Citati - Đorđe Balaševič

[Zlobnica]

"Ona se verovatno tačno seća na kom smo se sastanku poljubili...
Ja, priznajem, ne...
Jer svoj zivot sam počeo da brojim tek od tog poljubca pa nadalje."

[the_sacrament]

" Odavno sam na tragu Jeseni... I nikad joj nisam bio bliže. Nagaravivši se po licu bojom noći, i zadržavajući dah, vetar je krijumčario dim spaljenog dimljenog lišća preko granice, ali to nije promaklo ovom iskusnom tragaču pritajenom na obodu polja. Jedan tamušni oblačić zakačio se za sasušeni grm čička, pažljivo sam ga protrljao palcem i kažiprstom pipkajući od kakvog je štofa, a onda šerlokholmski izvukao svilenu vlas finog mirisa koji se u taj dim upleo kao ladolež...
Da, da...
Tu je Ona negde...
Tako zamirišu samo njene uštirkane čipkane podsuknje kad se zavrti na vrhovima prstiju, zaneseno, prosute kose, kao da tamcuje Stari Laloški Vals?
Jeste, Jesen je devojka, malo ko to zna...
Ona je vitka i uspravna panonska vila kose boje lipovog meda, u širokoj smeđoj suknji do zemlje, i u tamnozelenom brokatnom žaketiću izvezenom zlatnim tulipanima...
Prvi put sam je video kao dečak, iz ujakovog krila, u lepezi karata u njegovim mekim neradničkim rukama. To je Jesen, rekao je. Zeleni kec. Ovaj Tikveni Kec je Leto. A ovaj deda kraj vatre, Žirovi Kec, to je Zima...
Ujak me je više voleo nego što mi je pričao, i verovatno se ni tad ne bi razbrbljao da nije precepio tri keca? U životu je nažalost odigrao samo onog četvrtog, Hercovog Keca, Proleće, i digao se u oblake "na zadnjaka", na ukradenoj "BMW-sahari", ne napunivši dvadeset dve...
A Jesen na onoj karti iz starog špila nije puno ličila na sebe...
Bila je vešto prerušena u lepuškastog paža koji se sladi vrčem mladog vina iz vinogradske bačve, ali odala ju je majušna damska cipelica, kako to već biva u bajkama. Prikazivala se uvek u drugom licu, vile valjda i moraju tako, ali svaki put, kao namirisanu maramicu sa inicijalom, ostavljala je neku novu nijansu na sve raskošnijoj paleti sa koje sam oslikavao njenu siluetu na štafelaju svojih maštanja...
I tek kasnije bih se setio da je to Ona...? "

[luv_is_a_verb]

"Ako kročiš u čivutski vrt, na sedmo koleno čini će pasti. I, ko da nema drugih bašti... Di sve pupi i sve šljašti. Di na miru možeš šeboj i božure krasti. Moja nesretna mati... Htela me spasti... Savetom finim. Al morala je dotad znati... Da ne sme kasti... Šta da ne činim. Šta je bedem neg široki zid? Lako se zajaši... Ko stari čilaš. Mahovina ko astragan... Da bez glasa šmugne dragan. Ukraj neba se lepeza mlad šaran porcijaš. Ruka zavesu miče... Trepte u tmini... Biserni zdenci. Zbog nečeg đurđic uvek niče... Baš u tišini... I baš u senci. Neću skoro onim šorom... Ne znam posle put odande. Me sem čoro, moja lolo... Čhu ćo šoro paša mande. Vetar cvili i leleče... Skini suknju i jeleče. Nit ko mari, nit ko zna... Na ćer mande čingara. Ako dirneš u čivutski vrt... Kletvu ćeš nositi ko srebrn zvončić. Bićeš žedan kraj bunara... I siromah s puno para. Sve ćeš dijamante dati za smešni cirkončić. Ko u tuđi vrt uđe... Crn lebac mesi... U crnom plehu. Eh... "Ne poželi ništa tuđe..." Svi smrtni gresi... U tom su grehu. Neću skoro onim šorom... Ne znam posle put odande. Me sem čoro, moja lolo... Čhu ćo šoro paša mande. Vetar cvili i leleče... Skini suknju i jeleče. Nit ko mari, nit ko zna... Na ćer mande čingara. Kao mrva iz džepa... Truni se lako... Život protekli. Da, rekli su mi da je lepa... Ali baš tako? To nisu rekli. Neću skoro onim šorom... Ne znam posle put odande. Me sem čoro, moja lolo... Čhu ćo šoro paša mande. Vetar cvili i leleče... Skini suknju i jeleče. Nit ko mari, nit ko zna... Na ćer mande čingara. Neću skoro onim šorom... Ne znam posle put odande. Me sem čoro, moja lolo... Čhu ćo šoro paša mande".

