима га оборише војници кривоклетног Владислава и одсијекоше му главу; било је то 22. маја 1016.

Јована Владимира је наслиједио његов стриц Драгомир, који је сад владао и Дукљом и Травунијом. Владислав је убијен непуне двије године након Владимирове смрти: погођен је копљима у леђа приликом опсаде Драча, фебруара 1018. Према Љетопису, њему се појавио анђео у Владимировом лику, и убио га док је бјежао и викао својим војницима да га одбране од Владимира. Македонска царевина је срушена исте те године, а њена територија укључена у Византијско царство. Дукља се не спомиње наредних двадесетак година, вјероватно остајући вазална кнежевина Византије.

Крст на коме се Јован Владислав заклео, а Јован Владимир био погубљен, вјековима се чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. По причи Андровића, крст је уз аманет чувања најприје узео неки свештеник или властелин, а код њих је дошао као мираз кћерке његовог посљедњег мушког потомка. Они су крст чували као највећу вриједност, штитећи га и својим животима. За мјесто гдје се налази увијек су знала само два најстарија мушка члана породице. По мишљењу, пак, руског историчара Ивана Јастребова, крст је послије Владимирове погибије из Преспе у Крајину донијела Косара. Са осталим реликвијама чуван је у Манастиру Пречисте Богородице Крајинске. У јеку исламизације ове области у 18. вијеку манастир је срушен, а крст уступљен народу Крајине. Као заштитник племена и симбол богате љетине, чуван је као највећа светиња и поред тога што су Крајињани прешли на ислам. Јастребов даље сматра да су крст једном приликом од њих отели припадници сусједног племена Мркојевића, и касније га уступили Андровићима. Крст, од тисовог дрвета, окован је у сребро крајем 16. вијека, а на његовом доњем крају углављена је кугла од месинга у коју се умеће дрвени штап кад се крст носи. Дужина му је 45 цм, ширина 38 цм, а дебљина 2,5 цм.

Сваке године на Тројичин дан крст Светог Јована Владимира се пред литијом износи на врх планине Румије. Сви учесници у овој светковини окупљају се у Вељим Микулићима дан раније у поподневним сатима. Изношењу крста претходи богослужење у Цркви Светог Николе у Вељим Микулићима, које почиње тачно у поноћ. Послије литургије, око један сат након поноћи, почиње поход стрмом стазом ка 1593 метра високом врху Румије. На челу литије је крст, кога по традицији носи члан породице Андровић, иза њега иде свештеник, па онда остали. Међу походницима су традиционално и католици и муслимани тог краја. Добро се пази да неко из народа не изађе испред крста, јер се то, по старом вјеровању, сматра лошим знаком. Учесници у поворци пјевају: „Крсте носим, Бога молим, Господи помилуј." Након што литија коначно стигне на врх, у моменту изласка сунца почиње јутарње богослужење. Тамо је, по предању, некад стајала Црква Свете Тројице, коју је подигао Јован Владимир, а срушили Турци. Због тога је био обичај да вјерници на извјесној удаљености од врха узму камен и носе га до одредишта. Вјеровало се, кад се скупи довољно камења, црква ће се сама обновити. Црква Свете Тројице стоји поново на врху Румије од 2005; изградила ју је и освештала Српска православна црква. Послије обављених молитви, литија креће назад у Веље Микулиће, такође за крстом. Многи повратак искористе за сакупљање чувеног румијског црвеног коријена (тзв. трава од Румије), којем се приписују разна љековита својства. По силаску са планине закрштава се извор Питин, који је око пола километра од Цркве Светог Николе, а литија затим обилази око цркве. Након завршетка литије, наставља се до касно у ноћ народно весеље у Вељим Микулићима.

Из стољећа у стољеће, сваког Тројичин дана Владимиров крст је окупан сунчевим зракама на врху Румије, изузимајући период од 1959. до 1984, када светковина није одржавана. Њен ток је унеколико био измијењен 1999. године: из безбједносних разлога крст није изношен на Румију, а по први пут је, под стражом најстаријих Андровића, изложен приликом поноћне литургије у Цркви Светог Николе. То је куриозитет, јер га народ иначе никад не може видјети прије одласка на планину.

По класичном иконографском обрасцу лика Светог Јована Владимира, он се представља као краљ у свечаном владарском руху са круном на глави, са својом одсјеченом главом у лијевој, и крстом у десној руци. Овај образац се развио у Македонији, гдје је Свети Јован Владимир обично приказан заједно са Светим Климентом и Наумом и локалним мисионарима званим Седмочисленици. Његов лик је осликан на фрескама у светогорским манастирима Хиландар, Зограф и Филотеј; бугарским манастирима Рила, Тројан и Гложене; и у Манастиру Свете Катарине на Синају. Ширењу култа Светог Јована Владимира допринио је Христофор Жефаровић, сликар и графичар из Македоније. Он га је уврстио међу владаре и свеце које је илустровао у свом дјелу Стематографија, издатом у Бечу 1741. Сљедеће године је издао бакропис са сценама Владимирових чуда, и то је као умножени графички отисак доспјело до кућа великог броја православних вјерника широм Балкана.

Најстарије житије Светог Јована Владимира је xxxvi поглавље „Љетописа Попа Дукљанина", написаног на латинском језику у 12. вијеку. То поглавље се сматра најљепшим и најлитерарнијим,[27] али такође и најпоузданијим дијелом Љетописа, чији остатак историчари углавном одбацују. Неки истраживачи сматрају да је оно засновано на неком обимнијем спису о Јовану Владимиру, који је саставио непознати аутор из Крајине непосредно по његовом погубљењу 1016. Према овом тумачењу, Поп Дукљанин је у свој Љетопис унио само неке, по њему најважније дијелове тог списа. На то указује и сам Поп Дукљанин који, завршавајући xxxvi поглавље, упућује читаоце на књигу о Владимировим дјелима „у којој су његова дјела по реду описана." Иако је Владимир био само кнез, у Љетопису и другим списима називају га краљем, под утицајем народног предања; исту титулу има и у народним пјесмама. Његова титула Краљ Србије произилази из чињенице да је Дукља називана и Србијом, како се види у дјелима Јована Скилице и Георгија Кедрина, византијских хроничара из 11. вијека. Житија на црквенословенском и грчком језику су му штампана у Венецији 1690. Свети Јован Владимир је ушао у треће издање Србљака, које је штампао београдски митрополит Михаило 1861; те године га је Српска православна црква и званично уврстила у светитеље. У Београду је 1925. издата Читанка о Светоме краљу Јовану Владимиру, коју је саставио епископ Николај (Велимировић).