Evo neshto slatko i vrlo zanimljivo opisano gledanje na Ljubav! ;)

Neki covek,njegov konj i pas su putovali drumom.Kad su se zadesili pored jednog ogromnog drveta,udari grom i sve ih pokosi.Ali,covek jos ne shvativsi da je napustio ovaj svet,nastavi put sa svoje dve zivotinje.Nekada je,naravno,i mrtvima potrebno vremena da uvide sta ih je snaslo.

Put je bio dug i tezak.Stalno su se penjali uzbrdo,po suncu koje je peklo.Bili su premoreni,znojavi i zedni.Iza jedne okuke ugledase velelepnu kapiju,svu od mermera,koja je vodila na trg poplocan zlatnim plocama.Nasred trga stajala je cesma iz koje je tekla kristalno bistra voda.Putnik se obrati cuvaru na ulazu:
"Dobar dan"-rece.
"Dobar dan"-odvrati strazar.
"Koje je ovo ovako lepo mesto?"
"To vam je Nebo"
"Sreca sto smo stigli na Nebo,jer umiremo od zedji"
"Mozete da udjete slobodno i da pijete do mile volje"-rece strazar i pokaza na cesmu.
"Ali moj konj i pas su takodje zedni"-rece covek.
"Zao mi je,zivotinjama je ulaz zabranjen"-odvrati strazar.

Covek je bio strasno razocaran,jer ga je morila strasna zedj,ali nije hteo sam da pije.Zahvalio se strazaru i nastavio put.Jos dugo su tako svo troje hodali uzbrdo,kad naidjose na drugu kapiju.Ovog puta,ona je bila trosna i oronula.Od nje je vodila zemljana staza oivicena drvecem.U hladu,ispod jednog drveta,lezao je neki covek sa sesirom natucenim preko lica,verovatno zadremao.
"Dobar dan"-rece mu putnik.
Covek samo klimnu glavom.
"Strasno smo zedni,ja,moj konj i moj pas".
"Tamo u steni ima jedan izvor gde mozete da pijete do mile volje"-rece covek pokazujuci prstom i pravcu izvora.

Covek,konj i pas odose do izvora i utolise zedj.
Kada se vratise,putnik se zahvali coveku.
"Dodjite kad god hocete"-odgovori covek.
"Samo jos nesto da vas priupitam..Kako se zove ovo mesto?"
"Nebo".
"Nebo?Ali strazar ispred mermerne kapije mi je rekao da je ono Nebo".
"Ono nije Nebo,ono je Pakao".
Putnik je bio zbunjen:
"Treba da im zabranite da se koriste vasim imenom.Taj lazni naziv sigurno stvara veliku zbrku."-zakljuci putnik.
"Ni govora,naprotiv!Oni nam cine veliku uslugu.Jer...
TAMO OSTAJU SVI ONI KOJI SU U STANJU DA IZNEVJERE NAJBOLJE PRIJATELJE..."

"...Naucio sam da ne mozete naterati nekoga da vas voli. Jedino sto mozete uciniti je da budete neko ko moze biti voljen.Ostatak je na drugima.
Naucio sam da bez obzira koliko ja posvecujem paznju, neki ljudi prosto
ne uzvracaju paznjom.
Naucio sam da su potrebne godine da izgradite poverenje a samo sekunda da ga srusite.
Naucio sam da nije vazno sta imate u zivotu,vec da li imate nekoga koji to ceni.
Naucio sam da je mnogo lakse reagovati,nego misliti.
Naucio sam da bi uvek trebalo da se oprastate od onih koje volite lepim recima. Jer to moze biti zadnji put kada ste ih videli.
Naucio sam da smo sami odgovorni za ono sto radimo,bez obzira kako se osecamo.
Naucio sam da pravo prijateljstvo nastavlja da raste i do najudaljenijih granica. Nekada se to pretvara u pravu ljubav.
Naucio sam da ako te neko ne voli na nacin na koji zelis,ne znaci da te on ne voli celim svojim bicem.
Naucio sam, da bez obzira koliko je vase srce slomljeno,svet nece prestati da se okrece zbog vase tuge.
Naucio sam da tvoj zivot moze biti promenjen za sat od strane ljudi koje cak i ne poznajes.
Naucio sam da iako rec “ljubav” moze da ima mnogo razlicitih znacenja, ona gubi vrednost kada se cesto upotrebljava.
Naucio sam da svaki kraj predstavlja uvek novi pocetak.
Naucio sam da u proslosti raste seme buducnosti.
Naucio sam da put do velikog cilja vodi putem ciji su medjasi mali usputni ciljevi..."

"Ja sam zudjela za ljubavlju,neobicnom,silnom,dramaticnom.Sanjala sam o prozimanju dusa,o istovjetnosti misli,o potpunom razumijevanju,kada su dvoje jedno.Dva obraza istog.
Momci koje sam sretala bili su nalik jedan na drugoga.Beznadezno obicni i nepromjenljivo drugaciji od mene.Zaljubljujuci se ja nikada nisam stizala dalje od mogucnosti jos jedne iznevjerene nade.I mada stvarno nista nisam znala o zaljubljivanju naslucivala sam istinu:BITI FIZICKI BLIZAK S NEKIM A OSTAJATI SAM,NAJGORA JE,NAJBOLNIJA,NAJPORAZNIJA USAMLJENOST..."