[the_sacrament]

‎" poslao sam joj kišu...nemojte se ljutiti vi koji ste joj blizu pa ste pokisli... ona stvarno voli kišu, a ja volim kad je sretna... "

U nekim bajkama bundeve se pretvaraju u kočije, psi u lakeje i miševi u konje. U bajci u koju sam ja upao one zime, za promenu su igrale životinjice pretvorene u ljude, ali to sam shvatio tek kad je prestala čarolija...

Sanjao si. Retko, ali si sanjao. I to baš taj san. Jedan jedini. I eto, ostvario ti se... Tako i treba sanjati. U ograničenim količinama... Snovi su frka živa...Što ih više imaš, više ti ih ostane neostvarenih... To pouzdano znam. Imam i duplikata u svojoj kolekciji...
Zato moj prijatelj nikad nije gomilao snove. Jedan ali vredan..

Jedna izreka kaže: Prvo pitaj srce šta da radiš, pa zvezdu "dorleu", pa tek onda pitaj mamu... Tatu srećom niko ni ne pominje...
Zvezdu "dorleu"... Koja je to zvezda?
Nemam pojma! Nikad nisam stigla do nje! Uvek sam poslušala već srce..

Brojao sam ljude s krsta, pravila i izuzetke...
Posvud promašena vrsta, samo retki nađu retke.

[ObI]

Nije citat,ali je takodje njegovih mozdanih celija cedo

-Poslusaj zato savet sto
ce ti cica dati
Kad imas mladog petla,
ne daj mu da se pati
Pusti ga,neka leti,neka
ga koke vide
Posle ce biti kasno,i
petlu vrEme ide
Aj ziveli -

[Orgullo]

"Sretni nikad ne razmišljaju o sreći.
To je posao za nesretne.
Svi primete sreću u nesreći,
a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi.
I iskusni..."

[Orgullo]

Izmislili su milion načina da
vrijeme prođe,a ni jedan da se vrijeme zaustavi. Šta se mene tiče, i ne
moraju više da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za
zaustavljanje...

[the_sacrament]

" Ne, ne mogu reći da je to bila ljubav na prvi pogled. Ali, mogu reći da je to bila Ljubav Na Taj Pogled, pa koji je da je... "

[Orgullo]

Ponekad je najteže uraditi nešto lako i
najkomplikovanije shvatiti nešto jednostavno.
Precenio sam život, kao što precenjujem sve i svakog.
I neki misle da se nepotrebno rasipam
plaćajući prevelike cene na sve strane.
Ali ne radim to samo zato što
sam veliki trošadžija... ne uvek.
Ljude katkad precenjujem i zato sto me
je sramota da imam posla samo sa jeftinima...

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Vec godinama Nesanica vrši eksperimente na meni. Savesno prežmurim svaku noc, ali u
duboki plavi san zaranjam samo na trenutke, kao lovac na bisere...

[desert de Lleó]

Ma ne... Nikad ja nju nisam ni volio,
mislim da je čak nisam ni poznavao..
osim što sam jako dobro znao sve njene navike,
čudne riječi koje koristi i svaki milimetar njenog savršenog tijela.

Ma ne, nikad ja nju nisam volio.
Čal ni sanjano o njoj.
Pa da, sa njom je svaki moj san postao stvarnost..
A to što ja nju nisam volio...
o tome se da pričati, još kako..

