Najljubavniji stihovi...

[Raulio]

O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar Ti mi, Ti.

Crnjanski

[eCs95]

Bjese ljetnje vece palo
sunce s neba odlutalo
i zaspao val
a na pjesku ispod stjene
grlio je nju i mene
neki topli zar, tihi maestral

[Raulio]

Stvoriću carstvo
Đe je Ljubav car
Đe je ljubav zakon
A Ti carica


Kad kažu "ugašeni vulkan"...kako znaju

[GerdaBuddenbrook]

[goozica]

Volio sam tvoje oci

tako sjajne, tako tople

gledale me pune ceznje

pune snova, kad se sklope

Za te snove dao sve bih

volio sam sve na tebi jaaaaa

a najviseeee...

Tvoje usne, te tvoje usne

dok me k sebi dozivaju

pricaju mi, sapucu mi

pa me ljube, pa ostavljaju

tvoje usne...

[Mylene]

Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako, mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih da sklonim je na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki strani, tuđi kut, u kom
neće je tvoje nijati dubine.
Al' ipak sve što dodirne nas dvoje
k'o gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna j e d a n mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.

[Mylene]

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji -
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestit'o sam ti. I ti reče: "Hvala!" -
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena -
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:
Da Bog da sunce sreće da ti sija!
Sve što god počneš svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva...
Ja nisam znao da te tako volim.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pis'o njoj, k'o ženi,
Nek' mimoiđe nju, i neka padne
Na onaj deo što je pisan meni!

Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mi mirno da počiva;
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!

I onda kad dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
"Prosta ti bila moja ljubav živa!"

[Mylene]

Danas ću ti dati, kada veče padne,
U svetlosti skromnoj kandila i sveća,
U čistoti duše moje, nekad jadne,
Čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag k'o tvoje
Srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
U taj sveži trenut prvoga saznanja...

Sve će biti lepše, sve draže i više,
Noć koja se spušta, svet što mirno spava,
Dugo mrtvo polje na kome miriše
Kržljava i retka u busenju trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami...
- Proliće se tada, kao bujne kiše,
Stidljivi šapati u blaženoj tami,
I reči iz kojih proleće miriše....

[Mylene]

Jest', nema na tebi ni jednoga dela
Da se mome oku mogao da sakrije,
Nijednog prevoja blistavog ti tela
Da se moj poljubac na nj' spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka čase
Ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
Znam kada će suze oko da ti kvase,
Znam kad ti se duša miloštom preliva.

A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga...
Pa ipak si svakog dana nova meni,
Uvek nova, uvek tako čudno druga,
I nikada slična jučerašnjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene
Raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
- Oh, budi jedanput k'o i druge žene,
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom!...

[Mylene]

Prošla je bura, stišale se strasti,
I ljubav s njima sve je bliže kraju;
Drukčije sada tvoje oči sjaju -
U njima nema ni sile ni vlasti.

Ja čujem: naša srca biju tiše,
Tvoj stisak ruke nije onaj prvi;
Hladan, bez duše, bez vatre i krvi,
K'o da mi zbori: nema ljeta više!

Za društvo nekad ne bješe nam stalo,
O sebi samo govorismo dugo:
N'o danas, draga, sve je, sve je drugo:
Sada smo mudri i zborimo malo...

Prošlo je ljeto! Mutna jesen vlada.
U srcu našem nijednog slavulja;
Tu hladan vjetar svele ruže ljulja,
I mrtvo lišće po humkama pada...

[Mylene]

Ponekad te sretnem
i tada mi biva
kao mrtvac kad bi
sreo sebe živa.

Ponekad te sretnem
tad si bila glavna
pa ti se osmehnem
moja srećo davna.

Ponekad te sretnem
i poželim na čas
da si ona reka
da sam onaj alas.

Ponekad te sretnem
i stao bih - ali
strah me na ulici
da bi zaplakali.

Ponekad te sretnem
i nije mi krivo
što zaboli srce
i duša - sve živo.

Ponekad te sretnem
i prođemo tako
jedno pored drugog
reklo bi se lako.

Ponekad te sretnem
i baš tako biva
kao da mrtvac
sretne sebe živa!

[Mylene]

O čemu pričamo dok lutamo
u predvečerje gradom?

U stvari, mi samo ćutimo, ćutimo
i gledamo sa kradom

U stvari, mi se u sebi pitamo
nešto što nikom nije jasno.

I sanjamo. I skitamo. Skitamo.
I katkad šmrknemo glasno.

A kad se nebo skoro već smrači
i od svetiljki noć požuti,

odjednom znamo šta sve znači
to što se ovako ćuti.

U stvari, mi to u sebi slutimo
reči narasle u bezmerje.

Pa nam je dosta i da ćutimo
i lutamo kroz predvečerje.