"Većina ljudi beži od života. Čak i ako se desi da ih život progoni ili iznenadi, nekim događajem ili susretom, mnogi prosto pobegnu ili zataškaju to iznenađenje koje dožive gotovo kao skandal. Evo, vidiš, opet je izašla iz zgrade skoro trčeći. Ni kaputa zakopčana, ni torbe zatvorene. Nekad pomislim, izliće se, kao iznenadna kiša prosuće se po pločniku, od jurnjave, od umora. Da samo možeš da pogledaš kako joj i kosa juriša, kao da je sustižu nevidljivi krvnici. Ali ona se ne osvrće, ona gazi, dalje i dalje. Evo, opet trči. Pitam se, da li ikada primeti da se sve dešava u isto vreme. Nekoliko puta sam je sreo u liftu. Besprekorno je našminkana. Vidi se da mnogo vremena i truda polaže na svoju pojavu. A neudata. Samica. Sigurno ima preko trideset tri godine. Ali se dobro drži. To sam letos zaključio. Haljina joj nije izdala ni jedan sigurnosni pojas oko struka ili ispod zadnjice. Samo kada bi sad čovek pogledao ovaj trenutak, u kome postaje jedna tačka. I za tren ostaje nevidljiva. Skoro uvek me uzbudi to gutanje svetlosti. Mada se od njega i naježim. Čovek bi rekao, vratiće se mirnih koraka. Ne, ne. Onako kako odlazi iz kuće tako se i vraća. Kao furija, vihor. Kao nevreme. Ne zastane ona. I ne pogledava sa strane. Nekako bledo gleda ispred sebe, kao da je magla zatvorila a samo dobro naučen put premešta joj noge. I počne da klizi kao duh na ledu. Jednom mi je komšija njen pričao kako bučno radi u kuhinji. Nikada ne čuje televiziju. Ponekad neku melodiju, ali nije sa radija. Jedno vreme plakala je u kupatilu. Pitam ga ja - Pa dobro šta si ti radio u svom kupatilu?- Kaže on -I meni došlo da plačem. Toliko je tužan i lepljiv taj plač bio. Nije onakav kakav ženske obično puštaju. Ovde je bila neka druga priča.- A ja razmišljao kakav je život mogao izlaziti iz takvog plača. Setio bih se svih svojih plačeva, od ranog detinjstva do skorih dana. Nije ih baš puno bilo. I TADA SHVATIH DA NIKADA NISAM PLAKAO ZAJEDNO SA NEKIM.I PRVI PUT PALO MI NA PAMET,NA DUSU.AKO JE PLAC NEDELJIV,JELI TUGA ISTO TAKVA.Eto, prijatelju moj, sada znaš zašto volim da je posmatram...."

Necu da studiram pravo, jer nikada ne bih mogao svetu da dokazem da je pravo sto si bacila svoje belo dete pod voz onog proleca

Ni medicinu, jer nikada ne bih mogao da izlecim male bolesne jagode, koje su sasvim sazrele na tvom nekada tako tvrdom trbuhu.

A pesme cu uvek pisati ovako istinite i ruzne, kao sto je ova dimljiva restoracija i nase vecerasnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.

Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija. Kako bi me i prepoznala u tom mnostvu?
Guraj me nogom ispod stola, jer svi se mi, najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.

Posle tebe ce ostati iste ulice i deca sto uce u skoli da crtaju prolece, i raznosaci novina, i niko nece za tobom posuti kosu pepelom i poludelo kukati prema mesecu, mada si u sivim ocima nosila svet koji je vredeo vise nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.

A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postanes nocas kraljica, da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, klicu i pisu stihove o tvojim ocima i tvojoj kosi.

Naterali bismo i lisce, i balerine u prestonickoj operi i vasarske vrteske, i svetlosne reklame da se vrte u krug kao milioni trunja u tvojoj krvi.

Uzmi svoj prtljag. Voz krece minut posle ponoci. Nisam ja ni Arhangel Gavrilo, ni milicionar koji se brine o putnicima. Samo sam pijani pesnik i mahacu dugo za vozom, jer oboje smo iz iste porodice:
iz covecanstva.

Nisam bas znala gdje drugo da stavim ovu pricicu...Kao dijete sam je voljela i svaki bi me put rasplakala...






Vi niste culi pricu o zlatokljunoj ptici?
Odkud bi ste je mogli cuti?Ta prica se rodila u dubokoj tisini tamnih suma.Tamo se izlegla ta ptica,a
glas o njoj prenio se daleko po gradovima i selima.Ko je prvi vidio zlatokljunu pticu ne zna se tacno.
Mozda zalutali putnik,mozda lovac?
Ljudi su se u pocetku zacudili i nisu povjerovali da takva ptica uopste postoji.
-To je bajka-rekli su.Da postoji takva ptica,ona bi bila dragocjena kao biserna skoljka na dnu morskom.
Ali,mnogi su bili znatizeljni i posli su u sumu da se uvjere.A kad su tamo stigli,dugo su lutali dok je nisu pronasli i
tada su povikali:
-Istina je!Prica o zlatokljunoj ptici nije izmisljena!
To je bilo dovoljno da u planini zapocne lov na pticu kakav do tad nije upamcen.
Zlatokljuna ptica vise nije imala mira.Pronalazili su je gdje god bi se zaustavila,gonili je besomucno i nastojali da je uhvate.
Zbog nje su po drvecu bile postavljene zamke,a po planini razasute mnogobrojne straze i zasjede...Samo nocu,kad bi pao mrak,
nesrecna ptica je uspijevala da nadje malo mira,i sto je bilo najgore-nije znala zbog cega je gone.
Jednom kad se umorna od bjezanja spustila na grm i pocela da place,doletjela je do nje mala sjenica i upitala:
-Zasto places,lijepa ptico?Mogu li ti pomoci?
-Ne znam mozes li mi pomoci.Placem jer sam nesrecna.U citavoj planini vise nema mirna mjesta za mene.Gdje god se zaustavim
pronalaze me i gone.A zasto me gone,ne znam...
-Kako ne znas?-zacudi se mala sjenica-Ti imas zlatan kljun.A ljudi cijene zlato.Onaj ko te uhvati bice bogat,prodace te i do kraja zivota
ces prozivjeti u kavezu.Mozda ce to biti lijep kavez,ali ti vise nikada neces vidjeti zelene sume i tvoja krila nece nikad osjetiti toplo milovanje zraka u letu.Tvoje srce ce ceznuti za plavim daljinama,a daljine ce ti biti nedokucive...
-Ne govori mi vise o tome-tuzno uzdahnu zlatokljuna ptica-Nikad necu dozvoliti da me uhvate,nikad!
I od tada je jos bjesomucnije bjezala i skrivala se od oka lovaca,a svaki dan joj je bio tezi i nesrecniji.Samo su joj tamne noci
donosile mir,i cesto je placuci docekivala zoru.
"Dokle cu ovako"-mislila je."Dokle cu ovako zivjeti?"
Pa ipak postojala je nada da je nece uhvatiti,sve dok jednog dana ne donesose lovci dva sokola i ne pustise ih da je gone.I tada
prvi put zlatokljuna ptica sasvim jasno shvati da nece umaci.Uzalud je bjezala,uzalud pokusavala da se sakrije.Sokolovi su je pratili u stopu i
svaki cas se cinilo da ce je uhvatiti.
Zlatokljuna ptica vec poce da gubi hrabrost.I tada opazi ispod sebe bistru vodu planinskog jezera.Opazi i pomisli:
"Bolja smrt u valovima nego sloboda u kavezu"
I donese odluku:Opusti krila i strmoglavice pojuri u dubinu.Bistra planinska voda doceka njeno nejachko tijelo.Ptica jos jednom,poslednji put,
pogleda nebo,sunce,vrhove planina i potonu...
Sokolovi su je uzalud trazili klikceci i jureci iznad jezera...