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

" Zaljubicu se, odlucih iznenada? Jesen je, doduše, ali malo sam prestar da bih cekao samo na
proleca?
Na ulici je Jedan Tipicni Novembarski Ponedeljak, udubljen nad jesenjim receptima, upravo
umutio u vetar desetak stepeni celzijusovih, jasno pokazujuæi da nije raspoložen za saradnju, ali rešio
sam da izvuèem maksimum iz tog namrštenka...
Da, zaljubiæu se, i to odmah, još pre podne, pa sam èitav dan miran? Kao klinac sam time
lepio napuklo srce i dobro je držalo. Kako se ranije nisam setio šta se ono radi kad te ostavi devojka?
E, pa...
Nisu mene devojke ostavljale baš toliko da bih mogao da izdam prirucnik na tu temu? Jednadve,
OK, neka bude tri, ako æemo baš sitnicariti, mada je i Ta Treca odlicno znala gde me je ostavila,
pa svracala s vremena na vreme da proveri da li sam još tamo?
Ali, bolje da cutim...
Pocinjem da zvucim nekako maèo, a to je prvi znak starosti, ili prvi znak nevaspitanja,
svejedno, ne dopada mi se ni jedno ni drugo?
Svanuo je, dakle, konaèno i jedan dan koji bi se mogao fotografisati bez blica...
Na nebu se ukazalo izlizano mesto kroz koje je sunce viruckalo kao koleno iz ofucanih
farmerka, cipele su trèkarale ispred mene kao koker napokon izveden u šetnju, i prolazeci kraj
automobila uvreðeno sam okrenuo glavu od tog samouverenog posesivca koji me danima odvaja od
društva...
Ne, pokretna mišolovko, danas me neceš uloviti...
Danas cu, bogme, nekoga i sresti...
Možda vec iza ugla naletim na jednu buckastu...
Zbunjenu...
Sa dioptrijom...
Na jednu koja klima...
Trepce kao gejša...
Ceka da joj pridržiš kaput...
Da...
Možda mi se vec na prvom pešackom prelazu zacrveni jedna Obicna...
Stidljiva...
Krotka...
Jedna sa tašnom punom namirisanih stvarcica...
Koja sve poveruje...
Kao lenger ostaje tamo gde je spustiš...
I koja ne može ni da se preruši u Anamariu...
Nikako...
Ni za najluði maskenbal..."

[desert de Lleó]

Baš je zaspala i nisam hteo da je budim,samo sam je poljubio, poželevši da sanja sve ono što sam došao da joj kažem..... i duboko ušmrkao prah njenog mirisa, znajući da je to jedina droga koja me može dići iznad ovog ludila...

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"...Na Balkanu je ponovo vašar...
Kupuje se zimnica, municija i sveže bombe, "hekleri", "kalašnjikovi", ruèni bacaèi...
Prodaju se duše, u bescenje...
Trampe se neonke za lojanice, petokrake za brojanice, racionalno za nacionalno...
Životi na rasprodaji, sniženje i do sto posto... Navali narode, ulaz slobodan, izlaza više nema...
Dimuckaju se zgarišta, Zabranjene Pesme zvekeæu strofama prepunim noževa, ogoljeni
tornjevi crkava pokrivaju svoju sramotu divljim golubovima, kao smeðim baršunastim ritama...
Izvinite, dvehiljadite, ali tradicija je tradicija, saèekajte nas malo...
Horde Krezubih, zaglavivši motke svojih zastava u toèkove civilizacije, besciljno gacaju
naokolo, ostavljajuæi za sobom kuæe iskopanih oèiju, žene u blatu, i neke èudne, davno neviðene
tragove, koji pre lièe na kopita ili šape, nego na ljudske stope...
Juriš, Dobrovoljci... Odvræi, skidaj, demontiraj...
Kamioni pogašenih farova, pretovareni plenom iz napuštenih sela, išèeznu, tonu u njivama kao
galije, pa izranjaju negde na periferiji velegrada, gde ih varoške hijene èerupaju pohlepno i hitro, pre
nego što sluèajno naiðe i taj Poslednji Pošteni Policajac...
Ko li æe goreti u Paklu?
Oni što prodaju, oni što kupuju, ili oni što to gledaju a æute? Uh, ðavo æe raditi u tri smene kad
mu naiðe naša generacija... Još malo pa nestalo...
Na Velikom Balkanskom Vašaru trguje se robusno, bez cenjkanja, naèinom koji je još Atila
Hun doveo do perfekcije, ali mnogi nisu tu samo iz koristi..."

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"Postoji jedna stvar po kojoj se Anðela Zagorska oduvek isticala, a to su Dve Stvari...
Otkad je znam, utezala se u crno ne propuštajuæi priliku da ih naglasi, no, kako su godine
nadirale, birala je sve elastiènije pulovere (pokušavajuæi da se odupre nemilosrdnim uticajima
gravitacije), ali prsluèe je i dalje ignorisala, gordo, kao ortopedsko pomagalo...
Iako nisam izraziti dudofil (kod devojaka sam radije tragao za onim posebnim azimutom
lumbaga?), ne mogu osporiti njenu kalifornijsku bistu. Doduše, druga strana njenog profila je, po
pomenutom ukusu, za nijansu pljosnatija nego što bi trebalo, Tvorac joj je baš mogao dodati malo više
kvasca u zadnje džepove farmerica, ali, ti detalji su veæ u domenu tipologije (vidi pod: Sisate Ribe Sa
Tankim Nogama), nema svrhe da cepidlaèim oko toga...
Uostalom, nisam ni pošao da je prosim?
Jednostavno sam pozvan na Neobaveznu Žurku u njen atelje, to je sve...
Bravo, gospoðica je umetnica, dakle?
Pa, èuj?
Sve više i više sam ubeðen da jeste...
Kako bi se inaèe dosetila da dve ukrštene crvene linije i narandžastu mrlju u uglu nazove
"Predoseæanje -VIII"? To bez talenta ne bi išlo... No, da ne èepam ponovo granice svoje
kompetencije..."

[slavko]

ja sam odusevljen i sve sam procitao!!!

[Orgullo]

"Šta da obučem?" pitala me Bio je maj kad smo prvi put izašli,jedan maj koji ću kao i sve dane,mesece i godine u ovom životi pamtiti po njoj... "Obuci bele sokne, milo moje, ali sa jednom crvenom prugom da sve ribe vide dokle si ti otprilike!" Kažem, bio je maj i sve se zelenelo. A onda odjednom,shvatio sam da vreme ne prolazi,prolaze samo svetla, semafori, imena gradova...

[Rookie]

Curi od jutros od četri- pet,
rešilo nebo da potopi svet.
Nad gradom danima vise iste kulise.
Poliva kiša al’ to joj je zanat,
ma sve mi je ravno k’o severni Banat,
manje više, i sa kišom i bez kiše.
Vreme se vuče k’o teretni voz,
gde li večeras da pomolim nos?
Klasika: “Konobar, un cafe’ macchiatto”. Pa da.
Prolazi vreme, al’ to mu je manir,
i sve je to plitko k’o plekani tanjir.
Izeš sliku, nigde jedra na vidiku.
O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi.
To ne zna niko, samo ti.
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.
Dođi, iz plave boce se pojavi,
bar jednu želju ispuni
i dodaj svetu malo boje, čudo moje.
Veče se klati k’o prezreli klip,
teška vremena, a ja težak tip
gravitacija začas uzima svoje.
Slab sam ja igrač za subotnje gužve,
al’ shvatam pomalo te pokretne spužve:
neko pijan lakše život odrobija.
O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi.
To ne zna niko, samo ti.
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.
Dođi, iz plave boce se pojavi,
bar jednu želju ispuni
i dodaj svetu malo boje, o, čudo moje.
Sustajem, odustajem, pritiska me kao pegla.
Javi se, pojavi se, dodaj svetu malo vergla.
Nekad si me čudila, o, danas bi mi tako legla.
Dodaj malo ludila, dodaj svetu malo vergla.

ah....

[Orgullo]

Ja već godinama znam ko sam.
Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe i ako znaš prečicu nema potrebe da se puno lomataš po bespućima.
Ne bato. Stigao si čim kreneš. Cilj nosiš skriven pod kaputom istetoviran na grudima kao metu.
I eto ti... U tome je tajna. U tome je jedini trik.