Zlatokljuna ptica je bila sad sigurna,sasvim sigurna.
PTICA KOJA JE VISE VOLJELA SMRT NEGO ROPSTVO.

http://img405.imageshack.us/img405/4...0646323505.jpg

Pustam da voda klizi , da spere sve te gusece osecaje sto me pritiskaju, svaki put, svaki dan. Telo je samo ljuska, omotac duse, od tela najlakse mogao bi se oprostiti. Tvog ili svog. Emocije. Gusto utisnute u mene. Nema koju ne poznajem. Sve ih znam. Oduvek,cini mi se. Emocijama ne baratam, ni ne kontrolisem ih. One oduvek vladaju samnom. Ponosan sam bio na njih. Pitao se uvek zasto su mene izabrale, sve te emocije sto oznacavaju slabost? One druge, odredjene su za druge, jace. Hrabar ili kukavica? Uvek sam bio u nedoumici. Trazis da ih se odreknem, da vladam sa njima. Nisam po ukusu danasnjice. Po tvom ukusu. Nisam ni po svom. Mada sebe ipak volim. Ne mogu biti drugaciji. Ako se zbog tebe moram odreci emocija, ne mogu, zaista. Radije se odricem tvoga tela. I svoga. Odricem se svih neobecanih noci i dana. Odricem se takve ljubavi, kada drugacije nemas.
Nemoj misliti da ne zalim. Ni da previse zalim. Nemoj uopste misliti o meni. Sada ni ubuduce. A znam da hoces, verujem da hoces. Svaki put, svaki dan. I kad prodjem pored tebe, i kada te gledam, i kada se smejem, i kada se pitam - sta ti ustvari mislis, i kada te dodirujem samo pogledom, a ruke drzim u dzepu, znam da mislis na mene. I znas da ja mislim na tebe. Sada i ubuduce.
I ako ti obecam, sto puta u svakom danu, ti tako dobro znas da ja necu odrzati svoje obecanje. A znas da ga ni ne dajem da bih ga odrzao. Ti me pustas da obecam, a ja obecam da bi me putila da ga prekrsim. Kada ti kazem da te volim, kazes mi da ne smem! Ma ko mi zabraniti to moze? Voleti se moze na hiljadu i jedan nacin!
Odrekao sam se mnogo cega, onoga sto sam smatrao manje vaznim, ali osecanja ne mogu! Mozda i kod tebe izmedju tih hiljadu i jedan, postoji neki samo za mene? Kad kazem mozda, znam da postoji. Pitas me zasto bas Ti? Ispricacu ti jednom…

"Majka i djechak hodaju plazhom.
U jednom trenutku djechak upita:
- Mama kako se chuva ljubav?
Mama ga pogleda i odgovori:
- Zgrabi malo pijeska i stisni u shaku.
Djechak stisne shaku i shto je vishe stiskao, to je visee pijeska curilo iz nje.
- Ali mama pijesak mi bjezhi!
- Znam ali sad potpuno otvori shaku.
Djecak je poslusha, ali u tom chasu dunu vjetar i odnese sav pijesak sa dlana.
- Ni ovako ne uspijevam zadrzhati pijesak.
Na to majka sa smijeshkom na licu reche:
- Sada uzmi opet malo pijeska u ruku i drzhi dlan kao da je u obliku kashike, dovoljno zatvoren da ga zashtitis a dovoljno otvoren da bude slobodan.
Djecak ucini kako mu je recheno i pijesak mu ostade na dlanu, dovoljno zashticen od vjetra, i slobodan a da ne klizi kroz prste.
- Eto kako se cuva ljubav..."

"Među retkim sitnicama koje čuvam u kutiji za nakit, kao prave dragocenosti i svedočanstva o svom životu, jeste i jedno malo crveno-žuto srce. Napravljeno je davno, od glinamola, nevešto, obično, ali mi uvek izmami suzu. Podseti me ne dan kada sam ga dobila…
Bila sam još mlada i puna elana, ambiciozna, opterećena brojnim obavezama. Stalno razepeta između posla i porodice balansirala sam sve više i verovala da sve mogu i da ću na sve stići. Prema vlastitoj proceni prednost i značaj sam davala čas jednom, čas drugom.
Uglavnom je porodica trpela zbog posla, a onda gonjena grižom savesti sve sam češće nastojala da sve vreme koje nisam ostajala na poslu ili bila na službenom putovanju, posvetim sinu i mužu. Uzaludno sam nastojala da nadoknadim sve trenutke u kojima sam im bila potrebna, ali ih ipak nisam provodila s njima.
Naravno, zbog posla kome sam bila beskrajno posvećena, gradeći karijeru.
… Više se ne sećam šta je bilo tako važno tog dana na poslu. Dakle ništa epohalno, bez čega bi moj život bio manje zanimljiv i posao stao. Uglavnom po svog sina, kome je tada bilo pet godina, stigla sam poslednja u obdanište. Stajao je sam s vaspitačicom, oči su mu bile pune suza. Prišao mi je držeći na dlanu majušno srce koje je sam napravio. Ta slika me ubola pravo u dušu. Njegove tužne oči vidim kada god dotaknem pogledom majušno žuto-crveno srce. Jednako me godinama boli, vreme ne umanjuje taj gorki osećaj. Okupirana svojim poslom nisam obraćala pažnju da su baš toga dana, u čast Osmog marta, dana žena, klinci u obdaništu spremali poklon za mame. Pošto je Osmi mart bio u subotu, tog petka svi su klinci svojim majkama poklonili te, svojom rukom rađene poklone. Moj sin je dugo čekao da mi preda srce, jer je baš toga dana njegova mama stigla mnogo posle ostalih.
Dosta je godina prošlo od tada. Nas dvoje smo sedeli u lepom luksuznom restoranu. Bio mi je rođendan. Odavno smo sin i ja bili jedini članovi naše porodice. Odrastao je, osamostalio se, ali je umeo da bude pažljiv i nežan. U času kada mi je govorio o tome kako mu je uvek teško da izabere poklon za mene, setila sam se malog crveno-žutog srca. Zaiskrila mi je suza. Pitala sam ga da li se seća toga srca. Pitala sam ga da li se seća tog dana.
„Da, pa šta“ - rekao je. Tvrdio je da mu ne znači ništa. Ne pridaje nikakav značaj baš tom danu, ni tom događaju.
Ostala sam zapitana da li je baš tako. Da li me moj već odrasli sin samo teši, prikrivajući neprijatni deo sećanja na taj, za mene veoma tužan događaj iz njegovog detinjstva. Ili su to sećanje brisali događaji u životu u kome je bilo i gorčih i važnijih stvari od osmomartovskog detinjeg poklona?
Odavno mi više moj posao nije tako značajan. Usponi i padovi, radosti i razočaranja su se nizali i ja sam tek odlaskom u penziju shvatila da postoje mnogo značajniji segmenti života osim profesije i karijere. Odavno više ne slavim Osmi mart. Ali danas još pamtim taj trenutak kada je moj sin ispružio svoj detinji dlan na kome je bilo malo, crveno-žuto srce. I još me boli."
http://img109.imageshack.us/img109/1755/heartbyr0m.jpg