[Rookie]

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"Legao sam na leða, široko raširivši ruke, pokušavajuæi da što ravnomernije rasporedim mehur
praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene,
pomislih, ne mogavši da zamislim koji...
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne...
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine...
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve reðe usuðujem da zaronim u sebe...
Jer tamo zagluvim...
Oèi se prepune do vrha...
I suze se zaèas raspu kao pokidane biserne niske...
Po sobi...
Po meni...
Po èitavom svetu...
I ne mogu ih skupiti do jutra..."

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"Posmatrajuci kako je posmatraju, zatekao sam sebe u onom pomerenom osecaju kad si jako ponosan na sebe zbog neceg sto uopste nisi ti.
To je moja devojka.."

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

...Pegava je bila jedina devojka koja ga je ostavila...
Popac i ona išli su zajedno u gimnaziju, ali roditelji su je držali u karantinu, i to ružno pačence od nas ostalih nije bilo registrovano sve do prve godine faksa.Stari joj je bio neka aždaha u miliciji,o, nije vrteo pendrek oko prsta,štaviše, imao je svog šofera ugrađenog u morbidni crveni BMW, i sa distance je delovao sasvim pristojno, ali... Pegi Su je za svaki slučaj bila na gospođu mamu. Upisala je tehnologiju, mislim, i krajem tog leta se pojavila na Štrandu u jednostavnom crnom kostimu, koji je, onako bestidno jednodelan, u momentu zasenio premijerne tange i osramotio tufnice i volančiće na bikinima raznih kalibara i formata. Priznajem bila je moj tip, genralno, ali bila i tip mog prijatelja, sasvim konkretno, i na vreme da nešto ne pokvarim, povukao sam se na pristojnu razdaljinu, sa koje sam ipak mogao da posmatram dve siluete, zapričane u pesku velike rečne plaže.Tih dana pozirali su za plakat ljubavnog filma... Sunce se zaplitalo u vrhove jablana, i, kotrljajući se kroz krošnje kao narandža, spadalo na niske grane. Lagano, u uobičajenoj fotomontaži, klik-klik, zatvarali su se suncobrani,šareni peškiri nestajali su jedan po jedan, a njih dvoje su i dalje pričali i pričali... Ona, već u majci, obgrlivši kolena rukama, i on tobož neobavezan sa laktovima u pesku, a glavom visoko u oblacima... Pegava je imala drugaricu ružnu ko san pijanog mornara, što Martinu nije smetalo da naskoči na nju i jedno vreme smo sretno izlazili u kvartetu. Onda sam ipak malo prelistao enciklopediju, i potvrdio svoje sumnje da petočlani kvartet nije najbolje rešenje.

Slutio sam ko bi to mogao biti tehnološki višak i iskoristio sam svoje pravo na otcepljenje. Lufter je brzo šutnuo gabora ali se šaranski odmah upetljao u drugu vezu, Popac i Pegava bili su zagrljeni " sijamski ", i ako su nekoliko puta pokušali da ih razdvoje hirurškim putem, nas trojica mesecima nismo imali kvorum.
Sve do zimskih ferija... Još na ceremoniji otvaranja zimovanja pobrkali smo se sa veselim Slovenkama iz susednog železničarskog odmarališta. Mene je usvojila Lidija, maskota tvornice gornjeg rublja, Martin je pretežno visio kao ofinger, a Popca je primila na obuku vaspitačica iz Škofja Loke, koja je drmala pivo manirom iskusnog sezonskog radnika i verala se na smučkama tamo gde i divokoze idu okolo. Ne znam čime su je hranili, ali mogla je da nas brani, zlu ne trebalo, i te duge tople zime mladom Popovickom nije bilo lako. Bio je eksploatisan kao šusterski kalfa, i sigurno je to bio razlog što je ostavio izmišljenu adresu i pogrešan broj telefona kad je na kraju ferija, skinuvši ponosno " L " tablice, sav sretan uskočio u autobus. Sretni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni... Popac nije bio ni od jednih ni od drugih. Bio je jednostavno uspaljeni klinac koji je dospeo u modu kod curica, u sad već davno prošlom vremenu, kad je tek svaka deseta radila " one stvari ". Hormoni su mu prokuvali na minus dvadeset i on je tog januara video sve zvezde. Ali više nikad nije video Pegavu...