Sjedila je sama u sobi...Citala ja stara pisma, i pjesme sto joj je slao...Koliko ga samo voljela, on to nikad znao nije...Nakon toliko mjeseci, bio je ponovo tu, na zeljeznickoj stanici...Tako je zeljela da ga vidi, al se ipak bojala...Jer davno je bila sreca...Sjecala se dana kad je otisao drugoj i nije se vratio...Njeno srce od tada samo kucalo je tiho u noci...Htjela je jos jednom da vidi njegove oci, njegov osmijeh...Da jos jednom osjeti na svom licu njegov dah,da bude sretna kao nekad, jos samo jednom...Pre polaska pred ogledalo je stala, da sredi kosu i malu kragnu...Da obrise suze...Danas je htjela da bude sretna, a sutra sta bude...Duboko je uzdahnula i posla, korakom brzim bez dvoumljenja...Pitala se:Kakva je to zelja, sto je od ponosa jaca? Zbog cega gazi obecanja sto je davno sebi dala? Hodala je sve brze, al odgovor nije znala...Na stanici ga nije bilo...Bili su ljudi i vozovi,bilo je kao nekad...Zatvorila je oci i zaplovila u vrijeme kad je bila sretna...Sjecala se suncanog jutra,na ovoj istoj stanici...Radosno ga cekala i u zagrljaj mu trcala...Proslost postade stvarnost...Vidjela ga je...Oci zablistase, suze potekose...Podje mu u susret, polako i sa osmijehom...Sve je bilo kao pre, sve nekako nestvarno...U ruci mu kofer, na licu sreca, u ocima sunce sto samo za nju grije...Mislila je "Boze, zar me je poznao, zar mi se stavrno raduje...?"Hodala je brze, zeljela sve jace da ga zagrli ko nekad...Da bude njegova i da nista vise nepostoji...Kao nekada...Odjednom joj osmijeh nestade s lica,a gorke suze zamaglise vid...Ona obori pogled i zaplaka bolno...Druga je zena bila u njegovom zagrljaju, tada je shvatila da nje vise nema i da je odavno zaboravljena...Sjela je na klupu nemocna, bol joj je razdirao srce, ali on to nije znao...Zeljela je jos samo jednom dodirne njegovo lice da odmah zatim umre,ne bi joj bilo zao...A onda je podigla glavu...Odlucno...Oci su joj gledale daleko...Nepomicno...Na licu studen...Ustala je i potrcala...Zurila je da nezakasni na svoj poslednji voz...Tockovi zaskripase...Njeno krhko tijelo zgazeno kao cvijet, ugasle oci jos uvijek su gledale, srce je cutalo...Narod je gledao u tisini...Dijete je plakalo...A gledao je i on...Sjetio se i prisao joj...Njena ruka jos uvijek topla, lezala je na njegovom dlanu...Njene oci bezivotne gledale su u njegove, molile ga, da je kao nekad miluje po kosi,da je ne zaboravi..."Oprosti mi", rece,a suza kanu, niz lice i na njen dlan...Cijelog zivota sa bolom u srcu, pamtice njene oci,
pamtice taj dan...

(za strpljive) ;)


Zelim da vam ispricam jednu staru pricu o covjeku koji nije vjerovao u ljubav.
Bio je to sasvim obican covjek,poput mene i vas,ali je imao poseban nacin razmisljanja: On je smatrao da ljubav ne postoji.
Naravno godinama je pokusavao da pronadje ljubav i posmatrao ljude oko sebe.Veliki dio zivota je proveo trazeci ljubav da bi na kraju otkrio
da ljubav ne postoji.
Gdje god isao,taj covjek je govorio ljudima da ljubav nije nista drugo do izmisljotina pjesnika,izmisljotina uz pomoc koje religija manipulise slabim ljudskim umom,
preuzima kontrolu nad njima i navodi ih da vjeruju.Objasnjavao je da ljubav ne postoji i da zato ni jedan covjek ne moze da je pronadje koliko god tragao za njom.
Taj covjek je bio veoma inteligentan,i sve sto je pricao zvucalo je uvjerljivo.Procitao je mnogo knjiga,zavrsio najbolje fakultete i postao poznati naucnik.
Drzao je govore na mnogim javnim mjestima,pred najraznovrsnijom publikom,a njegova logika zvucala je izuzetno uvjerljivo...


Jednog dana taj covjek je setao parkom i na klupi je ugledao predivnu zenu kako place.Kad je to vidio,zainteresovao se.Sjeo je kraj nje i upitao je da li moze da joj pomogne.
Mozete zamisliti kako se iznenadio kad mu je rekla da place zato sto ljubav ne postoji.On rece sebi:"Nevjerovatno-zena koja vjeruje da ljubav ne postoji"!Naravno,pozelio je da sazna nesto vise o njoj.
-"Zbog cega mislite da ljubav ne postoji"?
-"Pa to je duga prica",odgovori ona."Udala sam se dok sam jos bila veoma mlada,zaljubljena i puna iluzija i nade da cu djeliti svoj zivot sa tim covjekom.
Zakleli smo se jedno drugom na vjernost,odanost i postovanje,i zasnovali porodicu.Ali uskoro se sve promijenilo.Ja sam bila odana supruga koja se brinula o kuci i djeci.Moj muz je
nastavio da razvija svoju karijeru,i uspjeh mu je postao vazniji od nase porodice.Prestao je da me postuje,pa sam i ja prestala da postujem njega.Poceli smo da povrjedjujemo jedno drugo,i
u jednom trenutku sam shvatila da ga ne volim,a da ni on mene vise ne voli.Medjutim djeci je bio potreban otac,i to je za mene bio izgovor da ostanem i ucinim sve sam mogla da ga podrzim.
Sad su djeca odrasla i otisla.Vise nemam nikakvog razloga da ostanem sa njim.Medju nama vise nema postovanja ni topline.Znam da bi cak i kad bih nasla nekog drugog sve bi bilo isto,
jer ljubav ne postoji.Nema smisla tragati za necim sto ne postoji.Zato placem..."
Posto je je odlicno razumio,on je zagrli i rece:"U pravu si,ljubav ne postoji"...


(nastavak slijedi...)

(nastavak...)


... Bili su veoma slicni i brzo su postali najbolji prijatelji.Njihov odnos je bio izvanredan.Postovali su se medjusobno i nikad nisu iznevjerili jedno drugo.Svaki njihov zajednicki trenutak bio je srecan.
Medju njima nije bilo ljubomore,ni medjusobne kontrole,ni posesivnosti.Slagali su se sve bolje i bolje,uzivali u zajednikom trenutku,jer su se sjajno provodili.Kad bi se rastali,nedostajali su jedno drugom...

Jednog dana,dok je bio na putu,covjeku pade na pamet nesto neobicno.Pomislio je:"Hmmm,mozda je ono sto osjecam prema njoj ljubav.Ali ona je potpuno razlicita od svega sto sam osjecao do sada.
Ja ne osjecam nikakvu odgovornost prema njoj.Ja od nje ne trazim nista;ne osjecam potrebu da se ona brine o meni,ne krivim je sa svoje neuspjehe niti je opterecujem svojim problemima.Ona me ne sputava...
Mozda ljubav postoji ali ona nije onakva kakvom je ljudi smatraju."Jedva je cekao da dodje kuci i isprica joj o cemu je razmisljao i cim je poceo da govori ona je rekla:"Znam o cemu govoris,i ja sam na isto mislila.."
Odlucili su da postanu ljubavnici i pocnu da zive zajedno,i za divno cudo nista se nije promijenilo.Jos uvjek su se medjusobno postovali,podrzavali jedno drugo i njihova ljubav je bila sve jaca.Srca su im bila puna ljubavi cak i zbog najmanjih sitnica.Bili su srecni.
Muskarcevo srce bilo je toliko puno ljubavi da mu se jedne noci dogodilo cudo.Gledao je u zvijezde,a njegova ljubav je toliko bila snazna da se najljepsa zvijezda spustila s neba i nasla se u njegovim rukama.Zatim se dogodilo jos jedno cudo,i njegova dusa se stopila sa tom zvijezdom.Bio je nevjerovatno srecan i jedva je cekao da ode kod zene i da joj pokloni zvijezdu.Cim joj je spustio zvijezdu u ruke,ona osjeti sumnju.Zvijezda joj ispade iz ruku i razbi se na milion komadica...

Sad jedan stari covjek luta svijetom i kune se da ljubav ne postoji...



Naravoucenje:
Ako svoju srecu predate nekom drugom u ruke,prije ili kasnije ta osoba ce je razbiti.
Sreca moze poticati samo od vas i biti rezultat vase ljubavi,i samo vi ste odgovorni za svoju srecu.
Nikada ne smijemo drugome prepustiti tu odgovornost.
Sreca se ne zasniva na drugoj osobi.

Svim mojim prijateljima koji su ostali sami...

Ljubav je kao leptir,sta za njom vise trcis tim te vise razocara.
Ali ako je pustis da leti,doci ce ti kad se najmanje nadas...

Ljubav te moze uciti sretnim ali te ponekad moze i zaboljeti,no najljepsa je onda kad je poklonis onome koje toga vrijedan.S toga ne zuri-nadji vremena i izaberi ono najbolje za sebe...


Svim mojim prijateljima koji nisu bas sami...

Ljubav nije nastojanje da postanemo neka druga savrsena osoba...
Ljubav se sastoji u tome da pronadjemo osobu koja ce nam pomoci da budemo savrseni onakvi kakvi vec jesmo...



Svim mojim prijateljima koji se vole "igrati"...

Nikad ne reci "volim te" ukoliko ti nije uistinu stalo.
Ne govori o osjecanjima ako ona nisu iskrena.
Ne ulazi u neciji zivot ako toj osobi kanis slomiti srce.
Ne gledaj nikome u oci,ako je sve to sto cinis jedna obicna laz.

Najokrutnije stvar koju muskarac moze ucinit zeni i obrnuto jeste:
Dopustiti mu/joj da se zaljubi,a da ne namjerava prihvatiti i uzvratiti tu ljubav...


Svim mojim prijateljima koji su sretni...

Istinska mjera naklonjenosti nije vrijeme provedeno sa osobom koju volite
vec cinjenica da ste,kada ste zajedno,dobri jedno prema drugome...


Svim mojim prijateljima koji su u braku...

Ljubav nije "Ti si kriv" nego "Zao mi je"...
Nije "Gdje si" vec "Evo me,tu sam"...
Nije "Kako si mogao" nego "Razumijem"...
Nije "Trebao si biti ovdje" vec "Zahvalan sam ti sto jesi"...



Svim mojim prijateljima cije je srce slomljeno...

Slomljeno srce je slomljeno onoliko koliko ti to zelis,
i bol ide duboko onoliko koliko ti to dozvolis...
Pobjeda nije u tome kolik nam je puta srce bilo slomljeno,
vec sta smo naucili iz toga...


Svim mojim prijateljima koji su naivni...

Kako voljeti:
Biti postojan ali nikada tvrd,
dijeliti ali nikada nepravedno,
razumjeti ali nikad negirati ono sto smo razumjeli,
niti povrijedjen ali nikad se ne prepustiti bolu...


Svim mojim prijateljima koji su razocarani...

Boli te kad vidis kako je voljena osoba sretna sa drugim.
No jos je bolnije znati da je osoba koju volis nesretna sa tobom.


Svim mojim prijateljima koji se boje priznati...

Ljubav boli kad ostavis nekoga,
jos vise boli kad te neko ostavi...

Ali najvise boli kad se pred osobom koju volis moras pretvarati da to nije tako,plaseci se da ce se ona poigrati tvojim osjecanjima...


Mojim prijateljima koji vole pogresnu osobu...

Beskrajno je tuzno kad nekog zavolis a ne shvacas da ta osoba nije zasluzila tvoju ljubav i da sa njom samo gubis svoje dragocjeno vrijeme...
Ako taj neko nije vrijedan tvoje ljubavi sad,nece biti vrijedan ni za jednu ni za deset godina...Nikad...


Svim mojim prijateljima...

Zelim da ste prema osobi koju volite: posteni,njezni,zreli,nepromjenljivi...
Da je stitite i hrabrite,da sta zahvalni i nesebicni...

Ljubav

Da li je istina ono sto piše Kalevali:

"Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima?"

Da li je istina ono što govore u Basri:

"Ljubav je kao senka. Ako trčis za njom, nikad je nećes stići.
Ako joj okreneš leđa pratiće te".

Neko je negde rekao i hvala mu:

"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta"
Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek.

Nema male sreće i male bolesti.
Nema male krađe i male smrti.
Nema malog rata niti malog poštenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga čoveka i male ljubavi.