Nije bilo moderno prvi se javljati devojci, moj drug je propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja... Onda više nije znao šta bi joj rekao. Predavanja su uveliko počela a ona se i dalje vodila kao nestala osoba. Popac nas je naterao da se zakunemo na Bibliju da nismo ocinkarili za Slovenku, sve češće smo, kao slučajno, prolazili ulicom u kojoj je "neko" stanovao, ali pošto se zavesa na jednom prozoru nije pomerala, ipak je aktiviran telefon. Zvanično saopštenje bilo je da su odselili, da je Tata Pandur premešten u drugi grad, i da ne vredi više zvati na taj broj...
Svaki Lufterov problem apsolvirao sam do korica, ali Popac nije bio od onih koji se ispovedaju... Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je pretražio sve, odjednom je počeo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosić, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti način, zabacujući lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slično njoj ćutale, neke pričale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi...

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Dobro, i to je nešto...
- Ne nagovaraj me da se zamišljam, Riđo. Loš sam u tome. Zadnji put sam se tako zamislio da više niko na svetu nije verovao da cu se ponovo "odmisliti"...
Niko osim tebe...
Razbarušila mi je kosu svojim divljim prsticima.
- Napravio si antikvarnicu od te šašave glave. Prestani da brišeš prašinu sa starih slika. Sad bi vec mogao da napraviš i neku novu uspomenu...
Rekla je to tačno onako kako mi je trebalo. Kao neko kome nije svejedno. Puno je želela da me ponovo uključi u saobraćaj...
Stare slike?
- U pravu si, priznajem, moram da menjam postavku u toj galeriji. Doradila je. A da znaš samo kakvih je eksponata bilo...
Već sam poznavao taj pogled. Tražio je da još pričam...
- O, bilo je velikih portreta, pretencioznih i nadmenih, pa minijatura, uglavnom naivaca, zatim neprocenjivih falsifikata, avangardnih genijalaca, uzaludista i predstavnika neomaglizma, ali ipak je najviše bilo noćnih pejzaža, razmazanih u pokretu, uramljenih u pokisle prozore jednog tezgaroškog kombija.
Da, bilo je tu lepih slika...
- Ali onda su došle "osamdesete"... Uletele su u moju galeriju kao nesnosna ekskurzija iz unutrašnjosti, rušeći, škrabajući i urezujući svoje inicijale na sve strane... A uspomene se ne mogu restaurirati. Nikad više. To znaš...
Naravno da zna. I ona je imala u životu neke koji su jednim potezom povukli masnu crvenu liniju preko hiljadu sećanja.
- Na žalost, znam. I ja bih neke slike radije sklonila nego da ih zauvek gledam oštećene. To ti ne mogu zameriti...
Ali?
- Ali... Moraš početi da praviš nove uspomene. Rekla sam ti već...
Pa, dobro...
- Pristajem. Ali ne mogu ih praviti sam...
Pocrvenela je kao da sam je zaprosio tim rečima.
A i jesam.
Ne umem bolje...

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Ona se verovatno tačno seća na kom smo se sastanku poljubili?
Ja, priznajem, ne...
Jer svoj život sam počeo da brojim tek od tog poljupca, pa nadalje...
Bilo je od našeg prvog izlaska milion penala, onih filmskih situacija, pri susretu, u kolima, na stepeništu, ali nekako sam se plašio da je poljubim, slutio sam da bi to moglo da pokvari sve?
I bio sam u pravu...
Prvim poljupcem, kao tamnocrvenim carskim pečatom, u momentu je poništila haotičnu hrpu mojih uspomena, i iz pretenciozne Biografije Mog Momčenja prezrivo iscepila sve one stranice na kojima se pominju devojke, ljubav, strast...
Koliko samo promašenih tema?
Iz jedne naizgled prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem, i tiho se povukla ka tamnoj pučini svoje tajanstvenosti...
Da...
A more ume nemilosrdno da se primiri...
Katkad me, eto, oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog...
Ali delići Onog Talasa zapali su u svaku božiju pukotinu Ove Stare Stene...
I, ma šta da se desi...
U meni će zauvek ostati ona so...