Ne okreći nikad leđa da bi te voleo.

Sećam se tvojih prvih zuba.
Sećam se tvojih prvih koraka.
Sećam se: Dečja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdraviš.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo naša ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kičica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrćemo naglavce kao pešcani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobićeš jednog dana dublji glas. Počećeš da se briješ.
Oženićeš se i zaposliti.Imaćeš svoju decu i pričaćeš im svoje bajke.
A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaćeš me po tome kako naivno verujem da ću večito živeti,
opčinjen unutrašnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi
zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli, i tako, ogromnom maštom,
sam u Ničemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.

Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veče makar samo sat ili pola sata.
Biće to sasvim dosta za sve proklete godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kičica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo ledja da bi me poštovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je vise trošiš, više ćeš je i imati.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, već bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali beskonačni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorili u večnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već davno bila bi zvezda.

ONA: Cao DRAGI!
ON: Ma konačno, kako to već dugo čekam!
ONA: Želiš li da odem?
ON: NE! Kako ti pada napamet? Već sama pomisao na to me plaši!
ONA: Voliš li me?
ON: Naravno! U svako doba dana i noći!
ONA: Jesi li me ikada prevario??
ON: NE! Nikada! Zašto to uopšte pitaš?
ONA: Hoćeš li me poljubiti?
ON: Da, svaki put kad mi se samo pruži prilika za to!
ONA: Hoćeš li me ikada udariti?
ON: Jesi li poludela? Pa znaš dobro kakav sam!
ONA: Mogu li ti u potpunosti verovati?
ON: Da.
ONA: Ljubavi...


Sedam godina nakon venčanja:

Tekst jednostavno pročitati odozdo prema gore.

ЗОВЕМ СЕ...

Постојала сам прије него је било што постојало у Свемиру, постојала сам прије природе, прије човјека. Била сам усамљена, хтјела сам подијелити све ово што носим са собом кроз небројене вјекове и створила сам свијет који сам хтјела да се мојим именом зове.

Увукла сам се у море и језера, у ријеке и потоке, у планине и бескрајна поља, у шуме и пропланке. Ја сам она у којој се умивате, ја сам она у којој лице своје огледате, ја сам она коју удишете.

Волим доћи изненада, када се не надате, волим вам одузети дах, волим вам одузети моћ говора. Волим кад вам срце брзо закуца, кад вам кољена клецају, када често изговарате несувисле реченице. Волим кад због мене радите непромишљене ствари, када се смијете као дјеца, волим када шетате ливадама и берете ријетко цвијеће. Волим када сте радосни због мене, волим када због мене пјевате, волим када због мене пјесме пишете, када због мене приче измишљате којима ниједна бајка равна није. Али сам тужна када ме се бојите.

Тукли сте ме, мучили, затварали у тамне клијети, избацивали из храмова, остављали ме гладну и жедну, заклањали сте сунце од мене, слали вјечне кише и тмурне облаке, крали сте дуге од мене. Везивали сте ме ланцима, нисте ми дали да се сирим и развијам, говорили сте чак и да не постојим. Нисте вјеровали у мене, измишљали сте страшне ствари само да прикријете моје име, палили сте, пљачкали сте, убијали сте. Али све сам због вас издржала.

Нисам се бунила, плакала сам у тајности да ме не видите несретну, да вас не растужим. Све ланце сам покидала, све сам облаке растјерала, непримјетно, тихо и тајно, да се не препаднете. Шуљала сам се као мио лопов око ваших срца, омекшавала ограде које сте постављали и мислили да се неће моћи никада више уклонити. Брисала сам сузе с ваших лица када сте мислили да вам их нема тко обрисати, тјерала на смијех када сте мислили да чете вјерно плакати, тјерала вас на говор и тада када бисте се зарекли на вјечну шутњу.
Не бојте се…

Примите ме у своје дворове, отворите ми ваше храмове. Припремите посуде душе своје да вам их испуним радошћу и весељем. Ја ћу бити ваша молитва, ја ћу бити ваш вид када не видите, ја ћу бити вас слух када не чујете, ја ћу вас нахранити када огладните, ја ћу вас напојити када ожедните. Ја ћу бити ваша свјетлост у мраку, ја ћу бити пут по којим ћете ходити када будете мислили да пролазите непознатим предјелима.

Не бојте се. Отворите срце и примите ме у себе. Јер сам ту. Јер постојим. Зовем се Љ У Б А В, само ме позовите и бићу ту.

Potrebno je vrijeme
da spoznaš razliku između isprepletenih ruku i okovanih duša.

Potrebno je vrijeme da saznaš,
da ljubav nije vječno nadanje, a osoba pored tebe
ne mora biti sigurnost za cijeli život.

Potrebno je vrijeme da uvidiš,
da poljupci nisu zapečaćeni ugovori, a pokloni ne znače obećanja.
Potrebno je vrijeme da se suočiš sa svim svojim porazima,
uzdignutog čela i smjelog pogleda, jak/a kao gorostas.

Potrebno je vrijeme da shvatiš,
da se putevi baš danas grade,
zato što je zemlja baš sutra nesigurna za gradnju...

Potrebno je vrijeme da shvatiš,
da će te opeći sunčevi zraci ako stojiš dugo izložen njima.

I baš zato,
posadi cvijeće u bašti svoje duše i ne čekaj slučajne bukete.

Na kraju ćeš da vidiš:
Da možeš da ozdraviš,
Da si zaista uporan,
Da si prirodno jak,
Da si voljen.

I naučićeš svaki put nešto novo kada kažeš ZBOGOM.

Jednoga dana mladić je stajao u središtu grada razmišljajući kako on ima najljepše srce u cijeloj dolini. Prošla je velika povorka i svi su oni priznali kako je njegovo srce savršeno. Nije bilo crtice ni zareza u njemu. Da, svi su se oni uistinu složili da je njegovo srce najljepše koje su ikad vidjeli. Mladić je bio jako ponosan i još se više i glasnije hvalio svojim prelijepim srcem. Iznenada, jedan stari čovjek pojavio se ispred povorke i rekao:

„Zašto tvoje srce nije približno lijepo kao moje?”

Povorka i mladić pogledali su u to starčevo srce. Udaralo je snažno, ali prepuno ožiljaka, bilo je mjesta gdje su komadići bili premješteni i onih koji su bili stavljeni, ali nisu potpuno odgovarali i bilo je nekoliko ostećenih strana(ivica). Ustvari, bilo je puno mjesta gdje su cijeli komadi nedostajali.
Narod je započeo – kako može reći da mu je srce ljepše nego što on misli? Mladić je pogledao u starčevo srce i vidio njegovo stanje, i nasmijao se.

„Mora da se šališ, rekao je. Usporedi svoje srce s mojim, moje je savršeno a tvoje je prepuno ožiljaka i suza.

”Da, rekao je starac, tvoje izgleda savršeno ali nikad se ne bih natjecao s tobom. Vidiš, svaki ožiljak predstavlja osobu kojoj sam dao svoje ljubavi – izvadim komadić srca i dam je toj osobi, i često mi ta osoba uzvrati dio od svog srca koje se uklapa u prazni dio mog srca, ali budući da dijelovi nisu jednaki, ja imam nekih grubih završetaka koje dijelim, jer me podsjećaju na ljubav koju dijelimo. Ponekad dam dijelove srca, ali mi osobe ne vrate svoj komadić srca. To su ti prazni dijelovi-davanje ljubavi je riskiranje. Ovi ožiljci su bolni, otvoreni su, podsjećajući me na ljubav koju imam za ljude također, i nadam se da se oni mogu vratiti jednog dana i popuniti prazne prostore na koje čekam"...

Price su prelijepe...evo i ja da dam svoj doprinos :)


KAKO ZNATE DA STE SRELI SVOG ŽIVOTNOG SAPUTNIKA?


Tražite ljubavnu vezu koja vremenom postaje sve bolja, sa sve većim divljenjem, sa povjerenjem koje izrasta iz oluja.

Sa ovim čovjekom sam uvidjela da je moguće da dostignem intezivnu intimnost i radost. Mislila sam ranije da su to samo moje posebne potrebe, moja lična obilježja životnog druga. Sada mislim da možemo biti svačiji, ali da se bojimo da ih nećemo pronaći i onda pokušavamo da se zadovoljimo sa manjim.
Kako bi se usudili da zahtijevamo intimnost i radost, ako je najbolje što možemo pronaći mlaki ljubavnik i blaga sreća.
A ipak u srcu znamo da će mlako preći u hladno, blaga sreće će se pretvoriti u bezimenu tugu, gunđava pitanja: Da li je ovo ljubav moga života? Da li je to sve? Da li sam zato ovde?
U srcu znamo da mora postojati nešto više i čeznemo za onim što nikada nismo otkrili. Toliko često polovina jednog para želi da se uzdigne, a druga polovina je vuče nadolje.
Jedno ide naprijed, a drugo se trudi da za svakih dva koraka naprijed, mora da se vrati tri koraka unazad.
Bolje upoznati samo sreću, mislila sam, voljeti moje prijatelje i moju mačku, bolje čekati na životnog druga koji nikad ne dolazi, no napraviti tako tup kompromis.

Životni drug je neko čije brave odgovaraju svim našim ključevima, a ključevi odgovaraju svim našim bravama. Kad se osjećamo dovoljno bezbjednim da otvorimo brave, naše najiskrenije ja izlazi i onda možemo biti potpuno i iskreno ono što smo.
Možemo biti zaista onakvi kakvi jesmo, a da se ne pretvaramo.
Bez obzira na sve, što može oko nas da se poremeti, sa tom jednom osobom smo sigurni u našem vlastitom raju. Naš životni drug je neko ko dijeli sa nama najdublje čežnje, naš smisao, naša uvjerenja.

Naš životni drug je neko ko život donosi u život.

Ali na kraju krajeva i nije važno da li se slažemo ili ne, ili ko je u pravu. Ono što je zaista važno jeste šta se dešava između nas dvoje i da li se stalno mijenjamo, razvijamo i volimo jedno drugo sve više i više!

Jedino što je važno, na kraju našeg boravka na zemlji jeste, koliko smo dobro znali da volimo, kakav je bio kvalitet naše ljubavi!

Ričard Bah – Most preko Vječnosti

Prije mnogo godina, dok sam radila kao volonter u bolnici Stenford,
upoznala sam djevojčicu po imenu Liza, koja je bolovala od jedne
veoma rijetke bolesti. Ispostavilo se da je jedina mogućnost da ozdravi
bila ta da joj se transfuzijom da krv njenog petogodišnjeg brata,
koji je na neki neobjašnjiv način uspio da preživi istu bolest,
tako da su se u njegovom organizmu stvorila antitijela
koja mogu da savladaju tu opaku bolest.
Ljekar je njenom malom bratu objasnio kakva je situacija
i pitao ga da li želi da da krv za svoju sestru.
Dječak je poslije samo jednog trenutka, duboko uzdahnuo i rekao:
- OK, spreman sam ako će to spasiti Lizu.
Dok su vršili transfuziju, ležao je u krevetu pored svoje sestre i smiješio se.
I ostali su se smiješili gledajući kako se djevojčici vraća boja na obrazima.
Onda je njegovo lice ublijedilo i sa njega je nestalo smiješka.
Pogledao je u ljekara i drhtavim glasom upitao:
- A hoću li odmah početi da umirem?
Pošto je bio mali, dječak je pogrešno shvatio doktora,i mislio je da će sestri dati svu svoju krv.

Tada sam naučila šta je hrabrost.

Hajde plači samnom
niko ne plače kao ja
biće ti malo nezgodno
uvek mi nabiju prst u oko
smeta im zvuk okamenjenih suza dok prave rupe u podu
Hajde plači samnom
samnom je najlepše plakati
biće ti malo nezgodno
moraćeš da mi brišeš suze
a to još niko ne ume.

Hajde raduj se samnom
niko se ne raduje kao ja
skakaćemo po žardinjerama
vrtećemo se oko uličnih svetiljki
ljubićemo drvorede
širiti ruke, hvatati radosne sebe u letu
biće ti malo nezgodno
gledaće nas prolaznici
malo je reći mrko
iako nikog ne mlatiš i nikom ne smetaš
svikli se na čemer
pa im je čudno, sve što se izvije drugačije

Hajde raduj se samnom
niko se ne raduje kao ja
bubamari na ruci
svitcima u krilima leta
procvalom mirisu lipa
pesmama reka
biće ti malo naporno
treba prepoznavati radost dvadesetčetri sata.

Hajde pij samnom
jer niko ne pije i ne nazdravlja kao ja
Uzdravlje mojih zvezda i breza
što me nikad napuštale nisu
za svaku ponaosob po kriglu piva
Hajde pij samnom
jer niko ne zna kao ja
za svaku žicu zadenuti milion razbijenih parčića sebe
biće ti malo nezgodno
iako nepraviš galamu i pijan
ne mlatiš ostale goste
biće ti malo nezgodno
ako nas primete
kako plivamo kroz pločnike i nevidljive zidove
moraćeš da naučiš
u pravom trenu da zagrliš svaki moj skrhan deo
i da ga uspavaš izranavljenog
a to još niko ne ume.

Hajde crtaj samnom
jer niko ne crta naslagama ugljena iz sebe
biće ti malo nezgodno
umakaćeš prste u moja nedra
treba istrošiti taloge
ima ih za par gradova, u muralima sve zgrade da osvanu
a posle
moraćeš da naučiš prepoznavanje mog spokoja
i trebaš me zagrliti i tad
a to još niko ne ume.

Hajde boluj samnom
niko ne boluje kao ja
teglićemo bol u zavežljaju na štapu
savijaće nam kičmu
a mi ćemo se uzdizati
i radovaćemo se,
veruj
bar za trunku više od drugih
jer ćemo pevati pesmu
Nismo beskičmenjaci i plastičnjaci
moraćeš da naučiš da me lečiš, umiriš, miluješ
dok bolujem od ljubavi
kasno ih lažne naslutim
zaletim se otvorenog srca
koplja lakše prodru
a ja ostanem tako
da krvarim na lažima
zabezeknuto i zveknuto
malo je reći
k’o glavom o banderu
moraćeš da naučiš razvezivanje čvorova bola
kad zadesi se tako da umrse se raznoliki
za isečenim drvetom
za ljudima koji se nikad ne vrate
za istopljenim snegom
moraćeš da naučiš razvezivanje čvorova
dok bolujem od mržnje
čiji me hitci okrznu u hodu
a od nje bežim odavno
sluhom i mirisom
vidom i jezikom
dušom i umom
biće ti teško
jer to je maraton za ceo život.

Hajde sanjaj samnom
jer niko ne sanja kao ja
brdo pahulja
i kako pronalazi poljane na kojima niču stihovi dobrotom opijeni
makar ih nikla samo dva
biće ti malo nezgodno
moraćeš da se hraniš ostvarenjima malih snova
da roniš kroz plitke i duboke snove
i letom dotakneš njihove vrhove
a to još niko ne ume.

Hajde pričaj sa mnom
jer niko ne priča toliko koliko ja
biće ti malo nezgodno
moraćeš da shvatiš
može se biti pričljiv i mudar istovremeno.

Hajde ćuti samnom
biće ti mnogo teško
ozbiljno mi lice
moraćeš naučiti da ga nosiš
i svima objašnjavaš
da nisi ljut i neraspoložen
samo ti, lice takvo
ja sam se umorila od objašnjavanja
ako se umoriš i ti
evo, kupićemo maske klovnova
pa ćemo se stalno keziti
ili ćemo štipaljkama, krajeve usana zakačiti za uši.

Hajde izvinjavaj se samnom
jer niko se ne izvinjava kao ja
kad treba i kad ne treba
biće ti veoma nezgodno
učićeš od mojih breza i zvezda
kako se izvinjava bez podteksta
šumova predomišljanja
a to retki znaju
moraćeš da se naučiš strpljenju
neka izvinjenja stižu sa decenijom kašnjenja.

Hajde igraj se samnom
niko se ne igra kao ja
igraćemo žmurke
biće ti malo nezgodno
dok se pokušavaš uvući u tubu boje
sakriti se na polici iza knjiga
između dve stranice
iza dva slova
igraćemo pošteno
zapamti
nikad se nećemo igrati grubih igara
nikad se nećemo igrati rata
ni postrojavanja
čim mi neko naredi da se postrojim
ja se rastrojim k’o četa leptira
takva mi šarena neposlušnost
verujem
neće ti biti teško
mi smo deca ranjenog pogleda.

Hajde voli samnom
niko ne voli kao ja
moraćeš da naučiš
(ako se voljenje uopšte može učiti)
to mora da traje dugo i strasno i iza beskraja
biće ti teško
treba voleti tako
i raznovrsno
treba voleti
zarazno i bez predaha.

Hajde želi samnom
jer niko ne želi tako malene želje kao ja
modroplav kačket
bordo plišanu svesku
mesingan fenjer u sobi okačen
bosu nogu u travi
nežnost maslačka na ramenu
pev slavuja, poželi

Hajde želi samnom
jer niko tako bandoglavo
uporno
ne upire želju
da se rodi kad hoće i gde hoće
biće nam mnogo teško
to još niko nije uspeo.

Hajde svetli samnom
sedefasto kao Mesec
počnimo odatle
to je bar lako...

…a za ostalo, biće ti, kako se snađeš
jer niko nije nepodnošljiv uvek
kao ja
tako bar kažu oni
koji sve ono
još ne umeju.

Nisam mogla da odolim a da ne postavim ovaj simpatican video bez rijeci :)

Zašto ljudi vjenčani prsten nose na domalom prstu? Mnoga objašnjenja postoje, ali ovo koje ćete pročitati zvuči posebno. Navodno: Palac predstavlja tvoje roditelje,
Kažiprst predstavlja tvoju braću i sestre,
Srednji prst predstavlja tebe,
Domali prst predstavlja tvog partnera,
Mali prst predstavlja tvoju djecu.
E sad, pokušaj sljedeće: Raširi dlanove, spoji ih i držeći prste spojene (palac na palac itd.) odvoji dlanove. Sada savij srednje prste i postavi ih kao na slici.
http://img189.imageshack.us/img189/2809/prsti.jpg

Sad ide zabavni dio. Pokušaj razdvojiti palčeve koji predstavljaju tvoje roditelje. Otvoriće se jer tvojim roditeljima nije suđeno da žive s tobom cijelog vijeka i moraju te prije ili kasnije pustiti iz svojih skuta.
Ponovo spoji palčeve i isto pokušaj sa kažiprstom. Otvoriće se jer je tvojoj braći i sestrama suđeno da pođu svojim putem i da imaju svoje porodice. Vrati kažiprst i pokušaj to isto izvesti s malim prstom. Isto će se desiti jer će tvoja djeca jednom otići od tebe kao što je tebi suđeno da odeš od roditelja. Vrati mali prst i pokušaj to izvesti s domalim. Sigurno će te iznenaditi da ovo NE možeš izvesti. To je zato što muž i žena treba da ostanu zajedno cijelog života – u dobru i zlu. Zanimljivo, zar ne?

Svidja mi se ovo, mnogo... :)

- Da li je tebi uopšte jasno da se ti i ja non-stop svađamo oko nečega?
Gotovo sve vrijeme se svađamo. - A ti? Voliš li višnje?!
- Da. Mnogo. Kakve to sad ima veze?
- A ispljuneš li koštice kada ih jedeš?!
- Da, naravno!!!
- E isto tako je i u ljubavi…NAUČI DA PLJUJEŠ KOŠTICE, A ISTOVREMENO I DA VOLIŠ VIŠNJE….!!